Mnogi se, kada je reč o "Putinovoj doktrini", pozivaju pre svega na njegov govor održan 18. marta 2014. godine pred poslanicima Državne dume, članovima Saveta Federacije, šefovima ruskih regiona i predstavnicima civilnog društva u Kremlju, dva dana nakon što je održan referendum na Krimu na kome je odlučeno da se prisajedini Rusiji, a što je Zapad nazvao aneksijom dela ukrajinske teritorije.
"Putinova doktrina" se pre svega odnosi na gledište ruskog predsednika kada je reč o spoljnoj politici i međunarodnim odnosima. Od pripajanja Krima Rusiji do danas, termin "Putinova doktrina", osim što se često koristi kada je reč o ukrajinsko-ruskim tenzijama, sve češće se i nadograđuje, pa je tako stigao do terminološkog giganta u vidu "Putinove civilizacijske doktrine u međunarodnim odnosima".
Šta sve to zapravo znači? Za Zapad to znači da ruski predsednik poslednjih decenija želi da promeni ono što su Sjedinjene Države i njihovi saveznici tokom 1990-ih kreirali kao evroatlantsku bezbednosnu arhitekturu, a o čemu Rusija nije pitana.
Rusiji se osporava evropski identitet i spočitava evroazijstvo. Putin je nekoliko puta pomenuo ideje Lava Gumiljova, rodonačelnika evroazijstva, u kontekstu uloge civilizacijskih i kulturnih faktora u ruskoj politici.
Lev Gumiljov je bio sin čuvene ruske pesnikinje Ane Ahmatove i Nikolaja Gumiljova, takođe pesnika, ali i carskog oficira. Postao je istaknuti društveni geograf, etnograf i antropolog čiji se rad fokusirao na ulogu kulture, istorije, geografije i duhovnosti u procesu formiranja ruske nacije. Bio je eksponent ruske posebnosti i veličine.
Takva razmišljanja nisu bila popularna u vreme Sovjetskog Saveza zbog čega je Gumiljov proveo više godina u gulagu.
Biti jedinstvena civilizacija, prema Gumiljovu, ne isključuje prihvatanje ni evropskih vrednosti ni političke multipolarnosti. Rusija Gumiljeva ima svoju veliku sudbinu, ali treba da bude otvorena za međucivilizacijski dijalog.
Putin sugeriše da se civilizacijska posebnost Rusije može koristiti ne samo u domaćoj već i u međunarodnoj agendi, a posebno kada je reč o odnosima sa susednim zemljama, pre svega Belorusijom i Ukrajinom zbog kulturnih, istorijskih i verskih spona, uz pozivanje na kijevsku državu, odnosno drevnu Rusiju.
Drugim rečima, istorija, kultura i vera defakto su fundamentalne veze koje povezuju Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju.
Ali nova paradigma mogla bi da znači i uvođenje civilizacijskog modela međunarodnih odnosa i regionalnog dijaloga, u kojem bi kulturne/civilizacijske sličnosti i razlike uticale na globalne obrasce saradnje, konfrontacije i zavisnosti.
To možda ne ide u prilog predominantno Zapadnom modelu, ali je indikativno ćutanje Kine, Indije i Irana kada je najnovija ukrajinsko-ruska kriza u pitanju.
To je najvidljivije na primeru Indije, koja ne odgovara na pozivanja sa Zapada na istorijske veze i partnerstva. Ćutanje Indije o ukrajinskoj krizi proizlazi iz pokušaja da se balansiraju odnosi sa Rusijom i Sjedinjenim Državama, poznato i kao indijska strategija "višesvrstanosti", zasnovano je na njenoj istorijskoj politici nesvrstanosti.
Strategija nesvrstavanja ili višesvrstanosti delom proizlazi i iz straha od skretanja pažnje na sopstvene teritorijalne sporove koje Indija ima pre svega sa Pakistanom, ali i Kinom.
Ne treba zaboraviti ni to da je Vladimir Putin tokom pandemije koronavirusa samo nekoliko puta išao u internacionalne posete. Sa DŽozefom Bajdenom se sastao u Ženevi, tet-a-tet razgovore imao je, van Moskve, još samo sa indijskim premijerom Modijem pre dva meseca, i sa kineskim predsednikom Si Đinpingom tokom otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu.
Hantingtonovo nasleđe
Ali vratimo se korenima te nove civilizacijske paradigme. Pre Putinovog dolaska na vlast, američki konzervativni politikolog i profesor na univerzitetima Harvard i Kolumbija, Samjuel Hantington, pored ostalog, napisao je za ovu priču dve važne knjige: "Treći talas – demokratizacija na izmaku 20. veka" (1991) i "Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka" (1996). Nažalost, obe kasno prevedene za naše govorno područje.
U prvoj knjizi koju je Hantington pisao u jeku promena političkih sistema, pre svega u istočnoj Evropi, on piše da su kulturološke i ekonomske razlike glavni kamen spoticanja na putu demokratizacije u društvima koja nemaju prethodno demokratsko iskustvo i čije kulture i ekonomije nisu kompatibilne sa demokratskim načelima.
Teza o Zapadnoj kulturi, kako piše Hantington, ima neposredne posledice po demokratizaciju na Balkanu i u (tada i dalje) Sovjetskom Savezu. Liniju deobe, posle završetka Hladnog rata i pada Gvozdene zavese, pozivajući se na Vilijama Valasa, Hantington vraća na granice zapadnog hrišćanstva iz 1.500 godine gde se Ukrajina upravo parča na istočni pravoslavni i zapadni katolički deo.
Šest godina kasnije Hantington objašnjava svoju tezu o Ukrajini kao pocepanoj zemlji. Hantington, ne ide tako daleko kao Putin do drevne Rusije, ali pominje čvrste veze i savez dva naroda od ustanka kozačkog vođe Bogdana Hmeljnickog protiv poljske vladavine koji se zakleo na vernost ruskom vladaru u zamenu za pomoć protiv Poljske. Sovjetski lider Nikita Hruščov je 300 godina kasnije 1954. godine Krim prisajedinio Ukrajini.
Hantington na kraju ostavlja tri moguća scenarija za ukrajinsko-ruske odnose u budućnosti: prvi scenario koji ostavlja mogućnost sukoba Hantington na kraju odbacuje kao najmanje verovatan zbog civilizacijskih veza, podela Ukrajine na istočni i zapadni deo je moguća, kaže Hantington, ali samo ako odnosi Zapada i Rusije počnu da podsećaju na odnose iz Hladnog rata.
I na kraju, treći i najverovatniji scenario koji Hantington pominje za Ukrajinu je da će ona ostati ujedinjena, pocepana, nezavisna i da će, htela – ne htela, morati da blisko sarađuje sa Rusijom.
'Thank you for your service', povratak američkih vojnika u Evropu
Ukrajinsko-ruski sukob nije nikome u interesu i ostavio bi posledice ne samo na region već i šire. Pumpanje mišića na granici sa Ukrajinom, međutim, nije samo specijalnost Rusije već i NATO-a sa značajnim učešćem američkih vojnika.
Ne treba zaboraviti da SAD, iako su u više navrata smanjivale svoje prisustvo u bazama pre svega Nemačke i povlačile svoje trupe za intervencije na Bliskom istoku i u istočnoj Aziji, svoj najveći prekookeanski vojni kontingent drže upravo u Evropi. Pod plaštom posleratnog obećanja čuvanja evropske bezbednosti, preko hladnoratovske ravnoteže ili poslovičnog pozivanja na američke nacionalne interese, tek u Evropi i sada boravi oko 80.000 američkih vojnika.
I taj broj raste, a pukovi se iz zapadnih zemalja EU sve češće relociraju na krajnje istočne granice EU, u Poljsku i Rumuniju na primer. Samo poslednjih dana više od 3.000 američkih vojnika je dobilo prekomandu za Poljsku, a konjički puk od približno 1.000 vojnika iz Nemačke će biti prebačen u Rumuniju. Ne treba zaboraviti ni nekoliko desetina američkih lovaca F-15 koji su prebačeni u baze u Rumuniji i Poljskoj.
U bazama SAD još najmanje 8.500 vojnika čeka u pripravnosti da krene put Evrope. To je približno broju američkih vojnika koji su u poslednjem neslavnom turnusu napustili Avganistan.
I tu verovatno nije kraj. Ali svakako jeste početak novog kruga replika "Thank you for your service" (Hvala vam na vašoj službi) u božićnim filmovima i ponekom holivudskom blokbasteru sa mirisom Crnog mora ili Potkarpatja.
Ne treba zaboraviti ni prisustvo više od 5.000 mornara sa američkog nosača aviona na nuklearni pogon "Hari S. Truman" koji su koincidentno za Dan zaljubljenih dobili zasluženi odmor usidreni u blizini Splita.
Bilo kako bilo, bez obzira na to da li "Putinova doktrina" postoji ili ne, ono što se ne sme zaboraviti je da postoji nuklearna doktrina Ruske Federacije koju je Putin potpisao sredinom juna 2020. godine, gde precizira u kakvim situacijama Rusija može da upotrebi ovo oružje.
Već prve od šest tačaka zabrinjavaju – to je narastanje protivničkih borbenih efektiva na granicama Ruske Federacije i njenih saveznika (kopno i more) koje se sastoje od grupisanih intervidovskih napadnih snaga, koje u svom sastavu poseduju sredstva koja mogu da transportuju i upotrebe nuklearno oružje.
Pre nego što bilo ko potpali ukrajinsko-ruski fitilj neka razmisli o završnoj sceni iz filma 'Don't look up' (Ne gledaj gore), koji je u više kategorija nominovan za Oskara, samo umesto meteora neka zamisli da prema njemu leti nuklerana bojeva glava. I neka pusti Rahmanjinovljevo "Svenoćno bdenje, op. 37: II", jer ishod je isti.
Izvor: RTS
