Piše: Valadimir Dimitrijević

ULOGA INTELEKTUALCA

Profesor dr Jovica Trkulja je srpski intelektualac koji je, između ostalog, posvetio svoj rad borbi za slobodu mišljenja. NJegov svetli trag, pored mnogih je časopis „Heretikus“, koji je nastojao da pokaže cenu plaćenu za slobodu uma u doba Josipa Broza, ali i danas.( https://hereticus.rs/)

 Zadatak intelektualca je da se ne miri sa zatečenim stanjem društva. On poziva ljude da se izdignu iznad očevidnosti, i da krenu ka boljem i pravednijem poretku. Kada se intelektualci odreknu svoje misije, i počnu da pružaju „dobre usluge“ vlastodršcima ( što ne znači da ne mogu da služe svojoj državi i narodu; ali, vlastodršci, naročito oni loši, nisu država ), nastaje ono što je Žilijen Benda nazvao „izdajstvo žreca“ (francuski izraz „clercs“ prevodimo kao „žreci“, što je staroslovenski izraz za sveštena lica, uzdignuta iz naroda da prinose žrtve višnjoj stvarnosti ).  Po Bendi, s jedne strane su laici, sa druge žreci; običan narod i intelektualci.

Da li postoji neki drugi etos osim laičkog etosa, koji je, po Bendi, pragmatičan, ograničen na svakodnevicu, sebičnjački i povod za svaki rat i nasilje? Naravno, veli francuski mislilac:uzvišeni etos su stvarali ljudi koji su kočili laičke mase i stavljali im prepreke ideala na njihovom putu ka sveopštem ratu. Takvi ljudi žive od radosti istraživanja u oblasti nauke, umetnosti, metafizike. Oni ne žele prolazna dobra, i, parafrazirajući Evanđelje, može se reći da njihovo carstvo nije od ovoga sveta. Oni su zagovornici univerzalizma nasuprot partikularizmu, idealizma nasuprot realizmu, večnog nasuprot vremenskom. Zbog toga što od masa traži da se uzdignu iznad sebe, žrec mora da shvati da nikad ne može biti popularan, i da to sasvim mirno prihvati.

Žreci su se na dva načina opirali političkim strastima – ili olimpijskim uznošenjem nad njima, poput Getea, Malbranša i Da Vinčija (čime su pokazivali vrednost vita contemplativa) ili moralističkim univerzalizmom koji je, kao u slučaju Erazma Roterdamskog, Kanta i Renana, bio humanistički apstraktan. Žreci nisu mogli da spreče mase da se obračunavaju u želji da ostvare naloge volje za moć; mogli su, međutim, da spreče obogotvorenje varvarstva. Čineći zlo, čovečanstvo je znalo šta je dobro ( žreci su mu govorili ), i tako se razvijala civilizacija.    
Danas toga ima sve manje. A neophodno je. 

SLOBODAN JOVANOVIĆ KAO UZOR

Takav, uzoran intelektualac, po  Jovici Trkulji bio je, sa svim svojim slabostima u praktičnoj politici, i Slobodan Jovanović, o kome Trkulja piše:»Posedovao je retke odlike srpskog intelektualca koji jasno razlikuje državu od njenog političkog režima. Uspevao je da smesti u širi kontekst i teorijski utemelji svoj pogled na aktuelna društveno-politička zbivanja. Svi njegovi tekstovi su pisani sa samosvešću da je na našem izbavljenju iz bespuća „najjače oružje kultura i obrazovanost, da se tim sredstvima najbolje brane naši interesi i najbolje zaštićuju tekovine našeg naroda“ (Stojan Novaković). NJihov kredo je misao da je prisustvo autonomnog kritičkog intelektualca u modernom polisu ključ demokratije i da bi „izdaja znalaca“ i dominacija „poluintelektualaca“ imala kobne posledice za sudbinu našeg naroda. Pojedinac, pisao je Slobodan Jovanović, bez sumnje treba da bude učlanjen u pojedinim kolektivitetima i da služi njihovim ciljevima, ali u toj službi ne sme se sav iscrpsti, ako neće da u sebi ugasi ognjište slobode savesti.» 
Na putu srpskog intelektualca, trebalo je deliti sudbinu sa svojim narodom. Tako je činio i Slobodan Jovanović, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. I profesor Trkulja je bio spreman da to čini. U svojoj knjizi «Na rubu propasti», objavljenoj posle NATO bombi 1999, dao je neku vrstu dnevnika koji i danas deluje krajnje aktuelno. 

DA LI ĆE ZLO POBEDITI? 

Ključno pitanje koje se u to vreme ( a i danas ) postavljalo glasi:»Da li će zlo ovladati svetom». Narogušeno, stravno, opremljeno svim mogućim oružjem, ono urla da bi nas nateralo da kleknemo. Osnovni zakon tog zla je:»Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu», kako je Harold Pinter definisao načelo NATO Imperije. 

U svom zapisu u kome je postavljeno pitanje o trijumfu zla, profesor Trkulja je rekao:» Noću, 24. marta 1999. godine Srbija i SRJ napadnute su bombama i raketama od strane Severnoatlantskog pakta – NATO. Nakon Austro-Ugarske 1914. i Nemačke 1941, sada su nekadašnji saveznici Srbije krenuli u kolektivno kažnjavanje Srba. NJihove bombe ruše suverenitet Jugoslavije, Povelju UN i temelje međunarodnog prava, što predstavlja opako i neodgovorno poništavanje osnovnih tekovina moderne civilizacije. Više stotina aviona NATO danima neprestano bombarduje vitalne i strategijske objekte širom zemlje. Nisu pošteđeni ni škole, bolnice, fabrike, mostovi, crkve i manastiri, kulturni spomenici, groblja... S bombama je palo i sudbinsko pitanje: Da li će zlo konačno ovladati svetom? To pitanje lebdi na usnama bombardovanog naroda koji iz podzemnih skloništa, kao nekada progonjeni hrišćani iz svojih katakombi, upire poglede, molitve i nade ka nebu. Međutim, nevidljivo zlo s neba bljuje rakete i bombe, s namerom da satre njihovu poslednju nadu i veru.Pri bljesku „tomahavki”, građani Srbije otkrivaju zastrašujuće lice „novog vrlog poretka” i stravične slike tehnološkog rata u kojem je već hiljade Srba i Albanaca izgubilo živote, a egzistencija miliona dovedena u pitanje. Dok su „pustinjska” i slične oluje 90-tih godina tek nagovestile, „odlu¬čna akcija” na Jugoslaviju pod ciničnim nazivom „Milosrdni anđeo” belodano je razotkrila kako se putem frankenštajnskog rata, uz instrumentalizaciju UN i drugih međunarodnih organizacija, pomoću planetarne industrije svesti – nemilosrdno satiru svi oni koji stoje na putu interesa svetskih moćnika i koji nisu spremni da bespogovorno prihvate njihove istine i laži.

Saterani u bespuće istorije, XX vek ispraćamo sa zlim slutnjama i strepnjom od svoje budućnosti kao povampirene prošlosti. Jer, zahvaljujući zlu, nasilju i prevarama naša budućnost je na pragu XXI stoleća ugrožena i dovedena u pitanje. U tragičnim okolnostima rata, kada su sile zla pokuljale iz neba i zemlje preteći da nas zbrišu sa lica zemlje – naša sudbina, ipak, najpre zavisi od borbe protiv zla. Reč je, pre svega, o velikom (orvelovskom) zlu koje licemernu retoriku humanizma i ljud¬skih prava pretvara u rat i zločin i koje je danas premrežilo i pomračilo nebo nad Srbijom, bacajući senku na najsvetlije tekovine moderne civilizacije.“

Iskežena njuška zla i jedan mali, naivni, ali nepokoran narod, suočili su se na kraju veka, kada je 999 trebalo čitati kao 666. 

PEKIĆEVA PITANJA 

Dvanaest godina pre bombi koje su pale na Beograd, primajući NJegoševu nagradu, Borislav Pekić se pitao:“ Gde su u ovom prosvećenom, naprednom veku vrednosti kojima je NJegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je Istina? Gde Pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je čovečnost, Blagorodnost, Plemenitost? Gde Odanost, Požrtvovanje, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskoga, izgubljenog u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava? Zar će se LJudska pustolovina vratiti stvaralačkom mitu prapočetka, iz koga je na svetlost istorije izvedena, ali ne onako kako se helenski i balkanski argonautički heroj Jason trijumfalno vratio sa Zlatnim Runom o ramenu, nego, pobeđena i osramoćena, s odrtom, krvavom, prljavom kožom svojih zabluda, iluzija i grehova? Ako prvi stihovi „Vijenca“ odaju moje zebnje, stih s kraja „Luče“ – „Voskresenjem smrt si porazio“ – vraća moje nade. Ali šta nas čeka: „era strašna ljudskijema koljenima“, ili će se plovidba za Zlatno Runo humanog identiteta i svrhe, svemu uprkos, nastaviti i borbom neprestanom „voskresenjem smrt poraziti“, da nas u neku Arkadiju dovede, nije nam dano da znamo. Koji će se od ovih NJegoševih stihova oživotvoriti u sudbini potomstva, neizvesno je.“

Kao da je slutio. Šta slutio? Znao je pisac „Besnila“ kakvo nas besnilo čeka. 

DA LI SMO MOGLI DRUGAČIJE? 

U trenucima kad najjače sile sveta satiru Srbe, koji su, u istoriji, dali toliko života za slobodu i veru u Evropu kao uljuđeno društvo u kome ima mesta za svakoga, Trkulja se pita – da li ima smisla stalno prkositi nadmoćnijima i da li smo mogli da se nekako izvučemo. Tek su završeni ratovi za „jugoslovensko nasleđe“ ( 1991-1995 ), a mi opet dobijamo po glavi. Ko to može da izdrži? Ima li bilo kakve nade? 

Možda je odgovor u nekom književnom delu.

Ili bar uteha. 

U vreme NATO bombi, ulični prodavci knjiga pokušavali su da prodaju koji primerak više, ali narod naš, kao oni milicioneri iz pesme Brane Petrovića, „umnoj patnji nestasali“, nije bio naročito zainteresovan, čak ni za laćno utešne naslove tipa „Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem“. Trkulja, kao i svaki knjigoljubac i knjiški moljac i knjigotražitelj, poslušavši reklamu jednog od uličnih prodavaca, odlazi u sklonište sa knjigom Ive Andrića, „Nemirna godina“. 

Andrić smiruje i leči:“U opštoj galami i bučnim reakcijama na pani¬čne vesti koje su se munjevito smenjivale, nije bilo prilike da knjigu otvorim. Ali, kada su počele da dopiru prve detonacije i, posebno, kada je naređeno da svi stave maramice na usta zbog otrovnih gasova, nastupio je muk i grobna tišina. Iskoristio sam priliku, nasumice otvorio knjigu i počeo da čitam: „Rat je sada i život i smrt i sve ono što je između njih. A ovih letnjih dana 1944. godine rat je, ovde u Beogradu, više od svega – razaranje. Ko nije znao pravo značenje te reči, može da ga nauči sada i ovde.” Melodija i smireni tok Andrićeve rečenice povukao me je kao matica moćne reke i izmestio iz strašne stvarnosti. Nestvarna igra neuhvatljivih senki i stvarnih likova izbezumljenog i strahom ubijenog sveta u polumračnom skloništu – počeli su da se prepliću i mešaju sa slikama i likovima iz knjige. Kako je napetost oko mene rasla, sve dublje sam tonuo u stranice knjige. Ubrzo više nisam uspevao da razlučim slike i likove iz knjige od ovih koji su izranjali iz tame skloništa. Kao na postmodernoj pozorišnoj sceni, pred mojim očima su se istovremeno odigravale dve paralelne radnje. Čitajući knjigu, gledao sam životne scene sa stvarnim likovima mojih suseda u skloništu. I obrnuto, gledajući oko sebe žive slike straha, beznađa i panike, bio sam siguran da su to već viđene slike, precizno, s neuhvatljivim detaljima naslikane u Andrićevim novelama: „Tako se dešava da su, pored velikih razaranja na vidljivim predmetima, još veća i teža ona u ljudima i među ljudima, koja tek pojedinci i tek postepeno počinju da sagledaju i shvataju. Ta razaranja svlače i poslednju masku sa čoveka, prevrću njegovu unutrašnjost, izbacuju na videlo neočekivane osobine, u protivnosti sa svim onim što se o tom čoveku znalo i mislilo i što je on sam o sebi verovao; ona pomeraju prilike u porodicama i menjaju osveštane društvene norme i odnose, čak i one koji su smatrani večnim i ne-promenljivim, kao što su odnosi polova.” Likove iz Andrićevih novela nisam morao tražiti. Oni su sami iskrsavali iz polutame skloništa: za¬brinuta majka, (bez)osećajni sin, muž „zaštitnik” i njegova „krhka” ženica, hrabri Zeko i dr.

Kada je zvuk sirene javio da je opasnost prošla, nestala je napetost i sve se najednom smirilo. LJudi u skloništu su polagano dolazili sebi, poprimajući svoj stari izgled, govor i držanje. Žurno su, kao postiđeni, napustili sklonište. Za njima je ostao samo bolni osećaj stida, unutrašnjeg razaranja, a pitanje da li će zlo ovladati svetom bez odgovora.“
Stid je poslednja odbrana čoveštva. Jer, svi smo krivi za sve. Naročito smo krivi što smo zapljuvali dveri svojih unutrašnjih hramova, što smo zaboravili Boga i savest. Andrić nas podseća na čoveštvo kao jedini put ka izlazu iz lavirinta krivice koja se, kad se naoruža bomba sa osiromašenim uranom, pretvorila u čudovište iznad naših glava 24. marta 2022. godine. 

999 JE 666 

I pokazala svoje pravo lice bombama na Vaskrs 1999, o čemu je Trkulja pisao podsećajući nas na ranija „vaskršnja bombardovanja“ koja nam je priredio razvijeni Zapad:“Prvi put je to bilo na katolički Uskrs 6. aprila 1941. godine. Iako je Beograd bio proglašen za otvoren grad, Nemci su ga surovo bombardovali kao odmazdu za odbijanje pakta s Hitlerom. Grad je razrušen a u ruševinama je stradalo više desetina hiljada Beograđana. Bio je to početak zlog proleća i novog stradanja jugoslovenskih naroda. Drugi put su bombe padale na Beograd i druge gradove Srbije i Crne Gore na pravoslavni Uskrs 16. aprila 1944. godine. Toga dana na nebu se pojavilo mnoštvo aviona. Bili su to saveznički avioni koji su nameravali da zadaju odlučujući udarac okupacionom režimu. Sluteći kraj rata, izmučeni ljudi su izašli na ulice da pozdrave moć¬ne vesnike pobede i mira. Međutim, avioni su sru¬čili bombe na ruke uzdignute ka nebu. Danas, 55 godina kasnije, po treći put us¬kršnji praznici u Srbiji protiču u znaku bombi.“

Bombama protiv Hrista, Raspetoga i Vaskrsloga – ima li tačnije potvrde reči Dostojevskovog Miškina da je rimokatolicizam gori od ateizma, jer je prpovedao Zapadu izopačeni lik Hrista, Koji je, umesto Boga LJubavi i Praštanja, postao idol nezabludivog pape u Vatikanu? A od papizma protestantizam, a od protestantizma sekularizam, i borbeno bezbožništvo „kraja istorije“ ( Fukujama ).  

A Srbi, baš Srbi su uvek prvi na svojoj koži osećali kuda je Evropa, bez Hrista i protiv Hrista, otišla, pretvarajući se, skupa sa svojom američkom ćerkom, u Belu Demoniju ( izraz Vladike Nikolaja ). 

BAKINA MOLITVA 

A onda profesor Trkulja prestaje da ide u sklonipšte, i ostaje u svom stanu, sa hartijom i olovkom. I kao svaki Srbin, koji, čak i kad ne zna za Boga, ipak oseća NJegovo prisustvo u strašnim časovima istorije, uzdiže um ka svojim precima, i seća se, prisno, svoje bake Milice, čiju je molitvu kao mali upamtio dok ga je baka spremala za počinak:“Rođena nekoliko godina nakon Bosanskohercegovačkog ustanka u gudurama Grmeča, život joj je tekao u znaku bede, buna i velikih, svetskih ratova. A u velikim ratovima i gubici su najveći. U Prvom velikom ratu izgubila je sve sem „malog u bešici sina”. Između dva rata se ponovo udala, kućila, ra¬đala, sahranjivala... Drugi veliki rat joj je ponovo uzeo sve „što se siromahu uzeti može”. Sama sa nejakom decom i zavežljajem u ruci otisnula se u „beli svet”, vozom bez voznog reda.
Ta žilava i vedra starica (koju su svi u selu zvali Baka-šaka, zbog velikih šaka i darežljivosti) skidala je svoju ruku sa mog čela da bi se prekrstila. I dok bih ja ušuškan i utopljen, izvan svakog zla, tonuo u san, ona je tiho izgovorila svoju molitvu: „Daj, Bože, da budemo pa makar manje imali”.

Baka Milica se davno preselila među junake svojih bajkovitih priča. „Nema smrti, postoje samo seobe naših duša”, govorila je ova nepismena starica koja nikada nije čula za Platona i Crnjanskog. Nestali su i darovi iz njenih velikih šaka. Meni su u amanet ostale reči njene molitve koje nisam nikada do kraja razumeo, ali kojima sam u trenucima stanovite tuge i beznađa, grejao dušu iskricama nade i vere.

Dugo sam bezuspešno tragao za smislom bakine molitve: od Hrista, preko Hegela i Marksa do Sartra i Froma, ali aporiju između „biti” i „imati” nisam razrešio. „Daj, Bože, da budemo, pa makar manje imali”?! Najzad, u ovim ratnim noćima pogibelji i beznađa, pri zaslepljujućem bljesku „tomahavki” – razotkrio mi se pravi smisao i poruka te molitve. U našoj zavičajnosti na brdovitom Balkanu mi živimo svoje čvornovate živote slažući varku na varku. „Tu smrti nema, ima samo seoba” (Crnjanski). Biti i pretrajati na balkanskoj vetrometini, bespuću i beznađu uprkos. I ne samo biti i (pre)trajati, nego i zadržati dostojanstvo uspravnog hoda i ostati u zavičaju ljubavi i plemenitosti.“

Prošle su mnoge godine od NATO zverstva prema Srbiji i Crnoj Gori 1999. I dalje umiremo od posledica bombardovanja osiromašenim uranom. NATO Imperija je ovih dana u oganj bacila Ukrajinu, koju je, jednom i zauvek, htela da učini Antirusijom. I Srbi, kao „mali Rusi na Balkanu“, opet su pod prismotrom satanskog oka. I opet se mnogi pitaju – hoće li zlo trijumfovati, makar i privremeno. 

Ali, molitva bake Milica i dalje važi:“Daj, Bože, da budemo, pa makar i manje imali“. 

Izvor: Pravda