Piše: Vladimir Dimitrijević

UMESTO UVODA 

Ono što se sad dešava sa Rusijom i Zapadom stara je priča, kojoj treba sagledati ne samo materijalne uzroke ( „Severnik tok 2“, recimo ), nego i one najozbiljnije, duhovne. Ovaj obiman tekst, nastao pre pola decenije i pisan za jedan naučni zbornik, bavi se upravo tim pitanjima: zašto su Zapad i Istok u sukobu. Vredi se setiti, danas i ovde. ( V.D )

O ČEMU JE REČ?

Izraz „književna desnica“ u nas je prvi upotrebio bivši nadrealista, a zatim kritičar – pripadnik pravca „socijalne književnosti“, Đorđe Jovanović, u svom tekstu „Jedna himna dostojevštini“[1,26]. On je podrazumevao da su sledbenici „književne desnice“ baštinici socijalno – metafizičkog reakcionarstva, čiji pogled na svet pripada umornoj, dekadentnoj buržoaziji, suočenoj sa klasnim slomom. Ovaj pojam koristiće i Gojko Tešić, u neutralnijem ključu, prilikom priređivanja, do danas neprevaziđenih, „Zlih volšebnika“, u kojima je dat pregled polemika i pamfleta u našoj predratnoj književnosti. Radivoj Cvetićanin i Sava Dautović su, 1983, u „Politici“ u 45 nastavaka objavili feljton „Književna desnica“, u kome su pomenuti Miloš Crnjanski, Svetislav Stefanović, Jovan Dučić, Dragiša Vasić, Slobodan Jovanović i Mile Budak, ali je ostavljeno mesto i za dalja istraživanja.

Ne samo s obzirom na ideološki naboj pojma „književna desnica“, nego i na osnovu uvida u autentičnu misao pripadnika ovog pravca kulturološkog mišljenja, potpisnik ovih redova smatra da bi bolji i precizniji izraz  bio onaj koji je koristio Velibor Gligorić (i sam na „levim“ pozicijama pre i posle Drugog svetskog rata): on ih je nazvao „neohumanistima“. Zaista, na tragu preispitivanja čovekove pozicije u svetu izmenjenih vrednosnih i inih orijentira, sa nadom da će nastati novo čovečanstvo kome će južnoslovenski „rasni genije“, nenačet „zapadnim truljenjem“, dati  svoj autentičan doprinos, oni bi se mogli smatrati „neohumanistima“ koji se odriču prosvetiteljski shvaćenog humanizma kao antropolatrije.
Pripadnici ovog pravca bavili su se onim što Milan Radulović naziva „kulturološka kritika“:“U odnosu na druge tipove kritike, ova se distingvira predmetom spoznaje: njen predmet nije samo umetnost kao jedna od formi kulture već sama kultura kao posebna stvarnost – njen ontički duh i teleološki smisao, njena egzistencijalna i humanistička suština, nacionalna i istorijska uloga, geneza i karakter različitih tipova kulture, itd“ [2, 32].

U svojoj knjizi o modernizmu i srpskoj idealističkoj filosofiji, Radulović je  obrazložio zašto se u njoj pojavljuju imena od kojih su neka do tada,uglavnom iz ideoloških razloga, bila precrtana  – od teologa poput Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića, preko heleniste i estetičara Miloša N. Đurića, do filosofa Vladimira Vujića [vidi 2,27-31].  Borba za uvršćivanje njihovih imena u šire shvaćeni korpus srpske književne kritike, zbog ideoloških ostrašćenosti, bila je ozbiljna i teška, o čemu je pisao Predrag Palavestra u svom tekstu „Proučavanje i izdavanje građe za istoriju srpske književne kritike/ Istorija jednog književnog poduhvata“ [3, 30-36]. Ona još uvek utiče na recepciju nekih od autora koje ćemo pomenuti u ovom radu, čiji je cilj dvostruk: smeštanje domaće neohumanističke kritike evropocentrizma u širi, upravo evropski, kontekst i ukazivanje na osnovne pravce kojima je ta kritika vršena.
  
U studiji „Miloš Crnjanski i novi nacionalizam“, Boško Obradović ističe da postoje zajedničke osobine većine autora sa „desnice“: “1) zahtev za revizijom postojećeg sistema vrednosti; 2) borba za duhovno oslobođenje od uticaja Zapada; 3) htenje ka ostvarivanju novog nacionalizma i novog, samorodnog kulturnog modela“ [1,47]. Ako se tome doda obračun sa „kulturnom levicom“, iza koje je stajao marksizam kao svojevrsna, špenglerovski rečeno, „pseudomorfoza“ zapadnjačke misli, pozicija „književne desnice“ biva još jasnija.

RANA KRITIKA RACIONALISTIČKE EVROPE
O KAKVOJ EVROPI JE REČ?

Filosof i teolog Dimitrije Najdanović (doktorirao 1940. godine kod Nikolaja Hartmana sa temom o Fihteovoj filosofiji istorije) pisao je, u Crnjanskovim „Idejama“ [4,178]: “Jakobinska Francuska je anticipacija boljševičke Rusije; demokratija i aktivni liberalizam anticipacija boljševizma; oni su početak i kraj istog pokreta“. Otkuda Najdanoviću i njegovim sličnomišljenicima ovakve ideje, poput tvrdnje da postoji kontinuitet između 1789. i 1917?

Međuratni neohumanisti, i sami učeni na evropskim tradicijama, naravno da nisu mogli da poreknu evropsku kulturu u celini. Oni to nisu ni želeli. Ono što su kritikovali bio je duh evropskog prosvetiteljstva, koje se odreklo hrišćanske religioznosti i tradicionalnih moralnih oslonaca.   

Neohumanisti su, u stvari, baštinici jedne razgranate tradicije „protivprosvetiteljstva“ [vidi  5] koja potiče upravo iz Evrope.
 Prvi napadi na prosvetiteljstvo kao antihrišćanstvo i ideološku osnovu revolucionarnog besporetka desili su se još za vreme Francuske revolucije. Engleski mislilac Edmund Berk,  francuski emigrantski pisac Ogistin Barijel i izbeglica iz Savoje koji se obreo u Ruskoj imperiji, Žozef de Mestr, izneli su protivprosvetiteljsku argumentaciju koja je imala uticaja na mnoge kasnije kritičare.  Ne sme se izgubiti iz vida da je i Žan – Žak Ruso, Švajcarac koji je prijateljevao sa kosmopolitski orijentisanim pariskim enciklopedistima, na kraju postao njihov žestoki protivnik, koji se vratio protestantskoj religioznosti svoje ženevske mladosti, kao i patriotizmu,tvrdeći da „tek rođeno dete, kada prvi put otvori oči, mora ih usmeriti ka otadžbini, i sve do svog poslednjeg dana ne treba da gleda ništa drugo“ [ cit. prema 5,55].

Edmund Berk je u svojim „Razmišljanjima o revoluciji u Francuskoj“ smatrao da „revolucionari nisu ništa drugo nego „politizovani“ prosvetiteljski filozofi, čiji je cilj bio da nateraju ljude da se ponašaju u skladu sa apstraktnim idealima, neostvarljivim u praksi. Svoju borbu je definisao na sledeći način:“To je rat između boraca za stari građanski moralni i politički poredak Evrope protiv sekte fanatičnih i ambicioznih ateista, koji žele da promene sve njih“ (države Evrope, nap. V.D.)“ [ cit. prema 6,40]. Francuski revolucionari su, po Berku, bezbožni varvari, koji mrze hrišćansku veru: “Oni koji ne vole religiju, mrze je. Pobunjenici protiv Boga apsolutno mrze stvoritelja njihove egzistencije“ [ isto,45]. Takođe, Berk veliča srednjovekovno doba viteštva i plemstva, posle koga je Evropa krenula putem dekadencije:“Ali viteško vreme jednakosti je prošlo. Usledilo je vreme sofista, ekonomista i šićardžija, a veličanstveni sjaj Evrope utrnuo je za svagda“ [isto,53]. Po njemu, „francuska sloboda nije ništa drugo do puštanje na volju grehu i sumnji“ [isto,57].

Ogistin Barijel je, u svom četvorotomniku o Francuskoj revoluciji, filosofe – enciklopediste (Kondorsea je, recimo, zvao „čudovištem“) optužio za kovanje zavere protiv hrišćanskog poretka: “Pod izgovorom onog večnog mira u kojem će uživati buduće generacije, oni su počeli sa objavom rata kanibala protiv čitavog sveta; jedva da može da se pronađe i jedan među njihovim sledbenicima koji nije bio spreman da izda svoju zemlju, svoje zakone, i svoje sugrađane, kako bi se uspostavilo ovo Kosmopolitsko carstvo, koje je nagovestio profesor Kant, ili da se kruniše čovek – kralj modernog Spartaka“ [ cit. prema5,89-90]. Žozef de Mestr je, sa  svoje strane, revoluciju smatrao Božjim dopuštenjem kojim Proviđenje kažnjava one što su zaboravili na zakon Višnjeg, i počeli da se uzdaju samo u  ograničeni razum. De Mestr je čak ustao u odbranu inkvizicije, koja, navodno, štiti ljude od zabluda   ogrehovljenog racija.

Devetnaesti vek u Evropi nije bio samo stoleće ideologije progresa, nego i vek  stvaralaca koji se nisu mirili sa racionalizmom prosvetiteljskog tipa. Veliki deo romantičara našao se na strani „reakcije“. Tako je Novalis  veličao centralnu ulogu hrišćanske vere u evropskom Srednjem veku, jer je ona bila prisutna u svim sferama života, puna ljubavi prema čoveku, temelj neraskidivih brakova i zaštitnica umetnosti, dok je prosvetiteljstvo pretvorilo „beskonačnu kreativnu muziku kosmosa u jednolično čangrljanje čudovišnog mlina“ [ isto,111]. Semjuel Tejlor Kolridž optužio je Voltera, Dalambera i Didroa da su monarhe poput pruskog Fridriha,ruske Katarine i austrijskog Jozefa zaveli pod zastavu antihrista, postajući „podvodači i prostituke čulnosti“ [ isto, 120]. Šatobrijan je prosvetiteljske zatočnike tolerancije optužio za krajnju netrpeljivost u borbi protiv tuđih pogleda na svet. Španski mislilac i politički delatnik, Huan Donoso Kortes, tvrdio je da se iz učenja rimokatolicizma da Bog postoji, da je ličan i da vlada, može izvući zaključak o državnom ustrojstvu – kralj postoji, upravlja i vlada, jer su politička načela samo posledice principa religioznih. Poricanje Hrista, po Donoso Kortesu, vodi u društveni haos; racionalisti su sofisti, a „posle sofista uvek dolaze varvari“ [ cit.prema 6, 88].    

Što se više bližio kraj 19. veka, evropska kritika racionalizma postajala je sve žešća i polimorfnija, ne samo hrišćanska: pojavili su se filosofi poput Šopenhauera i Ničea, a umetnički pokreti kakav je simbolizam trajno su ustali u odbranu mističkog i metafizičkog.      

RUSKA KRITIKA EVROPOCENTRIZMA

Interesovanje za rusku misao u jugoslovenskoj kulturi pre Drugog svetskog rata bilo je veliko. Isidora Sekulić postarala se, početkom dvadesetih godina prošlog veka, da priredi i objavi knjigu ruskog emigranta, filosofa Vasilija Zjenjkovskog, „Ruski mislioci i Evropa“, u kojoj je on sažeto izneo odnos prema Evropi koji su imali značajni pisci i filosofi (Gogolj, slavjanofili, Hercen, Tolstoj, Dostojevski, Fjodorov, Danilevski, Leontjev, evroazijci). U predgovoru za ovu informativnu knjižicu, Isidora Sekulić kaže: “Zapad je međutim rastao, i ispeo se na piramidu evolucije i revolucije; a onda mu je došla dekadenca. Ruska osnovna misao, misao o Bogu, nema dekadence. Ta misao obuhvata nas danas sve./…/ “Maran atha!“ („Gospod će doći!“), - pozdravljali su se stari Sirci u vreme pravog hrišćanstva. „Maran atha!“ – pozdravlja ruska misao kulturu Zapadne Evrope“ [7,V]. 

U knjizi o kojoj je reč čuje se glas Gogolja, kome je jasno da je i Rusija bolesna, ali Evropa još više, „a razlika je u tome što to u Evropi niko ne vidi“ [7,17]. Slavjanofili su Srbima iz Moskve pisali, šezdesetih godina 19.veka: “Ne zaluđujte se time da budete Evropljani /…/ Upotrebljavaju tu reč „Evropljani“ kao zgodan mamac za Slovene da bi ih uveli u duhovno ropstvo; i, na nesreću, mi se još i sada prepuštamo njihovim obmanama. /…/ Ne ograničavajte svoju umnu slobodu gizdavim psećim ogrlicama na kojima piše ‘Evropa’“ [8,31].

Hercen, revolucionar i protivnik carske vlasti, razočaran u ideale s u čije ime je krenuo u boj, pisao je: “Dosta smo dugo proučavali crvotočni organizam Evrope; u svima slojevima, svugde, smo videli prst smrti…Teško je verovati očima: zar je to ona Evropa koju smo nekada poznavali i voleli…Evropa se približuje strašnom kataklizmu“ [7,32]. 

Tolstoj je smatrao da Rusi nemaju potrebu da se potčinjavaju „zakonu civilizacije kome se potčinjavaju evropski narodi“ [7,40]. Dostojevski, koji je svedočio da je njemu  Evropa draga isto kao i Rusija, nije mogao a da ne kaže domaćim „zapadnjacima“: “Da, ona se nalazi uoči pada, vaša Evropa, uoči pada opšteg i na svakom mestu. Mravinjak, izgrađen već odavno bez Hrista i bez Crkve, koji je izgubio i sve opšte i sve apsolutno – taj je mravinjak sav potkopan“ [7,49]. Danilevski je bio ogorčen: “Mržnja prema Slovenstvu do takvog je stepena pomutila svako osećanje istine i pravde u Evropi da Evropa ne samo što je stala zatvarati oči pred stradanjima hrišćana pod Turcima, koji imaju nesreću da su Sloveni i pravoslavni, nego se čak  u njoj rasplamtela ljubav za Turke, u kojima vidi jedini elemenat sposoban da Istoku saopšti principe „prave“ evropske civilizacije“ [7,72]. Leontjev je prosečnog Evropejca nazivao „idealom i oruđem sveopšteg razaranja“.

Prikazujući knjigu „Ruski mislioci i Evropa“ , Justin Popović piše,  1923. godine, da „Evropa svim strujama svoga života ulazi u svoj Apokalipsis“ i da je „zato u delirijumu, zato iz katastrofe uleće u katastrofu. Stavite li apokaliptičko pitanje: čime će se završiti Evropa? – ruski mislioci odgovoriće: ako Hristom ne, onda smrću bez vaskrsenja“ [9,734].

Jedna od ključnih ličnosti čija je misao uticala na oblikovanje srpske kritike zapadnoevropskog racionalizma je već pomenuti Fjodor Mihajlovič Dostojevski. NJegov religiozni antropocentrizam imao je snažnog upliva na sve srpske antiracionaliste [o tome 10]. Tako je Nikolaj Velimirović  Ničeovom idealu natčoveka protivstavio Dostojevskov ideal svečoveka; Justin Popović  je ruskog pisca doživljavao kao „proroka i apostola pravoslavnog realizma“; Miloš Đurić je ukazivao na to da autor „Zločina i kazne“ nasuprot čoveka – razlomka istakao celovitog čoveka, jer kod njega, posle hladne danteovske objektivnosti, raj i pakao opet postaju svojina ljudske duše; Branko Lazarević je smatrao da je u središtu stvaralaštva ruskog romanopisca čovek, kao Sunce u Sunčevom sistemu. 

Žeđ za saznanjem goni junake Dostojevskog u borbu. Kod njih je ogromna ljubav prema životu, ali  ne i prema racionalističkikim konstrukcijama. Boreći se protiv euklidovske logike, Dostojevski je, pre Špenglera, Evropu doživeo kao „drago groblje“. On je, takođe, zaplenio srpske antiracionaliste idejom slovenskog mesijanizma povezanog sa nacionalnim tlom koje je još uvek zdravo i netaknuto egocentričnom samodovoljnošću zapadnog tipa.

Dostojevski je, istovremeno, bio i pravi „kontrarevolucionar“: kao hrišćanin, oglašavao se protiv klasne borbe,ukazujući na ljubav, sastradanje i svečoveštvo kao puteve duhovno – društvene obnove. Opravdanje smisla patnje, shvatanje Evrope kao sveta na umoru, vera u misiju Rusije i Slovenstva–to su bile osnovne Dostojevskove ideje, koje su u nas,bar kad su neohumanisti u pitanju, neupitno preuzimane jer su doživljavane kao sopstvene.

Dvadesetih godina dvadesetog veka, ruski filosof i lingvista, knez Nikolaj Trubeckoj, objavio je, posle razornih iskustava Prvog svetskog rata i boljševičke revolucije, knjigu "Evropa i čovečanstvo", koja se neposredno bavila izazovima evropocentrizma. Osnovna teza ove knjige je da su zapadnoevropski šovinizam i zapadnoevropski kosmopolitizam lice i naličje iste stvarnosti: egocentrizma Romanogermana koji tvrde da je njihova kultura najviša i univerzalna.Evo kako knez Trubeckoj ocenjuje zapadnoevropski kosmopolitizam:„Psihološka osnova kosmopolitizma ista je kao i osnova šovinizma. To je vrsta one nesvesne predrasude, one posebne psihologije, koju je najbolje nazvati egocentrizmom. Čovek s jarko izraženom egocentričnom psihologijom nesvesno smatra sebe centrom vaseljene, krunom stvaranja, najboljim i najsavršenijim od svih bića“ [11,11]. 

A kako Romanogermani nameću svoj kolektivni egocentrizam i kako ostvaruju svoju premoć u svetu? Jednostavno: silom. Jer, silom je moguće pobediti svaki narod, pri čemu su Romanogermani  toliko fizički jaki, da ih silom ne može pobediti niko.

Trubeckoj ističe da ruska i druge nezapadne kulture nisu ni bolje, ni gore od romanogermanske; one su, prosto, različite. Pravo na DRUGAČIJOST je osnovno pravo ljudi i naroda, jer, po ruskom filosofu, nijedan normalan narod na svetu, a naročito narod koji ima svoju državu, ne može dobrovoljno dopustiti uništavanje svoje nacionalne fizionomije u ime stapanja s drugim narodima, makar i savršenijim od njega. Romanogermani su, po knezu Trubeckom, bili toliko uvereni da su oni čovečanstvo, i da je njihova kultura univerzalna, da su uspeli da, uz proizvode  materijalne kulture ("predmete vojne opreme ili mehaničke naprave za kretanje"), podmetnu svoje "univerzalne" ideje, maskirajući njihovo parcijalno, romanogermansko poreklo.

Trubeckoj takođe ističe da objektivno istraživanje kultura može da ih grupiše samo po sličnosti i razlikama, a ne po nekakvom "evolutivnom nizu" [11, 17]. Čak i ako je predstava o evoluciji kultura tačna, odakle evropskim naučnicima pravo da tvrde da je baš zapadnoevropska kultura vrh evolucionog niza? Po njemu, Evropljani Zapada su jednostavno za vrh evolucije čovečanstva proglasili same sebe. 

Osnovna teza autora „Evrope i čovečanstva“ je, ponavljamo, vrlo jasna:  nezapadni narodi nisu ni bolji, ni gori od Romanogermana. Oni su, jednostavno, drugačiji, i dužnost im je da se bore protiv sveopšte evropeizacije. Ili, kako je govorio filosof Ivan Iljin - Rusi nisu ni učenici, ni učitelji Zapada, nego su učenici Hristovi i učitelji samima sebi.

Zanimljivo je istaći – ruska kritika evropocentrizma imala je svoje, makar posredne, sledbenike i u Evropi. Za to su dokazi Osvald Špengler i Valter Šubart.

OPET U EVROPI, U NJEN SUMRAK
OSVALD ŠPENGLER I VALTER ŠUBART

Uticaj Osvalda Špenglera na naše kritičare zapadnoevropske kulture ne može se poreći. To je, između ostalog, i posledica načina na koji je izlagao svoje ideje. Ruski kulturolog Evgenije Sokolov  za njega veli da je bio „filozof – umetnik, istoričar i pisac, kulturolog i esteta, koji se smelo poduhvata da odslikava velike kulture, isto kao i da gradi kompozicije likova koje je sam stvorio“ [12, 186]. Nemački mislilac je mnogo toga dugovao Ničeu (život je iznad kulture i „ s one strane dobra i zla“), ali se smatra da je, iako to  nije pomenuo, čitao i Nikolaja Danilevskog, koji je prvi pisao o tipologiji kultura, nastojeći da dokaže da one nisu niže i više, nego različite.

Za Špenglera su kulture organske celine, svojevrsne „istorijske ličnosti“, koje svet doživljavaju na sopstveni, neponovljivi način: on je, kako kaže Sokolov, uspevao da u jedan simbolički niz poređa ideju beskonačnosti u matematici, slikarsku perspektivu, dalekometno oružje i Suecki kanal, i da pokaže da iza svega toga stoji „faustovska duša“ Zapada. Svaka kultura ima svoj „prasimbol“, iz koga se razvija: za Grke je to lepo telo, za Arape pećina i Nojeva lađa, za Egipćane put, a za Evropljane beskonačnost. Zapadnoevropska kultura je,zbog svoje težnje ka beskonačnom, ekspanzivna, a ne pasivna i u sebe zagledana, kakve su kulture orijentalne. Špenglerova misao o prasimbolu pojedinih kultura je bila slična Geteovoj ideji o poreklu svih biljaka iz jedne prabiljke.    

Kada kultura počinje da precvetava, pretvara se u tehnicističku civilizaciju, i uskoro umire. U toj fazi je sadašnja Evropa. Sokolov veli:        “Prema Špengleru, imperijalizam je zenit stvaralaštva date civilizacije; umesto sveopšteg sveta, - jedan grad; umesto zdravog naroda koji je srastao sa zemljom, -gomile nepovezanih individua koje su izgubile vezu sa tradicijom. To su novi nomadi koji su izgubili veru i koji preziru seoski rad. U eposi civlizacije, kosmopolitizam istiskuje ljubav prema otadžbini, a novac postaje ugaoni kamen društvene organizacije; kultura je eklektična i gubi forme; umetnost umire isto kao i filosofija; nauka se pretvara u služavku politike i ekonomike; umetnost postaje masovna i poprima nekakav sportski ton, njene novotarije dovode do senzacija i skandala. Pošto se utemljio, imperijalizam se sada pretvara u socijalizam,koji sebi za cilj postavlja sveopštu sitost i uravnilovku. Predskazujući u bliskoj budućnosti ratove i dolazak na vlast „snažne ličnosti“, Špengler upoređuje situaciju u Evropi početkom XX veka sa krajem Starog Rima“ [Sokolov,12, 202].

Jedan od ključnih pojmova Špenglerove filosofije je pojam „pseudomorfoze“ kada „prazne forme jedne civilizacijske tvorevine bivaju mehanički nakalemljene na drugi kulturno – istorijski tip, pritiskujući ga i pri tome stvarajući veštačke, pa i farsične kulturne oblike“ pri čemu „u kulturno – istorijskim uticajima ove forme dovode do različitih unutarcivilizacijskih problema: od epigonskih kulturnih tvorevina i mehaničkog sinkretizma, do kulturnih rascepa, odavajanja delova struktura od sopstvenih kulturnih temelja i nasilnog nametanja preuzetih „kulturnih formi“ koje koče njihov unutrašnji razvoj“ [13,15].

Savremena istraživanja Špenglerove misli pokazuju, kako rekosmo, da se on nalazio,između ostalih, i pod uticajem ruske istoriosofije 19. veka. Dovoljno je setiti se ideja Danilevskog iz njegove knjige „Rusija i Evropa“.  Špenglerovo viđenje kobne uloge Petra Velikog u ruskoj istoriji poklapa se sa viđenjem Danilevskog, koji je osnivača Sankt Peterburga smatrao vodećeom figurom vesternizacije Rusije. U svojoj knjizi „Prusijanstvo i socijalizam“ Špengler je ovako opisao istoriju ruskih, na zapadnim idejama zasnovanih, pseudomorfoza:                                         

 “Oko 1700. godine Petar Veliki je narodu, po zapadnom obrascu, nametnuo barokni stil sa njegovom diplomatijom, dinastičkom politikom, administracijom i vojskom; oko 1800. godine ovamo bivaju prenete ruskom narodu potpuno nepojamne engleske ideje koje su uobličili francuski pisci, da bi se uterala magla u glavu tanušnog sloja predstavnika najviših klasa; oko 1900. godine knjiški glupaci iz redova ruske inteligencije uvode marksizam, taj, u najvećoj meri, složeni proizvod zapadnoevropske dijalektike, o čijem temelju nemaju ni najmanjeg pojma. Petar Veliki je preoblikovao istinsko rusko carstvo u veliku državu i tako naneo štetu njenom prirodnom razvoju…Inteligencija je/…/ svoje smutne težnje ka sopstvenom, u dalekoj budućnosti ostvarljivom,  poretku /…/ pretvorila u detinjaste i prazne teorije po ukusu profesionalnih francuskih revolucionara. Petrovstvo i boljševizam su, podjedanko besmisleno i kobno, zahvaljujući beskrajnom smirenju Rusa i njihovoj spremnosti na žrtvu, u pravu stvarnost pretvorili pojmove koje je stvorio Zapad – Versajski dvor i Parisku komunu“ [ 14, 240].

U toj istoj knjizi, Špengler je tvrdio da je panslavizam samo zapadna maska iza koje se krije osećanje velike religiozne misije. Rusija neće rešavati socijalne i političke probleme, nego će stvarati novi, treći tip hrišćanske religioznosti (drugi tip je nastao na Zapadu, sa rimokatolicizmom): „Ruski duh će odbaciti u stranu zapadni razvoj i kroz Vizantiju će se neposredno približiti Jerusalimu“ [14,153 – 154], smatrao je autor „Propasti Zapada“, na koga je takođe uticala i knjiga Tomaša Masarika „Rusija i Evropa“, koja je na nemačkom objavljena 1913. godine i u kojoj se takođe jasno ističe razlika između „moskovske“ i „petrovske“ Rusije.

Jedan od kritičara zapadnoevropskog racionalizma bio je i pravoslavni Nemac, Valter Šubart, autor knjige "Evropa i duša Istoka", koga su nacisti ubili upravo zbog njegovog svetopoglednog i životnog stava. Knjiga Šubertova se prvi put pojavila 1939. godine u Švajcarskoj, i u nekoliko navrata ilegalno je izdavana u Hitlerovoj Nemačkoj.

Osnovna tema Šubartove knjige je sukob Zapada i Istoka, Evrope i Rusije. On nedvosmisleno staje na stranu Rusije, tvrdeći da će užasi komunizma proći, i da će nastupiti doba u kome će ona ponovo zablistati: "Zapad je poklonio čovečanstvu najsavršenije forme tehnike, državnosti i komunikacija, ali ga je lišio duše. Zadatak Rusije je da povrati dušu u ljude", kaže on [cit. prema 12, 313]. 

Šubart je verovao da Evropa, ugušena svojom krtičnjačkom civilizacijom, stremi Rusiji, makar i podsvesno, još od doba Napoleona. Ratovi i revolucije imaju nekakav providencijalni smisao; boljševizam u Rusiji nastoji da uništi evropsku kulturu, ali ako bi se Evropa zagledala u lice boljševizma, otkrila bi u idejama boljševika sopstvene ideje.

Savremeni evropski čovek je prometejski  jer stremi da iz svoga života isključi čudo i slučaj, da iracionalno rastavi na  veličine koje se mogu meriti, da iščupa iz prirode njene tajne. On  svet posmatra kao mašinu kojom se upravlja i kao organizaciju kojom se rukovodi i zato ceni tehniku, a prezire religiju.

Šubart je verovao da je prometejska epoha Evrope pri kraju, a da počinje epoha Sv. Jovana Bogoslova, koju će oblikovati narodi skloni mesijanizmu kao svečovečanskom bratstvu. Najupadljiviji predstavnici naroda prometejskog tipa su Anglosaksonci, Nemci i Jevreji, a nosioci Jovanovog duha su Sloveni, i njima pripada budućnost. Jer, po ovom pravoslavnom Nemcu, "Englez hoće da vidi svet kao fabriku; Francuz kao salon; Nemac kao kasarnu, Rus kao crkvu. Englez traži profit, Francuz slavu, Nemac vlast, a Rus - žrtvovanje" [isto, 329].

EVROPSKA VIĐENJA „SUMRAKA EVROPE“

Godine 1940, u doba već uveliko otpočelog Drugog svetskog rata, hrvatski novinar Bogdan Radica izdao je u Beogradu knjigu „Agonija Evrope/ Razgovori i susreti“. U njoj su dati intervjui koje je Radica skoro deceniju i po vodio sa najuglednijim evropskim intelektualcima. Oni su, skoro svi, govorili o slomu postrenesansne, racionalističke konstrukcije Zapada, koji vodi slomu Evrope kao takve.     

U predgovoru za svoju knjigu, Radica veli: “Evropa je oduvek bila posmatrana kao sinteza Atine, Rima i hrišćanstva. Osnove ove sinteze sasvim su rasklimane i razdrmane. Od Atine preživeo je sofizam Gorgije, dok Sokratova žrtva umire u iluzijama ponekog usamljenog intelektualca. Od Rima vaskrsnut je duh opadanja, cezarizma i paganstva. Hrišćanstvo preživljuje jednu od svojih najdubljih i organskih kriza. Ono je postalo predmetom dubokih kritika i udaraca sa najoprečnijih strana“ [15, 9]. Po Radici, Evropa je za našeg, južnoslovenskog čoveka, uvek značila i strah i nadu, jer je on živeo na granici svetova; poput Španca, čoveka sa periferije Evrope, i naš čovek je sa Zapadom uvek vodio raspravu.

Radica dodaje: “Stara Evropa dakle umire. Mi njeno umiranje osećamo ovde na Zapadu, u srcu stare Rusovljeve Ženeve, u sumraku Pariza, u ognju Madrida, u navalama Berlina i Rima, u mraku daleke i nepoznate Moskve. /…/ Jedan je poredak porušen; drugi se ne vidi; jedan je svet nestao, novoga još uvek nema; stare su se iluzije iščaurile, novih još uvek nema. Sve je oko nas opustelo i sagorelo. Jedna stara Evropa umire“ [isto,13].    
Poznati italijanski mislilac, Guljemo Ferero, izgnan iz fašističkog Rima, upozorava: “Evropa će nestati, kao što je sva grčko-rimska civilizacija uginula, ako se prethodno ne reši pitanje legitimnosti vlasti. Kakva god bila njena nauka i njena moć jedna civilizacija nije nego sveopšti nered ako ona ne ume prethodno da uspostavi jasna, jednostavna i dobro utvrđena načela na koja treba da se oslanja da bi živela, rasla i cvetala“ [isto, 92]. 

Za Pola Valerija, Evropa je postala ogromno groblje kojim hoda evropski Hamlet, zagledajući se u lobanje velikana  -  od Leonarda, preko Lajbnica, Kanta i Hegela, do Marksa:

“Sada, na ovoj ogromnoj Elsinorskoj Terasi/…/ koja se prostire od Bazela do Kelna, koja dodiruje pesak NJuporta, močvare Some, kreč Šampanje, granit Alzasa, - evropski Hamlet posmatra milione utvara/…/ Zbogom, utvare! Svet vas više ne treba. Ni mene. Svet, koji imenom PROGRESA krsti svoju težnju za fatalnim usavršavanjem, tražeći da spoji dobra života sa koristima smrti. Još vlada izvesna zbrka, ali za malo vremena, pa će se sve razbistriti, i, konačno, opazićemo gde se pomalja čudo animalnog društva – savršeni i potpuni mravinjak…“[ isto,114].

Tomas Man je odlučan:“Evropa i njena kultura nalaze se u opasnosti. Kad bi morali da analiziramo ovaj fenomen opasnosti u kome se nalazi Evropa morali bismo neizostavno doći do zaključka da su svi elementi koji sačinjavaju zapadnu kulturu potisnuti pod najezdom sporta, tehnike i progresom mašine. Evropa je tako postala jedan veliki park banalnog zabavljanja umesto da bude ono što je uvek bila – polje kulture. Jasno je, da je ova dekadencija kulture pripremila atmosferu za dolazak nacizma i fašizma i doktrina suprotnih liberalizmu i humanizmu“ [isto, 126].
Bolesni Andre Žid bez nade govori Radici:“Nikada kao ovih dana/…/ nisam toliko osećao da je sve izgubljeno. Sumrak civilizacije, sumrak jednog života i jednog opstanka“ [isto,180].

Nikolaj Berđajev, izgnanik u Parizu, nedvosmislen je: “Demokratija je dopustila da se Evropa podvoji. Ona je omogućila dehumanizaciju i dekristijanizaciju Evrope. Demokratija i njene vodeće klase odgovorne su za prevlast totalitarnih i paganskih doktrina u Evropi. Demokratija, koja je trebala da bude oslon personalizma, izgubila se u materijalizmu i zaboravila na svoje personalističke i humanističke izvore. I ona je takođe bila pregažena od načela VOLJE MOĆI./…/ Po mome mišljenju, današnje evropsko, građansko, demo – liberalno, ateističko i kapitalističko društvo je dotrajalo. Ono je sagnjilo i istrulelo. Kapitalizam 19. veka, sa svojom ekonomijom i sa svojom mračnom tiranijom novca, umire i zajedno sa smrću  naše savremene civilizacije“ [Radica, isto,190-191].

Žorž Diamel takođe kaže: “Jasno je, Evropa je bolesna. Ceo svet to danas zna i oseća. Od najuzvišenijeg filozofa do poslednjeg čoveka na ulici, ceo svet je svestan da je Evropa bolesna. Ona je bolesna ne samo politički, društveno i ekonomski, nego, pre svega i više svega, moralno i etički.“ [isto,15, 213].

Ortega i Gaset, izgnanik iz Španije, smatra da je „kriza Pariza, kriza Francuske i kriza celokupne evropske civilizacije proizilazi iz toga što Francuska nema više SVOJE misli“ [isto,226]. Problem mladih naroda, poput onih sa Balkana, po Ortegi i Gasetu, sastoji se u „problemu poluinteligencije koja uvozi sve iz inostranstva, odbija da gradi svoju kulturu na narodnom iskustvu i oslanja se isključivo na iskustvo i na doživljaj stečen van zemlje i kod zemalja i naroda koji su svojim vlastitim naporima ostvarili svoje kulturno jedinstvo“ [isto,229].
Žilijen Benda, autor „Izdaje intelektualaca“, misli da je evropska kriza, iz koje nastaje totalitarizam, nadasve kriza demokratije, koja se može  obnoviti jedino ako se vrati svojim religioznim izvorima, od Sokrata i Hrista naovamo.

Španski mislilac, Salvador de Madariaga, tvrdi da je Zapad upao u krizu zato što je previše snažno pokušao da nametne razum životu koji je,inače, iracionalan. 

Švajcarac Goncag de Rajnold tvrdi da „dekristijanizacija Evrope,kojoj danas prisustvujemo, znači paganizaciju Evrope. Paganizacija Evrope vrši se u znaku rasizma i boljševizma/…/ Čovek ne može dugo da živi bez Boga. Evropa mora da se vrati Bogu“ [isto,291].

Šarl Moras vidi da u Evropi nastupa novo varvarstvo,kome se može suprotstaviti duh narodnih monarhija, kakve su nekad bile francuska i srpska.
Đovani Papini priznaje: “Nije mogućno da se spase Zapad, ako Zapad, prethodno, na stekne svest o svojim dužnostima prema svetu. Hegemonija Evrope poput svih hegemonija, uključuje i pretpostavlja više dužnosti nego prava./…/ Ne bi imalo smisla spasavati Evropu, ako se Evropa ne oseća da je kadra i dostojna da spase civilizaciju svih kontinenata“ [isto,328].

Fransoa Morijak Radici kaže da Evropa nije samo moralno, duhovno, ekonomski i politički bolesna, nego je bolesna materijalno i fizički. To je posledica velikog evropskog pokolja u Prvom svetskom ratu. Sadašnje mogućnosti ratne industrije su takve da Keln, Rems i Venecija mogu nestati u jednom jedinom trenutku. Stari varvari su rušili samo spoljašnje stene tvrđava, a danas, u doba novog,tehnički moćnog, varvarstva, u ratu koji se sprema ne bi ostao ni kamen na kamenu. Užasno je i to što čovečanstvo zavisi od volje jednog čoveka, kakav je Hitler, pri čemu niko ne zna kakve glasove on sluša i šta ga vodi.

Žak Mariten, filosof „integralnog humanizma“, lek za ogromnu krizu Evrope vidi u povratku hrišćanskim načelima, jer je to jedini način da se izbegnu fašizam i komunizam. Integralni humanizam zasniva se na veri u Bogočoveka Hrista, koja opet mora da počne da dejstvuje u istoriji: “Kazao sam i ponavljam: mi prisustvujemo istorijskoj likvidaciji Žan-Žak Rusoovljeva sveta i njegove idejne i etičke postavke“ [isto, 373].    
Grof Karlo Sforca takođe je uveren da je tragedija Evrope njegovog doba posledica užasa Prvog svetskog rata. On je Radici rekao da će Evropa, ako napusti ideje za koje se, svojevremeno, borio Macini, opet potonuti u biologiju i zoologiju.

Švajcarac Andre Sigfrid ukazuje na to da Evropa, koja je do 1914. predvodila čovečanstvo, takvu ulogu više nema. Preuzima je Amerika. Pa ipak, Evropa i dalje jeste kulturno središte čovečanstva. 

Radica je posetio i Maksima Gorkog, dok je ovaj živeo u Sorentu, na teritoriji Italije. Po Gorkom, Evropa je iscrpljena, i samo je Istok može obnoviti. Rusija nije mrtva, i ona će svetu reći novu reč. 

Dimitrije Mereškovski je govorio o Sovjetskoj Rusiji kao metrijalizovanom carstvu Antihrista, ali i o nadi da će se u Rusiji obnoviti novo,slobodarsko slovenofilstvo, koje će doneti preporod i samom Zapadu.

Luiđi Pirandelo bio je prožet nihilističkim osećanjem sveta, za razliku od Benedeta Kročea, koji je i dalje verovao u moći evropskog racionalizma, dok je Marineti klicao mašini, progresu i ratu.   

Adriano Tilger je situaciju u Evropi poredio sa uzajamnom rastavljenošću i mržnjom grčkih polisa posle Peloponeskog rata: “Strast, kojom se današnja Evropa baca na istraživanje iščezlih i izgubljenih civilizacija, grozničavost kojom se proučavaju  uginule i izumrle kulture kao što su Atlantide i način na koji se prestali svet prošlosti vaskrsava; osećaj i misao koji su danas kod svih toliko živi: da civilizacije i kulture mogu da uginu i nestanu,slom mita o pravom i neprekidnom progresu, nisu li to,možda, sve simptomi da se najdublja i najintimnija svest Evrope zamračila i pomutila?“ [isto, 476].

Potonji razgovor u knjizi pripada Miguelu de Unamunu,koji, dosledno svojim filosofskim stavovima, govori o agoniji Evrope kao o agoniji hrišćanstva. On  Radici kaže da su se Sloveni, kao i Španci, borili za pravdu, i da je Dostojevski neprihvatljiv za boljševike kao i Macini za fašiste zato što su obojica borci za slobodu. Dostojevski je „ludak“, ali „iskren i go, kao Don Kihot“ [isto, 510].
Jasno je, dakle da su srpski  kritičari Evrope u doba njenog sutona imali svoje evropske uzore. Sada je vreme  da damo kraći pregled njihovih ideja, sasvim u tradiciji evropskog “kontraprosvetiteljstva“.    

IDEOLOGIJA „NARODNE ODBRANE“

Časopis „Narodna odbrana“, nastao kao organ istoimenog pokreta, formiranog još u doba Aneksione krize, posle Prvog svetskog rata stao je na pozicije integralnog jugoslovenstva. Neki od njegovih saradnika bili su mislioci o kojima ovde pišemo: Nikolaj Velimirović, Justin Popović, Vladimir Velmar – Janković, Vladimir Vujić. Osnovni stav „Narodne odbrane“kada je kultura u pitanju opisao je LJubodrag Dimić u studiji o kulturnoj politici Kraljevine Jugoslavije. On kaže:

„Često je isticano da „mi“ živimo na geografskoj i duhovnoj vododelnici („na oštrici mača“) između dva sveta – Istoka i Zapada. U vezi s tim otvarano je pitanje kakvu kulturnu orijentaciju zagovarati. Narodna odbrana bila je bliska onima koji su isticali da evropska kultura počiva na čoveku, da se čovekom iscrpljuje njen plan i cilj, njena sredstva i sadržina, da je izgrađena na sofističkom principu, da je čovek merilo svih stvari, da je zanemarila Boga, da njome vladaju nihilizam i anarhizam. Nasuprot tome, uzdizana je „kultura svetosavskog Bogočoveka“,koja je počivala na ličnosti bogočoveka Hrista, koja je preobražavala čoveka iznutra, u kojoj nije bilo ničega bezličnog i mehaničkog, čiji je cilj bio svetost i bezgrešnost, tj stalna borba sa grehovima u sebi i oko sebe. Prilazeći rasnoj kulturi na takav način, Narodna odbrana je zagovarala kulturnu nezavisnost koja je svoje temelje imala u Jevanđelju (neohrišćanstvo ili slovensko shvatanje Hrista). O narodnom duhu, pesništvu, umotvorinama manje je razmišljano sa folklorističko – istorijskog stanovišta, a sve više sa religijsko – misaonog. Na taj način celokupnom društvenom životu nametana je jedna vizija života“ [16,482].

Nedostatak jasne kulturne orijentacije ogledao se, po autorima časopisa „Narodna odbrana“, pre svega u idolopoklonostvu Zapadu. Dve vrste ljudi prednjačile su u ovom idolopoklonstvu – „polutanci“, spremni da odbace sve autohtono, kao i sledbenici racionalističke vizije sveta i čoveka. Nužno je izvršiti „reviziju svih vrednosti“ da bi se odbacilo ono štetno što je došlo sa strane, i da bi se stvorila autentična kulturna matrica. Evropeizacija mora biti usporena zarad stvaranja jugoslovenske kulture: “Princip nekritičkog „evropeiziranja“ Narodna odbrana je označavala kobnim za razvoj našeg kulturnog života“ [ 16,484].

Jedan od ključnih delatnika „Narodne odbrane“ i njen dugogodišnji urednik bio je Velibor Jonić. Na skupu ruskih izbeglica u Beogradu, 1. decembra 1927. godine, Jonić je isticao prezriv odnos Zapada prema Slovenima:“Mogli ste vi, Rusi, imati jednoga Tolstoja, jednoga Dostojevskog, a mi, Srbi, jednoga NJegoša, ipak smo i mi i vi za Zapad bili i ostali slovenski varvari“ [cit. prema 17,110]. Tek je dolazak mnogostruko obdarenih Rusa na senilni i umorni Zapad posle boljševičke revolucije pokazao slovensku kulturu u punom sjaju, i time nagovestio da će Evropa čuti novu, ovog puta slovensku, reč. Zapad je ogrezao u materijalizmu i cinizmu, i on više nema šta da kaže čovečanstvu; Slovenima predstoji da krenu u stvaranje velike sinteze Istoka i Zapada, „spajajući duhovnost stare stare indijske i kineske filozofije sa naučnim materijalizmom Zapadne Evrope“ [ isto].

Kakav treba da bude odnos Jugoslovena  prema Evropi? Jonić kaže da ne smemo odbacivati Evropu i njenu civilizaciju, ali moramo uzeti samo „pozitivno dobro“ i „ono što se uspešno može nakalemiti na našu mladicu“ [isto,114]. Sudbina Srba, Hrvata i Slovenaca je zajednička; njen cilj je nova sinteza, koju je samo proviđenje namenilo upravo Južnim Slovenima.

TEOLOZI
NIKOLAJ VELIMIROVIĆ

Poznati srpski teolog, episkop Nikolaj Velimirović je, poput Nikolaja Trubeckoja, ustao protiv kulture Romanogermana kao univerzalne, a, poput Šubarta, verovao je u misiju pravoslavnih Slovena [ vidi 18, 33-73]. On je tvrdio da drevni Indusi i Kinezi imaju kulturu mnogo lepšu, razrađeniju i utančaniju od evropske kulture. Po Velimiroviću, ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali nečim ništavnim. On smatra da su tri najkulturnije zemlje u istoriji bile stari Egipat, Indija i Kina, u kojima su ljudi svojim naporima došli do velikih znanja, od pravnih do astronomskih, koja su mnogo iznad znanja evropskih. Zbog samohvalisanja Evrope kulturom, nehrišćanski narodi su omrzli njene ljude, pa i njenoga Boga. 

A zašto? Zato što kultura nije sve. Naprotiv, kultura je ispod onoga najvažnijeg - ispod vere u Boga i življenja po zakonu Božjem. Da je Evropa ostala hrišćanska, hvalila bi se Hristom, a ne kulturom, i Azija i Afrika bi je pojmili, jer se i drevni narodi Azije i Afrike ne hvale delima ruku svojih i kulturom, nego onim u šta veruju i čemu služe.

Po Velimiroviću, Bogom zapoveđena misija Evropa bila je svedočenje Hrista svim narodima. Umesto toga, Evropa je krenula putem imperijalnog nametanja svoje volje, i potčinjavanja ostatka sveta. I misionarenje reči Božje tu je shvaćeno kao nametanje SVOG KULTURNOG OBRASCA, uniformisanje sveta. Nikolaj Trubeckoj je o tome pisao u svom ogledu "Vavilonska kula i mešanje jezika" [ vidi 11,187-200]. Bog je pomeo jezike narodima i rasejao ih posvuda upravo da bi sprečio unifikaciju u zlu. Zato su kulture različite - i treba da budu različite. Zato Pravoslavna Crkva nikad nije nametala neki totalitarni kulturni model: ona je donosila samo veru, a lokalne kulture su ostajale samobitne, preobražavajući se svetlošću Hristovom.

Greh Evrope,smatra Velimirović, je u odstupanju od istinite Crkve Hristove - Pravoslavne. Pavši u zablude papizma i luteranstva, Evropa je prekinula svoju vezu sa Hristom, izvorom života, i potonula u tamu antropocentrizma. Onda se odrekla i pape i Lutera, i čovek evropski je obogotvorio sebe i svoj razum, imenujući nove idole "kulturom" i "naukom". Jer, kultura je hvalisanje ljudi  delima sopstvenih ruku, koja su prolazna. Prošle su sve velike kulture - egipatska, feničanska, haldejska, persijska, jelinska, rimska, a ostao je Onaj Koji Jeste, Večni Bog nad svime.

Što se nauke tiče, ona je pokušaj da se istina nađe u tvorevini, a ne u Tvorcu što je nemoguće, pošto je Istina lična, a ne bezlična, Bog, a ne stvar, Onaj, a ne ono. Po Nikolaju, stari i novi pagani ispituju suštinu stvari – a stvari nemaju svoju samodovoljnu suštinu, nego ona proizilazi iz reči Božje. Evropljani su poludeli od lažnog znanja – što su više poznavali mikrobe, to su manje znali za Boga.
Velimirović  se  tako borio protiv ideologije scijentizma, jer sve što je bilo antihrišćansko u Evropi odevalo se u "nauku" i pokušavalo da se nametne kao "naučno": od "biblijske kritike" do darvinizma.

Godine 1939, u senci Drugog svetskog rata, Velimirović piše poslanicu hrišćanskoj omladini Evrope, tvrdeći da je Darvin, otac Ničeove filozofije i Marksove sociologije, zamislio svet u kome "postoje sve moguće sile i faktori izuzev Boga, duha i morala" [ vidi 18,174-182]. Prazninu koja je ostala da zjapi na mestu Božjem, Niče je pokušao da popuni izmaštanim likom natčoveka, a Marks proleterskom vojskom u borbi za "hleb i moć". Arijevac Niče i Jevrejin Marks sigurno bi bili odbojni jedan drugom, ali su ipak blizanci svog oca Darvina. Jedan je "riđa zver", drugi "crvena zver", i oba jure da prožderu Jagnje Božje. Ludilo darvinizma koje su evropski univerziteti svima propovedali dovelo je do sveopšte nesreće, i do toga da su čitavi narodi pošli putem ničeanstva ili marksizma. Ničeanske nadnacije i marksističke internacionale vode čovečanstvo u rat i strahote.

Međutim, Nikolaj veli da se darvinizam kloni svom kraju, jer ga nova nauka poriče; ali, i njegova čeda, makar da sad deluju moćno, ničeanstvo i marksizam, takođe moraju pasti. Nikolaj, šaljući svoj blagoslov evropskoj hrišćanskoj omladini, ukazuje na to da će Jagnje pobediti sve zveri darvinovskog porekla - jer je Hristos Svepobednik.

Velimirović poziva omladinu Evrope da ustane protiv bezbožja zbog kojeg "naša braća drugih rasa i religija" (on ih naziva braćom baš u doba kad u Nemačkoj i drugde buja nacistički rasizam) preziru i mrze Evropu. Jedino dobro što iz Evrope dolazi drugim kontinentima je Hristova nauka i ništa drugo. Tek ako se to shvati – evropsko čovečanstvo će se opet vratiti sebi.

JUSTIN POPOVIĆ I SVETOSAVSKA ALTERNATIVA EVROPOCENTRIZMU

Ugledni srpski teolog, Justin Popović, bio je najradikalniji kritičar evropocentrizma pre Drugog svetskog rata. On je svoju kritiku zasnivao na poricanju evropskog ateizma, ploda apostasije od Hrista, centralne figure ljudske istorije. U knjizi „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“ Popović je uzrok savremenog stanja Evrope potražio u antropolatriji rimokatolicizma, koji je jednog čoveka proglasio nezabludivim po pitanjima vere i Hristovim „namesnikom“ na zemlji. Papizam i inkvizicija probudili su reakciju renesanse i protestantizma, koji su evropskog čoveka udaljili od Bogočoveka i uputili ga putem ka čovekobogu, koga objavljuju negativni junaci Dostojevskog, od Raskoljnikova do Ivana Karamazova, i koji progovara kroz Fridriha Ničea.  Ateizam Francuske revolucije nastavio se u boljševičkoj revoluciji: “Sloboda, jednakost, bratstvo – ili smrt!“ Evropsko društvo završiće u mravinjaku pod vlašću Velikog Inkvizitora. Justin Popović piše: “Proroštvo Dostojevskog o Evropi ispunjuje se postepeno na naše oči. Evropsko čovečanstvo, vođeno duhom humanističke ohole „nepogrešivosti“, srlja iz mraka u mrak, iz noći u noć, dok se ne stropošta u mrklu, večnu ponoć, iza koje nema zore. A tamo čovek u čoveku ne raspoznaje svoga besmrtnog brata, jer se to zbiva jedino u svetlosti setnog i čudesnog Bogočoveka Hrista“ [19, 300].

U knjizi “Svetosavlje kao filosofija života“, čije je veće delove objavio pre Drugog svetskog rata, Justin Popović pokušava da ponudi hrišćanski odgovor na izazove racionalističkog evropocentrizma. S obzirom da je „svetosavlje“ bilo neka vrsta neformalnog pokreta predratne hrišćanske inteligencije u Srba, pojam zahteva izvesna objašnjenja. Ideja “svetosavlja“ pojavila se početkom tridesetih godina 20. veka među studentima Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, koji su svoj časopis tako nazvali, želeći da ukažu na nove mogućnosti srpskog pravoslavlja kao kulturološke alternative posustalom, na prosvetiteljstvu zapadnog tipa zasnovanom, jugoslovenstvu. Svetosavlje, po njima, nije puki etnofiletizam nego srpski odgovor na poziv Hrista, Koji apostolima kaže: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio" [Mt. 28,19-20]. U predgovoru za knjigu Justina Popovića, „Svetosavlje kao filosofija života", Nikolaj Velimirović veli: „Svetosavlje nije drugo do Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno u Svetom Savi Nemanjinom. Ovaj termin „Svetosavlje" potekao je u naše vreme od mlađih studenata beogradskog bogoslovskog fakulteta, i već je ušao u opštu upotrebu kod Srba." [20,90]. On je, u poznatom predavanju „Nacionalizam Svetog Save", 1935. godine istakao: „/.../Sava nije postao internacionalist, nego žarki evanđelski nacionalist. I kasnije kao starac on nije dao da se do njegova srca  dohvati šovinizam ili isključivost prema drugim narodima, bližim i daljnim, nego je pružao svoju pomoć svakom narodu Božjem na zemlji gde god je dolazio i gde god je mogao. Taj neisključivi i široki duh pošte i ljubavi prema svim narodima nasledio je srpski narod od svog svetitelja i održao ga je na visini i u časti kroz duge svetosavske vekove" [21,93].

Dimitrije Najdanović je o svetosavlju zapisao: „Naša Crkva ispoveda jednu, svetu, sabornu i apostolsku crkvu. Nikad nikome nije palo na pamet da ispoveda nekakvu „svetosavsku" crkvu. /.../ Nijedan Srbin nije od pamtiveka do danas venčan u ime Svetoga Save nego Svete Trojice. Niti pričešćen presvetim i prečistim telom Svetoga Save, nego Gospoda i Spasa Isusa Hrista. Jednom reči, nijedna sveta tajna nije obavljena u ime Svetoga Save /.../ Najmanje je Svetome Savi padalo na um „svetosavlje“. On je bio vasceo pravoslavac prevashodno svetogorskog pravoslavlja" [isto, 176].

Vladimir Vujić je, u svom članku „Povratak Savi svetitelju“ koji je, programski, objavljen baš u časopisu „Svetosavlje“, istakao da je naša kultura omeđena sa dva bekstva: Rastka Nemanjića u manastir i Dositeja Obradovića iz manastira [isto,65].

Na tom tragu bio je i Justin Popović. On je, u svojoj knjizi “Svetosavlje kao filosofija života“, pokušao da ponudi svojevrsnu sistematizaciju svega što je ovu temu prethodno rečeno, počev od filosofije sveta, progresa i kulture do filosofije društva, vrednosti, merila i prosvete. Sam pojam filosofije kod Justina je izvorno hrišćanski; on je shvata kao LJUBAV PREMA MUDROSTI, ali ne u tami racionalizma začetoj  mudrosti ovog sveta, nego prema Premudrosti Božijoj - Hristu, Večnom Slovu (Logosu) Očevom, tom „večnom i neugasivom Suncu" čija su „svetlosna zrnca rasejana po svim tvarima". Mladi Rastko Nemanjić je svoje oči okupao svetlošću i srce zagrejao tom toplinom pre no što se odlučio da sa ruskim inokom krene s očevog dvora na  Atos.

Želeći da utekne od Boga, zapadnoevropski čovek se, po Popoviću, obzidao delima svojih ruku, verujući da će, kad-tad, ostvariti raj na zemlji. Pri tom je zaboravio na svoju smrtnost i ograničenost; štaviše, proglasio ju je neophodnošću. Ako je smrt konačno ishodište svega ljudskog napora i podviga, ako je ona neminovna, ako joj se moramo pokoriti, onda - onda je sve besmisleno. Planeta je naša „trkalište priviđenja kaldrmisano lobanjama ljudskim" [22]. Šta će nam nauka, progres, umetnost, šta će nam sva blaga ovog sveta ako smo puke aveti? Zar onda nije sav život „priča koju pripoveda idiot, puna buke i besa, a bez značenja", kako je užasnuto rekao Magbet? Nudeći boljitak, napredak, sreću čovečanstvu, ateizirana Evropa mu nudi udobnije umiranje. Jer, jedino pravo čovekoljublje je POBEDITI SMRT [isto], a onaj ko smrt nudi kao rešenje - čovekomrzitelj je. Jedini Koji je ukrotio „grom smrti" [isto], Koji je srušio njenu tiransku diktaturu bio je  Bogočovek. NJegovo ustajanje iz mrtvih dalo je hrabrost apostolima, mučenicima i podvižnicima, otvorilo je dveri Carstva Nebeskog. Iz toga se rodila životvorna „filosofija vaskrsenja". A najveći srpski filosof vaskrsenja opet je bio - Sveti Sava: on je Srbe vaskrsao Evanđeljem i, dajući im ga kao udžbenik večnog života, kao zalogu spasenja, iscelio ih je od svakog nazovi-humanizma, humanizma čija je utoka „anarhija i nihilizam" [isto]. Dobro bez Hrista, etičko ili socijalno, beznadežno je svojom efemernošću, jer „dobro je samo ono što je Hristovo" [isto]. Zato je Sveti Sava i „neimar bogočovečanskog progresa" u nas [isto].

Gde god da Srbin pogleda, tražeći svetlost Istine, on ugleda Hrista i Svetog Savu. Pogledavši u „fabriku idola" evropske kulture, on ugleda smrt čije je poreklo egocentrizam. Nasuprot ovoj ilovačnoj „čovekomanijskoj piramidi egoizma", utemeljenoj na „smrti Boga", stoji Bogočovečanska kultura čiji je cilj preobraženje čoveka i prirode u eshatološki sjaj Nebeskog Jerusalima. Evropsko društvo, opsednuto izgradnjom „kristalnog dvorca" (Dostojevski) u kome ćemo sami sebi biti „bogovi", sklono utopizmu, ispunjeno pohotom za stvarima nije  uzor našem čoveku : Sveti Sava je, prosvećujući svoj narod Hristom, uveo isti u Crkvu, bogočovečanski organizam u kome je veći i uzvišeniji onaj koji više služi Bogu i bližnjima. Nasuprot individualističkom sebičnjaštvu Zapada, stoji saborno, sabrano i sabraćeno, osećanje zajedništva; nasuprot samovolji mase stoji sloboda dece Božje. Učitelj sabornosti, koji je od prvog do poslednjeg časa služio spasenju svoje braće i svih ljudi, sreći svoje otadžbine, budućnosti i večnosti,po Justinu Popoviću – opet je Sveti Sava.    

Po Justinu Popoviću, za Srbe je SVETITELJ jedini pravi PROSVETITELJ; koren reči „svetost" i „prosvećenost" istovetan je sa korenom reči „svetlost". Da bi neko mogao da donese svetlost svom narodu, taj i sam mora da je ima. A ta svetlost nije obična, nije to plamičak dositejevskog „zdravago razuma", nego je to bljesak nestvorene božanske svetlosti o kojoj su govorili isihasti. 

FILOSOFI
VLADIMIR VUJIĆ

1.Kritikujući metafiziku ne samo kao pogled na svet, nego i kao „životno opredeljenje“, Vladimir Vujić se, po Milanu Raduloviću, opredelio za intuicionističko – pragmatistički vitalizam upravo zarad napuštanja začaranog kruga metafizike. On Vujićev antiracionalizam vidi kao svojevrsni pokušaj da se napuste okviri prizemne logike, čemu je, pored Bergsona, stremio i ekspresionizam, kao umetnički i svetopogledni pokret.

Baveći se Vujićevim shvatanjem kulture, Radulović uviđa da je za pisca „Sputane i oslobođene misli“ kultura ORGANSKA pojava koja se neizbežno rađa iz životnog poleta. Kulturom nastaje „nova duhovnost u vaseljeni, kakve nema ni u prirodi ni u istoriji“ [2,215]. Kulture su, svaka za sebe, rascvetavanje do tada neviđenih stvaralačkih mogućnosti, i zato se ne mogu deliti na više i niže. One su samo žive ili mrtve. Mrtvorođene kulture su nestvaralačke, podražavalačke. Mrtvim kulturama nedostaje sadržaj – ostala je samo forma.

Radulović smatra da Vujić kulture doživljava kao svojevrsne „kosmose“ i „duhovne organizme“, što je, po njemu, „mit o kulturi kao kosmičkoj realnosti i antropološkom smislu postojanja“ [isto,217]. Ovaj svojevrsni „kulturološki ekspresionizam“ se razlikuje od stava „kosmičkih ekspresionista“ koji su kulturu doživljavali kao „čovekovo unutrašnje duhovno stanje“ [isto]. Osnovna razlika je u tome što Vujić „kulturu sagledava kao simbol čovekovog postojanja u kosmosu i kao sublimaciju i esenciju ljudskog življenja“ [isto], pri čemu se pozivao na Božidara Kneževića koji je svaku kulturu nazivao „pesmom ispevanom Bogu“ [isto, 218].

Za razliku od ekspresionista kosmičkog tipa, za koje je kultura samo jedna od projava mnogolikosti individualnog postojanja, Vujić je život shvatao kao biološku osnovu za nastajanje kulture. Duhovnost, kao projava prvobitnog životnog poleta shvaćenog u bergsonovskom smislu, može se projaviti samo u kulturi, ali ne i u prirodnom životu. Samo one zajednice koje stvaraju autentičnu kulturu žive istorijski. One koje to ne mogu, ili podražavaju tuđe kulturne obrasce, ne pripadaju istoriji. Vujić implicitno (mada nekad i otvoreno) „doživljaj kulture izjednačava sa doživljajem Boga“ [isto,217]. Iz takvog, po Raduloviću religioznog, doživljavanja kulture, Vujić je uobličio svoje shvatanje književne umetnosti, ali i književne kritike.

Pozivajući se na Vujićev ogled „Misli o jugoslovenskoj književnosti“, objavljen u „Narodnoj odbrani“ 1932. godine, Radulović ukazuje da je autor „Sputane i oslobođene misli“ umetnost reči doživljavao kao otkrovenje suštine sveta projavljeno kroz duhovnost. Po Vujiću, autentično književno delo je nužan izraz pojedinca, ali i kolektiva. Zato je ono nešto što se otkriva celokupnom iskustvu ličnosti: ne samo u objektivaciji kulture, niti u pukom subjektivizmu lične svesti. To je razlog zbog koga umetnost ne može biti plod apstrakcije, ni intelektualne, ni ideološke. Uopštenosti rađaju mehanizme, ali ne i organizme (a umetnost je, po Vujiću, organska pojava). Radulović smatra da je, na osnovu takvog pogleda na svet, Vujić izgradio shvatanje književne kritike kao „živog, organskog  jedinstva ličnog i univerzalnog, onog univerzalnog oličenog u „duši kulture“ ili duhovnoj suštini nacije“ [isto,221].

Radulović Vujića svrstava u predstavnike panhumanističke filosofije ekspresionizma, antimaterijalističkog i protivuzapadnevropskog, koja je tragala za novom mistikom i borila se protiv tehnologizacije društva i komunističkog kolektivizma. Naravno, on uočava da su „Vujićeve projekcije kulturne budućnosti uslovne, i ograničene, ekspresionističkom retorikom, s jedne strane, i ideologijom panslovenstva i jugoslovenskim nacionalnim idealizmom, s druge strane“ [isto, 222]. Slovenstvo – južnoslovenstvo, pre svega – treba da bude alternativa evropskoj kulturi na umoru. Evropeizacija naše kulture, u času „sumraka Zapada“, bila bi smrtonosna. Posle autentične, patrijarhalne kulture slovenskog Juga, nastaće kultura koja se rađa sa ekspresionističkom mistikom nove evropske misli, čime će biti nadiđena racionalistička posustalost Evrope, začeta u renesansi, a u Vujićevo vreme projavljena kroz umornu građansku kulturu i ideološke ograničenosti komunističke, propagandne, kulture.
Radulović smatra da je Vujić dao više kao kritičar pojava koje je smatrao neprihvatljivim, nego što je ponudio kao vizionar. Jer, „njegov projekat moderne mističke kulture u realnim istorijskim okolnostima bio je više jedna intelektualna utopija nego realna alternativa“ [isto, 223]. Zato je njegova „vizija nove kulture bila uopštena, neodređena, gotovo besadržajna“ [isto]. Pa ipak, Vujićevo delo ne može se prevideti u kontekstu epohe u kojoj je nastalo. 

2. U tekstu «Iz razmišljanja o mehaničkim i duhovnim kolektivima», Vujić kaže da je ideal evroameričke kulture «potčinjavanje prirodnih sila da bi one robovanjem kroz mašine proizvodile za čoveka sve što će ga «osloboditi»». To oslobođenje od robovanja prirodnim silama ima jedan, banalan,ali zlokoban, cilj – samoobogotvorenje, pobedu nad smrću, pa čak i kolonizaciju drugih planeta. Podražavajući Boga, čovek je stvarao karikaturalne kopije kosmosa, u kojima su ljudi bili svođeni na hedonističke patuljke. U mehaničkim kolektivima, nastalim u evroameričkoj kulturi, nema mesta za Boga,kao što ga, veli Vujić, „nije bilo za NJega ni u veštačkoj tvorevini gordog razuma, u sistemu našeg metafizičara Petronijevića“ [cit. prema  23, 340]. Mehanički kolektivi se iživljavaju u demonizmu razuma, jer je, po Vujiću, odsustvo Boga prisustvo Antihrista.
Tamo gde je znanje svetlost i moć, a gde nema  ljubavi     kao delatne sile, ne može biti ni duhovnog života. U mehaničkim društvima ljudi se igraju života, ne živeći, glume slobode ličnosti, iako su robovi i mrtvi kao mehaičke lutke. Mehaničke kulture grade kiklopski, jer zidaju novu Vavilonsku kulu. U doba kad samoobogotvoreni razum podiže skele da sazida kulu, životvorni duh se povlači u katakombe: »Uz kiklopske građevine struji življenje ljudi koji su potpuno otrgnuti od tla, zemlje i duha. U podzemlje se zavlači duh. Bogatstvo i raskoš prate prve u smrt; siromaštvo, čistoća, revnost duha prate druge u – oživljavanje u večnosti» [cit. prema  23,  341]. 

U mehaničkim kolektivima nema vere, pa nema ni poverenja. Ovakve veštačke zajednice pune se, po Vujiću, «apokaliptičnih psihoza» iz kojih se rađaju razne surogatne religioznosti, «sekte i sektice». To su «mehanički kultovi» koji pokušavaju da nadomeste živu religioznost. Takve su protestantske organizacije i tajna društva kojima se u svetu, naročito među «zaostalima», širi anglosaksonski uticaj. Takva su «društva borbenih bezbožnika» u Sovjetskom Savezu, pravom primeru mehaničkog kolektiva, u kome nema mesta za Boga. Rimokatolicizam je, sve više, kvazireligiozni kiklopizam, lišen duha i istine. Takav je i kapitalističko – građanski poredak u kome sada nema nikakvog duha slobodne konkurencije, nego njime upravlja beskrupolozna manjina vladajući nad većinom. Sloboda, jednakost i bratstvo mogući su samo u Hristu. 

U svom ogledu o našem novom nacionalizmu i Zapadu, Vladimir Vujić je istakao da su južnoslovenski narodi hrlili u slobodu da bi dostigli zapadnu civilizaciju razumskog znanja kao svetlosti i moći, ali da je to, naravno, bila obmana. Vujić kaže:»Da je neki dobronamerni liberalistički nacionalac zaspao nekako sa likom, u srcu, Zapada kao nasmejane maske, pod belom perikom, a la Didero, pod suncem slobode, pravičnosti i jednakosti,mira i blagostanja koje že doneti Žil Vernovski snovi o nauci, - pa da se probudi danas! Namesto vedrog lika muze video bi njušku, obučenu priliku strašnu, sa maskom za gas, bajonetom, ručnom bombom, praćenom ćutljivom mrkom, bezličnom vojskom strahotnih i džinovskih tenkova; sunca ne video od rojeva krilatica, izbacivanih sa matičnih brodova, gradske gomile, nezaposlenjaci, novi varvarizam, moderno prostaštvo, cvetanje seksa i seksusa, kreveljenja i obscenih gestova“ [cit. prema 23, 344].

3. Pišući, u „Narodnoj odbrani“, o Miguelu de Unamunu, Vladimir Vujić ističe da, po ovom španskom misliocu, nikakva socijalna etika ne može da zameni strastvenu religioznu veru. Kultura je, u svojoj osnovi, religiozna. Racionalna kultura ne rađa ni svece, ni heroje. Nauka nije nikakva moralna vrlina. U tom smislu, savremena Evropa je zapala u tešku krizu, o kojoj Vujić, objašnjavajući Unamunovu misao, veli da je njen uzrok dehristijanizacija:

“Renesans, Reforma, Revolucija zamenile su ideal večnog onozemaljskog života idealima progresa, rezona, nauke. A u drugoj polovini XIX veka, eposi nefilozofskoj i tehničkoj, u kojoj vlada kratkovida socijalizacija i istorijski materijalizam, ti ideali progresa i nauke su prevedeni na jedan vulgarni jezik, u svakom smislu vulgarizovan, naučni, još bolje, pseudonaučni, jezik svih jevtinih demokratskih biblioteka./.../ I kako nauka nije više zadovoljavala, nije se prestajala tražiti sreća i ne nalaziti je: ni u bogatstvu, ni u vlasti, ni u uživanju, ni u rezignaciji, ni u dobroj moralnoj savesti, ni u „kulturi“. I onda je došao pesimizam. Progresizam nije više zadovoljavao. Našto biti u „progresu“? Bolest se začela, grižnja, nezadovoljstvo, pomerena i pometena svest i savest» [isto, 67].

Uostalom, po Unamunu u Vujićevom tumačenju, priča o Evropi danas je  obmana – evropejstvujšuči je mogu svesti samo na Francusku i Nemačku:        «Španija to nikako nije; ni Engleska, ni Skandinavija, ni Rusija, ni Italija... Evropa? To je duh progresa i nauke i rezona. Sve nam je to dato renesansom i reformom koje su dve sestre bliznakinje iako prividno u ratu. I još Revolucijom, njihovom kćeri. One su nam dovele i novu inkviziciju, inkviziciju nauke ili „kulture“ koja ima oružje u ismevanju i preziranju onih koji neće da se podlože njenoj ortodoksiji» [isto,68]. 
Unamuno je smatrao da je evropocentrizam laž, jer i druge civilizacije, kakva je, recimo, ona tibetanska, ne samo da postoje, nego i žive i nestaju poput naše. Španija, po piscu «Agonije hrišćanstva», može da primenjuje plodove zapadnog progresa, ali ona mora biti «duboko ne-evropska i katoličanska», držeći se saveta koje je Žozef de Mestr davao Rusima (kojima su,po Unamunu, Španci toliko slični). Španija ima pravo da bude «nenaučna», čuvajući svoju kulturnu samostalnost. Reakcionar je jedini pravi vizionar – obnavljajući ideal prošlosti, on ide ka budućem. Danas se vodi donkihotovski boj Srednjeg veka protiv renesanse;  Don Kihot i jeste najuzvišeniji simbol borbe protiv naučne ortodoksije koja se pretvorila u inkviziciju.

Pišući o Miguelu de Unamunu, Vladimir Vujić je istakao da je španski filosof gorak i ironičan kada napada Evropu sa njenim «racionalno – pedantnim progresizmom» [isto,70]. Naravno, Unamuno, kao ni Vujić, ne napada Evropu kao takvu, nego, opet po Vujiću, «Evropu duhovnu izašlu iz prosvetiteljstva XVIII veka [ isto]. 

4. Osvald Špengler je snažno uticao na svog prevodica na srpski, Vladimira Vujića, koji, u tekstu koji prati naše izdanje knjige, kaže:        “Opravdano se nameće pitanje: a posle našeg, tj. zapadnjačkog, propadanja? Koja će to kultura nići, gde će se rascvetati, gde proživeti svojih hiljadu godina? Jer je tisućleće ono vreme, po Špengleru, u kome se otprilike odigrava istorijski život jedne kulture, između njenog rađanja i njene smrti. On je prorok propasti svoje civilizacije, tj. kraja onog ljudstva kome pripada. Ali je bio, u drugoj knjizi ovog svog dela, i prorok jedne verovatne buduće kulture. U majstorskom vajanju portreta Tolstoja i Dostojevskog, govoreći o pravom začetniku boljševizma, Tolstoju, kao socijalnom revolucionaru, koji je sav u Zapadu i koji nije razumeo hrišćanstvo, i o Dostojevskom, koji je sav u pravom evanđelju i koji pripada duhovno apostolima i pra-hrišćanstvu, Špengler kaže: „Hrišćanstvu Dostojevskog pripada naredno tisućleće“. Tu je naznačenje nove kulture, na polju slovenstva, između Visle pa ka Sibiru, i tu je naznačenje suštinskog duha te nove kulture. U drugoj knjizi, u izlaganju o Hristu i prvom hrišćanskom svetu, govori Špengler o neuporedivosti i jedinstvenosti, centralnosti i nedostiživosti Hrista i evanđelja. Ta nova kultura, ruska, u pravom smislu ruska, ne pseudomorfoza zapadnjačkog marksizma današnjice, biće hrišćanska, „treća bogata mogućnost hrišćanstva“ [vidi „Prusijanstvo i socijalizam“, str. 94], i to kultura hrišćanstva „koje će biti mnogo bliže hrišćanstvu nego Rim i Vitenberg“ [isto, 90].    
Na osnovu suočavanja sa Špenglerovim sagledavanjima kulturoloških tema, Vujić je pokušao da napravi skicu budućih «špenglerovskih» istraživanja našeg stvaralaštva. Autor «Sputane i oslobođene misli» je ustvrdio da je kulturni problem Južnih Slovena zajednički, i da kod nas ne može biti ni govora o posebnim kulturama. Tu je, naravno, i pitanje pseudomorfoze i tuđih uticaja. Vreme je za «špenglerovsku» reviziju naše kulturne istorije, jer «tu se ne radi o više ili manje direktnoj primeni stranih evropskih formulacija na naše probleme, budući da špenglerovska vizija istorije oslobađa od uske i jednostrane evropske perspektive (u čemu i jeste njen veliki prinos modernoj istorijskoj misli) i stavlja ljudstva, plemena, nacije, duhovna stremljenja njihova pod šire vidike, dopuštajući da se obazremo po širem istorijskom terenu no što, je to običavalo biti do sada.» [isto, 121]

Kultura Južnih Slovena formirala se, po Vujiću, u dodiru tri velike kulture: antičke, magijske i  faustovske. Ona se nalazi na liniji susreta, ali i razdavajanja svetova, i zato njeno izučavanje prevazilazi lokalne okvire. Antička kultura je za Južne Slovene podzemlje; magijska (iz koje je izraslo hrišćanstvo), je prošlost sa neizbrisivim tragovima; faustovska kultura je uzrok stalnih pritiska i pojave pseudomorfotičkih tvorevina u nas; buduća, pak, ona ruska i slovenska, koju je Špengler najavio kao «hrišćanstvo Dostojevskog» prilika da se ponovo oživi i krene dalje.Bitni problemi su i pitanje uticaja hrišćanstva na južnoslovenske narode, kao i pitanje robovanja stranom (da li su Južni Sloveni samo «felasi», neplodni imitatori tuđeg, ili imaju još dovoljno snage za nova stvaralačka pregnuća)?     Treba ispitati i likove naše istorije, koji su donosili prekretnice u njen razvoj: tu je Sveti Sava, tvorac formule koja izjednačava naciju sa državom i verom, koja je, po Špengleru, magijskog porekla, pri čemu Vujić tvrdi da je naš Srednji vek, kad su Nemanjići u pitanju, bio doba «faustovskog zamaha». Dositej Obradović je pseudomorfotički lik epohe prosvetiteljstva,a NJegoš, dovrhunenje naše narodne poezije, po Vujiću je manihejac i intelektualac pod pritiskom faustovskog načela. Treba ponovo čitati narodnu poeziju, sazirati likove Marka i Miloša, kao i vidovdansku ideju pobede kroz poraz. Na  tragu antropogeografskih istraživanja Jovan Cvijića, moglo bi se postaviti pitanje Dinaraca kao ljudi faustovskih, a Balkanaca kao ljudi magijskih.                                   

Glavna Vujićeva reč o evropocentrizmu nalazi se u ogledu « O ljudima Zapada i o nama», objavljenom u «Sputanoj i oslobođenoj misli»:» Kada se izvrši dublja analiza „Zapada” i pojma „kultura”, onda se bolje može razumeti toliko nerazumevan, tolikim napadima izložen stav protivevropski, protivzapadnjački koji mi zauzimamo. Pre svega pojam „Evrope” kao Bogom određenog dela sveta koji ima da nosi sav „progres” i misao Božiju i napredak sveta, po sebi je apsurdan, sićušan, uzan i lišen svake prave istorijske perspektive. To je racionalističko rezonovanje nenasitog evropskog duha koji je sebe postavio u centar sveta, nadmeni jedan stav pri kome se zaboravlja svet da bi se opravdao gospodarski i eksploatatorski stav jednog vrlo malenog dela svetskog. Izabrani narod Božiji ne može biti onaj evropski konglomerat koji se povremeno drži, vrlo retko samo eventualnim interesovanjem, trenutno zajedničkim, a nikad i nikako nije prožet duhom ljubavi. Panevropske ideje obično se osnivaju na potrebama zaštite, interesa i umirivanja jednog sveta koga proždiru ekonomske krvave suprotnosti i borbe, stvorene načinom života i duhom kulture čiji je stil gospodarenje. Usrećitelj čovečanstva ne može biti nosilac misli o potlačivanju i iskorišćavanju koje je od podvrgavanja prirodnih sila čoveku postepeno prešlo na podvrgavanje čoveka čoveku tj. slabijeg jačem. U takvom jednom razuzdanom impulsu gospodarenja brisane su sve granice i misao o vladanju nad čovekom slabijim od čoveka jačeg najzad se raspline u jedno divljačko stanje; stil kulture se iživeo, ostaje samo kurjačka borba… Kako onda izgleda Evropa, „nosilac kulture čovečanstva”, kulture čijeg stila žig treba udariti zemlji celoj, kako izgleda ta Evropa koja nosi sobom sve oznake propadanja duhovnog baš u imperijalističkom naletu kojim bi htela da obuhvati ceo ostali, ogromni svet, svojom mrežom interesa, razuma, računa i maskiranog razuzdanog divljaštva dekadencije?“

VLADIMIR DVORNIKOVIĆ

Hrvatski filosof jugoslovenske orijentacije, autor „Borbe ideja“ i „Karakterologije Jugoslovena“, Vladimir Dvorniković (inače  misaono i lično blizak Vujiću), tumačeći dela Tomaša Masarika protivstavljao je „slovensku i zapadno-evropsku filozofiju“. Isticao je da je Masarik, logičar i metodičar, autor knjige „Konkretna logika“, smatrao da je nauka nešto što se mora nadići metafizikom, jer je ona samo oruđe života, a ne cilj samoj sebi. Cela istina je nemoguća bez religioznog doživljaja, koji je zapadnoevropska nauka napustila. Osećanje kosmičke celine je osećanje božanstva.Masarikov paneticizam i panhumanizam su na tragu Dostojevskovog idela svečoveštva. Masarik je Sloven i po tome što, po Dvornikoviću, „on oseća ono što je opšte kao intimno svoje“ [25, 474].

Vladimir Dvorniković je takođe smatrao da je Osvald Špengler iskazao neke od osnovnih dijagnoza kad je savremena civilizacija u pitanju. Godine 1936, u „Politici“, povodom smrti pisca „Propasti Zapada“, Dvorniković piše tekst „Da li umire Evropa?“ u kome veli:“Današnja evropska civlizizacija dosegnula je u baroku svoj vrhunac i do kraja 18. veka počela je da prelazi u civilizaciju mehanizma, kapitalizma i industrijalizacije. Duša je umrla ili se bar odrekla vođstva, mozak i tehnika dolaze na njeno mesto. „Obeskorenjeni čovek“ velikih gradova to je nosilac beskrvne civilizacije. Tu vlada „filozofija varenja“, higijena, planska privreda, um i skepsa, „žablja“ perspektiva zamenjuje nekadanju ptičju perspektivu zanosne stvaralačke mladosti i – tu je kraj. Današnja Evropa umire, to je najkrupniji rezultat Špenglerove uporedne morfologije kultura“ [isto, 477].

Evropska uniformizacija planete je forma bez sadržine. Možda će se sa Istoka, iz Azije, javiti nova kultura koja će zameniti posustalu evropsku.

DIMITRIJE NAJDANOVIĆ

Filosof i teolog Dimitrije Najdanović je, tridesetih godina 20. veka, takođe bio pod uticajem Špenglerove misli. U tekstu „Špengler i ‘bela svetska revolucija’“, on ukazuje na tvrdnju nemačkog filosofa da je religija drugi naziv za postojanje duše, pri čemu „biće svake kulture jeste religija“ kao „doživljena metafizika“ [4, 170]. U fazi civilizacije, dolazi do obrata vrednosti, o kome Najdanović piše:“Crni plod kosmopolisa jeste „religija ireligioznih“, SOCIJALIZAM, filosofija žvakanja i varenja, filosofija diatribe, agitacija malih, zamena ideja ciljevima, kvaliteta kvantitetom, misaonosti-intelektualnom prostitucijom (žurnalizmom), dubine širinom, obrtanje unutrašnjeg života spoljašnjem, materijalnom svetu, mrtvoj, ukočenoj prirodi“ [isto].

Špenglerovu kritiku velikih gradova, koji atomizuju čovečanstvo, Najdanović daje u apokaliptičnim slikama:“Pozornica propasti svake velike kulture, pa i evropske, poprište svake revolucije, pa i evropske, jeste pomenuti velegrad, „ekstrem angorganskoga“. Velegrad, pun simbolike smrti, sabira, kao ogromni čir, sve izumrle snage, gomile mrtvih atoma, obeskorenjeno seljaštvo OZDO, dok se OZGO u njegovu veliku kloaku slivaju degenerisani, satruli otpaci iz viših slojeva organskoga društva; MOB, duhovni ološ, intelektualna parija“ [isto,177]. Takav velegrad vodi direktno trijumfu komunizma, koji će označiti konačnu smrt kulture.

U tekstu „Krvavo dvojništvo Evrope“, pisanom kao uvodnik za časopis „Hrišćanska misao“, Najdanović smatra da se pred njegovim savremenicima ostvaruju vizije Dostojevskog i Ničea, „belog i crnog proroka“ . Sukob je, krajnji, između teizma i ateizma, a svuda se primećuju „prigušeno osećanje o padu kulture (Špengler, Unamuno, Papini, Berđajev, Velimirović), neodoljivi val sveopšteg paničnog raspoloženja,izraženog u mnogim filosofijama straha i smrti, etički i naučni relativizam, pragmatizam i fikcionalizam, strahovito pojačane cinike i skepse, svuda razmahani i razbesneli nihilizam i kriticizam“ [isto,188].

Po Najdanoviću, jedini izlaz za Evropu i čovečanstvo je obnova života na starim, religioznim temeljima, ali ne bez novih socijalnih odnosa, koji bi podrazumevali nadilaženje dihotomije kapitalizam – komunizam, jer su oba ova društvena uređenja samo dva puta ka istom ponoru, zasnovani na racionalističkom ateizmu, teorijskom i praktičnom, kao i na krajnjem egoizmu onih koji pokušavaju da žive u njihovom znaku. 

MILOŠ N. ĐURIĆ

Helenista i filosof Miloš N. Đurić pokušao je da, dvadesetih godina prošlog veka, na osnovu vere u budućnost integralnog jugoslovenstva kao nove slovenske sinteze, ponudi svoje viđenje kulturološke alternative racionalističkom evropocentrizmu. U „Problemima filosofije kulture“ on je istakao da se savremeni Zapad okrenuo „demonskoj i satanskoj sili apstrakcije“ [26,408], zbog čega ne može da razume velikane kakav je Mahatma Gandi. Jer, „onome ko  zaluta u lavirnitima evropske filosofije biće jasno zašto su drevni mističari i oci označavali intelekt kao kugu,upoređivali ga sa satanom i bludnicom, i zašto je Dostojevski u panlogizmu Hegelovu gledao antihrista“ [isto,409]. Đurić smatra da je dogmatski logizam izvor demonske diktature, jer ukida čoveku praslobodu, bez koje nema stvaralaštva, i svodi ga na puku apstrakciju.
Evroamerička kultura nastala je u odmetništvu od prirodnih tokova života i mišljenja; zbog toga je zapala u ćorsokak, jer je čovekovo bogosinovstvo starije od pukog čoveštva.  Tragediju zapadnog čovečanstva naročito osećaju Sloveni, i među njima posebno Rusi; smisao njihovog angažovanja u kulturi je u tome što „slovenski genije odbacuje atomizaciju duha i na toj atomizaciji osnovanu kulturu i teži za celinom duha i za stvaralaštvom koje će doneti potpuno preobražavanje života i bića“ [isto,421].

Helenski mislioci su, po Đuriću, znali da trajne vrednosti u kulturi nastaju samo na osnovu posvećenja u svečovečansku misteriju, a ne na osnovu racionalističkog ogoljavanja svega putem analize. Tehnika nikad ne može sama da obavlja ulogu kulture, kakvu joj ulogu sada namenjuje evroamerička civilizacija na umoru. Povratak mističkom osećanju svejedinstva, stanju u kome čovek tehnikom neće biti neprijatelj ni prirodi, ni sebi,  jeste  put kojim se mora krenuti ako se želi spasenje.                             

KNJIŽEVNICI
VLADIMIR VELMAR – JANKOVIĆ

Od samih početaka, Vladimir Velmar-Janković smatra da od zapadnoevropske kulture treba preuzimati formu, ali ne i sadržinu. U  članku „Svojim životom“, objavljenom u časopisu „Jugoslovenska njiva“, on piše: “Mi ne možemo svetu doneti jednu tehničku kulturu. Ali možemo doneti Evropi etičku renesansu, najjače dokumentovanu jednom praktično ostvarenom, našom socijalnom pravdom. U toj socijalnoj pravdi osnovica je jedne jugoslovenske kulture, koja kao slavenska kultura mora naročito istaći odnos etički, odnos čoveka prema čoveku, ideju etičko-socijalne zajednice, prema zapadnoj tehničko – socijalnoj“ [cit. prema 23,str. 302].

U programskom članku „Za prvu orijentaciju“ [27,35-36], Velmar – Janković ističe da nova, južnoslovenska kultura treba da stoji „iznad Istoka i Zapada“ (izraz Nikolaja Velimirovića), i da se mora osloboditi pukog prenošenja zapadnih kulturnih vrednosti, nalazeći osnove pogleda na svet koji će biti samostalni i koji će utemeljiti veličinu južnoslovenske kulture, ali i nastojati da, pored Zapada i Evrope, ne zaborave Istok i Aziju.
U ogledu „Duhovna kriza današnjice“, Velmar-Janković upozorava da je u toku bekstvo od nas samih i od sopstvene, teške i krvave, ali herojske prošlosti, zarad utapanja u površno shvaćene zapadne vrednosti. Da bi se opstalo na Balkanu, ne može se živeti bez zanosa i ideala. Podražavati Zapad, umoran od sebe i svojih institucija, kobno je; južnoslovenski narodi su mladi, i pred njima je budućnost, koja se može zasnovati na svojoj tradiciji. Petsto godina patnje su izvor nove kulture za razliku od petsto godina zapadnog progresa, koji je Evropu doveo do dekadencije.On kaže: “Bez tog poštovanja samih sebe nećemo se nikad izdignuti nad zarobljavajućim osećajem da one velike tamo na Zapadu ne možemo stići/…/“ [isto, 51]. 

Južnoslovenstvo je deo velikog slovenskog sveta, a ideja samostalne kulture ne može se odvojiti od ideje sopstvene istorijske uloge. Da bi se pokrenuo u nama već postojeći potencijal, mora se prethodno obaviti revizija svega što smo primili sa Zapada:“Dolazi vreme kada ćemo uvideti da ne možemo živeti od uvoza, od otpadaka evropske civilizacije“ [isto, 56]. Ne znači to da treba večno da živimo uz „mač i plug“, ali znači da moramo krenuti od veličine našeg Srednjeg veka i naše narodne pesme, da bismo nastavili put ka sebi.

U  ogledu „Revizija osnovnih književno – istorijskih stavova“, autor „Pogleda s Kalemegdana“ ističe da potreba za samostalnom kulturom ne znači nikakvu pretencioznost; naime, mi smo mali narod, i, uz to, narod koji nije čak ni svestan koliko je mali. Taj i takav narod mora mnogo da uči od drugih da bi uopšte i mogao da pomisli na stvaranje u skladu sa svojom „počvom“. Jednom rečju, primitivizam nije originalnost.

Nekritičko prenošenje zapadnih uzora i ideja nije od skora – ono je počelo pre Prvog svetskog rata (tu Velmar – Janković misli na „Srpski književni glasnik“ i njegove urednike). Oni koji sad grde avangardiste ne čine to po sili uverenja da ne treba kopirati tuđe, nego zato što su sami kritičari u godinama; stari su, pa im avangarda smeta jere sami više ni u čemu ne mogu da prednjače. Zaista, smatra pisac, u naše doba bitna su samo ona dela u kojima se „razvija unutrašnji sukob između donesenog uticaja i našeg balkanstva“ [isto,78]. Podražavaoci evropske avangarde su, po njemu, čovečuljci, u kojima je sve napravljeno „made in Europe“ (tako on u ogledu „Između sadašnjosti i budućnosti“).

Optužba na račun „Srpskog književnog glasnika“ sastojala se u sledećem: “Žrtvujući put svoje autohtone ličnosti za volju obrasca koji mu je zasenio oči, mnogi glasnikovac, čak i kad je intelektualno uspeo, vezao je u sebi balkanca – roba koji beži od svoje sopstvene zaostalosti sa polu-Evropljaninom, kolonijalcem, koji više voli da metaniše pred tuđim oltarima nego da se uhvati u koštac sa samim sobom“ [isto, 105].
 U  „Pogledu s Kalemegdana“, pisac definiše „beogradskog čoveka“ kao „Neevropljanina“. Evropski čovek je proizašao iz cezarsko – latinskog Rima, baštinik je latinskog jezika, rimokatoličke vere i luteranske reformacije. Posle zajedničkog Srednjeg veka i renesansne repaganizacije, čovek Zapada je stigao do doba racionalizma i tehnike, naoružan industrijom i kapitalizmom.    Beogradski čovek je, sa svoje strane, pretrpeo velike uticaje Vizantije i Turske; mnogo veće nego što su bili uticaji Rima i zapadnoevropske istorije. Na Srbe je, kaže Velmar-Janković, uticao vizantijski tip monarhije, pravoslavna vera Istočnog rimskog carstva, njegovi umetnost, sudstvo, administracija – sve državotvorno i kulturno plodonosno došlo je iz carstva Romeja. Ipak, Srbi su umeli da budu samosvojni, ne poistvećujući se sasvim ni sa Carigradom.
Ne osećajući ni duhovnu, ni svetovnu vlast papskog Rima, Srbin svojim mentalitetom ne pripada zapadnoevropskoj civilizaciji. On je bio pošteđen dogmatskih sukoba u Vizantiji, verskih ratova u Evropi, avanture humanizma i renesanse (sprečili su je Turci), koja je vodila individualizmu i Francuskoj revoluciji. Za razliku od kapitalističkog shvatanja,  kod Srba je preovladavalo, kao socijalnije,i vekovima dugo, zadružno – porodično shvatanje svojine. 

Zato je najveća opasnost za beogradskog čoveka i njegovu orijentaciju prodor Zapada kroz ideje „pozitivizma i materijalizma“ [28,118]. Rušenje tradicionalnog, „patrijarhalno – junačkog“ shvatanja života, praćeno je potonućem u moralnu razobručenost i zaborav predanjskog. Društvo koje vaspitava kukavice i koristoljupce će se slomiti u kritičnim trenucima. Zato je neophodno suprotstaviti se kako terminalnoj fazi zapadnoevropskog kapitalizma, tako i boljševizmu, koji je samo jedna od pseudomorfoza zapadne misli. Beogradski čovek, u skladu sa onim što je govorio Nikolaj Velimirović, mora da stoji iznad Istoka i Zapada. 

MOMČILO NASTASIJEVIĆ

Momčilo Nastasijević je bio umetnik evropskih iskustava, koji se, između ostalog, formirao i na savremenoj francuskoj prozi. Svoj ideal revolucionaisanja jezika bez raskida sa njegovom praosnovom Nastasijević je video ostvarenim upravo u Francuskoj. U svom zapisu sa putovanja u Pariz, pesnik je uočio da je jezik Prusta i Koktoa došao do ubrzanja koje prati savremeni život jer je u naše doba glavna promena u tempu: “Danas se munjevitom brzinom oseća i misli“ [ 29, 164].

Pesnikov osnovni stav, dakle, nije bio antievropski, nego idenitetski utemeljen, i to upravo kroz zahtev same umetnosti–biti veran svečovečanskoj kulturi nemoguće je bez pronalaženja samog sebe: “Ako je još iole nagona da se sebi i drugima saopštimo najdubljom (čitaj: opštečovečanskom) stranom svoje prirode,valja nam se bukvalno vratiti maternjoj melodiji“ [isto, 44]. U ključnom ogledu koji se bavi opasnostima racionalističkog evropocentrizma u nas, „U traženju sebe“, Nastasijević ističe da smo od Dositeja Obradovića  u neprestanoj krizi prelaska sa usmenog (guslarskog, narodnog) na pisano stvaralaštvo, i da, ako se ta kriza ne razreši povoljno, čeka nas velika  opasnost po naš celokupni duhovni razvitak. Osnovni problem je što smo se, po Nastasijeviću, obreli u „kulturnoj tuđini“ [isto,110]. Dok je narod svojevremeno našao sebe i stvorio visoku kulturu, današnji stvaraoci beže od sebe što dalje, u neprestanoj trci da dostignu strane uzore:

“Jer kod nas, od bukvara do univerzitetske studije, sve je dosad bilo mnogo više upućeno pravcem dostignuća drugih (kao da je u pitanju trkačka staza) negoli, podešavajući brzinu hoda prema  uzrastu, kretati se napred tako da svaki dalji korak znači i dalje buđenje i jačanje rodnih snaga. I zar se nije, za proteklo stoleće, iza ove ili one kulturnosti, kad jače kad slabije primenjivano, krilo uvek isto geslo: roditi se na domu, tražiti prividno sebe u inostranom svetu, razrešujući se u stvari od svih rodnih poziva; oslobođen svake opasnosti duhovnog porođaja, vratiti se doma, otvoriti školu brzog i besplodnog rašćenja, prividom kulture spasavati našeg mučnog čoveka od svih vrleti i ponora stvaralačke žrtvenosti“ [isto, 111].

Dakle, bežanje od sebe u okrilje tuđe kulture jeste put manjeg otpora, na kome ne može imati stvaralačkih ishoda zato što na njima nema žrtve. Zato su u nas, po Nastasijeviću, uglavnom samouci uspevali da dadu nešto originalnog stvaralaštva. I Rusi su imali sličnu situaciju – „rascep traženja sebe na domu i sebe u svetu“ [isto]. Ali, kod njih je taj rascep bio dublji i iskreniji nego kod nas – oni su, kad su kretali za tuđom kulturom, čvrsto verovali da je to jedini ispravan put, dok je kod nas odlaženje u tuđinu uvek bilo olako, bez duhovnog samoraspinjanja. Zbog toga su Rusi duboko postavili problem, iz čega se kod njih javila snažna i ozbiljna misao. Naše bekstvo od sebe dovelo je samo do površnih, eskapističkih rešenja, od kojih nema stvaralačke koristi. Ni  romantizam, ni realizam, nisu u Srba ostvareni u punoti svojih potencijala upravo zbog imitativnosti, tako da je naša kratka kulturna istorija novijeg doba umnogome „provizorna“ [isto,112].

Pišući o Nastasijeviću, Stanislav Vinaver je tvrdio da pesnikov cilj nije bio bežanje od Evrope, Zapada i civilizacije: on prosto nije želeo da bude puki podražavalac već neko ko stvaralački prima i preobražava primljeno. Cilj pesnikove potrage nije bio udaljavanje od Zapada, nego nalaženje izvorno svoga.

A to je, svakako, bio i cilj neohumanista ili, kako su ideološki protivnici voleli da je zovu, „književne desnice“.

UMESTO ZAKLJUČKA

U svom tekstu «Neohumanisti», ironišući na njihov račun («Miloš Đurić bi dao Bergsonu buzdovan Kraljevića Marka da potuče sve Latine»), Velibor Gligorić je, u marksistički orijentisanom «Stožeru» 1933. pisao:    »Neoromantik je iracionalist (veruje u mističnu zajednicu čovečanstva, koja će se ostvariti i bez socijalnog progresa, preko okruglog stočića ili preko goluba-pismonoše), slavenofil (latinstvo i germanstvo bankrotiralo je, treba slovenizirati čovečanstvo). U tome čovečanstvu bratstvo se ne postiže „na planu prakse, političke ekonomije, svih spoljnih mehaničkih sredstava“, već u duši, kroz patnje pojedinaca koje cirkulišu svetom kao ona amerikanska pisma upućena sa mističnim naređenjem da se moraju pročitati i dalje odaslati, jer će se inače dogoditi nesreća. Nije važan socijalni progres, važno je šta se događa u unutrašnjem životu pojedinaca. Nema socijalnih klasa, metropola i kolonija, već su brat i buržuj i proleter, samo treba da prođu kroz slovenske mistične katakombe duše, pa će se i bez ekonomskih konflikata uzeti ruku pod ruku. I onaj koji radi u rudarskom oknu i vlasnik rudnika u luksuznoj limuzini naći će spoj duša i osetiće se kao braća, samo treba da prime serum slovenstva u apoteci kod „Spasitelja Čovečanstva“» [cit. prema 24, 340].

Dvadeset godina kasnije, Velibor Gligorić je bio na vlasti u kulturi socijalističke Jugoslavije, koja je pregla da ostvari, na dijalektičkom materijalizmu utemeljeni, «socijalizam sa ljudskim likom», a neohumanisti su ili pomrli u emigraciji, poput Vladimira Vujića, ili ućutkani, poput Vladimira Dvornikovića. NJihova imena i misao bili su pod ideološkom zabranom,  i to je trajalo sve do sloma komunizma, za koji bi «književna desnica» ustvrdila da je još jedne od pseudomorfoza zapadne misli na Istoku. Tek posle pucanja misaonih stega moglo se pristupiti novim čitanjima neohumanističkog nasleđa kulturološke kritike, ali ne bez suočavanja sa novim ideološkim preprekama, jer je utopiju komunističkog internacionalizma zamenila utopija globalističkog, postmodernog multikulturalizma, u čije ime se opet vode ratovi protiv bilo kakve misli koja se ne uklapa u  paradigmu iza koje stoji moć neoliberalne Imperije.

I danas, kao i juče, neohumanisti su svojevrsni «gubitnici u kulturi». Uostalom, kada su za simbol svoje borbe uzeli Don Kihota, oni su znali šta čine, i šta im predstoji. Nisu se pokolebali, a izučavanje plodova njihovog «viteštva tužnog lika» može da bude plodotvorno, ako se na pravi način kontekstualizuje u duhovnu istoriju Evrope. Ovaj pregledni rad skroman je pokušaj u tom pravcu.  

LITERATURA:

1. Obradović B. Miloš Crnjanski i novi nacionalizam / Kulturološka pozicija srpske „književne desnice“ u 30-im godinama XX veka. Beograd: Hrišćanska misao; 2005. 177 str.
2.Radulović M. Modernizam i srpska idealistička filosofija, Beograd: Institut za književnost i umetnost; 1989, 244 str.
3.  Radulović M. urednik. Srpska književna kritika druge polovine XX veka: tipološka proučavanja. Beograd: Institut za književnost i umetnost; 2013. 483 str.
4. Najdanović D. Filosofija istorije Imanuela Hermana Fihtea i drugi spisi iz filosofije, bogoslovlja i književnosti. (priredio Željko Z. Jelić) Beograd: Jasen,Fond istine o Srbima; 2003. 528 str.
5.Gerard G. Protitvprosvetiteljstva: od osamnaestog veka do danas. Banja Luka:Vidici; 2011. 264 str.
6.Torup M. Perverzija razuma – kontraprosvetiteljstvo i dvestagodišnji rat protiv vladavine razuma. Beograd:Albatros Plus; 2013. 287 str.
7. Zjenkovski V.V. Ruski mislioci i Evropa. Beograd:„Nikola Pašić“; 2005. 100 str.
8. Srbima poslanica iz Moskve. Beograd:Zlatousti; 2006. 100 str.
9. Popović J. Setve i žetve: članci i manji spisi. Beograd:Naslednici Oca Justina i Manastir Ćelije kod Valjeva (urednik i priređivač Episkop umirovljeni ZHiP Atanasije); 2009. 833 str.
10. Babović M. Dostojevski kod Srba. Titograd: Grafički zavod; 1961. Glava četvrta, Prilozi o misli Dostojevskog, str. 210-302    
11. Trubeckoj N. Evropa i čovečanstvo. Beograd: Logos; 2004.204 str.
12. Sokolov E.V. Kulturologija: ogledi iz teorija o kulturi. Beograd. Prosveta. 369 str.
13. Gajić A. Pseudomorfoza elita: kulturno – istorijski pregled, Nacionalni interes. Godina 6,vol.9,3/2010,str.11-50
14.  Špengler O.Prussačestvo i socializm.Moskva: Praksis; 2002.
15.   Radica B. Agonija Evrope. Beograd: Geca Kon A.D; 1940. 540 str.
16. Dimić LJ. Kulturna politika u Kraljevini Jugoslaviji 1918 – 1941. Tom prvi. Beograd: Stubovi kulture; 1997.  520 str.
17. Đurić Ž,Subotić D. Ličnosti srpske desnice 20 veka: pregled konzevrativnih političkih portreta, ideja i pokreta. Knjiga druga. Beograd: Institut za političke studije; 2008. 457 str.
18.  Janić J.Đ. Hadžija večnosti. Beograd: TRZ „Hrast“; 1994. str. 234
19. Popović J. Beograd: Dostojevski  o Evropi i Slovenstvu.Manastir Ćelije; 1981.369 str.
20.Popović J. Svetosavlje kao filosofija života. Valjevo: Manastir Ćelije; 1993. dostupno na www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Svetosavlje/Svetosavlje.htm
21. Velimirović N. Sabrana dela X, Šabac: Glas Crkve; 2013.
22. Tajna Svetosavlja: nepoznati pogled na ličnost Svetog Save (priredio Boško Obradović ), Beograd: Catena Mundi;2013. 266 str.
23. Đurić Ž, Subotić D. Ličnosti srpske desnice 20. veka.Knjiga treća. Beograd: Institut za političke studije; 2007. str. 394
24.  Vujić V. Od Špenglera do Svetog Save: ogledi, razgovori, polemike (priredio Vladimir Dimitrijević). Beograd: Žagor; 2013. 353. str.
25.   Vladimir Dvorniković . Delo. Godina 37, 9-12/1991.
26.  Đurić N. M. Kulturna istorija i rani filosofski spisi. Izabrana dela Miloša N. Đurića. Tom drugi. Prvo izdanje. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; 1997. 514.str.                                                27. Velmar – Janković V. Ogledi o književnosti i nacionalnom duhu/ Igrači na žici. Beograd: Zadužbina Svetog manastira Hilandara; 2006. 426 str.                    28. Velmar – Janković V. Pogled s Kalemegdana/ Ogled o beogradskom čoveku. Četvrto izdanje. Beograd: Dereta – Biblioteka grada Beograda; Beograd. 154 str.                29. Nastasijević M. Eseji. Beleške. Misli. Sabrana dela Momčila Nastasijevića u redakciji Novice Petkovića. Tom četvrti. Gornji Milanovac, Beograd: Dečje novine, Srpska književna zadruga; Gornji Milanovac, Beograd. 1991. 780 str.                                    

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda