Piše: Dr Stevan Gajić, politikolog
Naravno da je pad vlade Zdravka Krivokapića katastrofalan za narod i neugodan za Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, ali, ako je za utehu, ni trenutni pobednici nisu pobedu izvojevali slavno. Naprotiv, sve deluje prilično jadno i suštinski nestabilno. Kad je već tako kako jeste, mislim da bi bar trebalo izvući određene pouke iz iskustva prve post DPS vlade u Crnoj Gori.
Pod čizmom NATO kartela
Ništa Krivokapiću u smirivanju večito gladne NATO zverine (da parafraziram najpostmodernijeg pisca među jugoslovenskim političarima) nije pomogla ni smena ministra Vladimira Leposavića uz glasove DPS, ni nepotpisivanje ugovora sa SPC, niti odustajanje od popisa stanovništva koji bi potvrdio ono što je potpuno smešno i apsurdno dokazivati: srpski i pravoslavni karakter Crne Gore. Međutim, u inverznoj klonovnovskoj političkoj kulturi celog jugoslovenskog prostora, posebno vidljivoj u njegovim najvazalnijim nazovi državama i teritorijama a to su pored Crne Gore, BiH, AP Kosmet i Severna FYROM, sve je apsurdno, pa stoga i očigledne stvari treba dokazivati. Litije su osvetlile nasilan karakter duge NATO & narko okupacije i porobljenost velike većine naroda Crne Gore, a razmere i prirodu ove poslednje političke prevare, u kojoj je, čini se, učestvovala većina političkih aktera, svako sa svojom ulogom, tek ćemo videti.
Ne pratim pomno policijske hronike, ali mi je zapala za oko zanimljiva činjenica da pre Krivokapića, koji je svima i svakom u Crnoj Gori, a i šire, nešto skrivio, nije bilo spektakularnih zaplena droge kakve su se desile za njegova vakta. Jedini poznat slučaj dogodio se u junu 2018. kada je u luci Bar zaplenjeno 38 kilograma kokaina. Iako je i to velika zaplena, nije ni blizu onih iz avgusta 2021 (tona i 400kg.) i u januaru 2022. (500kg.). Sve se pitam da li će tako biti kada manjinska vlada preuzme uzde vlasti. Nisam LJubiša Trgovčević, zvezda Minimaksovizije iz devedesetih godina prošlog veka, ali nešto mi se javlja da bi jedna od važniji posledica ovog vanrednog stanja bila da se niko neće setiti da trkeljiše „Volijeve” magacine sa zalihama južnog voća. To zaista ne bi trebalo da čudi kada na Balkanu red zavodi osoba sa znakovitim prezimenom Eskobar.
Sukobljeni zarad istog cilja
Krivokapić je nakon niza kikseva imao drugu šansu a veliki kapital stekao je posle ustoličenja mitropolita Joanikija u Cetinjskom manastiru. Ali ga na žalost opet nije iskoristio. Umesto da zaista, kako je obećao, kroz nedelju dana raskrinka sve aktere neuspelog puča a država krene u odlučnu borbu protiv propalih pučista, ispalo je da je „vuk pojeo magarca“, i cela stvar je kolokvijlno rečeno legla.
Tragikomična belvederska mitologija, uz otužnu patetiku na mitinzima posle propasti nasilne smene vlasti, praćena je govorima pajaca koje je nemoguće ismejati jer su groteskniji od bilo kakvog eventualnog pokušaja ruganja, samo je pokazala koliko je važno bilo ustoličenje mitropolita Joanikija baš u Cetiljskom manastiru. Bilo je jasno jedno, neprijatelji srpskog naroda i Crkve, u Crnoj Gori i u tzv. regionu, to jest na jugoslovenskom prostoru, bili su konsternirani.
Ono na šta želim da skrenem pažnju je zanimljiv fenomen uoči samog ustoličenja. Tada su se akteri, naizgled na suprotnim stranama, zalagali za istu stvar - za ustoličenje mitropolita u Podgorici umesto u Cetinju. Anti Srbi u Crnoj Gori su se za ovaj nazovi kompromis zalagali zbog tobožnje velikosrpske okupacije, a botovi Aleksandra Vučića sa privatnih televizija u Beogradu su navodno iz drugih pobuda, govorili istu stvar sa istim rezultatom uz suprotnu argumentaciju. Jedni su se zbog navodne brige za Crkvu, a drugi zbog mržnje prema Crkvi i Srbima, zalagali da se ustoličenje nikako ne dogodi u Cetinjskom manastiru. Dakle, najžešći srbomrsci i tobožnji veliki branioci srpstva zalagali su se za identičnu stvar. Treba biti ili bezadežno glup ili otrovno pokvaren pa ne videti da se radi o nečemu veoma čudnom.
Kako juče tako i danas. Pad Krivokapića uz bakljadu i pesmu slave ustašoidni elementi u Cetinju jer je za njih profesor Srbin, dok Vučićevi botovi, naravno iz prevelike brige za kukavno srpstvo ugašeno, ne žale Krivokapićev pad jer je, kako kažu, razočarao Srbe. Argumentacija nije bitna ako je rezultat isti. Ove dva lažno suprotstvljena narativa koja vode istom ishodu služila su samo za skretanja pažnje kako bi se narod zakrvio glođući podjednako lažnu kosku. Cilj je bio isti - Krivokapić je morao pasti.
Pokvareni bakalin
I trenutno vanredno stanje, u kojem se Crna Gora našla izdajom Dritana Abazovića, svakako će jednom proći. Glavni nauk za opoziciju treba da bude da se kalkulacije, popuštanje i strah od političkog Zapada koji dolazi više iz decenijske medijske dresure nego iz objektivnih razloga ne isplate. U narodu se razvio stokholmski sindrom u odnosu na zapadne dželate na koji ni mnogi političari nisu ostali imuni. Pa su im svima puna usta „vrednosti” i „standarda”.
Posle prvih izbora, a pri stvaranju neke nove većine, ne smeju se ponavljati iste greške, treba napustiti stare šeme, uključujući otužno zastareli novogovor koji je nametnuo okupator, na isti način na koji je bajonetima Crnoj Gori nametnuo latinično pismo i nove reči, kroatizme, kako lepo svedoči Milovan Đilas u Besudnoj zemlji. Iako može tako delovati, ovo nije sitnica. U početku beše reč, tako da i orvelosvski novogovor ima funkciju omeđavanja mišljenja, odnosno mentalnog porobljavanja. Umesto toga, treba se podsetiti NJegoševih stihova: „Spuštavah se ja na vaše uže / umalo se uže ne pretrže / otada smo viši prijatelji / u glavu mi pamet ućeraste”. Uz ovo iskustvo, nema mesta za nove greške. Milorad Dodik je, poređenja radi, bukvalno psovao Gabrijela Eskobara i slične i prošao je znatno bolje od Krivokapića – važna pouka.
Današnje stanje će proći a Abazović neće više ništa politički predstavljati. Narod ga je prozreo na sličan način na koji prozre bakalina na pijaci koji mušteriju jednom može obmanuti da bi nešto ušićario, ali takvim ponašanjem stiče reputaciju sitnog prevaranta i dugoročno gubi sve mušterije. I dok kažeš "formiranje manjinske vlade" doći će izbori, na kojima će se uprkos više nego verovatnoj krađi, starom sportu DPS, pokazati pogubnost Dritanove kalkulacije i priroda će se vratiti u ravnotežu a Crna Gora i formalno povratiti svoj demokratski a samim tim i srpski karakter.
Od sumraka do svitanja
Što bi montipajtonovci rekli: „A sada nešto (naizgled) potpuno drugačije“. U slučaju fijaska kolektivnog Zapada sa Ukrajinom, što uopšte nije nerazumno očekivati, svi napori raznih Eskobara, Lajčaka i Pičova pašće u vodu. Verovatno iz žablje perspektive mnogih na Balkanu to nije jasno, ali čitava javna i tajna misija zapadnih diplomata u različitim delovima Jugoslavije poslednjih nedelja, koja je između ostalog proizvela i ovu frankenštajnovsku manjinsku kombinaciju, isključivo se i događala zbog straha političkog Zapada od Rusije koja je od januara 2022. ozbiljno krenula u konsolidaciju svoje interesne sfere. Takav razvoj događaja imaće direktne posledice na našem terenu. Stoga moram priznati da je iz ove perspektive Đukanovićevsko-Belvederski strah zapravo veoma opravdan.
Sve u svemu, možda situacija trenutno deluje bezizlazno, ali narod se mora naoružati strpljenjem jer se na globalnom planu stvari ubrzano menjaju, a nekompromitovani (ili, treba biti objektivan, bar ne preterano kompromitovani) deo političkog spektra u Crnoj Gori treba da bude pametan i da se dobro spremi i pregrupiše za dan posle neminovnog pada ove nakazne konstrukcije nametnute Crnoj Gori.
Izvor: Etos
