Piše: Slobodan Antonić
Takav način izražavanja nesumnjivo je apsurdan. Gramatički rod u srpskom jeziku nije isto što i prirodni. Na primer, „devojčurak“ je muškog, a „muškarčina“ ženskog roda. Stoga, „povećavanje rodne vidljivosti“ time što će se pored svake imenice u gramatičkom muškom rodu ubacivati i imenica u gramatičkom ženskom rodu naprosto je besmislica (v. ovde).
Već sam na ovom mestu pisao o „eskalaciji džender ludila“ (ovde), ali nisam se nadao da će ono tako brzo zakucati i na vrata naših fakulteta. Možda je to i dobro, jer nekad tek kad se određena ideja dovode do kraja može da se vidi koliko je ona apsurdna.
Recimo, ideja pola/roda kao puke samoidentifikacije. Pisao sam već o „Rečniku pojmova rodne ravnopravnosti EU na srpskom jeziku“ koji je objavilo Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost Zorane Mihailović (ovde). Tamo se za ženu kaže da je to „osoba koja sebe definiše kao ženu“ (ovde), a muškarac je „osoba koja se identifikuje kao muškarac“ (ovde).
To je sasvim u redu sa stanovišta aktuelne džender ideologije, po kojoj je dovoljno izjaviti da si žena – čak i bez medicinske (hormonalne i hirurške) tranzicije – pa da stvarno budeš žena.
Praktične posledice su, međutim, takve da jasno pokazuju koliko je takva ideja apsurdna.
Vil Tomas bio je prosečni plivač, na 462. mestu po rangu u SAD. Onda se „osetio ženom“, promenio ime u Li, pa je sada izbio na 1. mesto među plivačicama u SAD (ovde i ovde).
Meklaflin je šest godina služio kao specijalac u vojsci SAD. Onda se osetio ženom, obojio kosu u roze i počeo, u MMA, ozbiljno da premlaćuje druge, prave žene (ovde i ovde).
To je logična posledica džender teorije. Ako je dovoljno „osetiti se ženom“ pa da istinski budeš žena – kako onda trans-žene, koje su i dalje u svakom pogledu biološki muškarci, ne pustiti u sportska takmičenja? No, čak i ako su operisani, dovoljno je da su prošli muški pubertet pa da njihova mišićna masa bude znatno veća nego kod žena. To im u mnogim sportovima daje nenadoknadivu prednost.
Ženski rekordi su, u atletici i plivanju, na oko 90% vrednosti u odnosu na muške (ovde). Ta razlika, s vremenom, ne samo da se ne smanjuje, već postaje sve veća (ovde). Prošle godine 852 muškarca trčalo je na 100m brže nego što je ženski svetski rekord. Koliko će proći pre nego što se bar jedan od njih ne „oseti ženom“? Polni decizionizam – „ako kažeš da si žena, onda i jesi žena“ – lako bi mogao, dakle, da obesmisli, ako ne i da uništi, ženski sport.
Ili, recimo, u politici. Nemački Zeleni prihvataju polni decizionizam. Markus Genserer (r. 1977) dvadesetak godina bavio se politikom, no bez nekog većeg uspeha. Onda se 2018. „osetio ženom“, uzeo ime Tesa, upao na žensku kvotu kod Zelenih i tako konačno postao poslanik u Bundestagu – na užas radikalnih feministkinja (ovde).
Meni je najzabavniji imperativ džender ideologije da naše emocije, uključiv i osećaj seksualne privlačnosti, prema transženama mora da bude apsolutno isti kao i prema ženama. „One jesu žene, i svako ko neće da se s njima zabavlja i ima seks obični je fašista“, kažu nam.
Na ovo se, trenutno, najviše žale lezbejke (ovde). One su čak uradile i istraživanje o seksualnom nasilju koje doživljavaju od transžena (ovde).
„Lezbejke su pod velikim pritiskom unutar svojih LGBT+ grupa da prihvate transžene kao seksualne partnere kako ne bi bile označene kao terfače i isključene iz tih grupa“ (ovde).
Dojučerašnji muškarci, naime, koji su se „osetili ženom“, masovno dolaze na lezbejske sajtove za upoznavanje, zakazuju sastanke, a onda insistiraju da je seks sa njima isti kao i seks sa svakom drugom ženom – „penis se smatra ženskim organom, a heteroseksualni odnos je sada redefinisan kao lezbejska seksualna praksa“ (ovde).
Naravno! Ako je dovoljno „da se neko samodefiniše kao žena da bi bio žena“, kao što to stoji i kod Zorane Mihajlović, onda je i penis transžena „ženski ud“, a njegovo korišćenje u seksu sa ženom „lezbejski seks“. Koji deo nije jasan?
Među apsurdnim posledicama dženderizma spada i to da deca „biraju“ pol. U Škotskoj deca, već sa četiri godine, mogu da u (pred)školskim ustanovama „odabiraju“ pol bez saglasnosti roditelja (ovde). Pazite taj apsurd: dete nema poslovnu sposobnost, pa ni biračko pravo, jer nije dovoljno racionalno (zrelo) da može da predvidi sve posledice svog delanja u ekonomskim i političkim stvarima. Ali, već sa četiri godine može da savršeno razume sve posledice promene pola, pri čemu u tome ne mogu da ga ograniče čak ni njegovi roditelji!
Ili, recimo, ideja da „žene čak i u vojsci mogu sve, kao i muškarci“, i da je nejednaki udeo žena na vojnim položajima samo izraz „patrijarhata i diskriminacije“. Kandidati za mornaričke specijalce u SAD moraju da podignu najmanje 300 funti (137 kg) iz mrtvog dizanja kako bi bili primljeni u jedinicu. Žene pak imaju problem i sa 250 funti. Zato im se gleda kroz prste (ovde). Ovaj standard, međutim, nije nevažan. Mornarički specijalci, između ostalog, iz neprijateljske pozadine izvlače oborene pilote. Kako će nedovoljno snažna specijalka da kilometrima vuče ranjenog muškarca ako ustreba? Nikako. Ali, nema veze, i komandosi ima da se „urodne“, pa makar svet propao.
To ni za žene nije dobro. Klasičan je slučaj Kare Haltgrin, jedne od prvih ženskih vojnih pilota u SAD (v. ovde 85-86). Poginula je odmah po dobijanju pilotske dozvole, prilikom sletanja na nosač aviona. Istraga je utvrdila da je uzrok nesreće „višestruka greška pilota”. Haltgrinova, zapravo, nikad nije naučila da leti kako treba. Puštena je da položi ispit iako je „napravila čitav niz početničkih grešaka“. Komisija jednostavno nije smela da je obori, jer teorija kaže da nije istina ono što svi lepo vide da je istina. Iskusni piloti, pošto im je pokazan snimak kako Haltgrinova sleće, izjavili su da su „zapanjeni onim što su videli”. Ona je puštena da sama leti avionom iako je, prilikom trenažnih vežbi sletanja, čak sedam puta „slupala” letelicu. I tako se osmi put, kad je zbilja sela u avion, stvarno slupala i poginula.
LJudi su se, pod Titom, smejali birokratskom voluntarizmu koji je za stvarnost proglašavao papirnate konstrukcije. Ovo sada očigledo je još luđe. Bogoljub Karić podneo je zahtev upravi Kragujevca da mu se promeni godina rođenja, pa da bude 20 godina mlađi – čovek neće u penziju (ovde). Shvaćeno je to kao bizarnost. Ali, da je hteo da ode ranije u penziju, pa da se izjasnio kao žena – pozivajući se na Zoranu Mihajlović – ko bi smeo da kaže bilo šta?
Tako se Serđo Lazarović, poreznik iz Argentine, sa šezdeset godina „osetio ženom“, tražeći da se odmah penzioniše, kako ne bi, kao muškarac, morao da radi još pet godina (ovde i ovde).
Živimo u apsurdistanu, a džender komesarke već su zalupale i na naša vrata. I šta ćemo sad?
Ostale tekstove Slobodana Antonića čitajte OVDE.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
