Saopštenje Ambasade Rusije u Crnoj Gori povodom izjave ambasadorke SAD u Crnoj Gori DŽ. Rajzing Rajnke prenosimo integralno:
Pažljivo smo se upoznali sa rusofobskim opusom ambasadorke SAD u Crnoj Gori, DŽ. Rajzing – Rajnke u crnogorskim novima, koji predstavlja otvorenu klevetu protiv Rusije. Primorani smo da odgovorimo, bukvalno prevodeći sa američkog na jezik pravde.
Zanimljivo je čuti da je „diplomatija iznad rata“ od predstavnika zemlje koja je odavno izgubila diplomatske navike i koja je šampion u započinjanju ratnih konflikata – kao minimum njih 25 posle 1945.godine, samo u 21.veku skoro desetak. Rukovodeći se predstavama o svojoj izuzetnosti, često uz izmišljen razlog, Amerikanci više puta krše suverenitet i teritorijalni integritet država, ostavljajući iza sebe razaranja, haos, hiljade ubijenih i milione osakaćenih sudbina. Samo tokom direktnih ratnih dejstava, koja su 2001.godine SAD vodile na teritoriji Avganistana, Pakistana, Iraka, Libije, Jemena, Somalije i Sirije, poginuo je skoro 1 milion ljudi (uključujući civilno stanovništvo), a više od 38 miliona su postali izbeglice. Okrivljujući bez ikakvog osnova Rusiju za kršenje dogovora o kontroli naoružanja, SAD su tražile i formulisale izgovore za izlazak iz sporazuma o razoružanju, koji su im smetali, čime su praktično srušili uspostavljenu arhitekturu bezbednosti. Danas malo ko gaji iluzije u vezi sa tobožnjim „odbrambenim“ obeležjima bloka NATO.
Teško je poverovati da je Alijansa bombardovala Jugoslaviju 1999. godine iz odbrambenih razloga i da je razmeštala naoružanje na teritoriji Poljske, tobože radi zaštite od Irana. Protivzakonita agresija na Jugoslaviju 1999. godine, verovatno je bila prva pretenzija NATO na ulogu svetskog žandarma. Sudeći po našim kontaktima u crnogorskom društvu, ovde su dobro upamtili ona NATO bombardovanja i njihove žrtve, među kojima i stradanje dece u Murinu.
U ono što Amerikanci nazivaju „protestima“ Ukrajinaca za svoju demokratsku budućnost u 2014. godini Stejt department SAD je uložio 5 milijardi dolara sa ciljem da smeni rukovodstvo ove zemlje, uz to pod parolom zbližavanja sa Evropskom Unijom. Koliko se mi sećamo iz ne suviše prefinjene i sigurno ne diplomatske formulacije tadašnje zamenice državnog sekretara SAD V. Nuland, mišljenje Evropske Unije o sastavu „demokratske“ ukrajinske vlade Amerikance, blago govoreći, nije interesovalo. Državni udar, izvršen 2014.godine u Ukrajini je doveo do nezapamćenog širenja nacionalizma, kojem su otpor pružili stanovnici Donbasa. Od ovakve sudbine su sebe izuzeli stanovnici Krima, koji su na demokratskom referendumu izglasali ponovno ujedinjenje sa Rusijom. Ukoliko američke kolege nijesu pročitale Minske mirovne sporazume, iako se pozivaju na njih, podsećamo ih: Rusija nije strana ovih sporazuma, i u njihovom tekstu Rusija nema nikakvih obaveza. Dok s druge strane Ukrajina tamo ima mnogo obaveza, čiji je redosled jasno definisan. Međutim Kijev ih već godinama ne izvršava, uz podršku NATO-a, sada već ne samo političku, nego i vojnu.
Neće biti suvišno da napomenemo da taj NATO sistematski tokom nekoliko decenija širi svoju vojnu infrastrukturu prema ruskim granicama, a ne u suprotnom pravcu. Ovo ozbiljno podriva bezbednost naše zemlje. Od širenja Alijanse svet nije postao ni bezbedniji, ni stabilniji. Sada žele da u NATO uvuku i Ukrajinu. Ovo će, kako je istakao ministar inostranih poslova Rusije S.V. Lavrov 30. januara o.g. realno poljuljati odnose Zapada sa našom zemljom, jer će postati najgrublje kršenje zvaničnih političkih obaveza, koje su na sebe preuzeli predsednik SAD i lideri drugih zemalja – članica Alijanse. Obaveze da se jačanje sopstvene bezbjednosti, ne može sprovoditi na račun bezbjednosti drugih, utvrđene su Stambulskom deklaracijom 1999. godine i deklaracijom iz Astane iz 2010. godine. Naši predlozi SAD i NATO o davanju dugoročnih pravnih garancija za bezbednost Rusije imaju za cilj da se dogovorimo o opšteprihvatljivim principima za bezbednost u Evropi.
Pri svemu tome Vašington nastavlja sa destruktivnim ponašanjem i još većim pogoršanjem položaja otpočevši histeriju u vezi sa izmišljenim upadom Rusije u Ukrajinu. Primećujemo da već i sam Kijev moli svoje prekookeanske sponzore da spuste retoriku. Stvara se osećaj da posle sramnog bekstva iz Avganistana SAD imaju neophodnost da se rehabilituju u očima međunarodne zajednice, da stvore privid „diplomatske pobede“ SAD i Zapada, koji su tobože primorali Rusiju pretnjom sankcijama da odustane od planova napada na Ukrajinu. Planova, koje Rusija nije ni imala.
Uzgred o tome, da mi imamo posla sa režiranom kampanjom pritiska, svedoči poražavajuća, skoro doslovna sličnost „autorskog teksta“ g-đe Rajzing- Rajnke sa komentarom „ambasadora“ SAD u Prištini DŽ. Hovenijera od 1.februara ove godine. Ipak, pokušaji razgovora sa Rusijom jezikom ucena sasvim sigurno neće približiti Amerkance ostvarivanju željenih ciljeva. Pri tome bi Podgorica, koju Amerikanci tako uporno pozivaju na borbu protiv izmišljene ruske agresije, morala da ima u vidu, da mnogi scenariji, koje su SAD isprobale na ukrajinskom poligonu, već se prenose na Balkan, a samim tim i u Crnu Goru.
Izvor: IN4S
