Piše: Vladimir Dimitrijević

LJUDI GUBE SMISAO ŽIVOTA: KAKO IM POMOĆI 

Pričao sam sa jednim sveštenikom, ozbiljnim čovekom u najboljim godinama. Kaže – pre mesečak dana, u Čačku, u gradu u kome živim, bilo je, u toku jedne sedmice, pet samoubistava i jedan pokušaj samoubistva. Složili smo se da je u pitanju posledica teške čamotinje koja je na naš narod pala zbog svega što se dešava, a naročito zbog koronokratije, kada je ko zna koliko nesrećnika palo u očaj zbog straha od bolesti. Disanje je praosnova života, i ako čovek poveruje da udiše smrt, jer je u svakom dahu potencijalno prisutan smrtonosni virus, onda je haos u duši na pomolu. Naročito je teško slabijima i osetljivima. 

Kaže mi taj sveštenik da je mnogo ljudi pod lekovima, naročito lakovima protiv depresije. Koji ih piju,  uglavnom bivaju umrtvljeni, poluzombiji koji na jedvite jade funkcionišu. Leče ih, veli sveštenik, seansama u kojima ih uveravaju da je za sve kriva njihova prošlost ( znate ono – traume iz detinjstva, otac, majka, brat, sestra ) ili im nude da se „samohipnotišu“: „Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem“. Svako treba da postane baron Minhauzen koji sebe, držeći se za kosu, čupa iz živog blata. A to je nemoguće: slab čovek, ubijen čamotinjom, ne može sebe ni iz čega, a naročito iz depresije, da iščupa. To ne znači da nema leka i lekova za psihičke bolesnike, ali nije stvar samo u hemiji. 

Ako su ljudi sa duševnim problemima verujući, kaže ovaj sveštenik, treba ih podsetiti da se okanu prošlosti i da streme Hristu, Koji je i ovde i sada i u budućem danu, i Koji je velika i svetla budućnost svake duše. I da pamte – nemoćni smo bez Boga, po reči Pavlovoj:“Ako ljubavi nemam, ništa sam“.

I završismo razgovor.  

Tako sam se, po ko zna koji put, uverio da je ovom narodu najpotrebniji dobar sveštenik, ne puki „kolačosekač i trebnikonosac“ ( izraz Svetog Jakova Arsovića ), nego duhovnik, koji će čovekov duh i dah vezivati za večnost, za Duha Svetoga. I, naravno, setio sam se novoupokojenog oca Joila, shiarhimandrita iz manastira Ćirilovca, u visokim brdima iznad Kolašina. On je bio takav duhovnik. 

UČENIK STARCA TADEJA 

Ovaj čestiti čovek, pre monašenja prosvetni radnik, bio je duhovno čedo starca Tadej Vitovničkog, onog kaluđera koji nas je, u skladu sa Svetim Predanjem, učio da naš život zavisi od naših misli. Još kao prosvetni radnik, živeo je po Bogu. Kada je krenula duhovna obnova Crne Gore, pošao je, javno, monaškim putem, i dugo bio čuvar ćivota Svetog Vasilija Ostroškog. U „studenoj steni toplote radi Božije“ ( kako je svetac, slava mu i milost, govorio o sebi ), kod velikog Božjeg ugodnika i čudotvorca mnogima je pomogao da nađu lik Gospodnji u sebi. Podsećao ih je da Bog jeste ljubav – a ljubav je oganj koji prosvetljuje, ali i sažiže. Jer, Bog nije sentimentalni starčić koji se smeši na svaku ljudsku nepodopštinu – kakve god svinjarije da pravimo, sve je „super“ i svi ćemo u raj...Sećam se jedne svoje duhovne nedoumice, koja mi je razrešena upravo posle ispovesti kod oca Joila, pred ćivotom Svetog Vasilija. Ta nedoumica, jača od moći poimanja, upravo je izazivala strah u mojoj duši – ali, posle razgovora, posle jednostavnog podsećanja na ono Hristovo da se ne bojimo, jer je On pobedio svet, teret se skinuo, i iz Ostroga sam otišao kao na krilima.

ČUDA U OSTROGU

Otac Joil je često pričao o sili Gospodnjoj koja se javljala preko Svetog Vasilija:“Da nam ništa nije Gospod ostavio nego samo Svetoga Vasilija Ostroškoga Čudotvorca! Skoro četiristo godina kako po onoj maloj pećinskoj crkvi, fizički maloj, ali bezgraničnoj, slivaju se rijeke živih ljudi sa svih krajeva svijeta. I možemo slobodno da rečemo kao ono u Evanđelju da slijepi progledaju, gluvi pročuju, gluvonijemi progovore, uzeti hodaju, gubavi se čiste. I jedno čudo, baš kad sam htio da idem u ovaj manastir što smo sagradili kod Kolašina, posvijećen Kirilu i Metodiju. Bio je avgust mjesec, dovodi majka sina negde oko 26 godina starog. Ona kaže meni, veli oče, ovaj moj sin je gluvonem, a meni neka inspiracija Svetog Vasilija, pa pred Bogom rekoh, ako Bog da od danas neće biti gluvonijem i pročitam molitvu kratku što čitam većinom nekom bolesniku. Pomažem ga uljem iz kandila Svetog Vasilija i kažem kako se zoveš, a on Miodrag kaže, Miodrag se zovem, ja ga pitam dalje nešto, on govori čisto. Majka se čudi, počela da plače, je li to istina, a onaj narod ćuti. Ja posle pomislim koliko je čuda učinio sveti Vasilije, da nikad nije čuo nikakvu riječ, okle njemu srpski jezik sad da govori. Pa onda, dao mu glas da govori, dao mu uši da čuje. Ko bi to mogao danas na svijetu, kakva medicina to da uradi. /.../A evo, 1993. godine Hristina J. iz Nikšića, Zorana i Vjere J, slijepa od rođenja, i rođena u sedam meseci, i još bolesna od leukemije i doveli su je sa klinike, treba za par dana da umre i oni kao zadnje dovodu je u Ostrog. Ja čitam molitve, to nije da mi je neko pričao drugi, posle dva sata ona je videla kao onaj što najbolje oči ovde ima. Nikad joj nije trebalo ništa da stavlja, ni naočare ni ništa, a kad su je poveli na kliniku da vide da li ima leukemiju, leukemiju nije imala. To je sad zdravo dijete, baš su je dovodili i ja kažem svratite ovamo da pokažemo čudo Božije i svetog Vasilija Ostroškog./.../Toliko bih imao ja da pričam o čudima svetog Vasilija koja sam doživeo tu, da je čak sveti Vasilije vaskrsnuo jednu ženu iz Dalmacije. Došao je kod igumana Georgija jedan čovek iz Dalmacije i kaže oče, (a ja sam bio tada prosvetni radnik nijesam bio u monaštvu), nešto vi treba da pričam, jedno čudo. I on je ispričao. Ima ženu i petoro djece, šesto djete kad se rodilo žena je dobila trovanje krvi, mučili su se oko nje i lekari su rekli može da je nosi kući i da umre kod kuće. I on je ponio, veli - Tri dana je bila tu i trećega dana žena zinu i umrije. Padoše ona djeca na nju, počeše da vrište, ja pao na sred kuće, pa zavapih: “Sveti Vasilije, čudotvorče, ako ćeš ikada da mi pomogneš, pomozi mi danas”. Oče, otvaraju se vrata od kuhinje, ulazi sveti Vasilije sa onom mitrom plavom, pogleda mene, pođe ka ženi, dunu joj u usta i žena ustade. Eno, veli, sad čuva goveda, potpuno zdrava. I ja sam često pomišljao, zaključio sam da sigurno ima toliko slobodu pred Gospodom…. “(1)

ZAŠTO JE BIO PROTIV PUŠENJA

I tada je, u Ostrogu, otac Joil govorio protiv nikotinomanije, što su mu neki, kao preteranu strogost,  zamerali. Nije valjda toliki greh, protestovali su strastveni korisnici duvana. A on je, oslonjen na Svete Oce, tvrdio da baš jeste, jer čovek truje i sebe i druge. Sveti Nikodim Svetogorac je govorio:“Na bogosluženju se pali tamjan i kako sluge greha da ne smisle neko svoje kađenje – pušenje? Prvo je prijatno Bogu, drugo treba da bude prijatno Božijem neprijatelju – đavolu.“ Sveti Jovan Kronštatski je učio:“Čovek je izopačio i samu čulnu nasladu. Za miris i ukus i delimično samo disanje, on je smislio i dimi skoro neprestano ljut i smradan dim, prinoseći to kao stalnu kadionicu demonu, koji živi u telu, zaražava ovim dimom vazduh svog stana i spoljašnji vazduh, a pre svega se napaja ovim smradom sâm – i ovo stalno ogrubljivanje svojih osećanja i svog srca koje stalno guta dim ne može da ne deluje i na tananost iskrenog osećanja, ono mu daje telesnost, grubost, čulnost.“ U tom duhu je poučavao i otac Joil. 

Jednom je, baš u Ostrogu, pričao o rimokatolkinji s primorja koja je čula njegovu besedu, ali – na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo. I dok je iz Gornjeg Ostroga silazila u Donji, upalila je cigaretu. Cigareta je gorela, ali nije sagorevala. Ona je bacila, i upalila drugu: opet isto. I opet, i opet. Na kraju je bacila i paklicu, i pohitala jer je shvatila da joj svetac ostroški ne da puši. Uskoro se i krstila u pravoslavlju.

U SVETOM ĆIRILOVCU 

Otac Joil je, čudom Božjim, dovršavajući ostroško poslušanje, po naročitom znamenju sviše, osnovao manastir Ćirilovac iznad Kolašina, a uskoro je tu iznikao i manastir Majke Božje Jerusalimske. Da bi se odužio besmrtnom NJegošu, na brdu Ključki Tavor podigao je doslovnu kopiju srušene kapele sa Lovćena. Narod je sa svih strana hitao ovom kaluđeru ( kalo geros znači „dobri starac“ na grčkom jeziku ), i pitao ga, i slušao ga. Kako je to izgledalo, pisao je Nenad Badovinac 2016:“Kada je otac Joilo stigao, ušao je u crkvu, a i mi odmah nakon njega. Očitao nam je molitvu i seo je u tron. Zatražili smo blagoslov i kada smo se vratili na naša mesta u prednjem delu hrama, on je pozivao jednu po jednu osobu i razgovarao sa njima o njihovim ličnim problemima i razlozima njihovog dolaska. Za to vreme, svi ostali su izišli iz crkve. Stajali smo na suncu ispred hrama i čekali na red. U jednom momentu kada je otac Joilo završio razgovor sa nekoliko njih, izišao je iz crkve i počeo da zvoni na zvono kao poziv na molitvu. Ubrzo su stigle monahinje i tada je počela služba.“
Služba Bogu, pa služba narodu. 

OPOMENE BIVŠIM KOMUNISTIMA

Otac Joil je uobičajio da svakodnevno služi Liturgiju i da poučava narod. U visokim planinama, zimi opkoljen snegom, udisao je čist vazduh i išao putevima Duha Gospodnjeg. Učenje je, kao i kod drugih ljudi Božjih bilo povezano sa lečenjem. To i jeste poruka svakom pravoslavnom svešteniku, koju je zapisao Vladika Nikolaj:“Ne zveči, nego leči“. Učenje je lečenje, a ne prazna priča. Zato je otac Joil i dalje pokazivao da Bogu treba prilaziti sa strahom i trepetom, kroz istinsko pokajanje. Bez pokajanja, nema obnove uma i srca.

Veliku pažnju je posvećivao bivšim komunistima, tražeći od njih duboko shvatanje da su pripadali zločinačkoj organizaciji, i pozivajući ih da ispune epitimiju i da, kad ih ispovedi, jasno i čvrsto ponove Simvol vere, koji su gazili dok su služili Brozu i kompartiji. Bio je podrugljiv prema lažnom moralu komunista. Pričao je šalu o jednom koga su primili u Titovu partiju, pa ga upozoravali da bude ideološki budan:“Budi budan, Desimire, budi budan!“ Posle tri dana, ovaj dođe i vrati im partijsku legitimaciju:“Evo vam ova knjižica. Ja tri dana nisam spav`o i više ne mogu da izdržim budan!“

PRAVOSLAVLJE JE JEDINA ISTINA

Bio je izraziti antiekumenista i antimodernista:“Mi pravoslavci smo najsrećniji narod samo da umijemo da prihvatimo svim srce, svom mišlju i svom dušom Gospoda, i da prihvatimo vjeru koja čini čuda. /.../ Pravoslavlje je staro dvije hiljade godina i tu je vjeru propovjedao, ni sveštenik, ni anđeo, niti čovjek, nego Bogočovjek Gospod Isus Hristos. On to predade apostolima, apostoli dalje i ostade nepromjenjiva vjera, hvala Bogu, do dana današnjeg. I kad bi ovaj nesrećni zaluđeni narod na ovoj planeti prihvatio ovu životvornu, spasonosnu vjeru, na zemlji bi nastao mir, nastala bi ljubav, nestalo bi granica, sve bi bilo naše zajedničko i čitava planeta bi živjela u ljubavi i slozi./.../Pogledajte kako su udarili jeretici na pravoslavlje i šta su masoni uradili od Velike Rusije. I baš su se okomili na pravoslavnu vjeru, a ne znaju nesretnici da se pravoslavci mole Bogu za sve narode svijeta, jer smo svi iz Nojeve lađe. I sad su u poslednje vrijeme udarili i na Crkvu i ono malo stado koje se kupi oko Crkve, na pastire koji se muče i bore protiv đavola i njegovih slugu. Još im je ostalo to da razbiju i onda da nastane haos na zemlji.“(1)

Otac Joil je učio da hrišćanin ne može biti darvinista iz mnogo razloga: recimo, Bog Koji je postao Čovek, Gospod naš Isus Hristos, nije mogao imati majmunske pretke. To jedno – a drugo je etika. Ako je čovek postao od majmuna, govorio je vladika budimski Danilo, ostaje mu samo da se boji jačeg gorile. Otac Joil je, veoma svesno, izlagao suštinu darvinizma kao bezbožničku budalaštinu:“Neprijatelji ljudskoga roda izmislili su kako smo mi postali od majmuna. Potplatili nekoga nesrećnog masona Darvina koji je napisao lažnu teoriju kako je neki majmun putovao, video nešto žuto gore, onu bananu i razmišljao čitavog dana kako će da dokuči, išao, mislio i naišao na neki štap, uhvatio ga u prednje šape. Podigao se i nešto mu je kvrcnulo u leđa i postao je čovek od majmuna. Eto, takvu teoriju ludu su izmislili u koju ni dijete ne bi moglo poverovati, a ne da doktori nauka i vladari vjeruju u to.“(1)

A veruju. 

GREH ABORTUSA

Naročitu pažnju je posvećivao grehu utrobnog čedomorstva:“Djeca koja su ubijena u utrobi matere, biće odrasli ljudi na Strašnom sudu i poznaće svoje roditelje i roditelji će poznati njih, iako ih nijesu vidjeli, iako su ih iz mraka u mrak ubacili, bacili u kanalizaciju ili destilacione aparate. I ta djeca koja ne mogaše da se odbrane od zločinaca roditelja osudiće svoje roditelje. I svi ljekari ginekolozi naći će se u vječnim mukama, gdje nikada mira neće imati. A i na ovoj zemlji proživjeće isto užasno i oni i njihova djeca, jer su i djeca njihova prokleta. Žao mi je te djece. Jer su meni u Ostrogu dolazila ta nesretna djeca ginekologa. Ta djeca moraju da žive hrišćanski, da se krste, da poste, da čitaju molitve, da idu u crkvu svakog praznika i nedjelje i Bog njih neće kazniti zbog grijeha njihovih roditelja. Ali bez velikog truda i podviga, ta su djeca vrlo ugrožena. Zato, ginekolozi, pokajte se i plačite do kraja života i činite dobra djela i nemojte više da ubijete nijedno dijete, nego nagovarajte majke da rađaju. Jer što Bog oživi, čovjek ne smije da ubije.“(1)

Govorio je da je abortus prestup koji vapije na nebo, i zbog koga ćemo mnogo plaćati. Nevina krv nerođenih nije voda, i ne može ostati neosvećena. Pričao je o slučajevima koje je znao sa ispovesti ( naravno, nije pominjao imena, jer to sveštenik koji ispoveda pokajnike nema pravo da čini ). Govorio je o jednoj nesrećnici koja je imala sedamdset abortusa i iz koje je, kako je tvrdio, zaudarala smrt. Ona je rodila samo jednu ćerku, i ta je postala popadija, ali je, zbog posledica majčinog greha, poludela – a sveštenik, njen muž, nije mogao, po kanonima, da se razvede. 
Rusija, Ukrajina, Srbija, Crna Gora su zemlje sa ogromnim brojem abortusa – ko ima čime da misli, neka misli zbog čega se sve ovo dešava.

POTONJA VREMENA

Svedočio je otac Joil da su ovo potonja vremena, i upokojio se baš u doba početka rata na Ukrajini 2020. Tako često biva; krstonosni duhonosci opominju, opominju – ljudi slabo slušaju, i onda dođe čas da nepokajani žanju što su sa đavolom sejali. Tako i starac Jefrem Arizonski, koji je rekao da će dva meseca posle njegove smrti nastupiti veliki događaji i iskušenja– i zaista, on je umro decembra 2019, dva meseca posle toga počeo je rat koronom, koji se sada prelio u zbivanja na zemlji Svete Rusije. Trajaće tako, rekao je starac Jefrem, dok ne nastupi mir Hristov. Ne bude li pokajanja, istorija se okončava: i u to hrišćanin ne sumnja. 

Istinski duhovnici, ti dobri starci naši, velika su uteha ljudima koji traže smisao života. Ko zna koliko su ljudskih duša spasili od čamotinje i beznađa. Avaj, sve ih je manje. Bog nam ih uzima jer ih nismo dostojni – nema ko da sluša. Uzimamo „šarene pilule za li-lu-le“, ali one ne daju smisao postojanju. A to je jedini lek.

Bog da prosti dušu oca Joila, a nas da spase i pomiluje!

     
UPUTNICE

saznajlako.com/2014/10/30/otac-joil-bulatovic/
http://zapisi-reportaze.com/molitva-oca-joila-za-isceljenje-od-crne-magije-manastir-cirilovac/

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda