Piše: Vladimir Dimitrijević
ČITAJUĆI ANTONIĆA
U tekstu Sobodana Antonića o drugosrbijanskim bedastoćama posvećenim australijskom zlostavljanju Novaka Đokovića, vrhunac su iskazi o tome kako je zbog ljudi poput Novaka šest miliona stanovnika planete umrlo od korone, i da su popovi bildovali u teretanama ispod hrama Svetog Save, a onda išli u rat da ubijaju Bošnjake.(1)
Kao pravi dr Dulitl za Drugu Srbiju, Antonić je pokazao u čemu završavaju oni koji su, u ime „kosmpolitizma“, mislili da su najlepši, najbolji i najpametniji, i da su sve to sami otkrili.
Kod njih je, eto, zahvaljujući razvoju Interneta i društvenih mreža, na kojima moraju da se oglašavaju da bi ostali u igri ( i na igli novca koji stiže iz Imperije ), uznapredovala digitalna demencija. A moralna neuračunljivost je dostigla vrhunac.
Autošovinistička samomržnja utiče na razum, naravno. Jer, kao što sam već mnogo puta pisao, identitet nije kaput, nego koža.
A i biološka starost ima ulogu. Ali, da ne bih bio optužen za ejdžizam ( kad je Lujza Čikone postala baba i propala kao lik nepotreban mašineriji zabave u Novom poretku, sve koji joj kažu da je truba optužuje za ejdžizam ), prelazim na pravu priču – priču o savezu elita.
SAVEZ ELITA, STARI I NOVI
Pišući predgovor za knjigu „Savez elita“ čuvenog istoričara, Frica Fišera, Andrej Mitrović ukratko izlaže samu suštinu te studije, to jest da je „u julu 1914. vođstvo Rajha samo tražilo pogodnu tehniku objave rata, prikrivajući svoje namere miroljubivošću; akcija je polazila od Nemačke i nije bila izazvana osećanjem ugroženosti; nije reč o kancelaru Rajha, nego o društvenoj eliti i njenoj politici; tadašnja ratobornost je bila samo deo kontinuiteta težnji za svetskom moći koja se htela ostvariti po cenu rata i izvirala je iz unutrašnjeg odnosa snaga; tradicionalna elita je širenjem i jačanjem svoje države htela očuvati konzervativni društveno-politički sistem i time svoje vođstvo, a Fišer ničim ne poriče udeo drugih sila u zaoštravanju međunarodnih odnosa krajem 19. i početkom 20. veka, nego očevidno pretpostavlja da je u epohi imperijalizma svako na svoj način doprineo nastanku prilika iz kojih je nastao opšti rat; on je samo, kako izrično ističe, istraživački usmeren na politiku jedne sile, što je ionako prebogatog sadržaja.“(2)
U globalnoj Imperiji takođe postoji savez elita – u Vašingtonu i Briselu ( ili, ako hoćemo preciznije, u središtima multinacionalnih kompanija koje postavljaju u smenjuju vlade u sebi potčinjenim zemljama ) odlučuje se šta će se i kako će se raditi, a zemlje sa periferije se, jednostavno i bez pogovora, potčinjavaju.
SLETANJE NA GLAVU
Tako su kod nas uveli džender teoriju – počelo je kao tobožnja borba za ravnopravnost žena, a završiće se kao na Zapadu: pođeš u MUP i proglasiš se za ženu ( bez operacije promene pola ) i odeš, kao u Švajcarskoj, iako ti se ništa od polnih organa nije promenilo, pre vremena u penziju.(3) Ili, kao u Kaliforniji, gde se dvesta muških robijaša proglasilo za žene, i otišlo u ženski zatvor da nastave izdržavanje kazne, sa sve original organima, spremnim za napastvovanje pravih žena.(4)
Kao što je u Nemačkoj uoči Prvog svetskog rata postojao savez elita čiji je cilj bio imperijalni trijumf ( znate ono iz nastave istorije u osnovnoj školi: jedno su uzroci, a drugo povodi za rat), tako i danas postoji mondijalistički savez ekonomskih i političkih elita, koji bi da svet pretvori u svoju prćiju, i da nametne ludilo ( od džendera do koronokratije) kao normu. To jest, globonacističke elite centra i periferije su, na vrhuncu svoje moći, upale, skupa, u fazu demencije ( digitalne ) i neuračunljivosti ( moralne). I potonuće je sve dublje. Žuri im se, i greše u toj žurbi ka svetu kojim će, kako misle, zauvek vladati.
Kao što je rekao neko od mudrih – kad je pao sa nebesa, đavo je sleteo na glavu, i od tada je ćaknut, pa svoje planove nikad ne može da sprovede a da nešto ne zabrlja.
KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI
Da bismo ovo objasnili, pogledajmo dva primera sa Balkana – kako demonska mržnja srbofobe sprečava da ostvari racionalne, makar i podle, ciljeve. Evo države Hrvatske. Nezavisne. Da za vreme Tuđmana nisu ukinuli konstitucionalnost Srba i da nisu počeli da ih kinje, da su krenuli „mekšim“ putem ( vi ste naši ravnopravni građani, hrvatski Srbi, državne službe su vam otvorene, svi univerziteti su vaši, vi ste hrvatski – to znači europski – Srbi, a ne primitivni Srbijanci ), za dvadeset godina bi svi Srbi iz Hrvatske bili Hrvati: svojom voljom i trajno. Ovako su kroatosrbomrsci priredili „Bljesak“ i „Oluju“, i preko dvesta pedeset hiljada Srba iz Hrvatske će zauvek ostati Srbi, i zauvek će se sećati ko ih je i zašto proterao.
Arbanasi na Kosovu i Metohiji su takođe mogli da stignu ne samo do Niša nego i do Kraljeva, samo da su ostali u sastavu države Srbije. Ušli bi u izborne procesa kao trećina biračkog tela te države, i svi srbijanski političari bi im se dodvoravali, pa bi, brzo i jednostavno, dobili vlast koju imaju u Severnoj Makedoniji. I, naravno, demografski bi napredovali do Kraljeva i dalje. Pod uticajem NATO Imperije i svoje srbofobije, oni su, međutim, potegli oružje i stekli „nezavisnost“. I na njima se ispunio onaj grafit:“Kad ja tamo, a ono međutim“...
Srbi počeše da se pozdravljaju:“Ove godine u Prizrenu. Ko će da čeka narednu godinu?“
Srbe su NATO i Arbanasi proterali sa Svete Zemlje, ali su i proterani i njihovi sunarodnici zauvek postali svesni Kosovskog zaveta i rešeni da se ne odreknu Kosova i Metohije, dok Arbanasi masovno beže iz svojih oblasti, i ostavljaju pusta sela i gradove. A moral, poslednji patrijarhalni moral na Balkanu, arbanaški moral, nestao je.
ČEMU SE NADAJU DEMENTNI GLOBONACISTI
Dementni globonacistički oligarsi veruju da će, svim raspoloživim sredstvima, čovečanstvo primorati da padne na kolena pred njihovom demencijom koja ima vojnu, političku i ekonomsku silu bez presedana u istoriji. Žure, jure, ruše sve pred sobom – samo da stignu na cilj. A mogli su, da nisu udareni u glavu ( kao i otac im đavo, koji mrzi ne samo one što su Božiji, nego i svoje sluge ), da razvuku procese stvaranja Novog svetskog poretka do 2050, i stvar bi bila rešena.
Uzmimo samo priču o „zlatnoj milijardi“. Otpočeo je, nazaustavljivo, proces odumiranja svetskog stanovništva, što se dešava svuda – čak i u Kini.(5) I išlo im je, ološu bankokratskom, nametanje elektronskog konclogora, i farmakokratije i vakcinokratije i svake ludosti i laži za koju su luciferski sposobni. Ali, oni su hteli da ubrzaju stvari, krenuli sa korona - tiranijom, krenuli sa „Velikim resetom“. I - provaljeni su. Čovečanstvo je ustalo protiv krvoloka maskiranih u filantrope. Ta pobuna je ozbiljna. Kako bi rekao Aleksandar Dugin – u toku je Veliko buđenje čovečanstva protiv Velikog reseta njuški kakve su Švab i Soroš.
A sve se desilo u doba koronokratije, u koju su se globonacisti nadali kao u ozbiljan i trajan hirurški zahvat na mozgu čovečanstva. Krenuli, poleteli, pa pali...
KAKO SE SRUŠIO SVETSKI POREDAK
Opet Dugin:“Svetski poredak se srušio. Ili se već srušio, ili je na putu da se sruši: svetski sistem neće moći da se vrati u stanje pre koronavirusa. Pitanje nije više koliko će se brzo dogoditi, jer se to uopšte neće dogoditi. Pred nama je potpuno nepredvidiva budućnost. Bilo je potpuno predvidiva do poslednjeg trenutka - svi su jedino raspravljalo oko toga da li sada ili kasnije, svi su se raspravljali o brzini, ali ne i o smeru. Čovečanstvo je krenulo ka objektno-usmerenoj ontologiji, jednoj svetskoj vladi, različitim brzinama – neki su se oslanjali na stav da ih vode u klanicu (kao u Rusiji), Kina je pokušavala da se uključi u proces u skladu sa sopstvenim interesima, da jaše tigra, da proklizava između zatvorenosti i otvorenosti (imala je o tome barem bolju perspektivu) - ali svi su se kretali u istom smeru. Sada smo došli do tačke u kojoj je nemoguće to nastaviti, došlo je do problema, temeljne krize učinkovitosti upravljanja sistemima kontrole...
Virus se pojavio u srcu globalizacije - uz otvorene granice, mogućnost putovanja bilo gde, uz svetsku ekonomiju potpuno zavisnu od delokalizacije (proizvodnja na jednom mestu, finansijski centar na drugom, politička uprava na trećem, vojna na četvrtom...). Razbacane centre uticaja širom sveta i otvorene granice, otvorena društava, suočenost sa koronavirusom učinila je nesposobnim da se nose sa ovim izazovom (sa razvojem vakcine ili sa zaustavljanjem širenja virusa), da odreaguju na epidemiju.
Globalno širenje virusa brzo se pretvorilo u fait accompli - nema vakcine, nema efikasnog delovanja - sva su društva počela da preživljavaju najbolje što su mogla, sva su se društva zatvorila. Uvereni smo da je ovo privremeno, da će se sve uskoro otvoriti – ali, nema ničeg večnijeg od nečeg "privremenog". Ne samo kod nas, nego bilo gde. Reakcija naroda, vlada, administrativnih sistema na koronavirus bila je ista - zatvoriti se. Da se ne otvaraju još više, da se ne okreću transnacionalnim strukturama (koje bi morale da dokazuju svoju učinkovitost u ovim uslovima) ... Naprotiv, svi i svuda, sve je zatvoreno: regioni i države su zatvorene, ljudi su bili prisiljeni da ostanu u svojim kućama, čitave zemlje su zatvorene, javni centri su zatvoreni - sve je zatvoreno. Ovo je bio jedini efikasan odgovor na pretnju od koronavirusa. Liberalizam i globalizam su stvorili najpovoljnije uslove za širenje globalne zaraze - a kada je do toga došlo, nisu imali odgovora. Čitav sistem je neefikasan. To je suštinski zaključak.
I, šta dalje? I, kako ćemo da izađemo? Kada izlazimo iz karantina? Ali, najpre moramo da razumemo da je ono što se dogodilo bespovratno. Mit o poslednjem, jedinom polu - zapadnoj budućnosti, liberalizmu, ljudskim pravima, civilnom društvu, globalizaciji, kapitalizmu i njegovoj bezuslovnoj efikasnosti - propao je. Svega toga više nema.“(5)
Čujete li? Svega toga više nema.
ISTORIJA SE NASTAVLJA
Biće još istorije. Avaj, krvave, avaj – tragične: ali će je biti. Biće, po svemu sudeći, i rata – što ne daj Bože! ( Ko želi svetski rat, rat mu bio u kući ). Ali, jednom i zauvek: ideje dementnih ohlokrata neće se sprovesti, nigde i nikad, do kraja. Svet ustaje. Naravno, oni u očaju mogu povući čitav taj svet u ratni ponor – međutim, ni onda nisu pobedili. Mogu se kriti u svojim podzemnim skloništima, ali tek tada nisu pobedili.
Pobedio je i pobediće Bog, Kome, kako reče Vladika Nikolaj, nisu potrebne brze, nego trajne pobede, i koji čeka na buđenje čovečanstva iz digitalnog dremeža i ukočenosti virtuelnog. Na nama je da, po svaku cenu, budemo na strani Pobednika. Pozvan ili nepozvan, Bog je prisutan, znali su još i antički Grci.
Kao što su znali i naši stari kad su pevali:“Žari, pali, udbinski dizdare, red će doći i na tvoju kulu“.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
UPUTNICE ( 8.2.2022)
1.https://pravda.rs/2022/1/14/slobodan-antonic-sumanute-omraze/
2.https://www.scribd.com/document/258396285/Fric-Fi%C5%A1er-Savez-Elita-O-Kontinuitetu-Struktura-Mo%C4%87i-u-Nema%C4%8Dkoj-1871-1954
3.https://ifamnews.com/sr/svajcarski-penzioner-postao-zena-i-ranije-otisao-u-penziju
4.https://ifamnews.com/sr/ludilo-na-pomolu-zatvorenitsi-se-izjasnili-da-su-zhene-prelaze-u-zhenski-zatvor
5.https://balkans.aljazeera.net/news/world/2021/5/11/kinesko-stanovnistvo-proteklo-desetljece-imalo-najmanji-rast-od-kraja-sedamdesetih
6.https://www.geopolitica.ru/sr/directives/duginova-ekspertiza-globalizacija-je-ukinuta-i-shta-dalje
Izvor: Pravda
