Piše: dr Ivan Pajović
Srpska ministarka energetike Zorana Mihajlović se nedavno obratila video-porukom učesnicima osmog ministarskog sastanka Savetodavnog veća Južnog gasnog koridora u Bakuu. Tada je podsetila da je 1. februara počela izgradnja gasne veze Bugarska—Srbija uz podršku EU i EIB, tvrdeći da će gasovod biti spreman za rad 2023. i da će se tada Srbija povezati sa drugim gasovodima, tj. sa drugim isporučiocima gasa.
„Južni gasni koridor je važan za čitav Zapadni Balkan pošto više ruta i snabdevača donosi gasnu stabilnost”, rekla je Zorana Mihajlović.
Šta je zapravo Južni gasni koridor?
To je očigledno američki projekat sa ciljem da tržišno konkuriše ruskom izvozu gasa, ali i da se umanji ruski geopolitički uticaj i velika ruska zarada od izvoza u situaciji rekordnih cena energenata. Pitanje isporuke gasa nije samo ekonomsko, već je i geopolitičko, i pitanje energetske bezbednosti, ali i pitanje suzbijanje ruskog ekonomskog rasta i budžetske stabilnosti utemeljenih isključivo na izvozu energenata.
Za one zemlje koje gas kupuju konkurencija je uvek poželjna, ali američki prirodni gas je nesrazmerno skuplji od ruskog i teško da može poremetiti dosadašnju rusku tržišnu poziciju. Azerbejdžanski gas bi mogao konkurisati ruskom ukoliko bi se gasovodom doveo do istih kupaca i prodavao po principu konkurencije i diskriminacije cena pod političkim okolnostima. Te političke okolnosti bi, očigledno, Azerbejdžanu diktirala Amerika.
Još 2012. godine objavljeno je da bi kao rezultat ekspanzije, Azerbejdžanski gas mogao da učestvuje sa više od 7% na evropskom tržištu sa tendencijom rasta. Procenjuje se da je do 2020. godine eksploatacija gasa u Azerbejdžanu dostigla 30 milijardi kubnih metara, a da bi do 2050. mogla dostići 50 milijardi kubnih metara. Ovaj kapacitet proizvodnje upravo bi bio eksportno podržan Južnim gasnim koridorom i ujedno bi postao ozbiljan konkurent ruskom izvozu gasa.
Azerbejdžan je do 2007. godine uvozio ruski gas, ali se sa aktiviranjem nalazišta Šah Denjiz situacija promenila. Procenjene rezerve ovog nalazišta su oko 1,2 biliona kubnih metara gasa, ali Azerbejdžan ima i druga bogata nalazišta: Umid, sa rezervama procenjenim na oko 200 milijardi kubnih metara, Babek, sa oko 400 milijardi i Abšeron, sa oko 340 milijardi kubnih metara gasa.
Nalazište Šah Denjiz učinilo je Azerbejdžan izvoznikom gasa, pa je ta zemlja već 2010. izvezla skoro 7 milijardi kubika gasa u Tursku, Gruziju, Iran, a deo od oko jedne milijarde kubika kupio je Gasprom, bez sumnje sa ciljem preprodaje na sopstvena izvozna tržišta.
Treba imati u vidu da je ekspoloatacija azerbejdžanskog gasa jeftinija od ruske eksploatacije, te da on može biti prodavana po nižoj ceni nego što ga prodaje Gazprom, a da se pritom ostvaruje veća dobit. Takvu procenu dali su i ruski stručnjaci još pre deset godina, upozoravajući na mogućnost azerbejdžanske konkurencije. Dok je pre deset godina Azerbejdžan imao potencijal osvajanja evropskog tržišta od 6 do 7%, projektom Južni gasni koridor bi mogao ostvariti mnogo veći udeo i pretvoriti se u ozbiljnog tržišnog takmaca u odnosu na Rusiju.
Postavlja se pitanje: kakva je pozicija Srbije u situaciji formiranja nekih novih tržišnih okolnosti?
Ukoliko Srbija ne bi morala da učestvuje delom ulaganja u izgradnji Južnog gasnog koridora (što može biti nametnuti spoljnopolitički uslov od strane Zapada), za nju bi iz ekonomskih i energobezbednosnih razloga bilo povoljno da se na taj gasovod priključi, jer bi tada mogla da bira cenu kupljenog gasa između dva ponuđača i bila bi bezbednija od mogućeg prekida isporuke ruskog gasa i iz tehničkih, i iz geopolitičkih razloga. Sa druge strane, neizvesno je kako bi ruska strana reagovala na ovakvo ponašanje Srbije, budući da je poznato kako Rusija gas koristi ne samo kao tržišnu robu, već i kao oblik političkog uloga u svoj uticaj, pa ponekad i političkog pritiska na određene zemlje. Rusija ima običaj da „neposlušnim” zemljama povećava cene gasa, a poslušnim, velikim kupcima i dobrim platišama cenu umanjuje. Sa pojavom azerbejdžanske konkurencije takav odnos prema izvozu energenata ozbiljno bi počeo da gubi na značaju. U novonastalim okolnostima ostalo bi na pojedinačnim zemljama da se odluče šta će izabrati – političku ili tržišnu trgovinu. Poneke od njih možda neće ni moći da donose suverene odluke.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
