Piše: Aleksandar Pavić
Sa ”nedogovorosposobnim” Zapadom i njihovim ukrajinskim marionetama, više se nije moglo razgovarati. Zapravo, pravih razgovora svih ovih godina uopšte nije ni bilo.
Poput Dejtonskog i Kumanovskog sporazuma, politički Zapad je tretirao Minske sporazume samo kao primirja i šanse za konsolidaciju već stečenih pozicija pre povlačenja novih agresivnih poteza prema neprijatelju – prvo Srbiji i Srbima, a sada Rusiji i Rusima.
A dok je ”primirje” trajalo, uz večite zapadne osude strane (srpske i ruske) koja im je pošteno pristupila – lokalni izvršioci su se dodatno naoružavali i radikalizovali.
Moskvi je već neko vreme bilo jasno da se nikakav dogovor ne može postići, jer ga druga strana ne želi, jer se Ukrajina od strane Zapada, a najpre Vašingtona i Londona – koristi kao istureni neprijateljski položaj, kao crna rupa u koju se može ubacivati svakakvo oružje – pa i ono ”prljavo”, pa čak i nuklearno – kao i teroristički ološ iz svih krajeva sveta.
Zato je ukaz koji je Vladimir Vladimirovič Putin potpisao 21.2.2022. o priznanju DNR i LNR bio jedini moguć i logičan potez. I, s obzirom na to kako je ruski predsednik opisao stanje u Ukrajini – na tome se neće završiti.
Jednostavno, politički Zapad, na čelu sa angloameričkom osovinom, svesno je pretvorio Ukrajinu – inače veštačku lenjinističku tvorevinu, kako je Putin u svom istorijskom govoru istakao – u potencijalno smrtnu opasnost po bezbednost i opstanak same Rusije.
Priznavanje donbaskih republika je samo prvi korak u rešavanju tog vešto nametnutog problema. Uostalom, zapadni politički establišment to vrlo dobro zna, jer ne bi inače unapred povukao svoja diplomatska predstavništva iz Kijeva u Lavov.
Gledajući unazad, višegodišnja vojno-propagandna ofanziva liberal-fašističke imperije (ko misli da je ova kvalifikacija prejaka, neka samo prati brutalne poteze kanadskog japi-diktatora i pitomca Svetskog ekonomskog foruma, DŽastinaTrudoa, ovih dana protiv mirnih demonstranata) na Rusiju preko veštački konstruisane anti-Rusije – Ukrajine – prethodno je dobro uvežbavana (i) na našim prostorima.
Cela sadašnja arhitektura prostora bivše Jugoslavije počiva na lažima, od kojih je najveća i noseća – laž o srpskoj ”agresiji”. Ta laž, koja čini osnovu svih prošlih i sadašnjih zapadnih diplomatskih poteza i pritisaka, treba da zamagli suštinu i prirodu zapadnog angažmana na Balkanu od kraja Hladnog rata i ”pobede demokratije” – zapadnineokolonijalizam i cinično-pragmatičnu geopolitičku agresiju u sklopu novog pohoda na Istok.
U ime ”demokratije” su sakralizovane veštačke titoističke avnojevske granice (osim, naravno, granice avnojevske Srbije), kolonijalizovana skoro celokupna privreda bivše SFRJ i ceo prostor – izuzev Srbije i Bih, zahvaljujući Republici Srpskoj – usisan u NATO.
Potom se središte evropske krize, kao rezultat daljeg Drang nach Osten (pohoda na Istok)NATO-a, preselilo u Ukrajinu. I, da bi se zamaglila suština nastavka zapadne hladnoratovske politike obuzdavanja SSSR i posle pada Berlinskog zida – uz posledičnu kolonizaciju, nacifikaciju i militarizaciju Ukrajine nakon zapadno-sponzorisanog puča u Kijevu u februaru 2014. godine, sakralizovana je ”lenjinistička” Ukrajina i lansirana je laž o ”ruskoj agresiji”, koja je postepeno poprimila razmere prave histerije.
Ono što je sigurno je da anglo-američka (geo)politika neće dobrovoljno odustati od započetog posla, uprkos početnim relativno blagim reakcijama na rusko priznanje donbaskih republika, jer je alternativa – kraj svih snova o globalnoj dominaciji. Sledeća dva relevantna citata odlično ilustruju o čemu se sve vreme radi:
– ”Američke kolege u Pentagonu su mi nedvosmisleno rekle da SAD i Velika Britanija nikad neće dozvoliti da se evropsko-sovjetski (odnosno ruski) odnosi razviju do stepena gde bi oni ugrozili anglo-američki politički, ekonomski ili vojni primat i hegemoniju na evropskom kontinentu. Takav razvoj događaja će se sprečiti svim mogućim sredstvima, po cenu rata u centralnoj Evropi.” (Reči visoko-pozicioniranog NATO admirala iz jedne severno-evropske zemlje, po kazivanju nemačkog političkog analitičara Kristofa Lemana.)
– ”Primarni interes Sjedinjenih Država, zarad kog smo vodili ratove, prvi i drugi svetski rat i hladni rat, tiče se odnosa između Nemačke i Rusije, jer bi one, kad bi se ujedinile, predstavljale jedinu silu koja bi nas ugrozila. I da osiguramo da se to ne desi… Za Sjedinjene Države najveći strah predstavljaju nemačka tehnologija i nemački kapital, ruski prirodni resursi i ruski ljudski potencijal, kao jedina kombinacija koja vekovima uteruje strah u kosti Sjedinjenim Državama. I, kako se ta stvar razvija? SAD su već stavile svoje karte na sto. To je linija od Baltika do Crnog mora. Rusi su uvek igrali sa otvorenim kartama, njima je potrebna Ukrajina koja je bar neutralna, nikako prozapadna Ukrajina.” (DŽordž Fridmen, osnivač i predsednik analitičko-obaveštajne agencije Stratfor, na predavanju u Čikagu 2015.)
Uostalom, nije li Vili Vimer izvestio tadašnjeg nemačkog kancelara Šredera još u maju 2000. godine o pravim razlozima agresije na SRJ i ciljevima širenja NATO-a, uključujući i kontrolu prostora od Baltika do Crnog mora po obrascu Rimskog carstva:
”4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945. 7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.”
Kad se skine veo zapadnih medijsko-propagandnih laži u vezi Ukrajine (a i Balkana) – suština je čisto geopolitička i imperijalna. Ledeno cinična i okrutna.
Rusi su toga, više nego ikad, i te kako svesni.
Kada su procenili da je sazrelo vreme, prvo su predali svoje predloge o novom bezbednosnom dogovoru kolektivnom Zapadu sredinom decembra 2021. Shvatili su da je poslednji trenutakda javno podvuku crvenu liniju. Pogotovo zato što su, po prvi put u istoriji, stekli vojno-tehnološku premoć nad Zapadom. A i zato što, usled agresivne militarizacije Ukrajine, više nije bilo prostora za uzmicanje.
Nisu Rusi imali iluzija da će iz Vašingtona/Londona i Brisela dobiti zadovoljavajuće odgovore, a kamoli razumevanje koncepta ”nedeljive bezbednosti” od vrhunskih zapadnih praktičara u igri ”nulte-sume”, gde nema mesta za istinski suživot, odnosno multipolarnost, već samo za pobednike (njih) i poražene (ostatak sveta).
Pogotovo nisu očekivali da će se prihvatiti ruski zahtev za povlačenje „svih američkih oružanih snaga i naoružanja raspoređenog u centralnoj i istočnoj Evropi, kao i baltičkim zemljama“. A teško da očekuju da će Amerikanci prihvatiti i ruski zahtev da se ”prekinu isporuke oružja Ukrajini, da se povuče već isporučeno oružje, da svi zapadni instruktori moraju da odu i da NATO odustane od vojnih vežbi sa Ukrajinom”.
Ruski medved se povukao u svoju pećinu početkom 1990-ih, da liže rane, i sam uljuljkan u priče o novom ”zlatnom dobu” demokratije i slobodne trgovine, o ”kraju istorije” čak.
Najbolji američki izdanci posleratnog doba, poput DŽordža Kenana, i 50 bivših senatora, oficira, diplomata i profesora su još 1997. godine upozoravali da ga ne treba bespotrebno čačkati, odnosno da nije bilo ni svrsishodno ni pametno dalje širenje NATO-a ka istoku. NJihovi apeli su ignorisani.
Kao i, deset godina kasnije, Putinova upozorenja data u Minhenu 2007, i pozivi na novi opšti bezbednosni dogovor.
”Niko nas nije slušao. Sada nas čujte,” rekao je predsednik Putin jedanaest godina kasnije, 1. marta 2018. godine, kada je svetu predstavio rusko hipersonično i drugo oružje koje niko drugi nema, što je i omogućilo Rusiji da danas tako smireno i samouvereno komunicira sa ”najjačom vojnom alijansom koju je svet ikad video”.
A 21. februara 2022. je instrumentalizovanim Ukrajincima i njihovim zapadnim pokroviteljima, odnosno huškačima, ruski predsednik poručio: ”Ako želite dekomunizaciju, nemamo ništa protiv, ali nemojte da to radite polovično – spremni smo da pokažemo kako izgleda prava dekomunizacija Ukrajine.”
To se očigledno ne odnosi samo na rušenje spomenika Lenjinu širom Ukrajine, već i na njegove granice. Rusi, kao i Srbi, imaju svoj AVNOJ, samo što su Rusi konačno rešili da raskrste sa svojim.
Izvor: sveosrpskoj.com
