Piše: Vladimir Dimitrijević

SMISAO RUSKE IDEJE 

Istoriosof Mihail Nazarov u svom ogledu o smislu ruske ideje kaže:“Značenje ruske ideje postaje najrazumljivije u svetskom kontekstu. Nije slučajno što su mnogi naši „zapadnjaci”, čim bi prešli granicu, počinjali da uistinu razumevaju svoju zemlju. Pri tom Zapad ne samo da osenjuje rusku civilizaciju i da daje mogućnost poređenja, nego nam demonstrira i svoje neprijateljstvo. To ne dolazi od običnih ljudi – njima je u većoj meri svojstvena radoznalost u odnosu na „zagonetne Ruse”. Neprijateljstvo se projavljuje u postupcima vladajućih krugova Zapada. Ono se može smatrati za neki neizbežni faktor koji prati rusku istoriju i koji, zajedno sa njom, zahteva razumevanje.“

Gle, danas – opet ta neizbežni faktor, opet rusofbija zapadnih vođa u ponor. Zločinci iz anglosaksonskih luciferijanskih elita priželjkuju napad Rusije na Ukrajinu, i raduju se uzajamnom klanju braće – pravoslavnih Slovena, a znaju da je Kijev svetinja svih Rusa, i Velike i Male i Bele Rusije (  Mala Rusija je, naravno, Ukrajina ), jer je tamo blaženi knez Vladimir krstio svoj narod 988. godine, i tamo je Kijevo – Pečerska Lavra, majka svih ruskih manastira. 
Pa o čemu je, zaboga i pobogu, reč? 

RUSIJA I EVROPA

Rusija je, dugo i predugo, pružala ruke Zapadu i nadala se da će je, naoko hrišćanski, Zapad razumeti. Ako je neko o ovoj uzajamnosti sanjao, bio je to Dostojevski. Otac Justin Popović, u knjizi „Dostojevski o Evropi i slovenstvu“, kaže:“Svečovečnost se, pre svega, sastoji u poštovanju ljudskih vrednosti, ma u kome se čoveku ili narodu nalazile. A svrh svega, svečovečnost se sastoji u poštovanju čoveka, svakog čoveka kao apsolutne i nezamenljive vrednosti. Nošen svečovečanskom ljubavlju, Dostojevski izjavljuje: „Mi ne želimo da budemo Rusi, nego sveljudi... Evropa je naša druga otadžbina – ja prvi strasno to ispovedam, i uvek sam ispovedao. Evropa je svima nama isto tako draga kao i Rusija; u njoj je sve Jafetovo pleme, a naša je ideja: ujedinjenje svih naroda toga plemena, pa čak i dalje, mnogo dalje, do Sima i Hama. Kako to da postignemo? – Da postanemo Rusi, na prvom mestu, i pre svega. Ako je svečovečnost nacionalna ruska ideja, onda svako od nas treba da postane Rus, to jest ono što jeste, i tada će se odmah sve promeniti. Postati Rusom, znači prestati prezirati svoj narod. I zaista, što se jače i samostalnije razvijemo u svom nacionalnom duhu, to ćemo jače i bliže shvatiti evropsku dušu; a zbliživši se s njom, postali bismo joj razumljiviji. Postavši svoji, dobili bismo, najzad, oblik čovečanski, a ne majmunski; izgled slobodnog bića, a ne roba, ne sluge. I govorili bismo s njima pametnije nego pre toga; jer bismo u svom narodu i u njegovom duhu našli nove reči, koje bi Evropljanima neizostavno bile razumljivije. Čak bismo i mi sami tada uvideli: da mnogo od onoga što smo u svom narodu prezirali – nije tama, nego baš svetlost, nije glupost, nego baš um; a razumevši to, sigurno bismo u Evropi kazali takvu reč kakvu tamo još nisu čuli. Uverili bismo se tada: da pravu socijalnu reč ne nosi u sebi nijedan drugi do baš naš narod; da u ideji njegovoj, u duhu njegovom, postoji živa potreba za sveujedinjenjem čovečanstva, sveujedinjenjem sa potpunim poštovanjem za nacionalne ličnosti i za njihovo održanje; za održanje potpune slobode ljudi, sa ukazivanjem na to u čemu se ta sloboda baš sastoji – ujedinjenje kroz ljubav, zagarantovano delom, živim primerom, potrebom za pravim bratstvom; a ne gilotinom, ne milionima otsečenih glava“...
Bratstvo u Hristu – san je ruskog naroda, govorio je Fjodor Mihajlovič. 

ŠTA SMO DOBILI UMESTO BRATSTVA

Dakle, Rus hoće da bude svečovek, brat svih ljudi. Tako su i Srbi, u manjim, skromnijim razmerama, sanjali o Jugoslaviji, kao sveslovenskoj zajednici na Balkanu.

Ali smo, i Rusi i mi, dobijali po glavi zbog naše svečovečnosti i nade u zajedništvo. NJima su platili Napoleon i Hitler, a sad ih udara NATO; mi smo dobili ustaše u raznim oblicima, koje se ni danas ne smiruju u želji da nas nestane sa Balkana. 

Čak i naša braća po veri ( ne svi, ali zvaničnici pomesnih Crkava grčkog govornog područja ) nisu hteli bratstvo. Fanar je, ovih mračnih i apokaliptičnih dana, izazvao raskol na Ukrajini, a pridružiše mu se i Grčka arhiepiskopija i Kiparska crkva i Aleksandrijska patrijaršija. Ostali su časni pojedinci, od sveštenika do episkopa, koji, iako Grci, nisu pristali na duh raskola. Ipak, carigradski patrijarh Vartolomej, sluga NATO Imperije, zabio je nož u leđa slovenskom pravoslavlju. I ne smiruje se, ide dalje u svom bezumlju. 

Zato je vreme da razmislimo mi, pravoslavni Sloveni, kojim putem da krenemo i koje su nam zajedničke teme.

Od svečovečanskog bratstva očito nema ništa. 

PREDLOG TEMA ZA PRAVOSLAVNE SLOVENE 

1.    Pravoslavni koreni našeg identiteta – hrišćansko nasleđe Istoka kao praosnova nastanka Srba i Rusa, ali i ostalih pravoslavnih Slovena: vizantijski uticaji, činjenice sopstvenog doprinosa ( svetosavlje, ideja „uderživajuščeg“ ), iskušenja 19. veka ( revolucija i hrišćanska reakcija ), globalizam i globonacizam.

2.    Moralne vrednosti pravoslavnih u svetu koji se menja. Ontologija pravoslavnog morala. Bioetička i druga pitanja koja traže razrešenje.

3.    Rimokatolicizam kao faktor razjedinjavanja Slovena: slovensko more od Baltika do Peloponeza pre nego što je papa preuzeo vlast nad dušama zapadnih Slovena. Slovenske veze  do danas. Iz istorije borbe protiv Brest – Litovske unije ( Sveti Atanasije Brestski ) i stradanje Srba od Rima ( Stepinac i ustaše ).

4.    Borba protiv neopaganizma, koji razara hrišćansku osnovu naših naroda. Razobličavanje osnovne laži neopaganizma – da je u pitanju „miroljubiva“ priča bez ljudskih žrtava, i da je on nosilac snage i sloge. Takođe, ukazivanje na hrišćanstvo kao kulturotvornu silu – danas je svaki kulturan čovek hrišćanin ( Osip Mandeljštam )

5.    Oživljavanje slovenofilskih ideja o naročitom kulturnom putu pravoslavnih, koji je iznad Istoka i Zapada, ka Hristu.

6.    Upoznavanje sa žitijima svetih iz pravoslavnih slovenskih zemalja.

7.    Iskustvo borbe protiv neopaganskog nacizma, koji je Slovene tretirao kao niže rase. Pažljivo demontiranje neonacističkih ideja i pokreta.

8.    Eshatološka procena savremenih događaja: kako živeti u doba apokalipse i ne posustati? Srednjovekovni ikonopisac svom učitelju:“Zašto da slikamo ikone ako će ih varvari unipštiti?“ Učitelj:“Moramo naslikati više ikona nego što varvari mogu da ih unište“.

9.    Zaštita porodičnih vrednosti i prirodne porodice. Kako kaže aktivista u borbi za porodične vrednosti, Nemanja Zarić, pod prirodnom porodicom se podrazumeva fundamentalna društvena jedinica, urođena ljudskoj prirodi, u čijem se centru nalazi dobrovoljna zajednica muškarca i žene u celoživotnom zavetu braka sa ciljem zadovoljenja potreba ljudskog srca da daje i prima ljubav, obezbeđivanja potpunog fizičkog i emotivnog razvoja dece, sauživanja u domu kao centru društvenog, obrazovnog, ekonomskog i duhovnog života i izgrađivanja jakih veza između generacija i prenošenja načina života koji ima transcedentni smisao.

10.    Društvo zasnovano na prirodnoj porodici, kaže Zarić, pruža ruku saosećanja onim pojedincima i domaćinstvima koja zbog različitih okolnosti ovaj ideal ne mogu dostići samostalno. Institucije braka i prirodne porodice omogućavaju ljubav i radost bračnom paru, usmerene su na prokreaciju i podizanje dece. NJenim članovima prirodna porodica pruža sigurnost u teškim vremenima, osnovu društva u kome postoji red i sloboda. 

11.    Prirodna porodica ima urođene karakteristike ukorenjene u ljudskoj prirodi. Komplementarna priroda muškaraca i žena je ukorenjena u psihološkim i fizičkim razlikama između polova. LJubav roditelja za svoju decu, takođe ukorenjena u ljudskoj prirodi, kvalifikuje roditelje da gaje svoje mlade. Deca, sa svoje strane, urođeno traže direktnu vezu sa svojim roditeljima u koje polažu svoje poverenje. Roditelji i njihova deca čine jedinstvenu prirodnu zajednicu koja je neophodna za ljudski duhovni, moralni i intelektualni razvoj. Zbog značaja prirodne porodice za život dece, društvena politika ne treba da izjednačava kohabitaciju i druge moguće strukture porodice sa prirodnom porodicom. Smatramo stoga da je porodica prva socijalna jedinica, i da ima primat nad svim zajednicama, vladama, državama i međunarodnim organizacijama. Čitavo ustrojstvo države i društva, naroda i nacije, svi njeni napori treba da bude organizovani oko prirodne porodice. Istorija je toliko puta pokazala da svako uzdizanje države ili društvene klase ili kolektivne volje vodi u socijalnu dekadenciju i naposletku propast čitavog društva. Fašizam, nacizam, komunizam i liberalni kapitalizam imaju jednu zajedničku crtu. To je pomeranje porodice na margine društvenog života zarad lažnih ideala nacije, rase, klase ili sticanja bogatstva. Ideologije individualizma, statizma, militantnog sekularizma i seksualnog hedonizma prebacili su težište sa porodične zajednice na apstraktnu individuu, nanoseći tako snažan udarac sabornom jedinstvu zajednice kroz jedinstvo porodica. Ovakve političke i društvene programe i eksperimente i ovakve ideologije moraju konačno ustupiti mesto modelu porodičnog društva. 

12.    Svaka politika koja podriva porodicu zapravo narušava temelje društva, smatra Zarić. Takva politika je ona koja ruši pravni i verski status braka i prirodne porodice, primenjuje populacionu kontrolu i abortuse kao sredstvo državne politike, uspostavlja društvene norme koji dovode do sukoba polova ili generacija, postavlja muža protiv žene, ženu protiv muža ili dete (decu) protiv roditelja, održava državne sisteme školovanja koji se suprostavljaju apsolutnim pravima roditelja u pogledu obrazovanja svoje dece, stvara i podržava državne socijalne sisteme koji podrivaju porodice i koji sprovode prinudnu poresku politiku koja prisiljava oba roditelja da rade puno radno vreme van kuće, finansira i promoviše kontracepciju,  sterilizaciju i  programe koji promovišu nemoralno ponašanje, finansira ili promoviše seksualno obrazovanje/ programe indoktrinacije koji dokazano povećavaju promiskuitet, učestalost seksualno prenosivih bolesti, neželjene trudnoće, vanbračnost i ranu trudnoću i stvara državnu politiku koje daju podstrek vanbračnim zajednicama, homoseksualnim zajednicama i porodicama sa jednim roditeljem kao norme u društvu.

13.    Odbrna prirodne porodice od nasrtaja protivporodične ideologije političkog homoseksualizma, potkrepljene „džender“ teorijom, koja biološki pol svodi na socijalnu konstrukciju. Ideologije političkog homoseksualizma i radikalnog feminizma imaju za cilj prodor u školski sistem pravoslavnih zemalja, čime se vrši nova ideologizacija obrazovanja, slična onoj za vreme komunizma. Građani imaju pravo da znaju o čemu je reč, i da brane pravo na prirodnu porodicu od novih ideoloških jurišnika.  

14.    Organizovanje različitih naučnih skupova, sa sabiranjem i objavljivanjem naučnih radova.

15.    Učvršćivanje crkvene svesti pravoslavnih naroda, borba protiv raskolničkog duha i raznolikih vidova parcijalizacije.

16.    Nuđenje, kroz tekstove i analize, alternativnog ekonomskog modela, po rečima Vladike Nikolaja – „srednjeg sistema“, iznad kapitalizma i totalitarnog kolektivizma. 

Zapad je zaista krenuo putem demencije i dekadencije. Pravoslavni Sloveni još imaju šansu. Belorusija i Rusija zakonima brane moralne vrednosti i prirodnu porodicu, a i mi, Ukrajinci i Srbi, pa čak i Bugari, iako okupirani, pružamo otpor zapadnom zlu. 

To je osnova ideje „Trećeg Rima“, koji sprečava pojavu antihrista, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva. 

IDEJA ONOG KOJI ZADRŽAVA 

Prvi Rim je pao u jeres papizma, Drugi Rim, Carigrad, je pao pod vlast Turaka, a Treći Rim, Moskva, Rusija, i danas postoji. Naravno, Putin nije ni car Konstanin, ni car Justinijan, ali ideja Rusije kao sile koja zadržava dolazak antihrista i danas je živa. Mihail Nazarov o tome kaže:“Od Vizantije smo preuzeli i grb – dvoglavog orla (u kojem se može videti znak „simfonije” dve vlasti, crkvene i državne).
Kao rezultat svega toga, a nakon pada Vizantije, u 15. veku se pojavljuje pojam „Moskva – Treći Rim”. Kao što je tada u vezi s tim rekao starac Filotej, „dva Rima su pala, treći, Moskva, stoji a četvrtoga neće ni biti”. Drugačije rečeno, mi nećemo imati kome da predamo štafetu pravoslavnog carstva: kad ne bude Rusije, neće biti ni ostatka sveta i nastupiće kraj istorije. U tim rečima, Rusija izražava svest o sebi kao o onoj koja „zadržava zlo”, i ta uloga je sa Konstantinopolja prešla na Moskvu.

Pri tom u Rusiji, kako je pisao Lav Tihomirov, „nisu u toj meri podražavali stvarnu Vizantiju koliko su je idealizovali i u opštoj složenosti stvarali monarhističku vlast u daleko čistijoj i doslednijoj formi nego u samoj Vizantiji.”

Upravo je ta duhovna osobitost Rusije i stvorila rusku civilizaciju, različitu od zapadne. I jedna i druga (civilizacija) su po svom poreklu hrišćanske; međutim, ruska je postala hrišćanska civilizacija „zadržavanja zla”, a zapadna – hrišćanska odstupnička civilizacija, demonstrirajući otpadanje od Istine i sazrevanje one „tajne bezakonja” o kojoj govori apostol Pavle.

Na taj način, u pojmu Trećeg Rima religiozni smisao „zadržavanja zla” ima prednost u odnosu na političko–carski. Međutim, u svakoj državi politika predstavlja ispoljavanje opšte kulture. Ruska politika se upravo zahvaljujući svom smislu „zadržavanja zla” toliko razlikovala od svih ostalih. Ruska carevina je jedina koja je izgrađena na osnovu jednakosti svih naroda pred Bogom. Ona je, čak i u svojim divovskim razmerama, svetu očigledno pokazala geopolitičko čudo Trećeg Rima. U njoj se nalazio praobraz Vaseljenskog carstva, dostojne zajednice naroda sveta, prizvanih da služe Božijoj zamisli o njima.

Razume se da je daleko od toga da su svi narodi bili sposobni da razumeju tu Zamisao. Dejstvujući u njihovoj sredini, antihrišćanski krugovi su težili da stvore svoje sopstveno „vaseljensko carstvo”, i to na onaj materijalistički način koji je đavo predlagao Hristu u pustinji. Praobraz tog antihristovog carstva se jasno vidi u SAD, stvorenim od denacionalizovanih ostataka raznih naroda koji su se poklonili kapitalističkom „zlatnom teletu”.“
Da li je sad jasno ko se bori i za šta se bori?

NE DAJ, BOŽE, RATA

Ne daj, Bože, rata na Ukrajini – da Rus i Belorus pucaju na Malorusa, da polete projektili prema Svetom Kijevu, majci ruskih gradova. To bi anglosaksonski satanisti najviše i voleli – uzajamni pokolj pravoslavnih Slovena, a i Vatikan bi seirio: oni su napravili unijate na Ukrajini, to jezgro rusofobije i slovenofobije. Ali, ako do rata dođe, Rusija mora da pobedi. Jer joj pobede omogućuju polet, i da se istorija čovečanstva produži. 

Kad su se Rusi klanjali Francuzima i rusko plemstvo sa svojom decom pričalo na francuskom, Bog je dopustio da Napoleon udari na Rusiju, i da Rusi vide šta je „kulturni Zapad“. I posle pobede nad umišljenim korzinkanskim osvajačem nastupilo je doba u kome je dinastija Romanova konačo „rusifikovana“, i u kome je procvetala čudesna ruska kultura, od nauke do književnosti. Samo je pobeda nad Napoleonom dala Puškina, LJermontova, Gogolja, Tolstoja, Dostojevskog i Čehova. 
Kada su Rusi krenuli putem zapadnog materijalizma, u sovjetski komunizam, Zapad im je, opet i opet, pokazao svoju njušku preko Hitlera. I pobeda nad Hitlerom Moskvi kao sili koja zadržava sveopšti trijumf zla jeste dala krila, i Sovjetski Savez, kome je čak i Staljin morao da prizna ruski temelj, postao je ravnotežna sila sveta posle velikog i strašnog rata, okončanog ulaskom ruskih trupa u Berlin 1945.
I danas Rusima nije ostalo ništa drugo osim da pobede.

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda