Pišu: Zoran Čvorović i Vladimir Dimitrijević
LITIJSKI DOKAZ DA SMO ŽIVI
Čudan je naš narod. Dok je na posthrišćnskom Zapadu religiozno pitanje rešeno konačnom ateizacijom, i „raspršivanjem“ Boga u magli posthumanizma, naš narod i dalje duboko oseća da su verska pitanja nasušna pitanja ličnog i sabornog identiteta. Kažu da je otac Justin Popović, kada je, šezdesetih godina prošlog veka, izbio raskol u našoj dijspori, vezan za raščinjenje vladike američko – kanadskog Dionisija, rekao da je to zaista strašno ( i prolio more suza i napisao niz blagotvornih isceliteljskih reči u nadi na svesrpsko izmirenje ), ali da je ta pojava, na neobičan način, ipak dokaz da su Srbi, za razliku od zapadnjaka, i dalje religiozno i nacionalno živi; jer, stalo im je do onoga što je najdonji kamen ljudskog postojanja – do Boga i duše. Zato su litije u Crnoj Gori, koje su krenule kada je vlast montenegrinskih „gordih konobara“ ( izraz Matije Bećkovića ) rešila da Crkvu, koja je sazdala ovu državicu, nagna u „mišju rupu“, veliki dokaz da još uvek nismo mrtvi. Crkva, kao Histovo sazdanje i svetosavskog pregnuće, uzdigla se u svoj svojoj veličini.
To se vidi i ovih dana, kada je pitanje potpisivanja Temeljenog ugovora između države Crne Gore i SPC jedno od ključnih pitanja na liniji vlasti Đukanović – Krivokapić – Abazović, od koga zavisi mnogo šta u političkoj budućnosti negda NJegoševe zemlje, a trenutno, i najviše, opstanak same, „post-litijske“ Vlade.
OD KADA JE OVO PITANJE VAŽNO?
Potpisivanje Temeljnog ugovora nije postalo važno političko pitanje u Crnoj Gori tek ovih dana, jer sa njim se Vlada Zdravka Krivokapića muči od kada je izabrana. Takav status ovog pitanja je očekivan i legitiman, jer je program sadašnje crnogorske Vlade presudno opredeljen zahtevima sa litija, koje su dovele do izbornog poraza Đukanovićevog režima i formiranja nove parlamentarne većine.
S tim u vezi valja podsetiti, da je u Britaniji, početkom 19. Veka, formulisana tzv. teorija mandata, koja, polazeći od načela narodne suverenosti, treba da spreči da Vlada vodi drugačiju politiku od one koju su stranke parlamentarne većine kandidovale na izborima. Jednom rečju, u parlamentarizmu, kakav postoji i u Crnoj Gori, birači ne daju nijednoj partiji carte blanche, pa stoga Vlada može voditi samo onu politiku za koju je dobila podršku birača.
Birači u Crnoj Gori su u predizbornim litijama kao prvi zadatak nove vlasti istakli promenu protivpravnog Zakona o slobodi vjeroispovjesti. Na taj zahtev birača nadovezivao se sasvim logično i zahtev za zaključenje Temeljnog sporazuma kojim bi Crna Gora detaljnije uredila odnose sa SPC, kao što je to već učinila sa Rimokatoličkom crkvom i Islamskom zajednicom. Jer, izmena Zakona o slobodi vjeroispovjesti bez zaključivanja Temeljnog ugovora, održava neprihvatljivo stanje nasleđeno iz prethodnog perioda u kome je SPC bila diskriminisana u odnosu na druge crkve i verske zajednice, između ostalog i nezaključivanjem takvog javnopravnog ugovora.
UNIKALNOST CRNOGORSKE POLITIČKE SITUACIJE
Ono po čemu su crnogorske političke prilike unikum u savremenoj evropskoj politici, jeste činjenica da je parlamentarnu većinu iznedrio jedan crkveno-narodni pokret, koji je, shodno svojoj prirodi kao najvažniji zadatak nove Vlade odredio rešenje paketa pitanja koja se tiču zaštite prava SPC na kolektivnu slobodu veroispovesti. Glavni krivac zbog toga što je u Crnoj Gori zaštita slobode veroispovesti politički prioritetnija od, primera radi, zaštite prava na rad jesu DPS i koalicioni partneri ove partije, koji su merama državne prinude intervenisali u osetljiva pitanja verskog i nacionalnog identiteta, pokušavajući da promene crkveno biće Crne Gore. Naravno, to su činili ignorišući činjenicu da je Crna Gora jedinstvena u modernoj evropskoj istoriji po tome što je novovekovnu državu Crnu Goru stvorila Crkva - Mitropolija crnogorsko-primorska, i što su joj prvi vladari bili crkveni poglavari.
Činjenicu da su birači jedno crkveno, a u podtekstu i nacionalno pitanje istakli kao zadatak broj jedan nove Vlade, zloupotrebljavao je sve ovo vreme, i to sasvim očekivano, Milo Đukanović, koji će opstajati onoliko dugo koliko bude uspešno delio i antagonizovao crnogorsko društvo. Dok je Đukanović neosnovano plašio svoje pristalice Temeljnim ugovorom, Vučić je svom, svojevremeno veoma bliskom, političkom prijatelju pomagao stalnim napadima na Krivokapićevu Vladu zbog nepotpisivanja Temeljnog ugovora.
KRIVOKAPIĆ U PROCEPU
Iako je uspešno rešila pitanje izmene spornih odredbi Zakona o slobodi vjeroispovjesti, Krivokapićeva Vlada nije rešila drugi važan zadatak istaknut od birača - potpisivanje Temeljnog ugovora. I to ne samo zbog opstrukcija koje su dolazile od Đukanovića i iz Beograda, već i zbog Krivokapićeve neodlučnosti i pokušaja da vodi politiku bez oslonca na parlamentarnu većinu, što je u parlamentarizmu nemoguće, i što će verovatno presudno uticati na skraćenje mandata ove vlade. Jedan od važnih razloga zbog kojeg nije došlo do zaključenja Temeljnog ugovora je kontinuirana opstrukcija koje je dolazila iz redova URE i koncerna "Vjesti", prema kojima je Krivokapić imao očigledno veće obaveze nego što je to proizilazilo iz izbornog rezultata URE.
Iako Đukanović profitira na konfrontaciji unutar crnogorskog društva, litije su pokazale da se važna verska i nacionalna pitanja u Crnoj Gori, kakvo je i potpisivanje Temeljnog ugovora sa SPC, neće skinuti sa dnevnog reda crnogorske politike tako što će se ignorisati nerešeno crkveno pitanje u Crnoj Gori. Samo brzo i odlučno rešenje crkvenog pitanja, što podrazumeva zaključenje Temeljnog ugovora koji garantuje potpunu autonomiju SPC u skladu sa evropskim pravnim standardima, može doneti Crnoj Gori stabilnost, a dnevnu politiku osloboditi balasta onih tema koja je sprečavaju preko potrebnu borbu protiv sistemskog kriminala u Crnoj Gori.
TEMELJNO KA TEMELJNOM
Neki postavljaju pitanje – zašto se, u datim okolnostima, ne potpiše Temeljni ugovor?
Zbog čega se okleva?
S obzirom na to ogroman broj pravoslavnih građana Crne Gore, nezavisno od nacionalnog opredeljenja, Srpsku crkvu smatra svojom Crkvom, ne postoji ni jedan razlog da Srpska crkva zaključi Temeljni ugovor koji bi sutra bio osporavan bilo kojim pravnim i političkim argumentom. S tim u vezi, Srpska crkva u ovom trenutku nema nikakvog razloga da zaključi takav ugovor sa Vladom za koju se još uvek ne zna da li uživa parlamentarnu podršku. Još manje SPC ima razloga da takav ugovor zaključi sa nekakvom manjinskom Vladom, kakvu predlaže Abazović, pošto bi iz ugla parlamentarnog sistema takva Vlada bila popuno nelegitimna, plod prekrajanja većinske volje birača sa prethodnih izbora. SPC treba da vodi pregovore samo samo sa Vladom koja uživa nesumnjiv legitimitet i da to radi potpuno javno, jer je SPC u Crnoj Gori svoja na svome.
ZAGONETNA POSETA DRITANA ABAZOVIĆA
Zagonetna poseta Dritana Abazovića patrijarhu Porfiriju takođe ima svoju logiku. U tako važnim stvarima nema slučajnosti, posebno kod Abazovića koji je već pokazao da je ne samo dobar poznavalac političke teorije, već i vrlo vešt praktični političar. Da je neko iz vancrkvenih krugova ugovorio Abazovićevu posetu Patrijaršiji, kako bi posetom prvojerarhu SPC ojačao svoju poziciju u krizi Vlade, vidi se i po tome što u društvu Abazovića nije bio mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, što je deo uobičajenog protokola, jer se o statusu Crkve u Crnoj Gori ne može razgovarati bez nadležnog mitropolita.
Mutna uloga Abazovićeva kad je SPC u pitanju vidi se i po tome što skandal oko ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju, koji je značajno uticao na crkveno – državnu problematiku u Crnoj Gori, još uvek nije rešen.
Još u vreme ustoličenja mitropolitovog isticali smo da je za budućnost Krivokapićeve Vlade ključno otvaranje pitanja političke i pravne odgovornosti ministra unutrašnjih poslova i direktora Policije, zbog toga što su nečinjenjem doveli u pitanje čin ustoličenja mitrpolita i time ozbiljno ugrozili pravo Crkve na slobodu veroispovesti. Pošto je sektor bezbednosti pod kontrolom URE, abolicija kadrova URE iz sektora bezbednosti politički je ojačala toliko URU, da se na kraju glavni krivac za to što patrijarh nije mogao kao u svakoj civilizovanoj državi da dođe kolima u svoj manastir, pojavio u ulozi pregovarača za zaključenje Temeljnog ugovora. To što je Milan Knežević svojim odsustvom dva puta zaredom onemogućio sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost na kojoj bi se, makar i sa ogromnim zakašnjenjem, utvrdila odgovornost rukovodećih ljudi sektora bezbednosti, govori da pojedincima iz rukovodstva DF nije u interesu da se sazna potpuna istina o odgovornosti URE za događaje koji doveli Crnu Goru na ivicu državnog udara. Zašto je Milan Knežević zaštitio Abazovića saznaće se vrlo brzo.
BUKA I BES, A REŠENJE JEDNOSTAVNO
Đukanović i njegovi „gordi konobari“ digli su dreku kao da je Temeljni ugovor sa SPC nekakav međudržavni sporazum koji zahteva skupštinsku ratifikaciju. Međutim, nisu u pravu.
Ugovor koji bi SPC zaključila sa Crnom Gorom nije međunarodni ugovor pošto SPC nije država, kao Rimokatolička crkva, ni međunarodna organizacija, otuda ne podleže ratifikaciji u Skupštini, i nema ono mestu u pravnom poretku koje imaju ratifikovani međunarodni ugovori. Reč je o sui generis javnopravnom ugovoru koji reguliše pojedina pitanja u skladu sa pravom Crkve na autonomiju, međunarodnim standardima i domaćim zakonima. Iako se ne ratifikuju ovi ugovori su bliski međunarodnim ugovorima, po tome što se ne mogu menjati jednostrano. Prema evropskim standardima crkve i verske zajednice imaju pravo na široku autonomiju u sferi bogosluženja, obrazovanja, gradnje hramova, pa i vršenja pojedinih javnopravnih ovlašćenja, i sva ta pitanja se mogu urediti temeljnim ugovorom.
Iako se sve to zna, nije lako doći do zdravorazumskog rešenja. Naročito je teško mitropolitu crnogorsko-primorskom Joanikiju, koji mora da bude heruvimski budan u trenutku kada mnogi pokušavaju da politički profitiraju na pitanju koje je sasvim nadpolitičko.
BITI VLADIKA U CRNOJ GORI
Biti vladika u Crnoj Gori nikad nije bilo lako. U doba posle Crnojevića, u jednoj ruci si morao da držiš mač, u drugoj brojanicu; morao si da braniš slobodu od Turaka i da umiruješ krv onih koji su često živeli radi krvne osvete, s većom ljubavlju prema smrti od ljubavi ka životu. Morao si da toliš glad mnogih gladnih usta, i da, ako treba, vodiš seobe gladnih u Rusiju, pod novo nebo i na novu zemlju. Nema vladike crnogorskog kome je bilo potaman. Tako je Sveti Petar Cetinjski pisao svojoj pastvi da su mu naneli više zla nego Turci, a i da su samima sebi najveći neprijatelji. Zna se da je NJegoš pokušao da utekne od svoje vladarske i vladičanske dužnosti – hteo je da se skloni na „nečesov ostrov“, ali ga je car ruski vratio na Cetinje; NJegoš nije mogao ništa drugo do da krikne (Andrić taj krik smatra ključem za opis pesnikove muke na tronu):“Sklonite se da viđu nebesa/ Koja ste mi sobom zastupili“…
A onda su došli komunisti, što su „nosili kapu sa tri roga,/ratujući protiv Boga“…Oni su, u nastupu ideološkog satanizma, maskiranog u „lijeva skretanja“( u hrišćanskoj eshatologiji, zna se kuda vode levi putevi ), ujamili, streljali i na druge načine pobili preko stotinu srpskih sveštenika iz Crne Gore, na čelu sa mitropolitom Joanikijem Lipovcem. Posle toga su na robiju osudili, ošišali i obrijali njegovog naslednika, mitropolita Arsenija Bradvarevića…I tada je na tron mitropolita došao Danilo Dajković, koji se svim silama borio da ne sruše kapelu na Lovćenu i ne zatoče vladiku Rada u mauzolejsku paganštinu – ali su je, osiono bezbožni kakvi su bili „Titogorci“ na vlasti, ipak srušili. I onda je došao mitropolit Amfilohije, koji je, deverajući i durajući, vodio svoju borbu, obnavljao hramove i živu Crkvu, da bi se upokojio usred litijskog svedočenja hrišćanske slobode u Crnoj Gori.
Ipak, i pored svih specifičnosti crnogorskih prilika o kojima smo govorili, i važne uloge koju je Crkva imala u političkim promenama, nasleđe jednog episkopa teško se može vezati za teren puke političosti. U Crnoj Gori postoji nesporno duhovno nasleđe mitropolita Amfilohija i njega političke promene ne mogu ni umanjiti ni uvećati. Još preciznije, opasna je politička zloupotreba duhovnog nasleđa jednog pravoslavnog episkopa. Stoga je važno što se mitropolit Joanikije na neki način oslobodio balasta politike koji su različiti politički faktori, neki iz zle namere, drugi iz sopstvene nesposobnosti, hteli da natovare Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i uvuku je u mutne vode crnogorske i balkanske politike.
A što se nastavka borbe tiče, NJegoš je sve rekao:“Nada više nema ni u koga do u Boga i u svoje ruke“.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
