Piše: Vladimir Dimitrijević

POVODOM VUČIĆEVOG STAJANJA NA STRANU NATO PAKTA 

Naravno da sam znao da će Vučić glasati protiv Rusije u Ujedinjenim nacijama. Reč je o čoveku koji se, voljom antihrišćanskog Zapada, izdajom kvazinacionalne inteligencije i istorijskom dementnošću biračkog tela, našao na čelu Srbije u jednom od najtežih perioda njene istorije, kada je NATO krenuo u veliki rat protiv Rusije i pravoslavnog sveta, a za konačni trijumf antihrista, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva. O Vučićevoj „ontologiji izdajnika“ pisao sam od 2013. do 2021, i ukazivao kojim smo putevima došli do ponora u kome smo, opkoljeni pretnjama Imperije, na prodaju Rio Tintu i krvavom stranom kapitalu, na ivici da izdamo ruske saveznike i konačno se odreknemo Kosova i Metohije. Ipak, kako reče NJegoš:"Nade više nema ni u koga, do u Boga i u svoje ruke". Jedan od vidova otpora kao zaloge za budućnost je i nepristajanje na Vrhovnog Klovna i sektu njegovih lažljivih svedoka. Ovaj tekst je nepristajanje. I vera u Boga Pravde, Kome peva naša himna. Jer Pravda drži zemlju i gradove! 

PREĐIMO NA STVAR 

Posle ovog „idejno – ideološkog“ uvoda da pređemo na stvar. Ali, nemojmo se zavaravati: zapadni moribundi u vrhovima globalne vlasti nas mrze neviđeno, i jedva čekaju da nas slome, kao „male Ruse“. Ne Maloruse – to su Ukrajinci, koji su im potrebni kao topovsko meso protiv Rusije. Nego onako kako nas doživljavaju – kao male Ruse na Balkanu; valjda nisu zaboravili Napoleona, koji je obučavao turske topdžije protiv Karađorđa, i Hitlera, koji nas je tamanio po principu sto Srba za jednog Nemca! Našli smo se u preteškim istorijskim okolnostima – svi oko nas su NATO sluge, Istočni front je „proradio“, pokušavamo da sačuvamo neutralnost, ali nam Imperija to neće dati – moraju se, baš u Srbiji, uvesti sankcije Rusiji, a rusofobija treba da nam bude mera i provera. 

Vučić je, taj groteskni Vučić, krenuo putem predaje, izdaje, krivotvorenja stvarnosti, uz kreveljenje, jecaje i busanje u prsa kao priču o tome da će Rezolucija SB UN broj 1244. o Kosovu i Metohiji prestati da važi ako Rusiju izbace iz Ujedinjenih nacija. A zna da Rusiju ne mogu da izbace ni iz Saveta bezbednosti ni iz Ujedinjenih nacija! 

Godine 2009, veliki srpski patriota ( ironija, čitaoče, ironija! ) Ivica Dačić tražio je da se iz Vlade Srbije ukloni fotografija Milana Nedića, kolaboranta sa nemačkim okupatorom u toku Drugog svetskog rata u nas. 

Rečeno – učinjeno!

A sad Vuči i Dači staju na put Milana Nedića, ali nisu Milan Nedić. 

PRAVI ČAS ZA TEKST O NEDIĆU 

Zato je pravi trenutak da se piše o Milanu Nediću i njegovoj kolaboraciji. Pošto će lažljivi Vučićevi svedoci verovatno braniti svog lažnog mesiju pričom da je on, kao i Nedić, ušao u kolaboraciju sa NATO Imperijom protiv Rusije da bi spasao Srbe od propasti. 

Da se razumemo: ovaj tekst nije apologija Nedićevog izbora. Đeneral Nedić JESTE bio saradnik i poslušnik nemačkog okupacionog režima u Srbiji 1941-1944, kome je, zbog toga, Vlada Kraljevine Jugoslavije u Londonu oduzela čin. To je jasno, kao što je jasno da je vođa pokreta otpora Nemcima, đeneral Mihailović, bio čelnik legalne Jugoslovenske vojske i zaštitnik predratne državnosti; jasno je i da je Josip Broz Tito, vođa komunističkog pokreta otpora, bio na čelu bezbožničke revolucije čiji je cilj bio uništenje monarhije i osvajanje vlasti sa uvođenjem totalitarnog jednopartijskog sistema po uzoru na lenjinsko-staljinsku diktaturu u Sovjetskom Savezu. 

Šta, međutim, nije dovoljno jasno? 

Pokušaćemo to da utvrdimo, da bi smo Vučija & Dačija sprečili da se kriju iza smokvinog lista. 

NEDIĆ PRE DRUGOG SVETSKOG RATA 

Poznati srpski levičar, vođa levih zemljoradnika, Dragoljub Jovanović, u svojoj knjizi političkih portreta,”Medaljoni“ (knjiga treća, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str.379-382), kaže da je đeneral Nedić – njemu inače nesimpatičan - još 1940. godine obavestio Plotnjikova, sovjetskog ambasadora u Beogradu, o svojim saznanjima da Hitler sprema verolomni napad na SSSR. Pošto je Plotnjikov u Beogradu bio izolovan, jer niko od jugoslovenskih ministara nije smeo da ga poseti, plašeći se italijanskog i nemačkog poslanika, zamolio je Jovanovića da mu nešto proveri kod ministra u koga ima poverenja. Jovanović se obratio Nediću koji je, kako svedoči autor „Medaljona“, bio za to da se „odupremo Nemcima“. Nedić ga je, izbegavajući hitlerovske uhode, primio u sedam uveče. Evo šta, između ostalog, Jovanović kaže o tom susretu: “Govorio je o velikoj disciplini u sovjetskoj vojsci, prema kojoj je naša disciplina sasvim blaga. Onda je, sasvim iznenada, počeo da izlaže šta sve Nemci rade na ruskim granicama. Imaju već maskirano 120 divizija; prave u Karpatima podzemne aerodrome, rasklopljene podmornice upućuju Dunavom.“Zna li sve to g. Plotnjikov?“ Samo što mi nije rekao da treba da mu kažem. Nastavio je još energičnije: “Nemci hoće na Istok. Oni znaju da je kombinacija Slovena i Germana dala odlične rezultate, mnoge velike ljude. Hoće nas Slovene da upotrebe kao podlogu za svoj kalem. Možda i kao gnojivo za svoje njive, kao jeftinu radnu snagu za svoje fabrike. Mi to ne možemo dopustiti.“ Završio je dramatično i potpuno neočekivano: “Ja ću, gospodine, radije biti redov pod Staljinom nego general pod Hitlerom!“ Jovanović je kasnije razgovarao s Plotnjikovim, kome se dopao ton Nedićevog saopštenja povodom italijanskog (tobož „slučajnog“) bombardovanja Bitolja:“Tim se više unosio u ono što mi je taj isti Nedić saopštio o nemačkim pripremama na Istoku. Učinilo mi se da je sve to bilo novo za njega. Pomenuo sam da je te podatke naš ministar dobio od svojih atašea u raznim prestonicama. Ti podaci su ga impresionirali, mada je prkosno odvratio da „ako oni imaju na našoj granici 120 divizija, mi imamo bar 121, ako ne i više“.       

Dakle, pre Drugog svetskog rata, Nedić šalje poruku sovjetskom ambasadoru da se sprema napad Nemačke na Rusiju. Takođe, stoji činjenica da je Nedić, već kao „srpski Peten“, odbio da makar jednu jedinu trupu, od onih koje su mu bile podređene, pošalje na Istočni front, protiv Rusije. Iako su ga Nemci privolevali na ovakav simbolički gest, kao znak pripadnosti „evropskom antiboljševičkom frontu“, Nedić se nije pokolebao. Za to vreme, ustaška vojska Pavelićeve NDH ginula je pod Staljingradom, primajući firerova i poglavnikova odličja za borbu protiv Sovjeta.

NEMCI MU NE VERUJU 

Baš zbog takvog đeneralovog držanja, nemački okupator nikad nije do kraja verovao Nediću, jer su znali njegove predratne pozicije, naročito kad su zaplenili dokumentaciju francuske vojske prilikom osvajanja Pariza 1940. Pošto je Jugoslavija tajno pregovarala s Francuzima o ratnoj saradnji na antinacističkoj osnovi, a Nedić je bio ministar vojni, senka sumnje je trajno ostala na njemu. Nemački istoričar Johan Višt, koji se bavio Hitlerovim odnosom prema Kraljevini Jugoslaviji, u svojoj knjizi „Jugoslavija i Treći rajh“, objavljenoj u Štutgratu 1969, ukazivao je da su Nemci znali da je Nedić bio prozapadno orijentisan, i da je zbog toga stalno bio u sukobu sa slovenačkim katoličkim sveštenikom i političarom Antonom Korošcem. Višt piše:“Internesantno je napomenuti da je između njega i ministra vojnog Nedića, kasnije ministra – predsednika za vreme okupacije, došlo do dubokog razilaženja po pitanju mera protiv Jevreja“. Naime, Nedić se izričito protivio antijevrejskim merama, na kojima je Korošec u Vladi Cvetković-Maček insistirao.

ZAŠTO KOLABORACIJA? 

Nedić nije imao ličnih razloga za kolaboraciju sa nemačkim okupatorom. Pregovarao je s njima pod teškom senkom smrti svoga sina i njegove porodice u eksploziji municije u Smederevu početkom juna 1941. godine.

Pristao je da bude na čelu Vlade pod kontrolom okupatora. 

Zašto?

Potražimo odgovor kod jednog kolaboranta, pisca Velmara - Jankovića.

Vladimir Velmar-Janković ( 1895 – 1976 ) je bio srpski pravnik, psiholog, dramski pisac, pripovedač, esejista i kritičar. Za vreme Drugog svetskog rata bio je pomoćnik ministra prosvete Velibora Jonića u Nedićevoj Vladi narodnog spasa, kada je, u najtežim uslovima, sa srpskim naučnicima pokušao da stvori Srpski civilni i kulturni plan za buduća pokolenja, bez obzira ko bude na vlasti ( posleratna vlast je „tehnički“, ali ne i duhovni deo, tog plana uglavnom ostvarila ). Zbog takvog angažmana je, 1944, morao da beži iz zemlje. NJegova ćerka Svetlana, ugledna srpska spisateljica, podigla mu je, kao ocu i čoveku, spomenik od svetlosti u svojim „Prozracima“, čiji je drugi deo posthumno objavljen u izdanju „Lagune“.

Kako je kolaboracionista tumačio svoju saradnju sa okupatorom?

VELMAR – JANKOVIĆ SVOJOJ KĆERI 

Kada se video sa ćerkom u Parizu, rekao joj je:“Prvo, vi mladi treba da znate da general Milan Đ. Nedić nije ni rado ni lako obrazovao svoju vladu. Nedeljama je odbijao da to učini, svestan šta za jednog srpskog generala, patriotu, znači saradnja sa okupatorom. Ali da nije obrazovao svoju, izdajničku vladu – kako se kod nas ta vlada naziva – Srbija bi bila smrvljena pod nemačkom čizmom a trista hiljada izbeglica iz Hrvatske izgubljeno, propalo. I mnogo hiljada drugih Srba. Pri tom je malo koji od nas, ne sećam se nijednoga, verovao da će Treći Rajh pobediti. To, prosto, nije bilo moguće bez obzira na ogromnu nemačku vojnu silu i neverovatno brze pobede koje je Hitlerova Nemačka osvajala jednu za drugom, u Evropi. Ni za trenutak nisam prihvatao mogućnost Hitlerove pobede. Zašto? Ako u srednjoj školi dobro naučite istoriju sveta kao što sam je ja morao naučiti u Tekelijanumu, strogoj srpskoj srednjoj školi u Budimpešti koju je osnovao Sava Tekelija, školi sa internatom, onda saznate da su sve velike vojskovođe i osvajači kakvi su bili Aleksandar Makedonski u antičko ili Napoleon Bonaparta u novije doba, na primer, iznenada bivali prekinuti u svojim trijumfalnim pohodima, bilo naprasnom smrti, bilo naprasnim porazom. Ni u jesen 1941, u godini najveće Hitlerove moći, nisam sumnjao da će Nemci izgubiti rat ali sam ipak pristao da uđem u vladu koja je sa njima sarađivala. Pristao sam da i sebe a i svoju porodicu svesno žrtvujem jer je trebalo spasavati, u okupiranoj Srbiji, ono što se moglo spasti. I danas, posle 21 godine života u izbeglištvu, kažem ti da bih isto učinio kad bi se ponovo našao u situaciji da biram između dva zla: manjeg za moju zemlju, Srbiju, većeg za mene i moju porodicu. Isti je izbor bio i pred francuskim maršalom Petenom, posle pada Francuske. Još i sada Francuzi rđavim okom gledaju na njegovu saradnju sa Nemcima ali pri tom zaboravljaju da je Peten, tom saradnjom, spasao ovaj grad, Pariz, od potpunog razaranja. Mi, saradnici okupatora, zauvek smo izgubili svoju čast u očima savremenika, ali smo uspeli da spasemo mnoge živote i mnoga nacionalna blaga. Istina, mnoge i nismo. Nadam se da će naši potomci jednog dana moći da pravednije ocenjuju i ono što smo učinili i što nismo učinili. Sad je još rano. Otići ćemo sa ovog sveta obeleženi, u svojoj zemlji, kao izdajnici, što nije lako ni podneti ni odneti u grob. Ali, Božija Promisao je nedokučiva.“

I danas. 

PISMO JEDNOM ENGLEZU 

Pored uspomena same kćeri na tešku posleratnu stvarnost i retke, ali nasušne, kontakte s ocem u izgnanstvu, priređivač knjige Žarko Rošulj uvrstio je u drugi deo „Prozraka“ i dokumente iz Svetlanine lične arhive, u kojoj se nalazi, između ostalog, i prepiska sa ocem. U arhivi je čuvano i dragoceno Velmarovo pismo jednom engleskom laburisti, autoru knjige „Pobunjeni razum“. S obzirom da se dotični zalagao za treći put, između surovog kapitalizma i bezbožnog komunizma, Velmar-Janković, koji se, pod drugim imenom, krio u Španiji, rešio je da mu se obrati i piše o Nedićevom i svom kolaboracionizmu. 

Velmar – Janković u pismu ističe da su Srbi pred rat bili duboko antihitlerovski orijentisani:“Celoj naciji hitlerovski bes je bio duboko odvratan i nije bilo mesta u našem razumu ili srcu na kome bi se mogao izgraditi sporazum sa onim  zapenušanim ludakom. Ali u odgovoru kako da se odupremo tom nakaznom imperijalizmu nemačkog nazovi – nadčoveka, mišljenja su bila podeljena“. 

Iako je rat protiv Nemačke bio nešto što je proisticalo iz narodne slobodarske tradicije, ipak je bilo onih Srba koji su shvatali da 1914. nije isto što i 1941 – novi rat je, slutilo se to još od 1939, rat biološki, masovan, zastrašujući po broju žrtava, i mali narodi su morali da misle o pukom preživljavanju. Pučisti nisu predvideli posledice 27. marta, ali su zato pobegli iz prestonice Jugoslavije čim je zapucalo, dok su uredbom zabranili narodu da Beograd napusti, proglasivši ga „otvorenim gradom“.

Velmar-Janković sarkastično piše:“Možda, da sam imao svoja privatna kola, bio bih i ja pobegao u pravcu Grčke. Ali ja nisam imao kola, kao što ni mnogi drugi milijoni Srba što ih nisu imali. /…/Vidite, superpatriotizam naše vlade u izgnanstvu i njihovo suđenje nama koji smo morali ostati tamo, zasnovano je tehnički na okolnosti da su ministri imali kola spremna za bekstvo, a mi nismo“.

 SLOM KOJI SMO DOČEKALI

U aprilu 1941. je, po Velmar – Jankoviću, nastupio potpuni slom:“Teutonski bes i osveta, italijanska otrovna pakost, madžarska žeđ za feudalizmom, bugarsko vraćanje u tatarstvo, albanska pomamnost dali su satansku pozadinu nenadmašnom kainizmu Hrvata, u kojem je dugo zadržavana katolička inkvizicija združila krvavu ruku sa mutnim fanatizmom islamskih masa. A povrh svega toga još i svirepi svod crveno – belog građanskog rata“.

Usledio je srpski ustanak protiv Hitlera…Ali…

Užas je snašao Srbiju posle sloma ustanka u jesen 1941. O tome u svojoj biografiji Zvonka Vučkovića istoričar Miloš Timotijević piše:“Tokom oktobra 1941. Nemci su streljali oko 10.000 ljudi u centralnoj Srbiji (Draginac, Kraljevo, Kragujevac). Rasplamsavanje ustanka uslovilo je da se razmišlja o potpunom uništenju stanovništva Srbije, ili makar porodica onih koji se suprotstavljaju okupatoru. Šabac je u jednom trenutku bio logor sa 20.000 zatočenih Srba, a kod Zasavice u Mačvi planirano je podizanje logora za 500.000 Srba. Tehnički problemi realizacije ovog zločinačkog projekta, brzo gušenje ustanka i pragmatični razlozi nešto ublaženije represije spasili su Srbiju od velikih odmazdi. /…/Doprinos ravnogorskog i partizanskog pokreta u uništavanju vojnika fašističke Italije i nacističke Nemačke nije bio veliki. Prema nemačkim podacima ustanici su u Srbiji 1941. ubili 203 i ranili 378 vojnika Vermahta. S druge strane Nemci su u borbi ubili 11.522 čoveka, i streljali još 21.806 lica, kao što je i planirano kako bi se ispunila kvota od preko 34.000 ljudi koje treba ubiti kao kaznu za nemačke gubitke“.
Znajući sve ovo, Nedić pristaje na kolaboraciju.

STIŽU USTAŠE? 

Srpska istorija, po Velmar – Jankoviću, bila je dugo istorija života pod okupacijom, pod Turskom i Habzburškom monarhijom; u doba petvekovnog života pod vlašću tuđina, Srbi su ipak sačuvali dušu. Ali, Nemci nisu mislili o osvajanju srpskih duša. Oni su, zbog ustanka, hteli da nepokorni narod biološki satru. Hitlerovi opunomoćenici za Srbiju su  stalno pretili, o čemu Velmar piše:“Granice ustaške moći bile su „legalno“ proširene do samih predgrađa Beograda ( Zemun ). Da im je bilo dozvoljeno da uđu u Beograd i u Srbiju, ni bi imali samo da pređu reku Savu preko nemačkog pontonskog mosta, što je bilo pitanje nekoliko časova. Tada bi oni bili poklali i moju rođenu decu i mene i ostale razoružane stanovnike i izbeglice u Srbiji. To je trebalo sprečiti, ne biste li i vi tako mislili u mom položaju?“

Okupator je govorio da će, zbog zauzetosti na Istočnom frontu, pacifikovati ustaničku teritoriju ne koristeći svoju vojsku, nego upotrebom Hrvata, Mađara, Bugara i Arnauta, što bi, kaže Velmar – Janković, značilo potpuno uništenje Srbije.    

SRCE I RAZUM                             

Po Velmar - Jankoviću, ni Francuska, ni Belgija, ni Holandija, ni Norveška nisu bile izložene tako stravičnom besu Hitlera i njegovih slugu. Kolaboranti u Beogradu su mislili da su Nemci manje zlo od njihovih balkanskih satelita, priznavali su suverenitet Kralja Petra i odbijali da šalju trupe na Istočni front. Velmar – Janković kaže:“Draža Mihailović je bio naše pobunjeno srce. On je značio naš aktivni otpor. Ali pod onim okolnostima njegov pokret nije bio dovoljan. On je mogao da uceni neprijatelja, ali ne i da ga pobedi. I da bi se sprečilo da i na teritoriji Srbije uzme maha ono besmisleno dotrajavanje Srba iz zapadnih krajeva, Milan Nedić uzeo je da organizuje naš pasivni otpor. On je značio pobunu našeg razuma. Ali obojica su bili naša resistencija, a ne kolaboracija s neprijateljem“. I ogorčeno se pita:“Je li Mihailović bio „kolaborator“ samo zato što nije odjednom mogao da se bori sa sedam neprijatelja? Zasniva li se moral sa čijeg piedestala se osuđuje kolaboracionizam u svim situacijama samo na snazi sile?“    Mihailovićeva gerila je bila način da se ucene Nemci, veli Velmar, ali je Nedić jedini koji je mogao da stvori makar privid reda i mira u Srbiji, koja je trebalo da primi na stotine hiljada izbeglica iz NDH i drugih krajeva bivše Jugoslavije, što su u maticu nosili samo živu glavu.            Pomoćnik Velibora Jonića, ministra prosvete u Nedićevoj Vladi, Velmar – Janković je, kaže, imao za cilj da na sve načine sačuva prosvetni sistem Srbije:“Spasti svaku školsku zgradu, svakog učitelja i profesora, svaku knjigu i čas nastave za našu decu i ishraniti ih, po mogućnosti, u školskim kuhinjama - to je bila naša lozinka. Također je iskrsla opasnost da Gestapo uništi naš Univerzitet, da deportira i pobije profesore po poljskom uzoru/…/“

Zašto? Zato što su gestapovci tvrdili da su svi srpski profesori Univerziteta komunisti. Velmar svedoči da su on i saradnici jedva uspeli da sačuvaju profesorski kadar naših fakulteta, garantujući životima da dotični nisu komunisti i da će Univerzitet biti „nacionalizovan“. 

ENGLEZI ODLIKUJU SVOJE KOLABORANTE 

Velmar – Janković sa gorčinom ukazuje na činjenicu da je Velika Britanija svoje činovnike – kolaborante, sa ostrva DŽersija i drugih, koja su bila pod nemačkom okupacijom, pohvalila i nagradila:“Spasavao sam svoje ljudi kao da su bar toliko vredni koliko Englezi. Jesam li bio u pravu ili ne? I ako sam – ja i toliki drugi u istom položaju – bio u pravu, zašto onda na nas primentiti druge principe no na pomenute engleske činovnike? Ta bar oni nisu bili pod pretnjom neposrednog istrebljenja kao mi“.

 Velmar kaže da on i njemu slični ne traže odlikovanja, nego  objektivan sud. Za sebe veli da ga je savest već nagradila:“Niko ne može da mi nadoknadi zadovoljstvo koje me je znalo obuzeti kad bih prevario Nemce, izbacio bugarsku soldatesku iz koje naše škole, sprečio uznemiravanje naših intelektualaca od okupatora“.

NOJBAHER O NEDIĆU

Herman Nojbaher, Hitlerov specijalni izaslanik za Balkan, u svojim memoarima o Nediću je, između ostalog, rekao:“U trenucima velike nesreće jedne nacije desi se da na horizontu nema državnika koji uživa poverenje najvećeg dela stanovništva. Tada se čuju jauci i povici: „Spašavaj nas!" Narod se tada obično obraća zaslužnim, priznatim i uglednim vojnicima. I general Ajzenahuer je takode bio pozvan - s obzirom na užasnu mogućnost atomskog rata koji bi uništio svet - da stane na čelo najjačeg naroda na kugli zemaljskoj. Nedića su nagovorili njegovi prijatelji da stane na čelo srpske vlade. To je bilo godine 1941, kada je izbio komunistički ustanak u Srbiji. Taj događaj je pretio da izazove građanski rat. Ova opasnost ga je prisilila, kao ubeđenog antikomunistu, da sarađuje sa okupatorom. On je svim svojim srcem i dušom bio srpski nacionalista.“            

Nemačko nepoverenje prema Nediću bilo je uvek prisutno. Oni su redovno cenzurisali njegove govore, a predmetu koji su vodili o njemu uvek su priključivali dokaze koji bi mogli da potvrde njihove sumnje. Tako je SS poručnik Šreter svoje pretpostavljene oktobra 1943. izvestio o jednoj radio-emisiji u NJujorku, gde je predstavnik Vlade u Londonu, Konstantin Fotić, govorio i o Nediću: „Pre nekoliko dana održao je bivši jugoslovenski poslanik kod Društva naroda i kasniji poslanik u Vašingtonu, Konstantin F o t i ć, govor preko emisione stanice NJujork, u kome se bavio ličnošću ministra pretsednika Nedića. Fotić je pritom naveo da se Nedić nikako ne sme označavati izdajnikom. Naprotiv, on radi pod najtežim okolnostima za dobro i spasenje srpskog naroda. Nedić nije Kvisling, nije čak ni Peten“. 

ŠTA NEDIĆ SME DA KAŽE    

Nedić je Nemcima, dakle, stalno bio sumnjiv. I pored izjava o svojoj lojalnosti, on je bio i pod kontrolom nemačke cenzure koja je iz izveštaja o njegovim govorima u kvislinškoj štampi izbacivila bezobzirno sva mesta koja su oficiru za cenzuru ma na koji način izgledala nezgodna. Staviše, i sama Nedićeva propaganda je brisala iz njegovih govora izvesne reči. Recimo, u dokumentu Propagandnog odeljenja Jugoistok od 13. decembra 1942, koji potisuje poručnik Tangl, nalazi se deo govora koji je Nedić održao srbskim seqacima dan pre toga, kada je rekao: »Ja sam učio vas i ceo srpski narod, da se brinete za svoje stvari; da ne radite ma za čije interese, jer politika ne poznaje ljubav, ne poznaje srodstvo, niti priznaje strane interese. Ona zna samo sopstveni račun, sopstvene potrebe, koje nikada nisu iste sa potrebama srpskog naroda. Stoga morate u međunarodnoj i svetskoj politici da razlikujete dobro od zla, istinu od propagande, a naročito spasenje od propasti.« Tangl piše:“Prema sledećim izlaganjima upravljena je ova primedba nesumnjivo protiv engleskog i boljševičkog uticaja. Pošto, međutim, takvo odbijanje u svom uopštavanju neizbežno pogađa i nemački uticaj, to su izbačene reči od »da ne radite« do »propasti«.“ Malo dalje, u izveštaju se kaže:»Ministar pretsednik je potsetio prisutne da i u Rasini ima nerazumnih ljudi, koji nisu slušali njega nego nekog Keserovića, koji je prošle godine zavio u crno Kruševac, pa sada želi i Rasinu da baci u propast. On je naglasio da će stradati i žene i deca i drugi nevini ljudi, ali onaj zločinac će opet pobeći u šumu, kao i prošle godine, kada je napustio Kruševac«. Tangl beleži:“Deo od »nego« je izbačen, zbog nagoveštaja da će nevini morati da stradaju.“ A nemačka propaganda nije htela da dozvoli da se u srpskoj štampi pomene, makar i kroz nagoveštaj, stradanje Srba od njihovih odmazdi. Nedić je još rekao:»Potom je ministar pretsednik podvukao, da možemo ponovo zadobiti slobodu i državu samo razboritošću srpskog naroda, a to su mir, rad i vreme koje sve leči. Drugog leka nema, jer rat će trajati dugo i nije važno ko će pobediti, nego važno je da li će svi Srbi ostati u životu, da li će u ovoj zemlji biti Srba ili neće. Posle dugotrajnog odobravanja povodom ovih reči, ministar pretsednik izražava svoje priznanje rasinskim junacima, naročito 12 pešadiskom puku, koji je lično video, i kaže da oni treba svoje junaštvo, u prvom redu hrabrost, da sačuvaju za docnija pokoljenja, sada pak da sačuvaju samo red, mir i bratsku slogu, jer sada nije vreme Kraljevića Marka, nego vreme štuka i tenkova«. Tangl piše:“Ova razmatranja o ponovnom zadobijanju države i slobode, sa kojima je ministar pretsednik zaključio svoj govor, cenzura je brisala. Srpsko propagandno odeljenje je već ovde brisalo iz teksta sledeća 3 mesta: 1. reči: »i nije važno ko će pobediti, nego ....« , koje prikazuju lojalnost srpskog ministra pretsednika prema Nemačkom Rajhu u čudnovatom svetlu; 2. reči: »i kaže da oni treba svoje junaštvo«, i 3. »da sačuvaju za docnija pokoljenja«, dakle aluziju na ponovno uspostavljanje srpske države oružanom silom. Posle odgovora iz redova seljaka, završio je ministar pretsednik manifestaciju kratkom završnom rečju, iz koje je srpsko propagandno odeljenje opet brisalo samo jednu jedinu reč, istina, najvažniju reč. Ovo mesto glasi: »Kada se vratite kućama, prenesite Rasini moj pozdrav i recite joj da će general Nedić učiniti za nju sve, da ona bude opet što je bila: slobodna, napredna i ponosna«. Srpsko propagandno odeljenje brisalo je reč »slobodna«.“

 USTAŠE O NEDIĆU

SS major Vilhelm Bajsner, sa sedištem u Zagrebu, obavestio je Upravu bezbedbnosti Rajha u Berlinu da su ustaški vrhovnici ogorčeni postavljanjem Nedića ne čelo srbijanske Vlade pod okupacijom. U izveštaju, između ostalog, piše:“Kada se u Zagrebu saznalo za naimenovanje generala N e d i ć a za šefa srpske vlade, izazvalo je to u nadležnim hrvatskim krugovima opšte zaprepašćenje i veliko čuđenje. Kao što je poznato, Nedić je za vreme svoje delatnosti kao ministar vojske u ranijem srpskom režimu, bio po zlu čuven kao izraziti neprijatelj osovine i politike koju ona zastupa. U Zagrebu je ovladalo mišljenje, da je time, što je Nediću povereno obrazovanje vlade, srpska — u toku rata zbrisana — zaverenička klika dobila sada novu legalizaciju svoga delovanja čak i od strane nemačkih okupacionih trupa. Kako je već izvešteno, u Zagrebu je primljeno više izveštaja, prema kojima se na srpskoj strani sve ulaže, da bi se dobilo od nadležnih nemačkih vlasti odobrenje za izgradnju oružanih trupa. Ove oružane trupe trebalo bi zatim da pretstavljaju osnovni kadar za akciju koja bi se u zgodnoj prilici povela protiv Rajha. Istovremeno se u hrvatskim krugovima ukazuje, da ustanici koji se nalaze na hrvatskom području primaju — kako to proizlazi iz jasnog dokaznog materijala — svoja uputstva direktno iz Beograda.“

GRISOGONO O NEDIĆU 

Prvislav Grisogono, jugoslovenski orijentisan Hrvat, koji je za vreme rata živeo u Beogradu, u časopisu Jugoslovenskog narodnog odbora, „Poruka“( 29/1955), koji je izlazio u Londonu pedesetih godina 20. veka, piše da, iako nije voleo Nedića kao kolaboracionistu, ali da mora, jasno i glasno, da kaže:“Za četiri godine pod okupatorskom čizmom, pod postavljenom Vladom generala Nedića,a pod stvarnim auktoritetom Dražine Šume, ja nisam ni video ni čuo nijedan slučaj napada na Hrvata ili Katolika kao takove, u kome bi učestvovala masa, i nijedan slučaj koji bi se mogao upisati u odgovornost Vladi, bilo onoj postavljenoj, bilo onoj sa stvarnim auktoritetom. Naprotiv. Ja znam da su svi Hrvati koji su se zatekli sa službom u Beogradu, zadržani u službi i na položaju.Pamtim da je ta Vlada obrazovala nekoliko naročitih položaja da bi stvorila položaj i službu nekima koji su zbog razvoja događaja izgubili mesto./.../Poznato mi je  i iz vlastitog saznanja, da su policiske vlasti, gotovo bez izuzetka, sistematski i uspešno sabotirale naređenja okupatora da se vojni obveznici iz Hrvatske predavaju njima ili prebacuju u NDH“. 
A za to vreme, Pavelićeva čudovišta su, svakodnevno, klala Srbe.    

VLADIKA NIKOLAJ O NEDIĆU 

Ono što je Vladika Nikolaj mislio o đeneralu Nediću i njegovim pomoćnicima možda je najbolje sažeto u jednoj od beležaka Vladikinih posthumno objavljenih: „Kolaboracija. Jasan je smisao ove reči. Kad dva čoveka izvlače potopljeni čamac, jedan konopcem, a drugi kukom, onda su oni kolaboratori. Oba imaju isti cilj pred očima. Isto tako i lovci kad hoće da ulove neku zver, pa rasporede uloge. I oni su kolaboratori jedan drugom. Jer imaju isti cilj pred očima. Niko od nacionalista srpskih nije kolaborirao sa nemačkim okupatorima. Jer srpski nacionalisti s jedne strane i Nemci s druge strane imali su dva, potpuno suprotna cilja pred očima. Nemci su smerali uništiti srpski narod, a srpski patrioti sačuvati ga i osloboditi ga od Nemaca. Srpski nacionalisti nisu služili Nemcima, nego su se služili Nemcima. I ovo su oni činili s dubokim prezrenjem okupatora i s prigušenim revolucionarnim instinktom u sebi – do vremena. Ispod zvera se izvuci, pa onda tuci”.

Pravi kolaboratori sa Nemcima bili su Knut Hamsun i Kvisling. Ovi su želeli Nemcima pobedu s ubeđenjem da samo Nemci mogu „zavesti red u svetu” i „spasiti evropsku kulturu od slovenskog varvarizma i francuskog mekuštva.” Sličan stav Nikolaj je izneo i u knjizi „Zemlja Nedođija”, posvećenoj četničkoj borbi za slobodu. Tu Vladika kaže da ljudi poput Nedića nisu svoj put izabrali „radi uživanja ili dobiti, nego iz ljute nevolje, da bi spasli bar nešto od svoga naroda”.
Jednom rečju, iako je Sveti Nikolaj Žički stao na put ustaničke vernosti Kralju i Otadžbini, oličenom u đeneralu Mihailoviću, on je imao razumevanje i za žrtvu đenerala Nedića i njegovih saradnika u pokušaju da se Srbi spasu od istrebljenja. 

NEDIĆEVA SRBIJA I KOSOVO

Kada su Sile Osovine 1941. Godine, skupa sa svojim satelitima, okupirale i raskomadale Kraljevinu Jugoslaviju, najveći deo Kosova i cela Metohija pripali su Italijanima, koji su imali nameru da ih priključe Velikoj Albaniji. Delovi Kosova oko Gnjilana, Kačanika, Vitine i Uroševca dopali su fašističkoj Bugarskoj. Severni deo Kosova, uključujući celu Kosovsku Mitrovicu, Vučitrn i Podujevo, sa rudnikom Trepča, Nemačka je pripojila svojoj okupacionoj zoni, a 29. avgusta 1941, kada je u toj zoni formirana „petenovska“ Vlada đenerala Nedića  ( sa ograničenim ingerencijama u oblasti unutrašnjih poslova, poljoprivrede, pošte i telegrafa, prosvete i vera ),   pripao joj je i Sever Kosova. U Službenim novinama Nedićeve Vlade 26. decembra 1941. godine objavljeno je da, u okviru nove administrativne podele,  deo Kosova pod ingerencijom  Srbije, zajedno sa Raškom oblašću, pripada Okrugu mitrovičkom, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Godine 1942, početkom jula, srpska Vlada pod nemačkim nadzorom donela je Uredbu o uređenju oblasti Kosova, pa su tri kosovska sreza koja su pripadala tzv. „Nedićevoj Srbiji“ dobila poseban položaj u okviru Okruga mitrovičkog. Vlada je te iste, 1942. godine, formirala, u okviru Okružnog suda, Šerijatski sud u Kosovskoj Mitrovici i dala mu nadležnost nad svim muslimanima na svojoj teritoriji, ukidajući time šerijatske sudove u Beogradu i Nišu. Za okružnog načelnika Nedićev Ministarski savet postavio je Arbanasa Ibrahima LJutvija, koji je pre rata bio podban Drinske banovine.

Do kraja 1941. godine sa Kosova i Metohije Šiptari su, uz blagonaklonost okupatora, proterali preko četrdeset hiljada Srba. Ipak, Sever Kosova, koji je spadao u Nedićevu nadležnost, bio je relativno miran, a Milan Aćimović, ministar unutrašnjih poslova u „petenovskoj“ Vladi, posetio je Kosovsku Mitrovicu 24. aprila 1942, što je, kako kažu istoričari, bio „simboličan znak da je bar jedan deo svete srpske zemlje ostao u Srbiji“. Već sutradan, u bioskopu „Jadran“, sastao se sa predstavnicima Srba i Arbanasa, izražavajući zadovoljstvo što vidi“red i mir“, kao i što oseća da i jedni i drugi imaju „patriotsku svest“. U maju 1942. držana je  konferencija učitelja Srba Okruga mitrovičkog, na kojoj je zamenik okružnog načelnika, Hasim Salihamidžić, isticao potrebu saradnje između srpskih, muslimanskih i arbanaških učitelja,“da međusobnim upoznavanjem i zajedničkim radom pridonesemo opštem podizanju našeg naroda“. Početkom 1943, u Podujevo i srez vučitrnski došao je izaslanik MUPa, Jovan Brkić, koji je izrazio zadovoljstvo što u tim oblastima nema sukoba između Srba i Arbanasa.

Nedićeva Vlada je 1942. u oblast Vučitrna i Podujeva uspela da vrati preko pet stotina izbeglih srpskih porodica. Naredne godine skupljena je velika pomoć stanovništvu Severa Kosmeta, a naročita briga se vodila o siročićima i nezbrinutoj deci. Čak su i pojedini nemački zvaničnici isticali da je Srbima učinjena nepravda tako što im je oduzeto „istorijsko mesto Kosovske bitke“, o čemu je Hitlerov specijalni izaslanik za Balkan, Herman Nojbaher, govorio Ribentropu. Nemci su dozvoljavali pomen kosovskim junacima na Vidovdan 1942. i u Kosovskoj Mitrovici, kao i proslavu Savindana, koja je 27. januara 1943. svečano održana u ovom gradu. 

Sve je trajalo do kraja 1943, kad, posle kapitulacije Italije, nemački okupator upravljanje Kosmetom preuzima sasvim u svoje ruke.

Iako zaključke prepušta čitaocu, potpisnik ovih redova, ipak, ne može a da nešto ne primeti: mada je Srbija od 1941. do 1944. godine bila pod pravom okupacijom nacista i fašista, Nemci su „petenovskoj“ Vladi đenerala Nedića dali više vlasti na Severu Kosmeta nego što ih NATO Imperija danas daje Aleksandru Vučiću.Čak je i teritorija koja je, makar formalno, pripadala „Nedićevoj Srbiji“ bila veća nego tzv. „Sever Kosova“ danas.  Da i ne govorimo o onovremenom povratku pet stotina izbeglih srpskih porodica u vučitrnski srez, o čemu Vučić i njegovi lažni svedoci danas mogu samo da sanjaju. 

NEDIĆ JE REKAO DA SMO OKUPIRANI

Ne sme se prevideti ni sledeće: đeneral Nedić je, u svojim obraćanjima Srbima, bio jasan – Srbija je okupirana, i mora da sluša okupatora:“Obrazovao sam, PO ODOBRENJU OKUPATORA(podvukao V.D.), srpsku Vladu, Vladu narodnoga spasa“. Naravno da to nije značilo slaganje jednog slobodarskog naroda sa Nedićevim stavom. Srpski gerilci, kako legitimisti - rojalisti, tako i revolucionarni partizani, delatno su pokazivali svoje neslaganje, boreći se protiv nacista i fašista. Ali, Nedić  je ipak bio jasan – ono što radi, radi po odobrenju okupatora, spasavajući, kako je tvrdio, Srbe od biološkog uništenja.

Današnja vlast u Srbiji, međutim, nema hrabrosti da kaže da ono što čini nije ništa drugo nego ispunjavanje volje Imperije, čiji je NATO pakt krajem 20. veka dva puta bombardovao Srbe osiromašenim uranom – 1995. u Republici Srpskoj i 1999. u Srbiji i Crnoj Gori. A onda se, kako reče prof. dr Ratko Marković, desilo sledeće:“Kosovo je Srbiji oduzeto u osvajačkom ratu NATO-a protiv Srbije. Status Kosova je rešen ishodom tog rata. Deklaracija nezavisnosti Kosova kosovskih Albanaca je političko-pravno sankcionisanje tekovina agresije NATO-a na Srbiju.“ Umesto da se o tome svagda govori i da se to stalno ima na umu, predsednik sadašnje Srbije, Vučić, roni krokodilske suze nad Srbijom, a plaši se samo NATO gazda koji mu prete nekim novim Veljom Nevoljom. Nedić je bar bio otvoren kada se obraćao Srbima po dopuštenju okupacijske vlasti:“Danas se vrši obračun najvećih sila sveta. Nemoj da se mešamo u tuđe stvari, jer ko se meša u tuđe stvari obično izvuče deblji kraj“, govorio je.

Da se razumemo: ovo, mada jeste, i nije tekst o đeneralu Nediću- to je više tekst o Aleksandru Vučiću. Ako je Imperija koja nam je danas otela Kosovo rezolutnija prema Srbima i Srbiji nego što je to bio Hitler, i ako Vučić ima manje nadležnosti na Kosovu ( čak i na Severu!) nego što ih je imao Nedić, i ako taj isti Vučić ide putem povinovanja NATO okupatoru, a ( za razliku od „srpskog Petena“, koji je o tome javno govorio) ne sme da prizna svoje povinovanje, onda se zaista postavlja pitanje – zašto je Dačić uklanjao Nedićevu sliku iz Vlade Srbije maja 2009. godine. 

A da je teško, teško je. 

Zato smo, valjda, Srbi.

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda