Na tome mu se putem Tvitera zahvalio lično i Vladimir Zelenski, predsednik Ukrajine.
I thank my friend Mr. President of 🇹🇷 @RTErdogan and the people of 🇹🇷 for their strong support. The ban on the passage of 🇷🇺 warships to the Black Sea and significant military and humanitarian support for 🇺🇦 are extremely important today. The people of 🇺🇦 will never forget that!
— Volodimir Zelensьkiй (@ZelenskyyUa) February 26, 2022
Ovo je nešto što svakako neće proći nezapaženo u Rusiji, a da li će Vladimir Putin odreagovati na ovo i kako ostaje da se vidi.
Možda nakon Ukrajine sledi oslobađanje Konstatinopolja?
Jedna od najvećih prekretnica ljudske istorije, bio je dan kada su Turci uspeli da zauzmu Konstantinopolj, najveći i najprestižniji grad staroga sveta. Ma koliko naši savremenici, mahom sa zapada, pokušavaju da centralnim događajem proglase otkriće Amerike, pronalazak štamparije ili neki približno sličnog značaja događaj onog doba, dan pada Carigrada je centralno zbivanje koje je nepovratno podelilo istoriju na različite epohe.
Ono što nama danas upada u oči jeste ravnodušnost a možda i radost koju je čovek ondašnjeg zapadnog sveta osećao u tom trenutku. Zapadna civilizacija, koja je za svoj uspon mnogo toga morala zahvaliti Vizantiji i mnogim umnim ljudima koji su u masama dolazili bežeći od turske sablje, izgleda da ovu nikada nije razumela. Humanizam i renesansa, koji tih godina predstavljaju, neviđeni do tada kulturni polet, bili su zapravo suštinsko kvarenje svesti o Božijem čovekoljublju i njegovoj brizi o svetu, koja je neprestano gradila vizantijsku civilizaciju.
Romejski (vizantijski) car i njegova država, po ondašnjem shvatanju, bili su u službi čovekovog spasenja. Ovo shvatanje je bilo identično i u ondašnjoj srpskoj državi, kao i u drugim državama pravoslavnog sveta. Vladar je brinuo o čistoti vere, kao i o stvaranju uslova za pravilno moralno izgrađivanje svojih podanika. Čovekoljublje se nije svodilo na zadovoljavanje svih ljudskih potreba, nego za pripremanje čoveka za život večni. Bez obzira na spoljašnju velelepnost Carigrada i Vizantije, uloga koju su imali nije bila u njihovoj praktičnoj vrednosti za svoje podanike, već u misionarskoj i prosvetiteljskoj službi. To bi trebalo da znači da se čovekoljublje (prevod na srpski jezik latinske reči humanizam) ostvaruje u pripremi čoveka da se upodobi Bogu, a ne u davanju mogućnosti da upražnjava svoje strasti.
Tužna istina o zapadnim hrišćanima
Carigrad je svojom lepotom i uzvišenošću predstavljao simvol priziva čoveka na unutrašnji preobražaj. To su u svom srcu osetili poslanici Kijevskog kneza Vladimira, koji su prisustvovali svetoj liturgiji u Hramu Svete Sofije i po svom povratku u Kijev rekli knezu da nisu znali da li su se nalazili na nebu ili na zemlji. Tu duhovnu silu koju je nosio Carigrad osećali su i naši sveti preci kada su svoj narod čvrsto vezali za pravoslavlje.
Nažalost, ovo nisu osetili zapadni hrišćani, koji su u Carigradu videli samo zlato i raskoš, a prema njegovim duhovnim vrednostima kao i prema njegovim pravoslavnim stanovnicima osećali su samo mržnju i zavist.
Ta tužna istina možda ne bi bila tako tragična, da se u budućnosti ovaj prezir smanjio ili iščezao. Međutim, odnos koji zapadni hrišćani, ili sada već samo njihovi potomci po krvi, imaju prema Vizantiji i njenom nasleđu, kroz istoriju je napredovao u zlu. Mržnja se prenela na sve naslednike vizantijske tradicije, a naročito na Rusiju koju zapad vidi neprestano kao pretnju za sebe iako bi potpuno normalno bilo da strah osećaju prema narodima koji mrze Evropu i koji bi u potpunosti želeli da vide njen krah.
Ovo objašnjava vekovnu nezainteresovanost zapadnog sveta za odlučnu borbu protiv Turaka. Evropske kraljevine su ulazile u ozbiljnije borbe tek onog trenutka kada su bile same ugrožene. Vremenom, sa padom moći Otomanske imperije, a sa jačanjem zapadnih država, one u Turskoj sve češće vide saveznika.
Možemo postaviti sledeća pitanja.
U kakvim trenucima su tražili usluge ovih saveznika? Protiv čijih interesa su se usmeravale savezničke usluge?
Ukoliko bolje razmotrimo istoriju poslednja tri veka, shvatićemo da je zapad Turke podržavao onda kada je Rusija jačala. Sve se ovo, naravno, dešavalo protiv interesa pravoslavnih balkanskih naroda, koji su grcali pod teretom sve ozlojeđenijih Turaka. Evropske kraljevine, naročito od vremena Napoleona pa do naših dana, jedino strahuju od Rusije i sve svoje snage upotrebljavaju da je unište. Sa druge strane, Rusija niti bilo koja druga pravoslavna zemlja nikada nije pokazivala prema zapadu slične težnje.
Strah od Rusije i pravoslavlja
Zašto je toliko veliki strah od Rusije i pravoslavlja, dok prema islamskim zemljama, koje su često u istoriji predstavljale veliku pretnju, postoji čak i veliko razumevanje?
Odgovor se može naći u prostoj ljudskoj psihologiji. Čega se čovek najviše boji?
Očigledno onoga što ne razume! Ono što ne razume čovek ne može ni da kontroliše. Ono što ne kontroliše vrlo lako može biti opasno i nadvladati ga.
Međutim, o kakvom je nerazumevanju ovde reč?
Trebalo bi odmah reći da to nije ni u kom slučaju strah od oružja, jer se ono može proizvesti ili nabaviti. Strah od naprednih tehnologija ili od posebnih škola za izučavanje vojne taktike, špijuniranja i sl. takođe ne postoji. Sve se ovo može napraviti, naučiti, kupiti.
Međutim strah bezbožnika od neshvatljivih potencijala koje čovek u sebi nosi je nerazrešiv. Strah od nesagledive duhovne širine koju projavljuje pravoslavni hrišćanin. To objašnjava odnos zapadnog čoveka prema Vizantiji, koji se kroz vekove nije promenio, a preneo se prema Rusiji, Srbiji...
Ovde dolazimo do suštinskog apsurda.
Kako mogu zapadnim hrišćanima biti nerazumljivi pravoslavni, a muslimani ne biti?
Odgovor se može naći u činjenici da je svest upravljačkog dela zapadnih naroda ostala u suštini varvarska, a hrišćanstvo je usvojeno samo kao ideologija. Ideologija traži poslušnost, a ne srce. Ovo se naravno ne odnosi na sve zapadne hrišćane. Mnogi od njih nas često svojom verom mogu postideti. Ovo se odnosi na njihov vekovni upravljački aparat, koji se u suštini nije nimalo promenio od vremena pada Carigrada. Nekada su krstaši pljačkali, palili gradove i sela, ubijali, silovali, a sada bankari takođe pljačkaju, nezakonito oduzimaju ljudima imovinu, ideolozi novog svetskog poretka ozakonjuju homoseksualne brakove, pravo izopačenika da mogu usvajati decu i sl. Na taj način oni svojim strastima koje su nekada sirovo ispoljavali danas daju zakonsku sankciju i civilizacijski okvir. Ovi žele da drže svet pod kontrolom, a on se ne može držati ukoliko podanici nisu robovi strasti. Čovek slobodan od strasti ne samo da im je nepoželjan nego suštinski nerazumljiv i opasan.
Povratak Carigrada u ruke pravoslavlja
Sve ovo što govorimo a pripisujemo zapadnjačkoj ideologiji nije daleko od nas. Pravoslavni ljudi danas u svojoj velikoj većini žive na isti način kao i čovek na zapadu. Otuda potiče tolika želja da se u svakoj situaciji naglasi da smo sekularna država i istakne magična formula koja glasi da su crkva i država odvojene.
Strah od pravoslavne vere je zapravo strah od duhovnog ogledala; strah od viđenja sebe kao besmrtnog bića koje treba da da odgovor za svoja životna dela.
Ovaj strah je jednako prisutan kod savremenog obezboženog sveta, kao i kod religijski opredeljenih mrzitelja pravoslavlja: i zapadnih i istočnih. Zato žele da unište ono što ih plaši i tišti.
Upravo zbog tog razloga zapadni svet ne brine previše ekspanzija islamista, kao ni turski uticaj u Evropi. Pošto su se Turci u Evropi pojavili kao pljačkaši sa orijenta, oni su samim tim potpuno jasni krstaškim umovima. Bombaši-samoubice su sektaški zaneseni ljudi, koji stoje pod potpunom kontrolom pljačkaša sa istoka. Ovi poslednji su, verovatno pod potpunom kontrolom pljačkaša sa zapada, ili, u najbolju ruku, u partnerskom odnosu sa njima. Carigrad u islamskim rukama ne brine ni jedne ni druge.
Međutim, povratak Carigrada u ruke pravoslavnih itekako brine.
Ukoliko je pad Carigrada označio početak nove epohe, epohe prevlasti zapada, šta će nagovestiti njegov povratak pod vlast pravoslavnih? Carigrad nema samo strateški značaj!
Carigrad je simbol! On je most koji spaja različite svetove. Taj most može biti most bezakonja, što od svog pada pod Turke do danas sigurno predstavlja, ili most pobede Hristove nad tamom ovoga sveta. Zapadni hrišćani i muslimani se zajedno zalažu da očuvaju sadašnje stanje. No da li je to i Božji plan?
Mnogi su pročitali proročanstvo prepodobnog starca Pajsija o uništenju Turske od strane Rusije i vraćanju Carigrada u ruke Grka. Posle naglog zaoštravanja odnosa između Rusa i Turaka, ovo proročanstvo je dobilo aktuelnost i verujem da su ga mnogi od nas nekoliko puta pročitali.
No ja bih podsetio na jedno veoma staro proročanstvo, mnogima nepoznato ili zaboravljeno, a koje je napisano ubrzo posle pada Carigrada. Ono je napisano rukom Nestora Iskandara, koji o sebi svedoči da je bio nasilno preveden u islam, a zatim se vratio svojoj pravoslavnoj veri. Hronika koju je napisao glasi Povest o zauzimanju Carigrada od strane bezbožnih Turaka za vreme sultana Mehmeda.
Proročanstvo Nestora Iskandara
Nestor tvrdi da je, zajedno sa turskom vojskom, učestvovao u osvajanju Carigrada. Ovo njegovo svedočenje je sporno pošto se mnogi njegovi navodi sukobe sa istorijskim činjenicama. Međutim, sigurno je da je spis nastao krajem XV ili u prvoj polovini XVI veka. U našoj književnosti ovaj spis se pojavio u prevodu na srpskoslovenski jezik u sklopu Studeničkog carostavnika 1575. godine.
Posle prepričane povesti o osvajanju Carigrada, pisac ove hronike kaže sledeće:
„...I znamenja o gradu ovom ispuniše se do poslednjeg. Ali, onda, razumevajući proklete (Turke), kao i sve ranije rečeno – neće dočekati do kraja, već tako okončati imaju. Jer piše:
'Ruski rod sa ranijim sazdateljima sve Izmailćane će pobediti i Sedmobrdi grad (tj. Carigrad) dobiti, sa ranijim zakonima njegovim, i u njemu se zacariti.'“
Ovoliko je pomenuto u prevodu na srpskoslovenski. Na ruskoslovenskom originalu postoji još par pasusa koji ovu temu razrađuju, ali smatram da je i ovo, sačuvano na srpskom, dovoljno za nas.
Navedeni tekst je pisan u vreme kada Rusi nisu predstavljali nikakvu svetsku silu. Sigurno je nastao pre vremena Ivana Groznog, u čije vreme su Rusi počeli da izlaze na svetsku pozornicu kao značajan činilac. Nastao je pre vremena stvaranja ruske patrijaršije, što znači u vreme kada Rusi nisu imali svest o svojoj duhovnoj veličini niti o Moskvi kao o trećem Rimu. To nam govori da ove reči nisu napisane u vreme kad je neko mogao da sagleda budući uspon Rusije. Ono što je još interesantnije, ovaj spis se poziva na već postojeće zapisano proročanstvo za koje ne znamo koliko je staro.
Da navedemo ponovo: „Jer piše: Ruski rod sa ranijim....“.
Gde piše?
Ove reči znače da je neposredno posle pada Carigrada, ili možda i pre, postojalo zapisano proročanstvo o ruskom oslobađanju Carigrada, a na koje se pisac poziva. Raniji sazdatelji koji se ovde pominju verovatno su Grci, tj, potomci starih žitelja Carigrada.
Ma koliko da nam izgleda daleko i nestvarno ispunjenje ovog proročanstva, moramo da prihvatimo da je istorija ljudskog roda uvek bila puna neočekivanih obrta. Današnji svet veoma malo liči na onaj od pre trideset godina, a skoro nimalo na onaj od pre sto. Kako se ljudska istorija bliži svome kraju, vreme izgleda mnogo kraće, a promene češće. Veliko je pitanje u kakvom ćemo svetu živeti kroz par godina. Bez obzira na težnje civilizacija da budućnost usmeravaju u smeru koji im odgovara, Bog pokazuje da deluje u istoriji i nemoguće čini mogućim.
Šta bismo mogli da iznesemo kao zaključak?
Možda bismo mogli da zaključimo da nas ovo zaboravljeno staro proročanstvo upućuje na to da je vreme vladavine bezbožnih uzurpatora u Carigradu došlo do svog kraja? Možda i to da baš naša generacija može biti svedok novog događaja koji će ponovo podeliti istorijske epohe?
Možda ćemo uskoro moći služiti liturgiju u Hramu Sv. Sofije, kao nekada davno, i osetiti kako je Hristos spojio svetove i razagnao tamu bezakonja ognjem svoje svepraštajuće ljubavi?
Možda?
Bog zna!
Izvor: pravoslavie.ru/Pravda
