Piše: Vladimir Dimitrijević             

ZAŠTO OVO NIJE NAUČNI RAD? 

Sve sam bio pripremio za rad o međuratnoj recepciji Dostojevskog u našoj „desnoj“, „konzervativnoj“ ( u stvari, hrišćanskoj ) misli – naučni aparat je bio spreman da počne da klopara, i da, na osnovu toga, dobijem neki bod i našto ugleda u domaćoj naučnoj zajednici ( pošto sam prisustvovao skupu u organizaciji „ruskog odeljenja“ Fakulteta političkih nauka o Fjodoru Mihajloviču, onda kad je, što uživo, što „on lajn“, održavan u Ruskom domu u Beogradu, znao sam da će zbornik biti odličan ). A onda sam rešio da priložim rad, ali da, demonstrativno, i odustanem od naučnog aparata i bodova. Ako treba, i od svakog ugleda u naučnoj zajednici Srbije, poštujući sve istinske naučnike koji će se ovom temom baviti na metodološki ispravan način. Spreman sam da moj rad, ovakav, nenaučan i neopremljen, ni ne izađe u zborniku, i njegove urednike unapred opravdavam ako ga ne objave. Ali, aparat i bodove neću, i to u ime Fjodora Mihajloviča! 

Odluku sam doneo u trenutku kada sam, početkom marta 2022, pročitao da su, na jednom od milanskih univerziteta, piscu i prevodiocu Paolu Noriju zabranili da drži predavanja o Dostojevskom, zbog „ruske agresije na Ukrajinu“. Predavanja je trebalo da se održe pod naslovom „Velika Rusija, sentimentalno putovanje u Zemlju careva, Sovjeta, novih bogataša i najlepše literature na svetu“. Nori je izjavio:“Ne samo biti živi Rus u Italiji, nego biti i mrtav Rus, danas je  krivica. Ovo što se događa u Italiji danas je karikaturalno: italijanski Univerzitet koji zabranjuje jedan kurs je nešto neverovatno. Naprotiv, ovih dana trebalo je više govoriti o Dostojevskom.“ 

U novinama"Il Fato Kuotidiano" pisalo je, tim povodom: „Sve ovo događa se u ime Zapada koji se proklamuje kao kolevka tolerantnosti i demokratije, pa kako je moguće da tolerantnost i demokratija proizvode pravo na cenzuru sa namerom da se mora misliti samo na jedan jedini način?“

NA STRANI ČOVEKA IZ PODZEMLJA

Sled misli kojima sam se odrekao propisanog opremanja teksta  jasan je: sistem bodovanja smislio je „postistiniti“ Zapad, da bi, pre svega društvene nauke, lišio slobode, ponižavajući svaku misao ludačkom košuljom kvantifikacije. Naučni aparat klopara i zvrji, a život, živi život, biva potisnut sa obzorja ljudske misli. Boduje se, međunarodno, samo ono što odgovara politički korektnoj agendi. Uostalom, ovim tekstom, koji će se baviti zadatom temom, ali ONAKO KAKO JA HOĆU ( naglasak je, naravno, na „ja hoću“, kao kod čoveka iz podzemlja), stajem na stranu Dostojevskovog „andergraund filosofa“, koji kaže: „Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali je razum ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti – a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem. Iako naš život u svojim manifestacijama često ispada ništavan, ipak je život, a ne samo izvlačenje kvadratnog korena […] Dva puta dva je četiri, to je ipak nesnosna stvar. Dva puta dva je četiri, to je, po mom mišljenju, prosto bezočna drskost. Dva puta dva je četiri ponaša se kao mangup, isprečio vam se na putu, podbočenih ruku i pljuje na sve […] Vi verujete u nerazrušivi kristalni dvorac, naime, u tako savršeno zdanje da mu se neće moći ni krišom jezik isplaziti niti u džepu pokazati šipak. A ja se, možda, zato i bojim tog dvorca što je kristalan i nerazrušiv, što mu se ni krišom neće moći jezik isplaziti.“

I zato, evo, ovim tekstom, koji govori o međuratnim Srbima i Dostojevskom, plazim jezik kristalnom dvorcu totalitarnog globalizma, koji je, ovih dana nasrnuo na Dostojevskog, i sprečava ga da govori u Italiji, i ućutkuje ga na kolektivnom Zapadu. 

Ironijom sudbine, slučajem koji je komedijant, Božjim dopuštenjem – kako hoćete! – skup o Dostojevskom, koga je, sa poštovanjem, 2021. godine pominjala cela planeta, u knjizi je trebalo da se pojavi u času precrtavanja i Rusije i njenog najvećeg pisca. Takva je sudbina prozorljivca koji je govorio da je stvarnost fantastičnija od svake fantazije. 

Ovo je moj prilog fantastičnoj stvarnosti, koja ne želi da je boduju, i neće da čuje za naučni aparat. A naši su znali, znali!

Jeromonah Nikolaj Velimirović je, uoči Prvog svetskog rata, stavio do znanja da ćemo morati da biramo između ideologizovanog Ničea i svečoveštva Dostojevskog. Otac Justin Ćelijski je Dostojevskog nazvao prorokom i apostolom pravoslavnog realizma (Bog je postao Čovek, i tako zauvek učvrstio našu stvarnost, da se ne raspadne), a Momčilo Nastasijević je ( davši srpskoj poeziji stih da je „dublje dno duši no stradanju“ ) znao da je, kako je govorio veliki ruski vidilac, patnja gnoseološki put po preimućstvu. Vladimir Vujić, autor „Sputane i oslobođene misli“ i prevodilac Špenglerove „Propasti Zapada“, verovao je da će Sloveni, na tragu Dostojevskog, stvoriti svečovečansku kulturu. Isidora Sekulić je ukazivala na to da je Raskoljnikov svako od nas, i da je baš svako kriv pred bližnjima zato što nije onakav kakvim ga je Bog zamislio.

ŠTA SU VIDELI NAŠI 

Za naše međuratne ljubitelje Dostojevskog, pre svega one „desne“,“konzerativne“, on je bio i ostao prorok, kome se stvarnost nastala komunizmom žestoko osvetila jer ju je prikazao kakva će biti. Tako se u jednom tekstu u „Politici“, godine 1927, pojavilo svedočenje o „tragediji porodice Dostojevskog“:“Revolucija koju je Dostojevski predskazivao i gnušao je se unapred, kao da mu se htela osvetiti za odvratnost prema njoj. Godine 1921, kada je Rusija trebala da svečano proslavi stogodišnjicu njegovog rođenja, u jednoj bednoj sobici umirala je od gladi njegova žena, pa odmah za njom njegov sin Fjodor, mesec dana kasnije njegov unuk Feđa, i najzad je u emigraciji, u Rimu, završila u bedi kći velikog pisca i s mukom sahranjena od priloga koji su između sebe sakupili nekoliko ruskih izbeglica“. Dostojevskom se sovjetska prevratnička stvarnost svetila zato što ju je prikazao kao prikazu, u svoj njenoj utvarnosti krvi, zla i zločina.

Obasjavajući, u časopisu „Misao“ 1931, velikog pisca kao profetsku figuru savremenosti, ruski emigrant Pogodin je zabeležio:“Za čovečanstvo Dostojevski je važio prvenstveno kao filosof i moralist, koji je osećao svu dubinu protivrečnosti ljudske kulture i predvideo moralni ćorsokak u koji je zapalo savremeno čovečanstvo“. 

Prorok, pa onda pisac – to je bio osnovni stav o Fjodoru Mihajloviču. I među Srbima koji su ga tumačili, naravno. Uoči Prvog svetskog rata, jeromonah Nikolaj Velimirović je napisao tekst „Niče i Dostojevski“, u kome je ukazao da su veliki Nemac i veliki Rus proroci Zapada i Istoka, koji ulaze u sukob na život i smrt, i da Srbi, kad se bude biralo, moraju stati na stranu Svečoveka, a ne Nadčoveka. Velimirović je, na prvi pogled uzgredno, uočio da stvarnost „dostojevskuje“, bar kad je Zaratustrin glasnogovornik u pitanju. Niče je, naime, Fjodora Mihajloviča smatrao jedinim psihologom od koga je nešto naučio, a u ludilo je otišao po scenariju Raskoljnikovljevog sna pred ubistvo babe. Grlio je konja koga je gazda tukao.

EKSKURS: IZ SNA U STVARNOST ILI NIČEOV KONAČNI SLOM 

U aprilu 1888. stigao je Niče, po savetu svojih prijatelja, u Italiju, u Torino. Bio je presrećan jer se u gradu osećao „dašak dobrog 18. veka“. Sve mu se sviđalo – od ulica i parkova de reke Pada, kraj koje je šetao. Pisao je intenzivno svoje antihrišćanske spise, „filozofirajući čekićem“ ( njegov izraz ). Svirao je i klavir ( bio je muzički obdaren, ranije je i komponovao ).

A 12. maja je u svoju beležnicu zapisao nešto neobično, što nije imalo veze s njegovim zanosima tih dana:“Motiv slike. Kočijaš. Zimski pejzaž. Kočijaš s izrazom odurnog cinizma iživljava se na vlastitom konju. Jadno stvorenje, odrane kože, okreće glavu prema njemu – sa zahvalnošću, sa velikom zahvalnošću“.

Ludilo se konačno projavilo 3. januara 1889, kada je njegov stanodavac David Fino video sledeću scenu ( po Gustavu Herlingu – Gruđinskom ) – dvojica policajaca vode Ničea, okruženog gomilom radoznalaca:“Našli su ga na Via Po kako grli konju vrat, od koga su ga jedva odvojili.“

Ostatak života ( umro je 25. avgusta 1900. ) proveo je u ludilu. Tako se završio rat Dionisa protiv Raspetog.

Sanjao ga je Raskoljnikov. Velimirović je Srbima taj san protumačio. 

Niče se slomio jer je odbio svečoveštvo u ime natčoveštva. Čovek ne može bez čovečanstva, znao je Dostojevski. Na njegovom tragu, znala je to i mudra Isidora Sekulić. 

ISIDORA: ZAŠTO JE RASKOLJNIKOV PRIZNAO ZLOČIN

U svom ogledu „Raskoljnjikov priznaje greh“, Isidora Sekulić je ustvrdila da je čovečanstvo strahovita veza, i da je Raskoljnikov, koji je pokušao da bude Napoleon usamljenosti, na kraju morao da traži samilost među bližnjima. Zemaljski zakoni i kazne nisu dovoljni da reše problem ljudskog zla – greh je neizdržljiv dok ga čovek ne prizna ne samo pred Bogom, nego i pred ljudima, a onda se, taj isti greh, rastvara u okeanu čovečanskog praštanja:“Kad je Raskolnjikov klekao i priznao zločin javno, ušao je u konac svega dotadašnjeg: u salomljenje gordosti, u nemoć prkosne volje, u malaksavanje dijalektike razuma, u istrošenost zabludele mašte.“

Smisao priznanja Raskoljnikovljevog je u povratku ljudima, kojima je, kajući se za ubistvo, dao i pravo da mu budu sudije. Tako se obnovilo mladićevo čoveštvo. Svi su ljudi, kaže Isidora Sekulić, samo jedan čovek – njihova je veza i po gresima i po vrlinama i po svemu trajna i neraskidiva:“Raskolnjikova je gonila policija, gonio ga je zakon, gonio ga je onaj istražni sudija u čijem mozgiću je bila čitava barutana otrova. Ali kad je ubica klekao pred vrata čovečanstva, ta su se vrata pred njim odmah širom otvorila. To je apsolutna reakcija ljudstva pred krikom priznanja. Ta apsolutnost je dokaz da reakcija dolazi od nečeg duboko usađenog, i da je istina da su gresi pojedinaca amanet sveta. „Ja sam ubio Aljonu Ivanovnu i njenu sestru Jelisavetu.“ Bežanju je kraj, samoći je kraj, isključenju iz ljudstva je kraj. Raskolnjikov kleči i duboko se sagiba pred ljudima koje nije nikada video. Baš kao što je nekada klečao i duboko se klanjao pred grobom svoga malog od šest meseci umrlog brata, koga takođe nikada nije video. Veza među ljudima je tajanstvena, silna.”

Tako je govorila Isidora. I ukazivala da se sreća bilo koga na ovom svetu ne može  graditi na zlu i zločinu. Priznanje greha je, od Adama do danas, sama srž ljudskosti, kojom se potomci prvosazdanog bratime i opstaju kao bića iznad truležnosti i zverstva. Dostojevski je, na kraju „Zločina i kazne“, nagovestio da potpuno pokajanje njegog junaka tek predstoji – ali, to je neiskazivo, to je apofatički odnos između Boga i pokajnika. I to se, smatra Isidora, ne da literarizovati.

OTAC JUSTIN I DOSTOJEVSKI 

Veoma značajan pečat na predratno mišljenje o stvaralaštvu Fjodora Mihajloviča stavila je knjiga Justina Popovića „Filosofija i religija F. M. Dostojevskog“, koju je ovaj ponudio kao doktorsku disertaciju na Oksfordu, ali je delo, zbog „preoštrih” reči upućenih na račun Zapadne Evrope, odbijeno. „Filosofija u religija“ ( naslov potonje, šire verzije je „Dostojevski o Evropi u Slovenstvu“) je pokušaj da se da jedan temeljan pravoslavno-hrišćanski pogled na ideje koje ruski pisac obrađuje u svojim delima. Popović, poznat po vatrenom, ispovednom stilu, Dostojevskog smatra proročkom ličnošću koja je bolje od sviju osetila šta se zbiva sa čovečanstvom u doba raspada Božanskih i ljudskih vrednosti. Dostojevskovi problemi su „večni problemi ljudskog duha”; „njemu je do tančina poznato ne samo evanđelje nego i apokalipsis evropskog čoveka”; on ima „titanski lik setnog proroka Evrope”. Fjodor Mihajlovič je i „legion” i „svečovek”; on je dao najpotpuniju „đavodiceju” i najpotpuniju teodiceju za koju zna savremena misao. Tamni likovi njegovog stvaralaštva su pakleni po dubinama zla kome se okreću; svetli, pak, imaju angelsku čistotu i belinu. Ali, i u zlim, najgorim ljudima ima božanska, neugasiva iskra; i u najboljim, najsvetlijim nešto od senke greha i smrti. Raspon je - od čovekomiša do Bogočoveka. I Popović smatra da je lek za gordo zapadnoevropsko čovekoboštvo, za svaki utopizam Velikog Inkvizitora, za svaku pobunu euklidovskog razuma - svečovečanska ljubav i smirenje, najlepše otkriveni u Gospodu Isusu Hristu, koji je Dostojevskom kao Ličnost - vaploćena LJubav i Smisao - mnogo važniji od apstraktnih istina logike. Ako je u svojim đavodicejama mučitelj i legion, u teodiceji - Dostojevski je svečovek i učitelj, istinski propovednik Evanđelja.
Sama tajna Dostojevskove realističnosti, smatra Justin Popović, sastoji se u opredelenju Fjodora Mihajloviča da svedoči našu bogolikost: „Vođen svetlošću Hristovom, on ne hodi po tami, nego obasjava i otkriva u čoveku ono što je besmrtno i večno, ono što je istinski realno. A to je bogolika duša, u svima njenim uzletima i padovima. /.../ Dostojevski je realist, i to pravoslavni realist. A to znači: pisac koji čoveka oseća i vidi u svima njegovim bogočovečanskim dubinama i visinama.”

Sam Dostojevski je duh svog stvaralaštva odredio kao ruski – jer je hrišćanski: „U potpunom realizmu naći u čoveku čoveka. To je isključivo ruska osobina, i u tom smislu sam ja, naravno, narodski, jer moj pravac proizilazi iz dubine narodnog hrišćanskog duha. Nazivaju me psihologom. To nije tačno. Ja sam realist u višem smislu, ja pokazujem sve dubine ljudske duše.” 
Dubina ljudske duše: „Dublje dno duši no stradanju“, rekao bi pesnik Momčilo Nastasijević. 

NASTASIJEVIĆ O DOSTOJEVSKOM

Nastasijević je, kao i Dostojevski, čoveka doživljavao kao dvojno, protivurečno biće ne samo psihološki, nego i bitino, kao stvorenje koje je raspeto između „sodomskog” i „ideala Madone”. NJegovo srce je tle oko koga se bore Bog i đavo. Lepota može doneti uništenje, ljubav je neraskidivo povezana s mržnjom. Dobrota je povezana sa stradanjem, sa nekom vrstom jurodivosti. Smirenje kroz patnju otvara put ka spasenju koje je i vrhunsko poznanje stvarnosti. 
Nastasijevićeve „Nekolike beleške o Dostojevskom” su se pojavile u „Narodnoj odbrani“, časopisu nacionalističke (u smislu jugoslovenskog nacionalizma, ali i panslovenskog mesijanizma) i hrišćanske orijentacije. U tom časopisu sarađivali su, pored tzv. „desnih” intelektualaca (Velibor Jonić, Vladimir Velmar-Janković, Vladimir Vujić, Siniša Kordić, itd.) i teolozi poput već pomenutog Nikolaja Velimirovića. Dostojevskova misao odigrala je znatnu ulogu u stvaranju ideološke fizionomije časopisa. Fjodor Mihajlovič doživljavan je kao borac za hrišćanske ideale ljubavi i sastradalništva, odlučni propovednik slovenskog mesijanizma i smrtni neprijatelj komunističke ideologije koja je postojala sve popularnija, naročito među mladima. „Narodna odbrana“ uvažava Dostojevskog kao branioca tradicionalnih vrednosti i konzervativnog društvenog delatnika. Mada Nastasijević nije pisao o društvenim aspektima Dostojevskove misli, ipak mu je „Odbrana” bila bliska jer je stavljala naglasak na duhovnu - i to hrišćanski duhovnu - stranu misli ruskog genija.

Pre svega, naš pesnik izražava ono što je većina, govoreći o Dostojevskom, morala da prizna: ovaj titan se ne da objasniti rečima, mada je bio majstor reči. Nesvodiv je u formule, nepodložan analizi. Kao genije organskog stvaralaštva, onog koje je Nastasijeviću uvek bilo ideal, on je pisac „samo po tehničkoj nuždi”. Prevazišavši literaturu i ušavši u govor o suštini, u skrivnicu postojanja do koje se dopire no cenu najvećih napora, on nas navodi da shvatimo svu nemoć definicija i slabost diskurzivnog. Zato se treba izgubiti u Dostojevskom, to jest - saživeti se sa njim. Zato je nužno oslobođenje od „sporednog uma”, svakidašnjeg, dvodimenzionalnog načina mišljenja. Zato je istinski susret sa stvaralaštvom Dostojevskog povezan sa „strahom u Boga, otkrovenjem”…

Kod Dostojevskog nema umetničke stvarnosti koja je plod ovog ili onog mimetičkog postupka. Sve gori u ognju apokalipse, duboko se razobličavajući, užareno do srži. Ovu Dostojevskovu odbojnost prema spoljašnjem opisivanju likova, slikanju enterijera i eksterijera, pažljivom, tolstojevskom izučavanju „balskih haljina” i „izlazaka markize u pet sati”, uočili su mnogi tumači stvaralaštva Fjodora Mihajloviča. Nabokov, koji ga inače ne voli, primećuje da je jedini pejzaž u romanima ruskog pisca - moralni pejzaž. Sve ostalo je:nebitno. Nastasijević uočava „apriornu sazdanost” obličja i atmosfere kod Dostojevskoga: čim se u njegov roman uđe, sve je već tu, sav „dekor”. Raskoljnikov je pred ubistvom babe, Dmitrij, zanet Grušenjkom, kipti mržnjom prema ocu, „zapisničar iz podzemlja” ispoveda svoju filosofiju čoveka-miša. Tu se suština obelodanjuje, otkriva se - i nemoguća je skica, kontura, nemoguć slučajan potez. Neprekidno se, tvrdi srpski pesnik, zbiva premašivanje sopstvenom suštinom i kazuju se nužne, sudbinske istine. Nigde nema mesta za slučaj i proizvoljnost.

Zato se ni ne postavlja pitanje stila. Nema te forme koja bi mogla da zauzda saopštenu sadržinu. Dostojevski se koristi najjednostavnijim sredstvima, snažnim kroz nežno podavanje onome što navire u reči. Ta sredstva ne pružaju otpor. Služe kao sasudi za oganj, a ne izgaraju. Dostojevski je nesumnjivo pisac kome su se bez ključa otključavale gotovo sve tajne. Uostalom, kad se govori o suštinskom, o jezgrenom, svaki ključ je nezakoniti kalauz, i to kalauz kome se dveri misterije nikada neće otvoriti. He može se, kako je Nastasijević govorio, celina simulirati veštinom, niti forma može da zameni sadržaj. Sa Dostojevskim se čitalac rve kao Jakov sa anđelom, rve se u noći „prokletih pitanja” sve dok ga, skrhanog i umornog, anđeo - Dostojevski ne blagoslovi prosvetljujućim uvidom u Neizrecivo.

Ono što Dostojevskog čini velikim religioznim piscem je isticanje čoveka u prvi plan, davanje džinovskih razmera čoveku. Realizam u nižem smislu, objektivističko-scijentistički realizam XIX veka, čoveka je hteo da svede na jedan od predmeta iz svog kataloga. Tamo je čovek, u najboljem slučaju, mikrokosmos, mali svet, mali svemir. Ali, za Dostojevskog, čovek je sličan Bogu. On hoće čoveka koji je mikroteos, mali bog u blatu (izraz Justina Popovića). 

Nastasijević je jasan: čovek Dostojevskog je i zlatna mera i noćna mora celokupne stvarnosti. Prirodne pojave i tvar su sastavni, sudbinski deo njega, a tek „od njega nastaje prava drama”. I pošto je sazdan no Božjem liku, to, tvrdi srpski pesnik, mora biti „drama u Bogu, jedini put u suštinu, neizbežan ljudskom stvoru”. Dostojevski je govorio da ga je Bog celog života mučio i da su neznalice svi oni koji smatraju da je njegovo hrišćanstvo naivno, umetnički neubedljivo, ni ne sluteći kroz kakav je oganj iskušenja prošlo piščevo „Osana”.

Dostojevski, smatra Nastasijević. nudi dva puta ka Bogu: put zločina koji se mora iskupiti razaranjem starog, grehovnog sebe, to jest pokajanjem, i put svečovečanske sapatnje i sastradanja onih koji su anđeoski čisti. Oba puta su putevi žrtve i samoodricanja. Razdruzgati, smrviti sebe znači osloboditi se zatečenog, strasnog „ja” koje želi da gospodari stvarnošću.

To je Raskoljnikovljevo „napoleonstvo”, ničeovski natčovek. Kroz kaznu - prodor u vanličnu stvarnost i oslobođenje od egoizma - moguć je povratak Bogu. Dostojevskovi junaci su često ubice - Ivan mišlju, a Mića željom ubijaju oca, dok Raskoljnikov poteže sekiru na staricu. Zato oni moraju da odstradaju svoje gordo ludilo, da sebe nadiđu pokajanjem ili da potpuno propadnu.

Oni koji su, kao Aljoša Karamazov, čisti i svetli, takođe treba da pate, i to da pate više od onih koji za Boga ne znaju. Bogu bliski moraju ići najdubljim putem stradanja, stradajući koliko svi drugi skupa, stradajući za njih i u njima, bivajući Hristos. Srpski pesnik otvoreno kaže: „Biti Hrist”. He imitirati Hrista, kako predlaže rimski Zapad, ne moralistički glumiti neku sladunjavu kreaturu naše mašte, nego se poistovetiti sa Spasiteljem, biti raspet na Krstu LJubavi prema bližnjima, odreći se sebe i svojih želja zarad njine sreće i spasenja. Justin Popović veli: „Čovek umire da bi živeo. Takva je antinomija vere. U podvigu vere umire i razum, ali umire da bi, preporođen i prerađen verom, našao u Hristu svoj večni smisao i svoju besmrtnu stvaralačku silu”. Zato razum ne može ni da shvati stradanja sve dok čovek ne postane hristonosac, dok Hristom ne osmisli planetu koja je bez NJega jeziva kosmička ludnica.

Hristos je odgovor na pitanje zašto stradaju dobri i čisti. Stradaju zato što su takvi. Stradaju za druge. Oni su žrtve. Tu je tajna „Dostojevskove čovečanske oluje stradanja”, pred kojom se Nastasijević pita da li smo pogrešno sazdani, na nam je, radi svetosti, nužan put kroz greh, kao i da li je pravednom Jovu, zbog pravednosti, određena najdublja patnja. Ove tajne ne daju se odgonetnuti. One se poštuju ćutanjem. To je ćutanje Hrista, Raspete LJubavi, posle koga On celiva strašna, bleda usta Velikog Inkvizitora.

ZAŠTO POSVETA KUSTURICI? 

Rat Zapada sa Rusijom, a preko pogurenih leđa Ukrajine, počeo je neposredno pošto se završio ciklus Kusturičinih autobiografsko – refleksivnih emisija na „Sputnjiku“. Ovaj čovek, koji, u materijalnom smislu, ima šta da izgubi, rekao je punu istinu o tome zbog čega je Zapad krenuo u svoj novi križarski pohod, ovog puta radi pljačke Trećeg Rima (1204. su opljačkali Drugi Rim, i ubrzali turska osvajanja Vizantije). 

Posle Kusturičinih analiza, udar globokratskih „gospodara diskursa“ može biti usmeren i na Mećavnik i na Andrićgrad, i na sve nagrade koje je Kusturica ikad primio ( oduzimaće ih, ako im se prohte ). Ali je činjenica da je Profesor gubio mnogo, i često ( od rodnog grada do svoga doma ), i da je uvek, u pravi čas, bio na strani Velikih Gubitnika ( od Maradone do Muhike, i dalje). I uz Srbe je stao, jer su svepobedni gubitnici, kao i njihov svevideći vidovdanski vožd, car Lazar, koji je, kroz mrčavu dana što će doći posle 1389, sazirao golgotsko – vaskrsni put svoga roda. 

I uz Hrista stoji, taj i takav, jer je, iz zemaljske perspektive gledano, Hristos najveći gubitnik u istoriji, ali Gubitnik Koji je vaskrsao, smrću satro smrt i pobedio sve prolazne „trijumfatore“, a istinskim pobediocima učinio gonjene pravde radi, one koji plaču i nose svoj krst.

Lep primer, i da mu Bog da snage da ostane na Putu Koji je Istina i Život.

Bio je to, naravno, i put Dostojevskog. 

UMESTO ZAKLJUČKA 

Dok Ukrajina gori, a Dostojevskog proteruju sa Zapada, postajemo svesni njegove svečovečanske veličine – opet i opet. I, opet i opet, shvatamo da je ljudožderstvo u koje je čovečanstvo zapalo posledica otpadije od Hrista, Dostojevskovog Boga. I znamo da se ne možemo prenuti iz košmara dok to, na ovaj ili onaj način, čovečanstvu ne bude jasno.

Da li će se to desiti, ne znamo.

Da li se istorija primiče kraju već u našem pokolenju, ni to ne znamo. Znamo da istorija ima smisla samo dok, u dvigu ka nadistorijskom, rađa ljude Božje. 
Znamo, dok gledamo svetsku Rugobu kako ruši i razara, da će Lepota ( Hristos, Najlepši od sinova ljudskih ) spasiti svet. 

I ta istina se ne može bodovati. I nemoguće ju je „kanselovati“.

Knjigu Vladimira Dimitrijevića „Ni dana bez srama/ Čudnovate zgode šegrta Vučića“ možete besplatno preuzeti OVDE.

Izvor: Pravda