Piše: Dr Ivan Pajović
Brzopotezno primanje Ukrajine u NATO alijansu koje je bilo već pripremljeno nateralo je Rusiju da se tome odlučno usprotivi, i diplomatskim metodom, a potom i vojnom silom. Jer, da je NATO pakt usisao Ukrajinu u svoj sastav, rakete kratkog dometa uperene na Moskvu, Petrograd i ostale vitalne tačke Rusije bile bi postavljene na samo nekoliko stotina kilometara udaljenosti i na njihovo dejstvo ruska protivraketna i protivavionska odbrana ne bi mogle efikasno da reaguju. RUSIJI BI BIO STAVLJEN NOŽ POD GRLO. Zato je jasno stavljeno do znanja: „Ko ne bude slušao Lavrova, slušaće Šojgua”.
Rat je ipak počeo. Šta su glavni razlozi za to?
Prvi razlog je najočigledniji – propast ruske diplomatije. Veliko zatezanje odnosa između Rusije s jedne, i Ukrajine i Zapada sa druge strane započelo je još novembra 2021. godine. Tada su se čula prva saopštenja da postoji mogućnost ruskog napada na Ukrajinu, iako je Rusija odbacivala takvu mogućnost. Upravo tada je počelo značajno da raste rusko vojno prisustvo na granici sa Ukrajinom. Zajedno sa rastom broja trupa, rasli su i zahtevi ruske strane. Osnovni zahtev bio je ispunjavanje Minskih sporazuma, zahvaljujući kojima je Ukrajina mogla povratiti izgubljene teritorije Donbasa i Luganska, ali bi im morala dati poseban status. Takva autonomija regiona mogla bi postaviti celu Ukrajinu pod kontrolu Rusije, jer bi Donbas i Lugansk imali pravo veta na ma koju zakonodavnu odluku ukrajinske skupštine, a to bi odseklo Ukrajinu od Zapada. Na ove zahteve Ukrajina se u potpunosti oglušila. Zahtevi Rusije prema zemljama Zapada su bili mnogo veći, pa su na Zapadu to nazvali ruskim ultimatumom: da se daju garancije zemalja NATO ili SAD da Ukrajina i Gruzija nikad neće biti primljene u NATO pakt, a takođe da se NATO vrati na status iz 1997. i povuče naoružanje iz zemalja koje su u njega stupile posle te godine. Uprkos raznim formatima pregovora među raznim zemljama, Rusija nije postigla nikakve rezultate. Sa Zapada je stizala samo ćutnja. Ruska diplomatija je nudila mir. Upravo takav neuspeh diplomatije naterao je Rusiju da preduzme neke druge korake.
Podsticaj za rat bio je i stav Belorusije, kao i njen geostrateški položaj. Još pre početka rata mnogi zapadni analitičari razmatrali su razne varijante nastupanja ruske armije, a u vezi sa time kakvo će biti držanje Belorusije u mogućem konfliktu, tj. da li će Rusi napasti Ukrajinu i sa beloruske strane. Odgovor je sada poznat. To pitanje je bilo toliko važno jer najefikasniji napad na Kijev, uzimajući poziciju grada, moguće je izvesti upravo iz Belorusije, jer najbliži ruski grad od Kijeva, Novie Jurkoviči, udaljen je oko 250 kilometara. Pad Kijeva i strateški, i psihološki, i politički predstavlja kraj rata i kraj Ukrajine kao dosadašnjeg oblika države.
Postoji mišljenje da je rat započet i iz razloga potpunog uklanjanja opozicije ruskoj aktuelnoj vlasti koja se smatra autoritarnom. U Rusiji odavno postoje problemi sa izborima, slobodom štampe, ljudskim pravima itd. Dok su do 2019. godine postojali neki nezavisni mediji, organizacije za zaštitu ljudskih prava i nekakva opozicija,već 2021. godine svega toga više nema. Mišljenje mimo zvaničnog je ugušeno, opozicionari su ili pohapšeni, ili su se razbežali, nezavisni mediji i nevladine organizacije su zabranjeni ili proglašeni stranim agenturama… U toku rata ma kakva opoziciona misao ili delovanje potpuno su nezamislivi i nedopustivi, što vlastima veoma pogoduje.
Za ulazak u rat se okrivljuje i takozvana „istorijska misija Rusije”, u šta su navodno ubeđeni predsednik Rusije Vladimir Putin i njegovo okruženje. Pre početka oružanog konflikta analitičari su, razmatrajući pragmatizam i troškove mogućeg rata Rusije i Ukrajine, iznosili mišljenje da razloga za takav konflikt nema. Ipak, 21. februara, kada je Putin istupio sa dugim govorom o Ukrajini, Rusiji i njihovoj zajedničkoj istoriji, postalo je jasno da praktična strana konflikta Putina mnogo ne interesuje, već isključivo geopolitička i istorijska misija.
Razlog za započinjanje rata je i verovatno očekivanje da on neće dugo potrajati. Plan rata napravljen je, očigledno, na veoma kratak rok, tj. nije se računalo da će vojno angažovanje trajati previše. Već 26. februar, dva dana posle početka ratnih operacija, agencija RIA Novosti je pisala o padu Kijeva i Ukrajine i o novom poretku koji posle toga nastaje. Očigledno je ruska strana očekivala pobedu u kratkom roku sa minimalnim gubicima, kao što je to bio slučaj sa Krimom. Pitanje je da li je Rusija računala na ozbiljniji otpor Ukrajinaca i na tako oštre sankcije koje su došle sa strane Zapada.
Rat i dalje traje i konačni epilog još nije na vidiku. Nije sasvim izvesno ko će biti ratni pobednik, ko će biti poražen, ko će od krize i rata profitirati, a ko će pretrpeti ogromne ekonomske štete. Ono što je sasvim izvesno, svet posle ovog konflikta neće biti isti kao što je bio do sada.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
