Piše: Ivan Pajović
U vremenu ozbiljnih kriza veliki procenat stanovništva je po pravilu preplašen od nestašica osnovnih životnih namirnica i potrepština. Na početku kovid-krize pre dve godine nastala je komično-paradoksalna situacija nestašice toalet-papira, koja je izbila naglim povećanjem tražnje, tj. neopravdanom i teško objašnjivom stihijskom kupovinom tog proizvoda. Ova nestašica trajala je tek par dana i srećom nije imala veće posledice na rast cena ili nekakav domino-efekat na drugu robu široke potrošnje.
Slična situacija događa se trenutno u Rusiji sa konzumnim rafinisanim belim šećerom, čiji deficit očigledno postoji samo u glavama ruskih građana, koji stihijski kupuju i bezrazložno prazne rafove ovog proizvoda. Građane kao da je uhvatila nekakva „šećerna pošast”, strah od nestašice, iako je Rusija veliki proizvođač šećerne repe, a da pritom – u šali rečeno, Zapad nije Rusiji uveo sankcije na sađenje ove industrijske kulture. Šećer u Rusiji nije uvozni proizvod i proizvodi se u sasvim dovoljnim količinama za sopstvene potrebe, čak se deo proizvodnje izvozi. Međutim, neke je uhvatio strah od nestašice, pa su počeli da kupuju šećer čitavim kolicima, čime su izazvali nagli rast cene na malo. Tržište, kao i uvek, munjevito reaguje, pa sa povećanom tražnjom raste i cena, koja je u kratkom roku dostigla oko 100 rubalja, što je oko tri puta više od uobičajene. U jednom trenutku šećera nigde nije bilo u maloprodaji, jer su sve zalihe rasprodate čak i za veoma povišenu cenu. Tržišni špekulanti su se, naravno, obradovali ovakvoj stihijskoj kupovini i mogućnosti da u kratkom roku ostvare neočekivanu prekomernu dobit. Oni su jako dobro znali da nikakve nestašice šećera nema, jer je bilo moguće kupiti na veliko neograničenu količinu po uobičajenim cenama od oko 23 rublje za kilogram, a prodavati za 100 i više rubalja na malo. Jasno je da će oni strpljivi, kada stihija splasne, ponovo moći kupiti šećer po uobičajenim maloprodajnim cenama, pa možda i nižim. Cena može pasti i ispod uobičajene jer je šećer roba koja se može čuvati pet do osam godina, a oni koji su ga nakupovali u ogromnim količinama ispadaju sa tržišta, tražnja će u dužem periodu opadati, a samim tim i cena robe.
Treba imati u vidu da će u ne tako dugom roku pristići i šećer iz ovogodišnje proizvodnje, pa će skladišta biti prepuna i to po pravilu dodatno obara cenu. U šali rečeno, oni koji su podlegli stihiji sedeće na džakovima šećera kupljenog po 100 i više rubalja, a oni koji nisu podlegli kupovaće ga posle izvesnog vremena pod normalnim okolnostima za sniženu cenu.
Da je postojala ma kakva opasnost od nestašice, vlasti bi uvele racionalizaciju potrošnje na više različitih načina, ili ograničenjem prodajne količine, ili uvođenjem određenih talona ili bonova (tzv. tačkica). Međutim, za tako nešto nije bilo nikakve potrebe. Rusija je u 2019/20. godini proizvela osam miliona tona šećera, dok su unutrašnje potrebe bile nešto manje od šest miliona tona. Razlika je otišla u izvoz. Ove godine je izvoz šećera zabranjen sankcijama, tako da je i to dodatni razlog zašto na unutrašnjem tržištu nije moguća nestašica.
Treba imati u vidu da sve nestašice ne nastaju na osnovu panike, već su neke utemeljene ili na realnoj osnovi, ili su smišljeno izazvane iz špekulativnih razloga. U evropskim zemljama već su se pojavile nestašice osnovnih životnih namirnica, pre svega rafinisanog suncokretovog ulja i brašna, ali one nisu nastale na osnovu panike, već realne situacije koja se odnosi na rat u Ukrajini. Ukrajina i Rusija su najveći svetski izvoznici žitarica, a Ukrajina najveći izvoznik rafinisanog suncokretovog ulja. Kako su Rusiji uvedene sankcije na izvoz hrane, a u Ukrajini besni rat koji ograničava komercijalno poslovanje, nestašice u Evropi nisu posledica iracionalne stihije već realnih tržišnih okolnosti. Ove okolnosti mogu se još i dodatno pogoršati, jer u Ukrajini očigledno ove godine neće biti prolećne setve, te će izostati i žetva, a potom i prerada hrane. Ta situacija izazvaće nestašice u samoj Ukrajini, koja neće biti u situaciji da svoje dosadašnje viškove izvozi u Evropu. Takođe, ne vidi se ni kraj sankcijama protiv Rusije, premda one za sad čine više štete Evropi nego samoj Rusiji. Dodatni problem sa povećanjem cene hrane i njenim nestašicama pravi i trostruko povećanje cene veštačkog đubriva, čiji je Rusija takođe bila veliki izvoznik.
Ali sve ovo je tek vrh ledenog brega, jer pored realnih nestašica i poskupljenja prehrambenih proizvoda postoji isti slučaj i sa energentima, koji u ceni proizvodnje određenih roba učestvuju i do 30%, tako da tržišne promene mogu izazvati domino-efekat. Sumorna je slika opšteg pada životnog standarda u Evropi zbog ukrajinske krize, ali ovo je nažalost je tek početak.
Više tekstova autora Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
