Piše: Slobodan Antonić
Saša Ilić na Peščaniku napisao je da Vladeta Janković, istina, „može da nam objasni kako se upravljalo Trojom ili kako se u pojedinim pevanjima Ilijade `Divova volja vršila`“, ali da ništa ne zna o upravljanju savremnom metropolom (ovde).
Biljana Srbljanović u Blicu nalasila je da je Vladeta Janković „u devetoj deceniji života“, da „nikada nije bio menadžer ničega“ (valjda: „bilo čega“? – S. A.), da je „deklarisani nacionalista, organski neprijatelj modernosti i osoba sa punim nerazumevanjem savremenog sveta“, te da je bio „deo mitinga koji je prethodio lomu i paljenju ambasada“. Predlog Jankovića za gradonačelnika nazvala je „sumanutim“, dodavši da je on „toliko pogrešan, toliko loš, da je (...) bukvalno svaki drugi predlog bolji. Svaki“ (ovde).
Svetislav Basara u Kuriru napisao je da Janković „osim držanja dosadnih predavanja, sedeljki u DSS mutlaku, zanošenja muda Koštunici i ispijanja viskija po diplomatskim prijemima, nikakvih drugih iskustava nema“ (ovde). Vladeta je, po Basari, tek „istaknuti reprezent sarmojedske slavske Srbije, jalovih, bezmudih brabonjaka koji snivaju o restauraciji Dušanovog carstva“ (ovde), a ako on pobedi Beograd će postati „glavni grad Đinđićevih ubica“ (ovde).
Jankovića kao kandidata takođe su, iz sličnih razloga, osporili Zoran Ostojić (ovde), Dragan Šutanovac (ovde), Boris Tadić (ovde) i Zoran Vuletić (ovde). Ovaj poslednji je naveo da će njegova stranka – Građanski demokratski forum – na parlamentarnim izborima kandidovati Boška Jakšića i Svetislava Basaru (ovde).
Zašto ovom delu građanista ne valja Vladeta? Realpolitički gledano, on je prilično dobar kandidat. Iza sebe nema neku finansijsku ili drugu aferu. Kao beogradski kolenović i nesumnjivi zapadnjak svakako da imponuje prosečnom biraču iz građanske opozicije koji pošto poto želi da sruši Vučića u prestonici. Takođe, njegova DSS reputacija, iz zlatnog doba Koštunice, može da privuče i deo patriotskih birača u glavnom gradu.
Nigde Vučić nije slabiji nego u Beogradu. Tu izgleda da samo uz pomoć SPS-a može da zadrži upravu (ovde). Vladeta Janković ima realne šanse protiv Aleksandra Šapića, SNS kandidata za gradonačelnika. Ako je teško zamisliti da Ponoš može da tuče Vučića na predsedničkim izborima, nije nemoguće zamisliti da Vladeta Janković, ekolozi, patriote i ostali u beogradskoj skupštini osvoje više mandata od Šapića.
Gubitak Beograda bio bi, svakako, ozbiljan udarac za Vučića. Procenjuje se da „u tom slučaju ne bismo morali čekati četiri godine da padne vlast na nivou republike“, odnosno da se „ne vidi kako bi vlast uopšte preživela gubitak glavnog grada“ (ovde).
No, zašto se onda deo Druge Srbije ustremio na Vladetu Jankovića? Zar u „građanskoj Srbiji“ ne postoji konsensus da je Vučić glavni problem i da je najvažnije srušiti njegov režim? Takođe, zar nije jasno da bi ton Vladetinom mogućem gradonačelnikovanju prestonicom ipak davao tim koji dolazi iz evroatlantskog miljea?
Uostalom, zar se i sam Vladeta nije dovoljno jasno „proevropski“ pozicionirao kada se slatko smejuljio na izjavu Gorana Markovića da spomenik Nemanji treba premestiti u Marinkoviu baru (ovde)? I zar se nije „ispravio“ tako što je objavio da će Nemanji naći mesto negde „na široj teritoriji grada“, a možda čak „i u Raškoj, kod Đurđevih stupova“ (ovde)?
Spomenik Nemanji koji je, takav je kakav je, ipak postao simbol jačanja srpskog dela identiteta Beograda (ovde)? Stvarno, samo on smeta i baš njega valja rušiti? O da – i Vladeta je potvrdio da hoće.
Ali, zašto je onda problem Janković? Deo odgovora je u prirodi naše Druge Srbije. Znate onu basnu o škopiji koja ubada žabu dok je ova prenosi preko reke. Ali zašto? – zapitaće žaba, dok zajedno tonu pod talasima. „Takva mi je priroda“.
Naša Druga Srbija često ume da doboko mrzi sve što nije ona sama. Vladeta je 85% evroatlantista i zapadnjak – nije dovoljno, znači ne valja, dakle fuj! Jer, kao što je kod njih odavno uočeno, izgrađen je sektaški identitet koji ne trpi različitost, nikakav pluralizam.
To je lepo objasnila „politička organizacija Glas“ čiji je osnivač Nikola Samardžić: „naše građanke i građani koji su za EU i NATO postaju nacionalna manjina s jasnim političkim, vrednosnim i kulturnim identitetom“ (ovde i ovde).
Obratite pažlju – nacionalna manjina. Oni, dakle, sebe više ne vide kao Srbe, već kao identitetsku grupu koja suštinski odudara od okolnog društva. Ta grupa sve više postaje nekakva druga nacija, koja ima svoj sopstveni nacionalizam („autošovinizam“), prema okolnom narodu. Za mnoge od njih Vladeta je neprihvatljiv prosto jer je iz „drugog“ naroda – on nije „njihov“ EU-NATO narod. To je fundamentalizam koji politiku pretvara u manihejski građanski rat, u „mi-ili-oni“. Zato je za njih Vladeta „sumanuti predlog“.
S druge strane, suverenistička (patriotska) opozicija u Beogradu nije još istakla ni kandidata, ni listu (liste). To je neobično, jer taj deo opozicije možda može da postane onaj jezičak na vagi koji će odrediti vlast u Beogradu.
SPS je mislio da istakne Nestorovića (ovde), ali on je to odbio (ovde). U Beogradu je referendum slavno propao – 55% je glasalo za protestno NE, od toga čak 66% u samom jezgru prestonice (ovde). Nestorović bi bio dobar mamac upravo za protestno glasanje, koje bi, preko SPS struktura, na koncu završilo u SNS bari. Sreća da je Nestorović rekao ne.
Ali, patriotska opozicija kao da ne može da nađe formulu za privlačenje tog ogromnog rezervoara protestnih glasača. Zar je moguće da će dopustiti da ga neutrališe i preusmeri skrivena „duboka atlantistička država“? Jer, sudeći po tretmanu u njenim medijima (od N1 do Danasa), ta struktura je stala iza Jankovića, kao prihvatljive alternative Vučiću na nivou Beograda.
U tim medijima brzo je zabašureno Vladetino kikotanje na tipično klasističku pošalicu s Nemanjom u Marinkovoj bari. Mnogo veći problem, međutim, ostaje što se u toj simboličkoj bari izgleda našao i onaj deo opozicije od koje se očekuje da pruži glavni otpor strukturalnoj kolonizaciji Srbije. Ovi izbori su prilika da se profiliše i jedna jasna, narodna, antikolonijalna alternativa. Alternativa ne samo režimu, već i atlantističkoj opoziciji. Ako se to ne može u Beogradu, gde se može?
Marinkova bara i jeste simbol onog potcenjenog, običnog, beogradskog radnog sveta za koji se valja boriti. Ako bi se glas tog sveta dobio, bio bi to možda početak jednog većeg preokreta. Može li to naša patriotska opozicija da napravi?
Ostale tekstove Slobodana Antonića čitajte OVDE.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
