Pišu: Vladimir Dimitrijević i Zoran Čvorović
PITANJA KOJA SE POSTAVLJAJU
Nedavno se u našoj javnosti pojavilo saopštenje da je Sveti arhijerejski Sinod SPC zabranio episkopima i sveštenicima učešće u političkoj borbi i podrpku političkim liderima, kao i napuštanje eparhije od strane episkopa bez dozvole najvišeg autoriteta. Neki komentari su bili možda neodmereno oštri (1), a novinari su postavili i niz pitanja, među kojima su i sledeća:“Da li zabrana javnog izjašnjavanja vladika o političkim temama, bez obzira na pozivanje na Ustav SPC i arhijerejsku zakletvu, krši osnovna ljudska prava srpskih vladika na slobodu mišljenja i govora zagarantovana Ustavom Srbije i zakonima drugih država u kojima postoji srpska crkvena dijaspora ili se ovde sudaraju svetovno pravo i crkvena pravila koja obavezuju na poslušnost crkvenim vlastima? Koliko je odlukama Sinoda ugrožena sloboda kretanja arhijereja koju određuje patrijarh i na šta bi ona sve mogla da utiče? Da li je ovo neka vrsta sinodskog "puča" i disciplinovanja Sabora SPC? Kuda vode i kakve mogu da bidu posledice ovakvih sinodskih odluka donetih uoči opštih izbora u Srbiji?“
Sva ova pitanja zahtevaju ozbiljne odgovore, utemeljene na Svetom Predanju Crkve od Istoka, i ovaj tekst je skroman pokušaj u tom pravcu. Pre svega, treba odgovoriti na osnovne nedoumice koje se posle sinodske odluke javljaju.
AUTONOMNO PRAVO CRKVE
Crkva ima svoje autonomno pravo, koje laici prihvataju svojim krštenjem čime postaju članovi Crkve, a klirici svoju službu ulaze hirotonijom i rukopoloženjem. Episkopi u zakletvama koje polažu pri hirotoniji obavezuju se na poslušnost kanonima Crkve. U unutarcrkvenom prostoru ne nameće se na silu poštovanje kanona i propisa pomesne autokefalne Crkve, već klirici i laici dobrovoljno prihvataju poštovanje kanona. Istovremeno država kroz ustavnu garantiju kolektivnog prava na slobodu veroispovesti priznaje Crkvi pravo da samostalno uređuje odnose među svojim članovima. To važi za sve države u kojima deluje SPC, pa samim tim takva odluka Sinoda ne može biti sporna ni iz ugla kanonskog prava Crkve, niti svetovnog prava države.
Kako su sveštenoslužitelji Crkve dužni da se prevashodno staraju o spasenju duše svojih vernika, oni se svetovnim političkim temama mogu baviti jedino ako određeni zakoni ili pravne ustanova mogu da ugroze veru i duhovno spasenje pastve. Pri tome, oni su i tada pozvani da o tim temama sude iz ugla celine poverenog naroda Božijeg, a ne samo iz ugla interesa jednog dela društva. Kako je partijska borba po definiciji podređena partikularnim interesima, sveštenstvo nije mesto u partijskoj borbi. Ali sveštenstvo ne bi smelo da ćuti na ozakonjavanje i popularisanje praksi i pojava koje su protivne učenju i kanonima Crkve. Pošto je na pravoslavnom Istoku nezavisna (samodržavna) vladavina rođena istovremeno sa autokefalijom, prirodno je da sveštenstvo u uslovima kooperativne odvojenosti Crkve od države iskazuje brigu o najkrupnijim nacionalnim i državnim temama. Ukoliko bi odluka Sinoda bila u praksi protumačena kao zabrana svakog javnog izražavanja stava episkopa ili sveštenika, onda bi to bilo protivno tradiciji Srpske crkve, kojoj je ne samo strana centralizacija, klerikalizacija i birokratizacija koja je svojstvena Vatikanu, već ni administrativna centralizacija koja se pod uticajem različitih faktora vremenom formirala u Ruskoj crkvi i Carigradskoj patrijaršiji.
ŠTA KAŽE USTAV SPC
Ustav SPC u članu 55. predviđa da patrijarh daje odobrenje za odsustvo. Međutim, s obzirom na episkopocentrično ustrojstvo SPC, gde je patrijarh prvi po časti među jednakim po vlasti, reč odsustvo bi morala da se restriktivno tumači. Kao što patrijarh nema ovlašćenja da se meša u rad nadležnog eparhijskog arhijereja, već takvo pravo pripada samo Saboru svih episkopa koji jedini ima punotu vlasti u jednoj autokefalnoj Crkvi, tako bi i traženje odobrenja od patrijarha za svaku kanonsku posetu jednog eparhijskog arhijereja drugom arhijereju značajno umanjilo vlast i dostojanstvo jednog episkopa. Istovremeno episkopi su dužni da poštuju kanone Crkve koji zabranjuju duže odsustvo iz poverene eparhije. Srpskoj crkvi, zapravo, trebaju episkopi koji će snagom svog uverenja biti poslušni kanonima, a neće biti spolja disciplinovani naredbom više administrativne vlasti.
ŠTA JESTE, A ŠTA NIJE „PUČ“
Ne može se ova odluka okarakteristati kao "sinodski" puč, jer je zasnovana na kanonsko – ustavnom ustrojstvu SPC. S druge strane jačanje Sinoda na uštrb Sabora kao organa koji jedino izražava punotu jedne autokefalne Crkve - nedopustivo je. Takvo jačanje može da se dogodi samo ukoliko na to pristane većina episkopa SPC. Jednom rečju, Sinod ne čini ništa što mu naknadno nije odobrila saborska većina, jer Sabor ima mogućnost da preispita svaku odluku Sinoda.
Na izbore u Srbiji znatno više utiču neki drugi faktori, nego Srpska crkva. Ako će stranačka borba biti ugrožena ovakvom Sinoda, jer je možda neka od stranaka imala u vidu angažovanje nekih sveštenoslužitelja u kampanji, onda to pre govori o tome da su kadrovski resursi naših stranaka toliko "otanjili" da traže popunu u redovima crkvenog klira. To ne treba ni strankama, ni Crkvi.
CRKVA I POLITIKA: OSNOVNE TEZE
U dragocenom dokumentu savremenog pravoslavnog učenja, Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, jasno je naznačeno kakav je odnos Crkve prema politici, pa ga navodimo u širokim izvodima:
„U savremenim državama, građani posredstvom glasanja učestvuju u procesu upravljanja. Značajan broj građana pripada političkim partijama, pokretima, savezima, blokovima i ostalim sličnim organizacijama, stvorenim na osnovu različitih političkih doktrina i gledišta. Težeći da život društva organizuju saglasno s ubeđenjima svojih članova, te organizacije kao jedan od svojih ciljeva postavljaju dostizanje, zadržavanje ili reformisanje vlasti u državi. Prilikom ostvarivanja punomoći, dobijene nakon iskazivanja volje građana na izborima, političke organizacije mogu da učestvuju u delatnostima struktura zakonodavne i izvršne vlasti.
U društvu postoje različita politička ubeđenja koja često protivureče jedna drugima. Isto tako, različiti interesi uzrokuju političku borbu koja se vodi kako zakonitim i opravdanim metodima, tako i metodima koji protivureče normama državnog prava, hrišćanskog i prirodnog morala.
Prema zapovesti Božijoj, Crkva ima zadatak da ispolji brigu o jedinstvu svojih čeda, o miru i saglasnosti u zajednici, o uvođenju svih njenih članova u zajednički stvaralački rad. Crkva je prizvana da propoveda i da gradi mir sa celokupnim, za nju spoljašnjim društvom: Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima (Rim. 12; 18). Starajte se da imate mir sa svima (Jevr. 12; 14). Međutim, za nju je još važnije unutrašnje jedinstvo u veri i ljubavi: Molim vas, pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite i da ne budu među vama razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli (1. Kor. 1; 10). Jedinstvo Crkve kao tajinstvenog Tela Hristovog, od čijeg nepovređenog bitija zavisi čovekovo večno spasenje, predstavlja njenu najveću vrednost. Obraćajući se članovima Crkve Hristove, sveti Ignjatije Bogonosac piše: „Svi vi kao da činite jedan hram Božiji i jedan žrtvenik, kao da činite jednog Isusa.“
Uz postojanje političkog neslaganja, protivurečnosti i borbe, Crkva propoveda mir i saradnju ljudi koji se pridržavaju različitih političkih gledišta. Ona dopušta postojanje različitih političkih ubeđenja među njenim episkopima, klirom i mirjanima, isključujući ona koja otvoreno vode postupcima koji protivureče pravoslavnom veroučenju i moralnim normama crkvenog Predanja.”
Crkva ne sme da podstiče podele u svom narodu, i mora stajati izad njih jer propoveda Hrista, Boga ljubavi i mira. Ali, to ne znači da je ravnodušna prema zbivanjima u svetu. Naprotiv!
ZAŠTO SVEŠTENA LICA NE SMEJU DA AGITUJU
Stav SA Sinoda SPC je jasan – ne može se agitovati u korist političara. Dokument Ruske Crkve o tome kaže:“Nemoguće je učešće crkvenih starešina i sveštenoslužitelja, a prema tome i crkvene Punote, u delatnosti političkih organizacija, u predizbornim procesima kao što je javna podrška političkim organizacijama ili pojedinim kandidatima koji učestvuju u izborima, agitacija, itd. Nije dopušteno ni isticanje kandidatura sveštenoslužitelja na izborima za bilo kakve organe predstavničke vlasti na svim nivoima. Istovremeno, ništa ne bi trebalo da sprečava jerarhe, sveštenoslužitelje i mirjane da, uporedo s drugim građanima, učestvuju u narodnom izražavanju volje putem glasanja. U istoriji Crkve nailazimo na značajan broj primera opštecrkvene podrške različitim političkim doktrinama, gledištima, organizacijama i poslenicima. U nizu takvih slučajeva, takva podrška bila je povezana sa nužnošću da se odbrane nasušni interesi Crkve u krajnjim uslovima antireligioznih progona, rušilačkih i sputavajućih postupaka inoverne i inoslavne vlasti. U drugim slučajevima, slična podrška bila je posledica pritiska države ili političkih struktura i obično je vodila ka podelama i protivurečnostima unutar Crkve i ka udaljavanju jednog broja ljudi, nepostojanih u veri, od Crkve.
Neučestvovanje crkvene Punote u političkoj borbi, u delatnosti političkih partija i u predizbornim procesima, ne znači njeno odricanje od javnog izražavanja stava o pitanjima koja su od opšteg značaja za društvo, od iznošenja tog stava pred organe vlasti bilo koje zemlje i bilo kog nivoa. Takav stav izražavaju isključivo crkveni Sabori, crkvene starešine i lica koja su oni opunomoćili. U svakom slučaju, pravo na njegovo izražavanje ne može biti prepušteno državnim ustanovama, političkim ili nekim drugim svetovnim organizacijama.“
Dakle, Crkva ima pravo na svoj stav.
„LJUDI BEZ MANTIJE“ U POLITICI
Ruska Pravoslavna Crkva jasno kaže da svetovna lica, koja nemaju svešteni čin, mogu i treba da se bave politikom kao stremljenjem ka javnom dobru:“Ništa ne sprečava pravoslavne mirjane da učestvuju u delatnosti organa zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, niti da učestvuju u radu političkih organizacija. Štaviše, takvo učestvovanje, ukoliko se izvršava u skladu s crkvenim veroučenjem, njenim moralnim normama i njenim zvaničnim stavom u odnosu na opštedržavna pitanja, predstavlja jedan od oblika misije Crkve u društvu. Mirjani mogu i pozvani su da, ispunjavajući svoje građanske dužnosti, učestvuju u procesima koji su vezani za izbor vlasti na svim nivoima, kao i da učestvuju u svim, moralno opravdanim poduhvatima države.
Istorija Pravoslavne crkve sačuvala je mnoštvo primera najaktivnijeg učestvovanja mirjana u upravljanju državom, u delatnosti političkih i drugih građanskih organizacija. Takvo učestvovanje se odvijalo u uslovima različitih sistema državnog uređenja: samodržavlja, ustavne monarhije, raznih oblika republike. Učešće pravoslavnih mirjana u građanskim i političkim procesima bilo je otežano samo u uslovima inoverne vlasti ili režima koji je podržavao politiku državnog ateizma.
Učestvujući u upravljanju državom i u političkim procesima, pravoslavni hrišćanin je pozvan da svoju delatnost zasnuje na normama evanđelskog morala, na jedinstvu pravednosti i milosrđa (v. Ps. 84; 11), na brizi o duhovnom i materijalnom dobru ljudi, na ljubavi prema otadžbini i na težnji da se okolni svet preobrazi saglasno reči Hristovoj.“
To je dobro i to je poželjno.
KAKAV TREBA DA JE HRIŠĆANSKI POLITIČAR
U Osnovima socijalne koncepcije RPC daje se i ideal pravoslavnog političara:“Istovremeno, hrišćanin, koji je političar ili državnik, mora biti potpuno svestan da u uslovima istorijske realnosti, a utoliko pre u uslovima sadašnjeg, podeljenog i protivurečnog društva, većina donetih odluka i preduzetih političkih postupaka donosi korist jednom delu društva dok istovremeno ograničava ili povređuje želje i interese drugog. Mnoge od donetih odluka i prihvaćenih postupaka nužno su povezani sa grehom ili sa popustljivošću prema grehu. Upravo zbog toga se od pravoslavnog političara ili državnog poslenika zahteva krajnja duhovna i moralna osetljivost.
Hrišćanin koji radi u oblasti stvaranja državnog ili političkog života pozvan je da zadobije dar posebnog požrtvovanja i osobitog samoodricanja. NJemu je u potpunosti neophodno da bdi nad svojim duhovnim stanjem, kako ne bi dozvolio da služenje državnoj ili političkoj delatnosti postane samo sebi cilj, koji pothranjuje gordost, pohlepu i ostale poroke. Trebalo bi imati na umu da bilo načalstva ili vlasti, sve je NJime i za NJega sazdano… i sve u NJemu stoji (Kol. 1; 16–17). Obraćajući se vlastodršcima, sveti Grigorije Bogoslov je pisao: „Ti sa Hristom vladaš i sa Hristom upravljaš: od NJega si ti dobio mač.“ Sveti Jovan Zlatousti kaže: „Uistinu je car onaj, koji pobeđuje gnev, zavist i sladostrašće, koji sve potčinjava zakonima Božijim, čuva svoj um slobodnim i ne dopušta da njegovom dušom ovlada strast prema zadovoljstvima. Želeo bih da vidim da takav čovek vlada nad narodima, i zemljom i morem, i gradovima i pokrajinama, i vojskama. Naime, onaj koji je duševne strasti potčinio razumu lako bi upravljao i ljudima u saglasnosti s Božijim zakonima… Onaj pak, koji prividno vlada nad ljudima a robuje gnevu, slavoljublju i nasladama… neće znati da se izbori sa vlašću.“
To vredi pamtiti.
PRAVOSLAVNE POLITIČKE ORGANIZACIJE
Ruska Crkva ističe da je moguće osnivati pravoslavne političke organizacije:“Učešće pravoslavnih mirjana u delatnosti organa vlasti i u političkim procesima može se odvijati kako individualno tako i u okvirima posebnih hrišćanskih (pravoslavnih) političkih organizacija ili hrišćanskih (pravoslavnih) sastavnih delova krupnijih političkih saveza. U oba slučaja, čeda Crkve imaju pravo na slobodu izbora i izražavanja svojih političkih ubeđenja, na donošenje odluka i ostvarivanje određene delatnosti. Istovremeno, mirjani koji učestvuju u državnoj ili političkoj delatnosti – individualno ili u okvirima različitih organizacija – čine to samostalno i ne poistovećujući svoju političku delatnost sa stavom crkvene Punote ili nekih kanonskih crkvenih ustanova, niti istupajući u njihovo ime. Pri tom viša crkvena vlast ne daje poseban blagoslov za političku delatnost mirjana./.../
Postojanje hrišćanskih (pravoslavnih) političkih udruženja, a takođe i hrišćanskih (pravoslavnih) sastavnih delova pojedinih širih političkih saveza, Crkva posmatra kao pozitivnu pojavu koja pomaže mirjanima da prenesu i ostvare političku i državnu delatnost zasnovanu na hrišćanskim duhovno–moralnim načelima. Budući slobodna u svojoj delatnosti, pomenuta udruženja se istovremeno pozivaju na savetovanje s crkvenim starešinstvom i na koordinaciju dejstava u oblasti ostvarivanja gledišta Crkve o društvenim pitanjima.
U saradnji crkvene Punote s hrišćanskim (pravoslavnim) političkim udruženjima u čijoj delatnosti učestvuju pravoslavni mirjani, a takođe i sa pravoslavnim političarima i državnim poslenicima, mogu nastati situacije kada se izjave ili postupci tih udruženja suštinski razilaze s opštecrkvenim stavom prema društvenim pitanjima ili pak ometaju realizaciju takvog stava. U sličnim slučajevima, crkveno starešinstvo utvrđuje činjenicu razmimoilaženja stavova i to javno objavljuje, da bi se izbegla pometnja i nedoumica među verujućima i širokim društvenim slojevima. Konstatovanje takvog razmimoilaženja trebalo bi da podstakne pravoslavnog mirjanina, koji učestvuje u političkoj delatnosti, da se zamisli nad svrhovitošću njegovog daljeg članstva u odgovarajućem političkom udruženju.“
Crkveni stavovi nadilaze pojedinačna mišljenja.
O TAJNIM DRUŠTVIMA
Veoma je važno da hrišćani ne treba da budu članovi tajnih društava. Ruska Crkva kaže:“Ne bi trebalo da udruženja pravoslavnih hrišćana imaju karakter tajnih društava, koja pretpostavljaju isključivu pokornost svojim liderima i svesno odricanje od razotkrivanja suštine delatnosti takve organizacije tokom konsultacija sa crkvenim starešinama, pa čak i na ispovesti. Crkva ne može da odobri učešće pravoslavnih mirjana, a utoliko pre ni učešće sveštenoslužitelja, u nepravoslavnim društvima takve vrste, budući da ona po samom svom karakteru odvajaju čoveka od celovite predanosti Crkvi Božijoj i njenom kanonskom ustrojstvu.“
To je suštinsko učenje Crkve o učešću pravoslavnih u političkom životu.
OTAC JUSTIN O CRKVI I POLITICI
Sveti Justin Ćelijski, uoči Drugog svetskog rata, objavio je u Žičkom blagovesniku članak „Svetosavsko sveštenstvo i političke partije“. Otac Justin ističe da su u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj i sveštenik i prvosveštenik pozvani da budu sveti; ako nisu sveti, odlučan je Popović, oni su na Judinom putu, jer izdaju „sve večne vrednosti jevanđeljske“. Zato je naš Sveti Sava svagda bio uzor srpskom narodu, a svako od sveštenika može ostvariti srpski ideal samo ugledajući se na njega. Bez svetosavskog podviga, uloga sveštenika u narodu postaje „uloga duhovnog komarca“.
Otac Justin dodaje: „Zagledajte u našu prošlost, dužnost svetosavskog sveštenstva uvek je bila i zauvek ostala: kroz vremensko voditi narod besmrtnom i večnom; narodnu dušu i narodne ideale prilagođavati ne duhu vremena, već duhu svetosavske večnosti i besmrtnosti; ne povijati se po vetru raznih sablažnjivih modernizama, već nepokolebljivo stajati za narodne svetosavske ideale i svetinje. Ko su im učitelji? – Sve sami besmrtnici.“
Sveto, pošteno, čestito i pravedno može se očuvati samo svetošću, poštenjem, čestitošću i pravednošću. Dužnost sveštenika je da u svakom čoveku traži besmrtne vrednosti: „Stoga su za njega podjednako važni, i mili, i dragi, svi ljudi, pripadali ma kome sloju, pozivu, partiji. Što je neko veći grešnik, sveštenik mu poklanja veću bratoljubivu brigu. Jer je njegov poziv i dužnost: Naći i spasti ono što je izgubljeno. To znači: svetosavski sveštenik nikoga ne smatra za neprijatelja, stoga i nema neprijatelja.“ Uzor svešteniku u traženju bogolikog blaga u svakom čoveku, bez obzira na poziv, partiju i stalež, jeste Hristos, Koji je ispod svih „formi i uniformi“ nalazio živu dušu. A u srpskom narodu tako je prvi postupio Sveti Sava.
Zašto sveštenik ne sme biti član nijedne partije? Evo razloga. „Svetosavski sveštenik baš sa načelnog evanđelskog razloga ne treba da pripada nijednoj političkoj partiji. Jer ako sveštenik hoće da bude svetosavski sveštenik, i ako prvosveštenik hoće da bude svetosavski prvosveštenik, mora vladati nad narodom ljubavlju, služeći mu i žrtvujući se za njega.“ Sveštenik koji pripada samo Hristu misli večnu „narodnu misao“; ako pripada partiji, duha svenarodnog nema u njemu.
KAD SVEŠTENIK „MORA U POLITIKU“
Kada sveštenik mora da se uključi u javni život? Samo onda kada je narodna sudbina dovedena u pitanje i ugrožena u svojoj biti. To jest: „Desi li se da politički diletanti i moralne partizanske nakaze dovedu u pitanje opstanak narodnih svetinja i samog naroda, onda je imperativna dužnost svetosavskog sveštenika: da istupi kao spasilac naroda u ulozi jednog novog Matije Nenadovića, ili jednog novog prote Atanasija Bukovičkog, ili jednog novog Hadži Đere i Hadži Ruvima.“ Čak i ako čovek ostane sam sa zastavom vere u ruci, neće biti sam; sa njim je Sveti Sava.
Ove reči oca Justina pokazuju koliko je opasno napustiti bitijno utemeljeni etos svešteničke, liturgijske službe, u kojoj liturg Bogu prinosi slavoslovlje u ime svih ljudi i cele tvari, zarad politički osmišljenje i ideološki ostrašćene „bolje budućnosti“, čak narodne budućnosti. Odricati se večnog zarad prolaznog znači uvek biti na gubitku, bez obzira na trenutne rezultate, ili lični ugled kao posledicu partijskog rada.
VLADIKA NIKOLAJ O POLITIČKOM MORALU
U misionarskom pismu, poslatom jednom političaru, Vladika Nikolaj je upozorio da taj političar smatra tu oblast javnog života za „naročitu veštinu, neizbežno sličnu veštini kockanja“. I dodaje:“Ja ne sumnjam da su Vaše pobude plemenite, no sve ostalo što Vi govorite pada van kruga morala, van kruga hrišćanstva i van kruga kulture. To je preistorijsko igranje i nadigravanje između jačega i slabijega, pri čemu ako ne pomaže namešten osmejak pomažu zubi sa noktima, i obratno. Na sve to narod govori: pravda drži zemlju i gradove. /.../Čak i kod drevnih pagana na našem dragom Balkanu najviše su se proslavili oni državnici koji su se u javnim narodnim poslovima držali istih moralnih pravila kao i u svojim privatnim. Setite se pravednog Aristida kako je postupio kada se glasalo o njegovom progonstvu iz otadžbine. Neko nepoznat i nepismen zamolio je Aristida da mu napiše na komadu pečene zemlje: da se Aristid protera! A Aristid bez dvoumljenja napiše to što je bilo na njegovu štetu.“
Politika je briga o javnom dobru, a ne o svojim ličnim interesima.
NEDELJIVOST MORALA
Vladika Nikolaj ističe:“Nedeljivost morala objavljena je i zakrpljena hrišćanskom verom jače nego ikad ičim. Jedan od glavnih uzroka sadašnje zabune i bede na ovom malom evropskom kontinentu jeste dvojstvo morala. Jedan se moral zahteva za privatan a drugi za javan život. Da ta dvoličnost ne vodi narode dobru svedoči nam postupak jerusalimskih starešina sa Hristom i potonja sudba naroda Izrailjeva. Sudeći unutra narod oni su lažne svedoke kažnjavali smrću, dok su na sudu Hristu tražili sami lažne svedoke. Dalje, među sobom su govorili da Isus radi u korist Rimljana (Jov. 11, 48), a pred Rimljaninom Pilatom da je Isus protiv Rimljana i protiv ćesara, jer sam sebe carem gradi (Jov. 19, 12), dodajući licemerno: mi nemamo cara osim ćesara. To je dvojstvo morala. To politički moral, kojim su judejski političari hteli spasti svoj narod, pa ga upropastili. Videći svu ovu spletku, svu nemoralnu petljavinu farisejsku protiv Sebe, Gospod im je prorekao: i ostaće vam dom vaš pust. Eto vam ploda od političkog morala. Eto strašne lekcije svima vođama narodnim, koji cepaju moral udaljujući se od one narodne gvozdene aksiome: pravda drži zemlju i gradove“.“
Pravda, a ne nepravda!
VLADIKA NIKOLAJ O IZBORIMA
Sveti Nikolaj Srpski oglasio se i direktno povodom političkih izbora za Narodnu skupštinu u Kraljevini Jugoslaviji. Evo njegovog dopisa koji je uputio iz svoga episkopskog sedišta, manastira Žiče, „Prečasnom sveštenstvu eparhije Žičke“ novembra 1938. godine: „Poznato je celom svetu da Pravoslavna crkva kao takva u mirnim vremenima i u svojim slobodnim državama niti „vodi politiku“, niti ističe svoj politički program, niti ima svoju političku partiju u narodu, ni svoj partijski klub u Parlamentu. U tome se ona bitno razlikuje od nekih drugih verskih organizacija u svetu i u našoj zemlji.
Veslo narodne uprave i narodne politike Srpska crkva je prihvatila u svoje ruke samo onda kada je ono bilo ispušteno iz ruku svih drugih činilaca, u vremenima teških ispitanja, državnog razorenja i tuđinskog gazdovanja; kada je plata nacionalnom političaru bila – kolac i konopac.
U vremenima pak državne samostalnosti i slobode, kada je vođenje narodnih poslova bilo i lakše i bolje plaćeno zemaljskom platom, Srpska crkva je rado ustupala tu dužnost i počast svojim školovanim sinovima, a sebe ograničavala na svoju jevanđelsku, duhovnu delatnost. Ali kao nacionalna Crkva ona nije mogla, niti može ravnodušno gledati da se mirnodopskom politikom upropašćuju narodne tekovine, ističu sebični ciljevi iznad opštenarodnih i primenjuju kvarežni metodi; da se pomračuju narodne vrline, slabi vera, ruše karakteri, stvara nesloga, širi nepoštenje svake vrste, i time raslabljava ceo duhovno-etički organizam narodni.
Međutim, baš sve ovo dolazilo je, i sve više dolazi, do izražaja naročito prilikom političkih izbora. Često puta narodu se kroz izbore tobož stavlja pitanje, dok u stvari podmeće mu se unapred sročen odgovor! Tobož hoće se da se čuje narodna volja, dok u stvari nameće mu se volja pojedinaca; svoja lična ili partizanska ( partijaška, nap.aut.) sitna roba stavlja se pod veliku firmu narodnu! Podmićivanja lakomih, zastrašivanja siromašnih i razna falsifikovanja, zaista ruše moral i truju dušu narodnu. Stvaraju se rane na duši narodnoj, koje posle Crkva – i samo Crkva – kao Kosovka devojka na ograšju ima s mukom da leči. Jer Crkva Božja je odgovorna za sudbinu narodnu večno, dok pojedine partije, režimi i vlade odgovorne su samo trenutno.“
U tome i jeste razlika između Crkve i partija.
PRAVILA ZA HRIŠĆANE NA IZBORIMA
U tom istom tekstu, Vladika Nikolaj ističe:“Imajući sve ovo u vidu, a u želji da se u sadašnjem vremenu očuva obraz i odbrani savest i poštenje narodno, preporučujemo našem sveštenstvu da se drži ovih uputstava:
1 Pojačati i umnožiti molitve svemogućem Bogu za narod, javne i tajne, da oprosti grehe i bezakonja naša i spase narod od ponora propasti.
2 Strogo opominjati narod da se prilikom izbora ne podaje nikakvoj kvareži, ni lažima, ni podmićivanjima, ni spletkama, ni zastrašivanjima. Pohvalićemo i blagosloviti blagoslovom Svetog Save svako ono selo, ili grad, ili srez, gde narod bude zajedničkom voljom oterao iz svoje sredine sve one agitatore koji se usude novcem ili drugim mitom kupovati glasove i time nanositi sramotu narodu, štetu državnom ugledu i uvredu Bogu Stvoritelju.
3 Savetovati narod u ime Hrista Boga i Svetoga Save, i u ime bezbrojnih svetih i mučeničkih predaka naših, tvoraca ove slobodne otadžbine, da se ne zavađa oko izbora, ne tuče i ne krvi. Jer neće valjda ovi izbori značiti smak sveta, nego će i posle njih morati živeti brat s bratom i sused sa susedom, i naslanjati se bližnji na bližnjeg.
4 Sveštenicima, kao građanima, ne uskraćuje se uobičajena sloboda samoopredeljenja i učešća u biranju. Izuzev bezveraca i poznatih neprijatelja Svetosavske pravoslavne crkve, sveštenici mogu prema svome najboljem nahođenju pomagati ljude ma koje rodoljubive nacionalne grupe, koji se Boga boje, narod svoj vole i narodne svetinje poštuju. No pri tom svaki je sveštenik dužan stalno imati pred očima svoj sveti čin i uzvišeno pastirsko zvanje.
Neka naši sveštenici izvole primiti sve ovo k znanju. I neka im je Gospod Bog na pomoć, kako njima tako i vascelom narodu našem.“
To bi se moglo reći i danas.
POTREBA ZA JEDINSTVOM
Ne baveći se plitkom partijskom politikom, Crkva je, smatra srpski pravoslavni narod, dužna da digne glas kada političari koji vode državu, u ime prolaznih interesa, zaborave osnovne hrišćanskih vrednosti ( recimo, kad donose džender zakone i podržavaju politički homosekualizam, štite prakse koje razaraju javni moral, prodaju zemlju strancima koji, eksploatacijom naših resursa, uništavaju zdravu životnu sredinu, koja je baština ne samo sadašnjih, nego i budućih pokolenja ).
Da bi se Crkva jasno oglasila, potrebno joj je kanonsko jedinstvo i blagodatna disciplina, zasnovana na idenju za Hristom ( reč discipulus znači učenik, hrišćani su učenici Prvoučitelja Hrista ).
I upravo zato najnovija odluka SA Sinoda SPC znači ( čvrsto se nadamo, verujemo i molimo se za to ) da će se kanoni poštovati ne samo kao forme, nego, pre svega i iznad svega, kao norme, i da crkveno bavljenje politikom neće biti dvodimenzionalno, nego svecelosno usmereno ka Hristu, jedinom Spasitelju svih ljudi, pa i Srba među njima. Nikad kao danas nam nije bilo potrebno crkveno jedinstvo, koje nadilazi političke podele i koje se uzdiže iznad kulta prolaznih pojedinaca, ma kako bili politički, ekonomski, medijski moćni u datom ili nekom budućem trenutku.
SVETI JUSTIN ĆELIJSKI SRPSKIM EPISKOPIMA
Opet i opet: mi se nadamo, mi verujemo, mi očekujemo da će naši episkopi svim srcem, kao i do sada, držati zavet Svetog Justina Ćelijskog, koji i njima i nama poručuje:“Episkop - ognjeni stub; oko eparhije; oko vasione, kojim Istinu Spasovu vidimo! Srce eparhije. Savest eparhije. Savest čovečanstva. Tice selice. Zašto? Vi ste naše večno proleće.
Otidete od nas - zima ciča napada na slaba srca naša i pretvara ih u led. Led za Hristovu Istinu. A ako nju ne osećamo, nismo li marva za jaslima, marva - mi: ljudi. A vi - tice selice. A vi ste: vera vere naše, so soli naše, zenica oka našeg, savest savesti naše. Ne selite se. Ostajte ovde.
Molitve vaše - plameni pojasevi oko nas. Zašto nas napuštate?
Teško vam je. A zar ne znate: da je vaš poziv najteži od svih poziva i na zemlji i na nebu? Vaš poziv - odgovorniji od Anđelskog. Svaka duša u eparhiji tražiće se od vas. A njih je hiljade, stotine hiljada! A u svaku treba da uđete. Kako ćete ući - kada menjate eparhije kao kukavice gnezda? Velike teškoće u ovoj eparhiji po tebe, velike opasnosti, ali - kada smo slabi onda smo snažni. Kada nas gone - blagosiljamo; kada hule trpimo, postasmo smetlište sveta, po nama gaze svi (1Kor.4,12-13). I - đavoli. Pastir dobri dušu svoje polaže za ovce (Jn. 10 ,11) baš kad su u opasnosti, a najslabije…
Arhijerejski san (čin, služba) - Hristov san: On - glavni, večni Prvosveštenik. Arhijerej se venčava za svoju eparhiju na život i smrt. Kanoni? Sveta i sveštena pravila, sveti zakoni. A oni odlučno naređuju da episkopi ne menjaju eparhije. Nisu oni (=Episkopi) ni eparsi, ni sreski načalnici, već vaspitači duša, spasitelji duša. A duše se spasavaju dugim podvizima, ne letećim posetama.
Razumemo: menjati eparhiju kada je u pitanju povišenje: od episkopa za Mitropolita, ili za Patrijarha. To je u duhu Spasovog Evanđelja, i svetih zakona Crkve. Ali bez toga: ne razumemo. Evanđelje, ta savest neba na zemlji, to ne razume, i ne dopušta, i zabranjuje. Evanđeljoborci - zar ne i Hristoborci?
Ja nikoga ne učim, ja samo sebe mučim. I prijatna mi je ova muka. Zato što je radi Evanđelja, radi evanđelske svetosti i uzvišenosti episkopskog čina. A htelo bi mi se, da svaki Episkop blista Atanasijevom slavom, Vasilijevom neustrašivošću, Grigorijevom skromnošću, Zlatoustovom molitvenošću, Savinim narodoljubljem.
Episkop! Tu je sva ozbiljnost neba i zemlje. Tu se sastaju sve vrednosti evanđelske. To je Anđeo svoje eparhije, koji molitveno leti od duše do duše svojih eparhiota, od doma do doma, od tuge do tuge, od muke do muke. Čija muka nije njihova muka?
Čiji pad nije njihov pad? Čija tuga - njihova tuga?
Episkop koji bez potrebe menja eparhiju - to liči na oca koji napušta svoju decu, menja ih.
Zašto pretvarati u činovnički poziv episkopski čin? Ta ni po čemu ne liči na stvari ovoga sveta, i njegove vrednosti.
Episkop nije činovnik, već otac, istinski otac, koji mora dati odgovor Gospodu Sveznajućem za svaku dušu, za svako čedo, za hiljade, za stotine hiljada dece svoje iz cele eparhije.“
Otac svima – to je srpski arhijerej. U vremenu kad je očinstva sve manje, to je divna uloga i zalog budućnosti.
EPISKOP JE MUČENIK
Otac Justin dodaje:“U ovom zemaljskom svetu koji „u zlu leži"(Jn.5,19), svaki pravi episkop je ne samo mučenik nego i velikomučenik, jer se danonoćno bori sa bezbroj vidljivih i nevidljivih neprijatelja koji pastvi njegovoj kradu, otimaju, ubijaju dušu. Koliko je ovaca u eparhiji svakog episkopa! i koliko duhovnih vukova koji jurišaju na njih! i koliko smrti sa kojima se svaki episkop ima boriti do krvavog znoja za svaku dušu svojih slovesnih ovaca! I u svima tim hrvanjima sa smrću, u svima tim gušanjima sa smrću, u svima tim bitkama sa smrću za dušu svoje pastve, pravi episkop pobeđuje, uvek pobeđuje, ali ne sobom već božanskom silom Jedinog Pobeditelja smrti u svima svetovima — Vaskrslog Gospoda Hrista.
Jer šta je Episkop, pravi Episkop? — Ono što i Sveti Apostoli: svedok Vaskrsenja Hristovog, i našeg, ljudskog; svedok pobede nad smrću, nad grehom, nad đavolom. I to:
svedok večnog života usred hučne i bučne prolaznosti ovoga sveta;
svedok večne pravde usred mora ljudskih „relativnih", humanističkih pravdi;
svedok večne istine usred prašume ljudskih nazoviistina i istinica;
svedok večne ljubavi usred džungle lažnih ljubavi, mržnje i osvete;
svedok večnoga dobra usred zmijarnika ljudskih zala.
Svaki pravi episkop je apostol i neustrašivi borac za besmrtnost svake duše ljudske, za njenu večnost, za njenu večnu istinu i pravdu. On svakog čoveka gleda iz Hristove večnosti, a najpre sebe sama: i iz nje sudi i o sebi i o ljudima oko sebe.“
Pomolimo se Bogu za naše episkope, da ih Gospod zaštiti i umudri, da pravilno upravljaju rečju istine Božje!
Izvor: Pravda
