Piše: Vladimir Dimitrijević

Iako već postoji objašnjenje znaka Z u borbi Rusije za denacifikaciju Ukrajine, ipak ( s obzirom kakva se sve tumačenja daju u medijima ) vredi krenuti kroz pop-kulturu i okulturu, pa dati dodatna objašnjenja. Naravno, shvatimo ovo kao stilsku vežbu, koja ne pretenduje na sveznajući uvid mnogih „genijalnih analitičara“ koji se ponašaju kao da im Putin svakog dana, na uvo, šapuće šta se dešava i šta namerava.
Z KAO ZORO 

Ko god je gledao filmove o velikom osvetniku Zorou seća se njegovog znaka. Poznati filmski kritičar nedeljnika „Pečat“, Vladislav Panov, piše:“Zoro (na španskom – lisac), maskirani osvetnik čija je maska još jednostavnija, i koji je u popularnoj kulturi prisutan još od 1919. Tada ga je izmislio američki autor jeftinih romana DŽonston MakKali. Zoroa ima na hiljade, u stripovskim, TV i filmskim oblicima, i neuporedivo je poznatiji od Maskiranog osvetnika. Zoro pre svega pomaže protiv vojske, policije, korumpirane administracije, štiti nezaštićene, i obično i ismejava vlast.“

Rođen u Južnoj Kaliforniji krajem 18. veka, Dijego de la Vega je sin španskog oficira, koji je postao zemljoposednik, i majke Indijanke, iz ratničkog plemena Šošona. Od oca se uči veštini mačevanja i uzgajanju stoke, a od babe po majci, Bele Sove, uči indijanske veštine. Još kao dete, video je kako ljudi koji pripadaju rasi njegovog oca zlostavljaju Indijance, i rešio da se ne miri sa nepravdom.  Sa šesnaest godina, odlazi na studije u Barselonu. Španija je pod okupacijom Napoleona, i Dijego se priključuje ilegalnoj organizaciji La Justicia, koja pomaže obespravljenima i ubogima. Zatim se vraća u Kaliforniju i nastavlja borbu za pravdu. 

O Zorou ima i filmova i knjiga: maskirani osvetnik je, pre svega, šmeker, muškarčina koja se pojavljuje iznenada, udara gde treba i nestaje. On oduzima dah lepim ženama i seje strah među zlikovcima. 

Vladimir Putin, kao, u datom trenutku, personifikacija Rusije, iz perspektive popularne kulture liči na jednog „međunarodnog“ Zoroa. Tajanstven, u odbrani ugnjetenih, otpadnik od „svetskog poretka“ nepravednih silnika, napada naglo i izneneda. Šmeker. 

OKULTNA ZNAČENJA SLOVA  Z 

U okultizmu, slovo Z odgovara hebrejskom Zayin i označava oružje, mač, strelu ili žezal. Oružje je jezik, mač je reč, a žezal je metod upotrebe reči. Jezik treba naučiti kako da pravilno koristi reči. Pošto Z znači munju, ono je početno slovo imena Zevs. Tu je i oblik zmije koja puzi, pa simbolizuje okultnu, zmijsku mudrost. U engleskom jeziku, čitanom u ključu numerologije, imamo: GOD = 7 + 15 + 4 = 26. Z je, vele numerolozi, 26. slovo engelskog alfabeta, i označava „Boga“. Kog boga? Okultisti tvrde – egipatskog boga zla, Seta, koji je ubio Ozirisa i raskomadao ga. 

Otkud nam ovo tumačenje slova Z? Potpisnik ovih redova je pravoslavac, okultizam smatra tuđim hrišćanskom učenju i ne pristupa svetu iz perspektive ezoterijskih zabluda. Ipak, i „okulturno“ stanovište treba razmotriti. 
Dešava se, naime, da se u ozbiljnim istorijskim okolnostima, pored redovnih, uobičajenih značenja, pojave i ona druga, neobična, tumačenja izvesnih znamenja. 

Okultura ima svoje znakove i zakone. Tako je slovo V, Victoria,  za neposvećene svojevremeno značilo pobedu, ali je taj znak, koji je, sa sve tompusom u ustima, kažiprstom i srednjim prstom pokazivao Vinston Čerčil, smislio tajni agent britanske obaveštajne službe, najpoznatiji crni mag 20. veka, Alister Krouli, i imao je, za „posvećenike“ značenje – hm, izvesnih rogova...Znamo čijih rogova. Kad se vidi kakve su sve posledice Drugog svetskog rata bile u Evropi i svetu, stvar postane jasnija. 

Bilo kako bilo, ima Rusa koji smatraju da je strano slovo Z nepotrebno ruskoj vojsci. 

RAZMIŠLJANJA RUSKOG JEZIKOSLOVCA 

Pošto reč ima materijalnu silu, a Rusija je jedina velika zemlja koja nema državne ustanove koji se bave jezičkom politikom, niti specijaliste u toj oblasti, posledice su jasne: Rusija trpi i materijalne i duhovne gubitke; voditi rat na Ukrajini pod slovom Z, koga nema u ruskoj azbuci, greška je. Tako smatra Vadim Ribin, autor knjige „Državni jezik kao oruđe vlasti“ i „Borba za jezik“: „Jedan od najvažnijih ciljeva ukrajinskog pohoda naše vojske je da, posle vlasti nacista, privučemo stanovništvo oblasti koje oslobađamo na našu stranu. Ali kad vide oklopna vozila s tuđim slovom na kupoli Ukrajinci će podsvesno osećati da im ne stižu svoji, nego tuđini. I naši vojnici će, kad vide slovo Z, podsvesno steći utisak da to nije naša, nego tuđa, „specijalna operacija“, jer su reči „specijalna“ i „operacija“ takođe strane, pozajmljenice. Naši preci su ratovali „za Rodinu“. Sada se, kažu, ratuje za „denacifikaciju i demilitarizaciju“. Takve reči ne podižu, ne nadahnjuju na borbu. Stanovništvo Ukrajine neće baš najsrdačnije prihvatiti naše nastojanje da ih „denacifikujemo i demiltarizujemo“. Ciljevi pohoda koji se objavljuju narodu moraju imati ruske reči. Na primer, „umirenje Ukrajine“, „iskorenjivanje nacizma“, „razbanderizovanje“, „pobedu nad smutnjom“. 

Jer ovi sukobi izazivaju smutnju na Ukrajini. Umovi Ukrajinaca su smućeni nacizmom. Reč „smutnja“ je umesna, ona sadašnji pohod ruske armije čini sličnim Drugom pohodu Minjina i Požarskog 1612 ( u borbi protiv poljskih zavojevača, nap. V.D. )  Reči „nacizam“ i „nacista“ su takođe sasvim umesne. One su kratke, žestoko negativne, tuđeg su porekla i zato se „nacista“ doživljava kao tuđin.“

Vadim Ribin zato kaže da na ruskim oklopnim vozilima u pohodu protiv nacističke smutnje na Ukrajini treba da stoje slova kojih nema u latinskoj abecedi – P (Pokoj ), L ( LJudi ), Ž ( Živete ). „Specijalnu operaciju“, ističe on, treba nazvati „pohodom“, sa pridevom „vojni“, „mirotvorački“, itd. Ciljevi pohoda moraju biti imenovani ruskim rečima. Posle pobede, Rusija mora početi novu jezičku politiku, nezavisnu od nametnutnih anglosaksonskih modela. 

Bez pobede u oblasti jezika i kulture, nijedna pobeda ne može biti trajna. 

ŠTA SAM PISAO PRE JEDNE DECENIJE? 

Ipak, slovo Z, ćirilicom, za mene, danas i ovde, ima jedno neporecivo srpsko značenje. To je početno slovo prezimena Miodraga Zarkovića, u ovom trenutku najsmelijeg i najčasnijeg srpskog novinara. 

Sad već daleke 2012. godine, kada su Zarkovića, kao novinara „Pečata“, napadali drugosrbijanci, pisao sam, i objavio u knjizi „Srbovanje i srbofobija“:“Koji su prvi objektivni novinari u istoriji domaće žurnalistike? Naravno, dva vrana gavrana iz pesme „Boj na Mišaru“, koji Kulinovoj ljubi, pre izveštaja s boljnog polja, saopštavaju:“Radi bismo dobre kazat` glase,/ ne možemo no kakono jeste“. I onda ide priča o turskom porazu i smrti Kulin kapetana. 
Ali danas, dvesta godina posle sloma Prvog srpskog ustanka, kad se Turci, na velika vrata,a uz pomoć svojih američkih prijatelja, vraćaju u Srbiju, glavni junak te epohe, u kojoj su Srbi mislili da su počeli da se oslobađaju, postaje upravo Kulin kapetan. Zato što je bio  cool i zato što je bio in. A vrani gavranovi moraju, zarad parčeta mesa, da sarađuju u tabloidima./.../I ne mogu više da budu objektivni, ne mogu da grakću „kakono jeste“... A kamoli da poentiraju svoj deseterački izveštaj sa „Rani sina pak šalji na vojsku,/Srbija se umirit` ne može“ To je „graktaj mržnje“, zar ne?... Tako srpsko novinarstvo nastaje u mutnim vodama tranzicije, prelaska žednih preko vode. A ko pokuša drugačije, poput „Pečata“ i Miodraga Zarkovića, dobija po prstima. Jer, „ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, i našu će osetit pest`“…

Međutim, pravi srpski novinar nikad se ne predaje, ugledajući se na Joakima Vujića, autora prvog našeg intervjua. Bio je to razgovor sa Sinđelijom Ristović, majkom svetog mučenika trnavskog, igumana Pajsija, koji je, zbog učešća u Hadži Prodanovoj buni, skupa sa svojim bratom Mitrom, 1814.nabijen na kolac kraj Stambol kapije. On je bio iguman mladog đakona Avakuma, kome su Turci nudili da se poturči (jer „Turska nema alternativu“) i spase život. A on im, onako mlad i lep, kaže: “Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov, raduje se smrti“. Jer je iza nje večni život. Dakle, u prvom srpskom intervjuu, majka igumana Pajsija priča Joakimu Vujiću kako je njen sin bio nabijen na kolac, i kako je ona tri dana prolazila pored njega u mukama, dok sveti mučenik nije izdahnuo. Ovakav početak srpskog istraživačkog novinarstva zaista obavezuje. To zna i Zarković, Beograđanin koji odlično poima gde je bila Stambol kapija pre no što je na njenom mestu podignut spomenik knjazu slobodne Srbije, Mihailu.

Nema Flaša Gordona bez doktora Zarkova, kao što bi i „Pečat“ bio siromašniji bez Zarkovića, neformalnog doktora slobodnog novinarstva, čoveka koji nije puko piskaralao, nego autentičan analitičar i iskreni posvećenik slobodne reči. Koliko smo se puta do sada oduševljali njegovim izveštajima sa lica mesta (recimo, sa krvave gej parade 2010, kada je opisao  miran pohod pravoslavnih Srba prema kordonima zaštićenoj ekipi na čijem čelu su stajali ministar Čiplić i holandski pedofil Van Dalen, dok im je iznad glave bila parola „Smrt državi“). Među tim Srbima, bio je i Zarković, koji nas je uputio u samu srž „pokreta za ljudska prava LGBT zajednice“: to je antihrišćanstvo, što se pokazalo i bogohulnom izložbom 2012. godine. Ili, kad posle insajderskih pljuvačina  na B92, Zarković ode na Kosovo i Metohiju, i podseti nas da tamo žive naša braća i sestre, a ne lopovi i ubice. Ili kad radi intervjue sa neobičnim, ali izvanrednim ljudima, koji pokazuju da je Srbija večna dok su joj deca verna. Da i ne govorimo o njegovim vrhunskim TV komentarima, punim lucidnih zapažanja i penušavo duhovitim, koje, dok čitamo, odmaramo um od medijske kretenizacije kojoj nas stalno izlažu./.../

Borba za slobodu će se voditi i dalje. A kad Prava Srbija pobedi Drugu Srbiju, drugosrbijanci će biti surovo kažnjeni: u TV studijima će, jedno preko puta drugog, sedeti, recimo, Dubravka Stojanović i Vasilije Krestić, Sonja Biserko i Kosta Čavoški, Miljenko Dereta i Srđa Trifković, Dinko Gruhonjić i Miodrag Zarković, itd. Dijaloge će voditi nepristrasni voditelji, a svaki učesnik će, za svaku repliku, imati po pet minuta, određenih na šahovskom satu, kao u pravoj partiji šaha. I tako će Druga Srbija pokazati svu svoju intelektualnu bedu i jad. To je najsurovija kazna kojom će biti kažnjeni u Slobodnoj Srbiji, o kojoj sanjamo ne samo Zarković i ja, nego i milioni poniženih i potlačenih Srba, koje guraju u NATO i EU kao na klanicu. Vostani, Serbie! Davno si zaspala!“

Nisam se prevario kad sam hvalio Zarkovića. Ovaj junak među našim novinarima nastavio je putem slobode.

KOLIKO NAM ZNAČI MIODRAG ZARKOVIĆ? 

U doba sveopšte laži i nitkovluka, ljudi poput Miodraga Zarkovića su veličanstveni svedoci da je istina, i dalje, moguća i poželjna, i da se bez nje ne može živeti. NJegova slika rata je potresna u svojoj jednostavnosti: iako voli Rusiju i Ruse, iako svim srcem stoji na strani oslobođenja Ukrajine od nacista, iako svedoči o zlu zapadnih krvoloka maskiranih u humanitarce, Zarković nam, autentično, kaže ono o čemu peva naša epika:“Teško zemlji kojom prođe vojska“. Mi gledamo slike koje nas potresaju kao one sa početka devedesetih, kada se raspadala SFRJ, i kada su mirni gradovi goreli u plamenu. Ruševine Volnovahe podsećaju nas na ranjene, a neobnovljene, kuće koje se i danas vide kad se pređe Drina. Osećamo bol ljudi koji su, odjednom, iz svojih skromnih života uleteli u bezdan uništenja, jer moderna ratna tehnika služi, više nego ikad u istoriji, razvijanju jeznog osećanja da ništavilo gleda u nas. Tehnika je sveproždirući Kiklop, a Zarković ide i beleži tragove života koji se skrivao u podrumima i bežao od metaka, da bi sada, posle svega, izašao na sunce, zbunjeno žmirkajući i nadajući se boljem. 

Na svome mestu, u svom vremenu, sa pancirom i bez pancira, u autu čoveka koji vozi iz Sankt Peterburga da bi, u Volnovahi, sreo najmilije, i koji, sa ožiljkom u duši, prolazi pored srušene škole gde je, kao dete, učio; na licu mesta kad na Donjeck padne strašna bomba, i kad trči da nam javi šta je tamo zaista bilo; po kiši i vremištu svake vrste, spreman da do nas donese autentični glas rata od koga zavisi sudbina sveta ( autentičan je njegov glas, jer je glas običnog čoveka sa Ukrajine, a ne ideologa ove ili one ideologije ), Zarković je živa istina novinarstva koje nije postalo PREStitucija, nego, kao nekad Joakim Vujić, hoće da nas podseti kakva je cena slobode. 

Gledam Zarkovića, i kažem – to smo mi ( ne da bih otimao njegove, neizmerne, zasluge u izveštavanju sa lica mesta, nego da bih kazao da je on glas svih Srba koji ne žele da se guše u laži ). Gledam Zarkovića, i vidim Rusiju i Ukrajinu u traženju sebe, posle tolikih strašnih decenija kada su komunizam i Zapad spuštali krv na oči jednom delu nesrećnih Ukrajinaca, koji su zaboravili da „ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara“. Gledam Zarkovića, koji kaže „Neće ovo skoro“, i time nas čini trezvenim, da se ne bismo zanosili kao 1941, kada su partizani tvrdili da će Staljin za tri meseca biti u Berlinu, i pridobijali rusofilska, ali neuka, srpska sela u Bosni pričom da se kralj Petar ženi Staljinovom ćerkom. Težak je ovo rat, ruska vojska napreduje koliko joj moral dozvoljava, napreduje koliko može da ne bi stradali civili...“Neće ovo skoro“. Ali hoće, jer mora. Ako ne pobedi, Rusija će biti uništena, a s njom ćemom biti uništeni i svi mi, pravoslavni, i čovečanstvo će pasti pod vlast antihrista, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva. 

A Zarković, kao pravi vitez, na frontu, sa pancirom ili bez pancira, ali sa istinom i  hristoljubljom kao štitom, ide od tačke do tačke, i govori nam kako je tamo zaista.  
Zato njemu, tom časnom srpskom Z našeg novinarstva, posvećujem ovaj članak. Na mnogaja ljeta, brate Miodraže! 

Knjigu Vladimira Dimitrijevića „Ni dana bez srama/ Čudnovate zgode šegrta Vučića“ možete besplatno preuzeti OVDE.

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Izvor: Pravda