Pišu: Zoran Čvorović i Vladimir Dimitrijević, izbor tekstova pisanih od 1995. do 2020.
UMESTO UVODA
Potpisnici ovih redova čitaocima stavljaju na uvid svoja „proročanstva“ o tome šta će se dešavati sa Rusijom i Ukrajinom, nastala uglavnom pre svih ovih događaja i poređena hronološkim redom. Ispod svakog tekst dat je link ka njegovom mestu na Internetu. Naravno, to nisu nikakva proročanstva, nego analize nastale na osnovu čitanja istorije i savremenosti. Ko lista ozbiljne religiozne i istorijske knjige, zna šta dolazi. Jer, istorija se ponavlja, mada sve kolopletnije i vihornije.
Prvo je dat odlomak iz teksta „Uoči bitke za Rusiju“ Vladimira Dimitrijevića ( pisanog 1995, za vreme Jeljcinove vlasti ), kao i „Svetosavlje i apokalipsa“, koji se pojavio početkom 2009. godine. Zatim je ponuđen članak o Rusiji u maloruskom lavirintu, koji je Zoran Čvorović objavio 2014, kao i zapis anonimnog autora o krvavim rekama na Ukrajini, pisan te iste godine, pre ratnih sukoba. Link sa mesta odakle je tekst preuzet vodi na fotografije ukrajinskih tekućica boje krvi.
Tu je i članak Vladimira Dimitrijevića o američkom zakonu o porobljenim nacijama, objavljen u „Pečatu“ 2014, koji govori o NATO planovima za Ukrajinu još iz doba Hladnog rata, kao i odlomak o proročanstvima vezanim za Rusiju i Treći svetski rat, koji potiče iz 2015. godine.
Na kraju je dat novi uvid Zorana Čvorovića, iz februara 2020. godine.
Jednostavno, znalo se šta se sprema. Ali, ipak je teško i strašno. Ostaje molitva za milost Božju nama, nedostojim slugama NJegovim, kako je govorio patrijarh Pavle, ponavljajući da će Bog pomoći – ako bude imao kome.
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: UOČI BITKE ZA RUSIJU ( PISANO 1995. GODINE )
Rat tvoraca „novog svetskog poretka“ protiv Srbije bio je samo uvod u rat protiv Rusije i ruskog naroda. On nije počeo juče, nego davno: još su papini križari u doba Svetog Aleksandra Neveskog hteli da potčine Rusiju „Svetom Rimskom“, odnosno papinom, carstvu. I oni, i njihovi potomci, sve do Napoleona i Hitlera, pretrpeli su neuspeh: Bog je štitio rusku zemlju i davao joj snage da pobedi. Glavni udarac Rusiji zadali su strani plaćenici, boljševici, koji su, okupiravši je, otpočeli neviđeni genocid nad ruskim narodom. Ali, uprkos svemu, Rusija se nije predala: zato joj je pripremljen scenario kakav je ostvarivan kad su u pitanju Srbi – ratovi, dugi i iscrpljujući, između malih etnosa bivše Sovjetije i Rusa, najezda sekti, hiperinflacija, širenje pornografije i nemorala, pljačka društvene i državne imovine, sluđivanje jadnog naroda...No, kako je pevao Tjutčev:“Umom ti Rusiju shvatiti nećeš,/ sveopšti aršin nju ne prati:/ ona se drukčijem cilju kreće, u nju tek možeš verovati“. I potpisnik ovih redova veruje u Rusiju, verujući u njenog Hrista, Boga slovenskih očajnika ( izraz oca Justina Popovića ).“
Iz knjige „Znaci vremena i znaci nade“, Manstir Hilandar, 1997.
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: SVETOSAVLJE I APOKALPISA ( ODLOMAK ), PISANO ZA SRPSKU NOVU 2009. GODINU
Srbija mora biti trajno OKUPIRANA. Jer, u perspektivi je NATO rat protiv Rusije, koji su, ovako ili onako, najavili svi američki lumeni, od Zbignjeva Bžežinskog do Kondolize Rajs, koji smatraju da Sibir ne može biti samo ruski, jer on predstavlja „dobro čovečanstva” (čitaj: američkih multinacionalnih kompanija). NATO neće dozvoliti oslonac Rusije na bilo kakvo rusofilski raspoloženo stanovništvo u dubini svoje teritorije (a ceo Balkan je pod NATO okupacijom.) Mistički gledano, još za vreme Druge svetske vojne, sveti episkop Teofan Poltavski, svojevremeno duhovnik Carskih Mučenika Romanova, znao je šta će se desiti, rekavši: „Kakav je ovo rat? Rat će biti kad ceo svet ustane protiv Rusije, jer će samo ona sačuvati Pravoslavlje”. Jer, dubinski uzrok poslednjeg svetskog rata biće nastojanje da se poraze narodi verni Hristu i Crkvi NJegovoj, na čijem postojanju počiva vaseljena.
BITI VRAN GAVRAN
Znam da ću biti optužen za pesimizam i defetizam, koji nam u ovom trenutku nisu nimalo potrebni. Uloga zloguka i vranog gavrana nikad nije bila omiljena (”Radi bismo dobre kazat` glase, / ne možemo no kakono jeste”, vele gavranovi ljubi Kulin kapetana; i zato ih ne vole.) Ali, istorija XX veka u kome se nismo pokajali zbog gaženja Zaveta i nismo se vratili Hristu i Svetom Savi, jasno nam svedoči da su krvavi preokreti ono što nas, po pravilu, uvek snalazi. Jer, nepokajani, postali smo istorijski beslovesni (a istorijske svesti, kako kaže dr Žarko Vidović, nema bez svesti o zlu.) Ko je 1918. godine, kad je stvorena Kraljevina SHS sa srpskom dinastijom na čelu, slutio slom 1941. godine, Jasenovac i kragujevački pokolj srbskih gimnazijalaca? Ko je, na Svetosavskom kongresu u selu Ba, 1944. godine, slutio da će, oktobra te iste godine, u Beogradu, umesto kralja Petra II, sedeti Josip Broz, iako je srpsko društvo bilo u najvećoj meri monarhističko i antikomunističko? Zar je neko mogao da se nada da se Dražin grob ni do danas neće znati, a da će grob srboubice Tita postati kultno mesto novih poturica?
I posle svih ratnih uspeha Srba u Krajini i Bosni da će Knin i Drvar pripasti Hrvatima?
I posle viteške borbe Srba na Košarama i drugde 1999. godine, da će NATO i UČK vladati Kosovom?
I da će posle herojskog antikomunističkog otpora (9. mart 1991 - 5. oktobar 2000. godine) na vlast u Srbiji doći gori upropastitelji od komunista?
REPETITIO EST…
Da ponovimo:
1. Sprema se Treći svetski rat, koji će, uz izvesne nijanse, biti rat Zapada protiv Rusije.
2. Pre no što rat počne, Srbija, kao srce Balkana, mora biti slomljena i okupirana. Hitler je svom specijalnom izaslaniku, Hermanu Nojbaheru, rekao da su Srbi jedini balkanski narod svestan svoje misije, i da takav narod ne sme živeti uz Dunav. I NATO, Četvrti rajh, spremajući se za rat protiv Rusije, misli to isto.
3. U doba Hitlerove okupacije Srbije, cvet svetosavskih rodoljuba, od patrijarha Gavrila i Vladike Nikolaja do Dragiše Vasića (koji se borio na Ravnoj Gori, ali čija su žena i ćerka bile nemački taoci) bio je izložen progonima. To treba očekivati i u doba nove okupacije Srbije, i uvod u te progone je već razrađeni mehanizam Haškog suda (koji, sa svoje strane, ponavlja austrougarski Banjalučki veleizdajnički proces, organizovan protiv srpskih rodoljuba iz Bosne i Hercegovine.)
4. Glavni saradnici NATO okupatora Srbije biće domaći „evrointegrativci”, koji su već odavno poevrounijaćeni i spremni na sve da bi dokazali svoju odanost Vašingtonu i Briselu. NJihova sadašnja patriotska retorika (briselski novogovor sa šajkačicom) samo je verbalna magla za prikrivanje pravih namera onih koji tu retoriku koriste. Domaći evrounijati su već napravili infrastrukturu elektronskog konclogora Srbija: od ogromnih baza podataka, u kojima se skupljaju elektronski dosijei građana Srbije, preko novih identifikacionih dokumenata sa čipom, do ubrizgavanja čipova u konje, krave i kućne ljubimce (posle kojih kreće kampanja za čipizaciju humanoida, sa sloganom „Samo Vaš čip!”) Spektakularne akcije hapšenja onih koji misle, pišu i govore ne poštujući novogovor political corectness u NJu Ejdž Srbiji uslediće pošto se politička i ekonomska kriza prodube, i bude potreban žrtveni jarac koji ne može da se odbrani, a koga će biti lako optužiti za naše nepridruživanje „svetlijoj budućnosti”. Prethodno će tajne službe NJu Ejdž Srbije inscenirati nekakav operetski čin, koji će biti proglašen za „zločin protiv ustavnog poretka”. (Osamdesetih godina XX veka u Čačku se sudilo nevinim ljudima, optuženim da su četnici - teroristi. U optužnici protiv mladog rokera, izvesnog Sovilja, stajalo je da je svoju gitaru stavljao u navlaku boje srpske zastave (!) Nije to doba tako daleko, kao ni doba kada je UDBA u istom tom gradu prisluškivala profesora književnosti, Miodraga Jaćimovića, zato što je rekao da je Fadilj Hodža loš pisac.) Ovaj operetski čin biće proglašen za delo ekstremnih srpskih nacionalista, i u mreži „antiterorističke” akcije mogu se naći svi: od intelektualaca sa Univerziteta do navijača fudbalskih timova. A onda će krenuti suđenja, lažni svedoci, lažne trake lažnih prisluškivanja. Business as usual...
NE BOJTE SE, DOBRO BITI NEĆE!
Ruski religiozni filosof, Semjon Frank, pravoslavni Jevrejin, pisac „Svetlosti u tami” i „Religioznih osnova društva”, u svojoj knjizi „Smisao života” ističe da iz društvene borbe za svet imaju pravo da se povuku samo oni koji su otišli da se bore na težem frontu - duhovnom. Monasi - podvižnici, koji licem u lice ratuju s knezom ovoga sveta i njegovim demonskim vojskama, mogu da se ne bave državnim i društvenim problemima, zato što oni molitvom produžavaju opstanak vaseljene za koju se Podvigopoložnik Hristos raspeo i vaskrsao. Ali, po Franku, oni koji žive u svetu i koriste njegova dobra, moraju se boriti za njega ne da bi ga pretvorili u raj (to je hilijastička utopija), nego da bi „uskratili zadovoljstvo” slugama sataninim koje žele da ga pretvore u pakao. I ta borba će trajati sve dok antihrist ne dođe na vlast. A njega ne može pobediti slabi čovek, nego Bogočovek Hristos, Svojim Drugim dolaskom i pojavom Svoga prisustva.
Knez Evgenij Trubeckoj, u svojoj studiji, koja se, kao i Frankova, zove „Smisao života”, kaže da je apokaliptično doba izazov da se stvaraju dela neprolazne vrednosti, koja neće izgoreti u dan Suda. Pred duhovnim sinovima i kćerima Svetoga Save danas (i svagda!) stoji zadatak da, kroz halakanje konjice noći, sagledaju svetlost Logosa (kao u Popinoj pesmi „Manasija”).
Ali, spremati se treba. Za progone, za tamnice, za iskušenja.
Za ono: ”Ništa im ne veruj, ničemu se ne nadaj, ništa ne reci”, kako Solženjicin poručuje onima koji izlaze pred komunističke islednike. I još veli da nevini čovek koji ulazi u zatvorski sistem totalitarnog režima sebi mora da kaže da je zauvek mrtav - eda bi sačuvao obraz i dušu.
Pripremati se: postom, molitvom, Svetim Pričešćem, čitanjem žitija Svetih - naročito Novomučenika, koji su postradali u naše dane, pre svega od komunista.
Jer, oni koji se bore da se svetosavski ideali vaplote u društvu, pre svih drugih ciljeva, žele da spasu svoju dušu i pomognu bližnjima, da, blagodaću Hristovom, takođe spasu duše.
Sve ostalo je drugostepeno.
A spasenje duše će biti moguće čak i u vreme antihrista. Jer, po rečima Svetih Otaca, u doba njegovo propašće samo oni koji bi propali i da antihrist nije došao.
Uostalom, po Svetom Zlatoustu, Gospod proročanstva o bliskoj propasti šalje zato da bi se ljudi pokajali, i da propast ne bi došla - kao što se desilo s proroštvom Joninim o Nineveji. Dok god se više ljudi spasava nego što ih propada, ima nade za ovaj svet.
A Bog će, kao reče patnjom umudreni patrijarh srbski Pavle, pomoći ako bude imao kome.
Učinimo sve što je u našoj slobodnoj volji da budemo dostojni blagodatne pomoći Božje, molitvama Svetoga Save i sve Nebeske Srbije! Amin, Bože daj!
ZORAN ČVOROVIĆ, 2014 - RUSIJA U MALORUSKOM LAVIRINTU: NADA, STVARNOST I IZBOR
Okupirani i opljačkani od tuđina i poniženi neprekinutim kolom izdaje svojih velikaša, kao narod ugaslih nada, razvejanih iluzija i potrošenih ideala, ljudi i dobara, Srbi od 2000. godine svoje učešće u drami istorije svode na posmatranje i iščekivanje. Oni među njima koje je zahvatio opasni vrtlog mutne „zapadnjačke reke” simuliraju život, fatalistički ubeđeni u sopstveno ništavilo i nemoć, s jedne strane, i milosrdnu misiju svemoćnog Zapada, s druge strane. Oni među današnjim Srbima koji sebe vide kao izdanke na hiljadugodišnjem stablu svetinje narodnog života, snažnih korena, ali retkih i krhkih grana preteklih posle nebrojenih „seča knezova”, dramu istorije posmatraju sa očima nade uprtim ka Istoku.
NADA – nekada i sada. Pažnja i trepet sa kojom pravoslavni Srbi prate i preživljavaju današnju malorusku tragediju posledica su, ne samo bola arhetipske dubine zbog rana dalekog srodnika u Slavjanoserbiji, već su iznad svega posledica mistično-soteriološkog iščekivanja da će Rusija ostvariti svoj istoriosofski priziv. Patos „istočnog nadanja” kod pravoslavnih Srba može da se objasni samo zavetnim smislom ruske istorije, jer smisao obnove snage ruske države nije u gospodarenju svetom, već u spasenju čovečanstva. Istorijska uloga Trećeg Rima opravdava se i iscrpljuje „u zadržavanju zla”, kako bi se „svetu dala mogućnost poslednjeg izbora između dobra i zla pre njihove konačne podele”.1) Zato što od Rusije očekuje spasenje, a ne gospodarenje, srpskim pravoslavnim pogledom na malorusku krizu dominira mistika, a ne realpolitika.
Ovakavo savremeno srpsko pravoslavno shvatanje uloge Rusije u istoriji predstavlja samo reminiscenciju ranijih doživljaja sačuvanih u trezoru srpske nacionalne svesti. A istorijski izvori govore da je po svoj prilici prvi koji se usudio da moskovskog velikog kneza nazove carem, bio Srbin Pahomije. Posle florentinskog sabora od 1439. i tamošnje grčke izdaje pravoslavlja, ali i posle konačnog pada Vizantije 1459. godine, logotet Pahomije 1461. godine spominje „bogovenčannago Vasiliья carя vseя Rusi”,2) osamdesetšest godina pre krunisanja prvog ruskog cara, Ivana IV Silnog.
Iščekivanja Srba od Moskve posle tragičnog sloma moćne srpske srednjovekovne države jednaka su i po sadržaju i po intenzitetu današnjim očekivanjima. Srbima obnova pravoslavnog Carstva u Rusiji nije bila sama po sebi dovoljna za sticanje nacionalne slobode, ali jeste za očuvanje smisla istorijskog stradanja i trajanja. Bez uzdizanja moskovskog velikog kneza u sveruskog i svepravoslavnog cara, Srbima bi se „nadanje zakopalo na Kosovu u jednu grobnicu”. Što je položaj srpskog roblja pod tri tuđinske tiranske (turske, mletačke i austrijske) vlasti bio gori, iščekivanja od pravoslavnog cara su bila nestrpljivija. Nestrpljenje je raslo ne toliko zbog fizičke, koliko zbog moralne ugroženosti. U borbi za goli život po balkanskim gudurama i šumama Srbi su sami nekako pretrajavali, ali u duhovnoj borbi ne bi pretrajali dane islamskog i rimokatoličkog ropstva da nije bilo „istočnog nadanja” i moćnog ruskog Carstva. I danas je pravoslavnim Srbima demonstracija ruske moći u carskoj veličini potrebnija radi očuvanje smisla i odbrane od evroatlantskog konvertitstva, nego radi održanja golog života.
To što je ruska država faktički preuzela svezaštitni barjak pravoslavnog Carstva u veku sumraka srpske srednjovekovne državnosti (XV vek) umnogome je uslovilo da docnija srpska i ruska istorija imaju sasvim dijametralne trendove uspona i padova. S tim u vezi, nisu Srbi u svim fazama istorije bili njeni puki posmatrači, već su ove faze dolazile tek posle svešteno-tragičnog učešća u istorijskoj areni koje se etapno okončavalo i ovenčavalo svenarodnim martirijumom.
Srpsko očekivanje od ruskog velikog kneza da ponese carsko dostojanstvo i carsku odgovornost, izraženo Pahomijevim rečima, imalo je moralno opravdanje u ranijoj srpskoj upornoj borbi da u pravoslavnoj vaseljeni preuzme onemoćalo i ugroženo carsko znamenje. Pahomijevi preci nisu bežali od odgovornosti koju je nosilo Carstvo, već su se i kao kneževi, veliki župani i kraljevi držali carski. U veku propasti vizantijske i srpske državnosti srpski logotet nije ništa drugo očekivao od moskovskog vladara do ono što je nekih sto godina ranije uradio Dušan. Jednostavno, pravoslavni svet nije smeo da ostane bez jednog, rečju 6. Justinijanove novele, od dva Bogom darovana dobra – Carstva. Kao i kod logoteta Pahomija i današnje istorijsko nestrpljenje pokorenog Srpstva u iščekivanju ruskog carskog udarca kojim bi se presekao maloruski čvor ima svoje moralno opravdanje. Jer je, po rečima J. Guskove, „Srbija 17 godina branila granice pravoslavlja i slovenstva, pružajući mogućnost usporenom medvedu, kao što je Rusija, da postane svestan svoje uloge, zadatka i mogućnosti”.3)
STVARNOST – nekada i sada. Mističko Pahomijevo iščekivanje ruskog cara sudaralo se sa ondašnjom ruskom stvarnošću. Početkom šezdesetih godina XV veka pravoslavni narodi Balkana, Male Azije i Bliskog Istoka potonuli su u mrak osmanskog ropstva, ali se u severnoruskim zemljama još nisu stekli uslovi da vlast moskovskih velikih kneževa dobije carsku punoću. Trebalo je najpre da Ivan III okupi oko Moskve okolne udeone kneževine (Veliki Novgorod, Tver, Vjatka, kolonizacija Perma), potvrđujući tako vrhovnu vlast moskovskih velikih kneževa i lomeći centrifugalne tendencije lokalnih kneževa. Istovremeno je došlo i do konačnog oslobađanja od tatarskog jarma 1480. godine.4)
Carsko krunisanje Ivana IV nije automatski u zvanični carski naslov redovno uključivalo i titulu samodržca. Ovom rečju, koja je predstavljala slovenski prevod vizantijske titule avtokrator, u srednjem veku se, rečju G. Ostrogorskog, označavao „onaj koji sam drži svoju državu, tj. vladalac koji vlada svojom vlašću, odnosno po milosti Božjoj, a ne po naredbi neke strane zemaljske vlasti”.5) Iako ruski crkveni velikodostojnici, počev od Ivan III, moskovske velike kneževe i careve redovno nazivaju samodržcem, ova titula je postala neizostavni deo zvanične carske titulature tek posle ujedinjenja Male Rusije (tzv. Ukrajine) sa Velikom Rusijom, 1654. godine. Tako je povelja, kojom se Bogdan Hmeljnicki zahvaljuje caru Alekseju Mihailoviču što je Malu Rusiju primio pod svoju zaštitu, bila adresovana na „Božijom milošću Velikom Gospodaru Caru i Velikom Knezu Alekseju Mihailoviču svoj Velikoj i Maloj Rusiji Samodržcu”.6) Iz ugla titule samodržca može da se zaključi da je prelomnu tačku u dugom procesu sabiranja ruskih istorijskih zemalja oko moskovske vrhovne vlasti predstavljalo ujedinjenje starog, predtatarskog i novog, posletatarskog državotvornog centra – Kijeva i Moskve.
Uključenje Malorusije 1654. godine u rusku državu donelo je moskovskim vladarima istinsku punoću nezavisne vlasti, ali ih je dugotrajno uvuklo, po rečima Ključevskog, „u tamnu šumu maloruskih odnosa”.7) Najpre, ondašnje priključenje Malorusije više je bilo plod spoljnog pritiska promenljive ustaničke sreće Hmeljnickog i njegovih kozaka, nego nekakve planske delatnosti Moskve. Posle poraza pod Smolenskom 1634. godine, Moskva je izbegavala da naruši večni mir sa Poljskom, zbog čega je na poziv Hmeljnickog da car krene u rat protiv Poljske i oslobodi pravoslavne u Malorusiji, odgovarano da ako poljski kralj oslobodi vernosti hetmana i zaporoško kozaštvo onda će ih moskovski car primiti u svoje podanstvo. Nestrpljivost pravoslavnih u Malorusiji da se oslobode verskog i socijalnog terora rimokatoličke šljahte, više od pet godina se sudarala sa političkom opreznošću Moskve, kojoj je u svesti još uvek bio živ smolenski poraz od Poljaka.
Sa prisajedinjenjem Malorusije, Rusija počinje da se aktivno i živo uključuje u evropsku politiku, pre svega zato što je malorusko pitanje otvorilo druga dva krupna geopolitička pitanja: baltičko i balkansko. Radi rešavanja ovih životno važnih pitanja, na kojima je Rusija počela da potvrđuje status velike evropske države, ruska država po prvi put posle Andrusovskog mira od 1686. godine počinje da stupa u evropske koalicije i saveze. Uključivanje u arenu interesa i planova evropske politike donelo je Rusiji u 17. veku sedam ratova, od toga šest izgubljenih, tridest ratnih godina, untrašnju ekonomsku krizu povezanu sa sniženjem vrednosti novca i pobune koje su pretile novom „smutnjom” i gubitkom nacionalne državnosti. Uz to, Andrusovskim mirom prepuštena je turskom pustošenju desna obala Dnjepra, na kojoj se danas protiv Rusa mobilišu naci-natovske falange.
Istovremeno, ondašnji moćni moskovski bojari, tzv. vremenščiki, koji su imali odlučujuću reč u državnim poslovima, postali su predvodnici vesternizacije Rusije. Država se našla u rukama onih koji su se, kako primećuje L. Tihomirov, prezrivo odnosili prema „svome”, dovodeći Rusiju u duhovnom smislu u učenički položaj prema Evropi.8) Ovakav učenički položaj bio je u dubokoj protivrečnosti sa misijom očuvanja filosofsko-religiozne i državno-pravne samobitnosti Rusije. Tako je vek u kome je posle „smutnog vremena” i obnove nacionalne državnosti Rusija ušla u arenu evropske politike, da bi se u njoj ratovima i diplomatijom afirmisala kao velika sila, bio istovremeno i vek najveće sumnje u sopstvenu duhovnu samobitnost, vek s kojim je otpočeo dug proces duhovno-nacionalne apostasije ruske inteligencije i birokratije. Ovaj tragični paradoks rezultirao je dubokom podeljenošću ruske elite i naroda. Na početku epohe vesternizacije jedinstvo društva i države sačuvano je samo zahvaljujući geniju Petra Velikog, presađivanjem na krhki ruski državnopravni stroj zapadnog apsolutizma. Ipak, birokratizacijom uprave i apsolutizmom konačni raspad ruske države i društva je samo odložen za tri vek. Krajnji rezultat cik-cak procesa evropeizacije ruske države, koji je otvoren u 17. veku maloruskim izlaskom ruske države na scenu velike evropske politike, bilo je careubistvo i dolazak na vlast uzurpatora Kerenskog i Lenjina.
Posle savremene „smutnje” s početka devedesetih godina prošlog veka, obnovljena putinovska Rusija stoji pred maloruskim ispitom na kome se potvrđuje u svoj punoći njen državni suverenitet i sveukupna mogućnost vođenja samostalne nacionalne politike. Bez uspešno položenog maloruskog ispita, kao i u 17. veku, nema otvaranja balkanskog pitanja, a bez njega Rusija ne može da se afirmiše kao velika sila.
S druge strane, rusko istorijsko iskustvo 17. veka pokazuje da svako odugovlačenje u rešavanju maloruskog problema dugoročno iscrpljuje i destabilizuje Rusiju, uvlačeći je u vrzino kolo varljivih zapadnih koalicija i savezništava. Za razliku od Zapada, Rusiji je isuviše skupo da se diplomatski kocka na svom maloruskom geopolitičkom trbuhu. Za dugoročno uspešno rešenje maloruskog pitanja, današnjoj Rusiji je osim odlučnosti u uspostavljanju, u nekoj od formi, svoje potpune dominacije nad ovom iskonskom ruskom zemljom, potrebno da ne ponovi iskustvo svojih predaka. Naime, maloruska ofaniziva ne može uspešno da se vodi bez oslobađanja od nametnutih zapadnih političkih i vrednosnih koordinata. Svako spoljno rešenje maloruskog pitanja u okviru koordinatnog sistema zapadne politike, makar u početku izgledalo i pobedničko za rusku stranu, u budućnosti može proizvesti štetu i opasnost za rusku državu. Istovremeno, to na unutrašnjem planu znači da brza i uspešno okončana maloruska ofanziva mora da se prelije u unutrašnju rusku još snažniju kontraofanzivu za čišćenje državnih struktura od prozapadnog liberalnog kukolja i izgradnju autentičnog ideološkog i državnopravnog poretka utemeljenog na istorijom osveštanim hrišćanskim vrednostima ruskog naroda. Rusko istorijsko iskustvo, kao i savremeno iskustvo srpskog nacionalnog pokreta iz devedesetih godina prošlog veka pokazuje da su zatečene strukture moćnika, zvali se oni bojari ili tehnokrate, najveća prepreka za izvođenje unutrašnjeg nacionalnog preporoda. Nacionalna politika podrazumeva rizik i žrtvu, kategorije koje najviše prete privilegijama moćnika i zbog kojih oni redovno biraju put izdaje umesto puta borbe. Zato „knezovi nisu radi kavzi”, kako „iz glave cijela naroda” veli pesnik. U vremenima preloma država mora da se približi narodu, od koga ga odvajaju korumpirane i samovoljne birokratsko-tehnokratske strukture, te da oslonac pronađe u onim strukturama društva koje su i moralno i materijalno spremne na žrtvu. Uostalom, iz „smutnje” s početka 17. veka Rusiju nisu spasili stranih kandži bojari, već srednji slojevi društva i nacionalna Crkva.
IZBOR – nekada i sada. Izbor pred kojim se danas u maloruskom lavirintu nalazi Rusija nije običan, zato su opreznost i strah od neizvesnosti sasvim opravdani.
Rusija se posle četiri veka neuspelih pokušaja da sebi u nametnutim okvirima zapadne civilizacije obezbedi mesto dostojno svoje uloge i veličine, ponovo nalazi pred večnim idaltipskim izborom sa kojim su bili suočeni Sveti Aleksandar Nevski i knez Danilo Romanovič Galicki. Birajući između Istoka i Zapada, prvi je ka papskom zapadu okrenuo duhovni i vojni mač, dok je svenarodno telo ostavio na Istoku da se iskupljuje kroz podvig tatarskog ropstva. Posle vekova stradanja na temelju izbora Svetog kneza Aleksandra Nevskog vaskrslo je pravoslavno Carstvo. Drugi je iskreno potražio pomoć od Zapada u cilju zaštite od Tatara. Papa je knezu Danilu darovao kraljevsku krunu, ali je pola veka posle njegove smrti Galicko-Volinjsko kneževina bila pokatoličena „i svi tragovi ruskog i pravoslavnog izbrisani”. I današnji strah i oprez u konačnom okretanju duhovnog i vojnog mača zapadnom zemaljskom „raju”, može da bude samo izraz nespremnosti da se na Istoku, uz telesni podvig, sačuva duhovna sloboda. Istorijski rezultat, kako ističe N. Naročnicka, potvrđuje mudrost izbora Svetog Blagovernog Aleksandra Nevskog.9)
Posle godina „smutnji”, putinovska Rusija se nalazi pred istorijskim izazovom da posle više od dvesta godna od Francuske revolucije povede kontrarevoluciju u odbranu hrišćanskih i tradicionalnih vrednosti. Shodno njenom istorijskom prizivu Rusiji je palo u zadatak da na mestu svog krštenja započne odbranu prava na Bogom darovanu slobodu svakog krštenog bića. Zato pravoslavni Srbi sa nadom i trepetom iščekuju svaki novi carski potez putinovske Rusije!
UPUTNICE
1) M. Nazarov, Smisao ruske ideje, Čuvajte se da vas ko ne prevari: pravoslavlje na međi vekova, prir. V. Dimitrijević i J. Srbulj, Beograd, 2007, str. 565-573;
2) G. Ostrogorski, Avtokrator i samodržac, Vizantija i Sloveni, S. D. knj. IV, Beograd, 1970, str. 343;
3) J. Guskova, Spoljna politika Rusije na Balkanu: istorijsko ispitivanje, Balkanski putevi i sumanuto bespuće, Beograd, 2013, str. 308;
4) V. O. Klюčevskiй, Russkaя istoriя, Moskva, 2009, str. 178;
5) G. Ostrogorski, Avtokrator i samodržac, str. 321;
6) G. Ostrogorski, Avtokrator i samodržac, str. 361;
7) V. O. Klюčevskiй, Russkaя istoriя, str. 405;
8) L. Tihomirov, Monarhičeskaя gosudarstvennost, Čast tretья, Russkaя gosudarstvennost, Moskva, 1905, str. 99-100;
9) N. Naročnicka, Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, Beograd, 2008, str. 113-114.
srpskistav.com/autorski-tekstovi/rusiia-u-maloruskom-lavirintu-nada-stvarnost-i-izbor/
ANONIMNI: ZNAMENJA VREMENA – KRVAVE REKE U UKRAJINI, OBJAVLJENO 2014. GODINE
Kako je izvestila TV "Donbas", početkom februara 2013.godine, žitelji Selidova, u Donjeckoj oblasti na Ukrajini, strahovali su od ekološke katastrofe. „Reka Solenaja, koja protiče kroz grad, dobila je crvenu boju. Sva riba u njoj je uginula. Za katastrofu ljudi okrivljuju lokalne industrijske gigante, koji se nalaze u blizini grada, a pri gradskoj vladi već je formirana specijalna komisija“, navodi se u izveštaju pomenutog TV kanala.Po rečima lokalnih stanovnika, voda je pocrvenela pre otprilike mesec dana. Žitelji grada plaše se hemijskih isparenja posle otopljavanja. Šta je zapravo zagadilo vodu i zašto su ribe uginule, žiteljima je bilo nepoznato.„Izvan grada se nalazi zatvoren rudnik 'Korotčenko' i Centralna fabrika za preradu rude 'Selidovskaja', koja trenutno radi. Sve otpadne vode iz rudnika 'Korotčenko' i fabrike 'Selidovskaja' ispuštaju se u ovu rečicu“, izjavio je lovac Aleksej Pavlenko.
Rukovodstvo rudnika poreklo je sve optužbe i izjavilo da rudnik ne radi, već da se samo ispumpava voda i ispušta u reku. „Voda je čista i nazagađena. Postoji potvrda naučno-tehničkog zavoda "Standard". Voda je uzorkovana i sve je u dozvoljenim granicama“, rekao je glavni inženjer rudnika Vasilij Davidov.U fabrici za obogaćivanje rude takođe ne znaju uzroke zbog kojih je voda promenila boju. Tamo izjavljuju da se industrijski otpad odlaže u rezervoare i da nikako ne može dospeti u reku.Pritom, u gradskom veću uveravaju da zdravlje žitelja nije ugroženo, jer se gradski vodovod ne snabdeva iz reke Solenaja. Uzroke zagađenja reke istražiće posebna komisija. Predsednik Donjecke regionalne državne uprave, Andrej Šišackij, izjavio je da je upoznat sa problemom u Selidovu. „Uzroci se još uvek ne znaju, ali sam obavešten o tom događaju“, rekao je šef regionalne uprave.
Pre dve godine slična situacija dogodila se i u Luganskoj oblasti. Tamo je iznenada pocrvenela reka Miusik. Rezultati analiza pokazivali su da je sadržaj mangana u rečnoj vodi bio veći nekoliko puta od dozvoljenog, a da je sadržaj gvožđa bio povećan 44 puta.
https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/novosti/382-krvave-reke-ukrajine
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: ZAKON O POROBLJENIM NACIJAMA I UKRAJINSKA KRIZA ( OBJAVLJENO 2014. GODINE )
Na predlog američkog građanina ukrajinskog porekla Dobrjanskog američki Senat i Kongres jednoglasno su usvojili „Public Law 86-90“, „Zakon o porobljenim nacijama“, koji je 17. jula 1959. potpisao predsednik SAD, Dvajt Ajzenhauer.
„TVRĐAVA LJUDSKE SLOBODE“
U zakonu se ističe da se veličina SAD, između ostalog, zasniva na činjenici da je ova zemlja „demokratskim putem uspela da ostvari nacionalno jedinstvo svog naroda, bez obzira na krajnju raznolikost njegovog rasnog, religioznog i etničkog porekla“, zbog čega „narod SAD saoseća sa očekivanjima naroda širom sveta“. Tvrdi se, međutim, da „komunistički imperijalizam“ mirnu koegzistenciju naroda „izvrgava ruglu“, pa sve „porobljene nacije“ u SAD vide „tvrđavu ljudske slobode“, i od nje očekuju nacionalno i religiozno oslobođenje, kao i lične slobode. Tu se kaže da je za „nacionalnu bezbednost SAD životno neophodna nepokolebiva podrška stremljenju ka slobodi i nezavisnosti“ što pokazuju „porobljene nacije“, jer će njihova sloboda suštinski doprineti pravednom i trajnom svetskom miru. Da bi se pokazalo da SAD podržava njihovo stremljenje slobodi i nezavisnosti, opunomoćen je predsednik SAD da treću sedmicu jula svake godine proglasi „Sedmicom porobljenih naroda“.
KO JE, DAKLE, POROBLJEN?
Glavna stavka ovog zakonskog akta koji je Ajzenhauer potpisao jeste tvrdnja da je „imperijalistička politika komunističke Rusije ( ne SSSR-a, nego Rusije) putem neposredne ili posredne agresije dovela do porobljavanja i gubljenja nacionalne nezavisnosti Poljske, Mađarske, Litvanije, Ukrajine, Čehoslovačke, Letonije, Estonije, Belorusije, Rumunije, Istočne Nemačke, Bugarske, kontinentalne Kine, Jermenije, Azerbejdžana, Gruzije, Severne Koreje, Albanije, Idel-Urala ( kavkaskih oblasti Rusije), Tibeta, Kazahstana, Turkestana, Severnog Vijetnama itd“…
Letimičan pogled na spisak daje objašnjenje po čijim planovima je rasturen Istočni blok i SSSR, odnosno istorijska Rusija…Čitava ruska emigracija protestovala je protiv ovog zakona. Čak i krajnje proamerički, liberalni antikomunisti pisali su američkim parlamentarcima: „Žalosno je da rezolucija nije uključila u spisak žrtava komunizma i ruski narod. Štaviše, stavljanje na spisak nekih od neoduzimljivih delova Rusije, koji su nazvani „porobljenim nacijama“, daje u ruke Hruščovu moćno propagandno oružje, predstavljajući ga kao branitelja ruskog jedinstva…“ Dodavali su da je ruskom narodu komunizam nametnut, uprkos renegata iz njegovih redova, i da je to bila „međunarodna zavera“. Vašington se nije borio protiv komunizma. On se, naravno, borio protiv Rusije.
PUCANJ U RUSIJU
Predsednik Američkog komiteta za oslobađanje naroda Rusije, admiral Kerk, još je 1952. naglašavao kontinuitet „demokratske“ (znači američke, zar ne? ) borbe protiv „carskog apsolutizma 19. veka“, čiji su „poroci“ došli do izražaja baš u SSSR-u. Mnogomudri admiral je izjavio da postoji direktna veza između „dekabrista žednih slobode 1825. i izbeglica iz SSSR-a koje mi sada primamo“.
Nemački istoričar Folksman je još 60-ih godina prošlog veka tvrdio da je politika američkog Komiteta bila podrška, pre svega finansijska, svim nacionalizmima u Sovjetskom Savezu, čime bi se, rušenjem komunizma, srušila i Rusija kao opasnost po američku Imperiju. Srodnost između Hitlerovog podsticaja „porobljenim narodima“ da se pridruže Trećem rajhu da bi se oslobodili boljševičke vlasti i američke „borbe za demokratiju i nezavisnost“ više je nego očita. Samo, Hitler je bio grubi rasista. Vašington je, sve donedavno, interese svoje bankokratije umeo da predstavi kao altruizam.
ZAKON KAO VOJNA DOKTRINA
General Maksvel D. Tejlor, bivši načelnik armijskog generalštaba u doba Dvajta Ajzenhauera, a kasnije predsednik Ujedinjenog komiteta načelnika štabova u doba predsednika Kenedija i DŽonsona, godine 1982. objavio je u „Vašington Postu“ članak o budućem atomskom udaru na SSSR. U njemu ističe da ciljevi napada, ukoliko je to moguće, treba da budu „ograničeni na oblasti sa uglavnom etničkim ruskim stanovništvom, da bi se ograničila šteta u neruskim republikama“. To nije napisao čak ni Adolf Hitler.
Kada je 1991. Sovjetski Savez ušao u fazu razlaganja, i kada je „demokratski poredak“ počeo da pobeđuje na Istoku, kongresmen Rorhaber je pokušao da ubedi Kongres da ukine „Zakon o porobljenim nacijama“. Ukrajinski nacionalisti u SAD su se pobunili, i Zakon je ostao na snazi. Predsednik DŽordž Buš Stariji je, uoči ukrajinskog referenduma o odvajanju od „Moskalja“, održanog 1. decembra 1991, izjavio da će Bela kuća priznati, odmah, nezavisnost Ukrajine, a Radio „Slobodna Evropa“ je obećavao „Maršalov plan za Istočnu Evropu“.
I tako dalje, sve do Evromajdana.
Dr DŽejson Kišner, profesor kriminologije na Univerzitetu Fresno u Kaliforniji, smatra da je obaranje malezijskog aviona iznad Ukrajine, 17. jula 2014, na dan ubistva Carske Porodice, bilo subliminalna poruka Putinu – evo šta te čeka jer ratuješ protiv „globalne elite“. Ne treba, ipak, zaboraviti, da je 17. jul i dan donošenja, na predlog ukrajinskih šovinista, američkog Zakona o porobljenim nacijama, koji je, očito, i danas na snazi. Tek da se razume šta čeka Rusiju ako izgubi igru na onome što je Bžežinski nazvao „velika šahovska tabla“.
https://www.pecat.co.rs/2014/08/zakon-o-porobljenim-nacijama-i-ukrajinska-kriza/
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ, RUSIJA I TREĆI SVETSKI RAT U PRAVOSLAVNIM PROROČANSTVIMA ( 2015. GODINE ), ODLOMAK
Gospod uvek preko raznih znaka obaveštava Svoj narod šta će biti. Jedno od tih znamenja je suzotočenje i krvarenje ikona, kakvo se u Rusiji zbivalo devedesetih godina prošlog veka, ali i u novije vreme, pred početak rata na Ukrajini. Poznato je da su takva masovna mirotočenja zabeležena uoči velikih katastrofa. Na primer, pred revoluciju 1917. godine. Slične pojave su, u novije vreme, istovremeno zabeležene u Siktivkaru, Pečori, Rostovu na Donu, Novokuznjecku, Odesi, Rovnu i drugim gradovima. A desilo se da su i reke bile krvave: reka Solenaja na Ukrajini, baš u oblasti Donbasa, gde se sad najviše gine, 2012. je potpuno pocrvenela, baš kao što je opisano u Otkrovenju Jovanovom (8,8); 2010. to se desilo sa rekom Miusisk u Luganskoj oblasti. Zbilo se to i sa ukrajinskom rekom Sarata.
Godine 2011, u reci Dnjepar, tamo gde je Zaporožje (teritorija današnje Ukrajine), desilo se veliko znamenje: jedan pecaroš je iz vode izvadio ni manje ni više nego mač velikog kneza Svjatoslava, sina Svete Olge Ravnoapostolne i oca Svetog kneza Vladimira, krstitelja Rusije. Drevno predanje, koje je čitav milenijum prenošeno s kolena na koleno, tvrdilo je da je upravo tu, na mestu gde je mač nađen, knez Svjatoslav poginuo u borbi protiv Pečenega, i da je mač bacio u vodu, da ne padne u ruke neprijatelju. Mač, napravljen od najboljeg gvožđa i naročito ukrašen, skrivao se u mulju, i izuzetno je dobro očuvan.
Najveća pobeda kneza Svjatoslava (koji je, inače, ostao neznabožac) ostvarena je nad Hazarskim kanatom, koji je obuhvatao Severno Pricrnomorje, veliki deo Krima, Priazovlje, Severni Kavkaz, Donje Povolžje, Prikaspijsko Zavolžje, kao i šumsko – stepske oblasti buduće Kijevske Rusije. Upravljački sloj Hazara primio je u osmom veku judaizam, i vodio borbu protiv hrišćanstva, kontrolišući, u međuvremenu Svileni put, i baveći se trgovinom ruskim robljem. U julu 964. Hazarski kanat je razbijen, posle čega je nastala Prva, Kijevska Rusija, koju je krstio Vladimir Sunce Jarko.
U jesen 2011. na Ukrajini nije bilo nikavih većih problema, ali su mnogi, kada se ovaj događaj zbio , imali utisak da se sprema nešto veliko i sudbinsko, što će se ticati čitavog ruskog sveta. Ovo što se sada dešava u Rusiji i na Ukrajini je dokaz da je pronalazak mača Svajatoslavljevog bio sudbinsko znamenje. Od rata koji se sad vodi u Novorusiji i u blizini Krima zavisi budućnost čitavog pravoslavnog sveta, kome hoće da nametnu vlast antihrista.
https://www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/rusija-tre-svetski-rat-u-pravoslavnim-prorochanstvima/
ZORAN ČVOROVIĆ: DA LI ĆE NOVI POLIGON ZA DESTABILIZACIJU RUSIJE BITI VELIKA POLJSKA?, FEBRUAR 2022.
„Ako rata ne bude, ambasada SAD će se vratiti u Kijev, ali ako rata bude – sadašnja Ukrajina neće postojati, i to ne samo kao teritorija već neće postojati ni Ukrajina izgrađena na antiruskom identitetu“
Odluka SAD da privremeno premesti svoju ambasadu iz Kijeva u Lavov je višeznačna, i može se tumačiti kao rezultat procene da bi u slučaju sukoba Galicija bila bezbedna, ali i da u eventualnoj teritorijalnoj prekompoziciji ona više ne bi pripadala Ukrajini već Poljskoj
Odluka ambasade SAD da preseli osoblje iz Kijeva u Lavov, o čemu je javnost izvestila ukrajinska štampa, otvorila je niz pitanja, od toga zašto je izbor za privremeno sedište ambasade pao na rodno mesto Stepana Bandere, ukronacističkog vođe iz Drugog svetskog rata, do toga da li je pozadina ozbiljnija i upućuje na možda nove teritorijalne prekompozicije u kojima bi Galicija mogla da se vrati pod okrilje Poljske.
Jer, ako američke procene govore da Lavov neće biti zahvaćen sukobima, znači li to da bi Kijev mogao da se nađe u sastavu teritorije koju Amerikanci neće moći da kontrolišu, te da li bi u tom slučaju SAD mogle da zaigraju na Poljsku, i kako, razgovaramo sa pravnim istoričarem Zoranom Čvorovićem.
Poljska proširena za Galiciju?
Sama činjenica da je Vašington, kao tutor ukrajinskih vlasti i gospodar situacije, doneo odluku o preseljenju ambasade, što se donosi retko i u ozbiljnim situacijama, po mišljenju Čvorovića, znači da su oružana dejstva u Donbasu, isprovocirana od strane Kijeva, izvesna.
To što je za privremeno sedište izabran Lavov, na simboličkom planu, smatra, može da ukaže da američke procene govore da je moguće da će Ukrajina u sadašnjim granicama u bližoj budućnosti nestati sa geografske mape sveta.
„Ako rata ne bude, ambasada SAD će se vratiti u Kijev, ali ako rata bude – sadašnja Ukrajina neće postojati i to ne samo kao teritorija već neće postojati ni Ukrajina izgrađena na antiruskom identitetu. Ukoliko deo Ukrajine, pod pretpostavkom mogućih sukoba, bude uključen u ruski svet, mala je verovatnoća da bi Ukrajina na području Galicije mogla da nastavi svoju državno-pravnu egzistenciju, politički i identitetski uobličenu posle Majdana. U tom slučaju, instrument za destabilizaciju Rusije, umesto Ukrajine, mogla bi biti Poljska, dodatno proširena za Galiciju i tako duboko uklinjena u ruski svet. Poljska, uostalom, ne skriva svoje težnje da povrati teritorije koje su bile u njenom sastavu od 1921. do 1939. godina“, smatra Čvorović.
Uloga poverena Varšavi u okviru Intermarijuma
Galicija je pre Prvog svetskog rata i posle deobe Poljske, ukazuje Čvorović, bila pod kontrolom Austrije pa Austrougarske, da bi posle Prvog svetskog rata, Oktobarske revolucije, i ugovora potpisanog u Rigi 1921. zvanično ušla u sastav Poljske.
„Moguće da bi u slučaju eventualnih oružanih sukoba na teritoriji Ukrajine, taj deo Galicije, mahom naseljen unijatima, etnički šarolik, mogao pripasti Poljskoj, posebno s obzirom na ulogu koju je Poljskoj dodelio Vašington u okviru projekta Intermarijum (prostor centralne Evrope između Baltičkog i Crnog mora) koji za američke interese deli jedinstveni prostor Evroazije i trajno ga destabilizuje“.
Konverzija ruskog stanovništva
Iako je Galicija istorijski ruska zemlja, zbog viševekovnog procesa konverzije ruskog stanovništva, pre svega kroz unijatsvo, ona je, smatra Čvorović, sa sadašnjim identitetom teško zamisliva kao deo ruskog sveta.
On podseća da je odvajanje Galicije od ruskog sveta počelo još u vreme Danila Romanovića u prvoj polovini 13. veka kada je osnovan grad Lavov i kada je on, za razliku od Svetog Aleksandra Nevskog, odlučio da pred najezdom Mongola pomoć potraži od Rima.
Na formiranje antiruskog ukrajinskog identiteta kasnije je u velikoj meri uticao Beč koji je pomagao konverziju ruskog lokalnog stanovništva u novi rutenski identitet, koji je u verskom smislu bio uglavnom unijatski.
Alternativni plan SAD
U sadašnjim okolnostima, kada Amerika i NATO priznaju da nisu spremni da pošalju svoje vojnike u Ukrajinu, već da će Ukrajinu braniti antiruskim sankcijama, jasno je da sadašnji kijevski režim ne može tu bitku da dobije, mišljenja je Čvorović.
Iz ugla ove činjenice preseljenje ambasade u Lavov on tumači kao odluku racionalne američke administracije da posle upotrebe ukrajinskog režima napravi alternativni plan za budućnost.
„Treba imati u vidu da sadašnja instrumentalizacija Ukrajine ima pre svega za cilj da natera Rusiju da između odbrane savezništva sa Kinom i zaštite zapadnog dela ruskog sveta prioritet da ovom drugom. Ako u tome ne uspeju, kao što po svemu sudeći neće, žrtva će biti ukrajinski režim. Kako SAD ne mogu sebi dozvoliti taj luksuz da ostanu bez ikakvog poligona sa koga će destabilizovati ruski svet, tu ulogu bi u slučaju kraha sadašnje Ukrajine verovatno dobila Velika Poljska proširena za Galiciju“.
Na ta način bi se, zaključuje Čvorović, jedan američki satelit duboko uklinio u ruski svet i preuzeo onu ulogu koju sada vrši Kijev.
https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%9B%D0%B5-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D0%BD-%D0%B7%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8/
Izvor: Pravda
