Najverovatniji scenario je pobeda Rusije u ovom ratu. Iako rat traje već mesec dana, Ukrajinska strana pruža ozbiljan otpor i pritom nije predala velike gradove, ali njene se rezerve svakim danom sve više iscrpljuju i pitanje je koliko će još otpor trajati. U slučaju ruske pobede očekuje se postavljanje nove ukrajinske proruske marionetske vlade, koja bi bila pod apsolutnom kontrolom Moskve. Obaveštajne službe Zapada već iznose svoje pretpostavke ko će biti novi ukrajinski predsednik.
Spominju se imena Jurija Bojka i Evgenija Murajeva. Međutim, postoji i stav da Ukrajina već ima legitimnog predsednika – Viktora Janukoviča (četvrti predsednik nezavisne Ukrajine, u egzilu, u Rusiji od nezakonitog prevrata 22. februara 2014), a da ministarska mesta mogu zauzeti upravo njegovi ljudi nekadašnje strukture vlasti.
Pri ovakvom razvoju događaja Ukrajina bi bila integrisana u proruske institucije kao što su ODKB i Evroazijski ekonmski savez. Neki to nazivaju belorusizacijom Ukrajine, koja bi očuvala formalnu nezavisnost, ali bi bila pod potpunom kontrolom Rusije. Ipak, ovakav scenario pratilo bi ne malo problema, između ostalog i masovno nezadovoljstvo građana, budući da ukrajinsko stanovništvo nije sa radošću dočekalo rusku invaziju, kako se to očekivalo u Kremlju. Pored građanskog neposluha, moglo bi doći čak i do oblika gerilskog oružanog otpora koji bi finansirale zemlje Zapada. To bi nateralo Rusiju da na toj teritoriji drži velike oružane snage u cilju održavanja reda, a što je prilično komplikovano imajući u vidu veličinu zemlje i broj stanovnika, a takođe izazivalo bi ogromne troškove. Sankcije Zapada bi se sve više pooštravale, a u perspektivi bi Rusija bila odsečena od energetskog tržišta Evrope, što bi je postavilo u veoma tešku situaciju.
Kao drugi scenario razmatra se manje verovatna pobeda Ukrajine u ovom ratu. Iako su najveći gradovi ove zemlje trenutno pod opsadom i oko njih se vode ozbiljne borbe, ukrajinska vojska pokazala je borbenu sposobnost i borbeno iskustvo još na početku konflikta, uprkos tvrdnjama zapadnih analitičara da Kijev neće izdržati više od 96 sati rata. Rat se vodi već čitav mesec i neki analitičari smatraju da Rusi ipak mogu doživeti određeni oblik poraza i odstupiti iz Ukrajine iz čitavog niza razloga. Tome može doprineti i unutrašnja situacija u samoj Rusiji zbog ekonomskih problema, građanskih protesta i eventualne nestabilnosti vlasti. Ukoliko dođe do ovakvog razvoja događaja, Ukrajina bi očuvala svoj suverenitet i integrisala bi se u zapadne institucije. Svakako – veoma malo verovatno! Ali, u ratu se događaju razna čuda.
Treći scenario predstavlja mogućnost kompromisa dve strane u sukobu, koji bi bio utvrđen sporazumima i dogovorima, uz obostrane obaveze. Uprkos borbama, još od prvog dana rata vođeni su razgovori Ukrajine i Rusije, što govori da su obe strane zainteresovane za prekid borbenih dejstava. Vođeno je više pregovora na raznim nivoima, ali se o pojedinostima u javnosti gotovo ništa ne zna. Poznati su opšti stavovi Moskve: neutralni status Ukrajine, demilitarizacija (koja se u ovom momentu više nego uspešno fizički sprovodi, ne milom, već silom), denacifikacija (koja je više propagandna kategorija nego racionalna) i na kraju – ne malo važno, izmena granica takozvane države Ukrajine. Ishod bi, kao i uvek u istoriji, zavisiti od krajnje situacije na frontu. Što se tiče neutralnog statusa, ukrajinska strana, našavši se u baruštini sopstvenih postupaka, vrlo rado bi pristala na takav vid kompromisa. Ništa čudno. Strukture koje upravljaju Ukrajinom očigledno su razočarane stavom koji u konfliktu zauzima NATO pakt – niti podrške na nebu, niti dovoljne materijalne podrške, niti jasnog političkog stava… Zapad pere ruke… predlaže dogovor po modelu neutraliteta Austrije ili Švedske, dok ukrajinska strana cijučući spominje i švajcarski model. Sva tri modela podrazumevaju neki od oblika demilitarizacije uz oblik postojanja određene varijante postojanja oružanih snaga. Austrijski model podrazumeva vojsku od oko 50.000 ljudi plus mobilizacijski rezervni sastav. Švajcarski model podrazumeva naoružani narod koji oružje drži kod sopstvenih kuća. Pored razmišljanja o ličnom sastavu, postavlja se pitanje ratne tehnike, tj. koja tehnika jeste odbrambena, a koja to nije, već je ofanzivna. Moskva insistira na zabrani ma kakvog ofanzivnog oružja, ali i to je veoma relativno pitanje.
Denacifikacija liči na propagandni pritisak Moskve, ali ipak može podrazumevati zabranu kojekavih neonacističkih oružanih grupacija koje iritiraju ruski osećaj spokoja, ali i njihove agresivne retorike u medijima. I po ovom pitanju kompromis je veoma komplikovan, jer su tvrdnje sa obe strane veoma relativne.
Najkritičnije je pitanje teritorijalne celovitosti veštačke tvorevine zvane Ukrajina. Ukrajinska strana ne priznaje aneksiju Krima i nezavisnost DNR i LNR. Kremlj, sa druge strane, insistira na priznanju faktičkog stanja kao svršenog čina. Čak i kada bi ukrajinska strana prihvatila ovakve zahteve, teško da bi se u ovako odmakloj fazi rata moglo vratiti na razgovore o ovakvom kompromisu. Za kompromis i dalje ostaju razne varijante. Postoji i pitanje Zapadne Ukrajine, u koje se počela uplitati i Poljska… Dodatna komplikacija već komplikovanog stanja.
Postoji varijanta prevrata u Kijevu koji bi doveo do završetka konflikta, ali i on bi, prema očekivanjima, doveo do uspostavljanja marionetske vlasti u Kijevu. Ovakav prevrat mogle bi izvesti vojne strukture Ukrajine, a na to ih je već više puta pozivala Moskva. Smena vlasti u korist Rusije vraća nas ponovo na prvi scenario – pobede Rusije u ovom ratu, ali na nešto drugačiji način, ne vojnim, već političkim putem.
Ukrajina je, to se skoro jasno vidi, uništena je kao država u dosadašnjem obliku. Kakav će ishod ovog konflikta biti – brzo ćemo saznati, jer se neće još dugo čekati.
Izvor: Pravda
