Piše: Slobodan Antonić
Intervencija Rusije u Ukrajini pokrenula je pravu histeriju u medijima širom EU i SAD. Putin je odmah nazvan „Hitlerom 21. veka“ (ovde; v. ovde i ovde), postavši „lopov, razbojnik, ubica i lažov“ (ovde). Zavladala je prava „kultura zgražavanja, koja kao oluja briše iz javnosti svako drugačije mišljenje – više se ne razgovara, već zgražava“ (isto).
Histerija se ubrzo pretvorila u linč. Evropa se vratila na srednjoveknu koncepciju kolektivnog kažnjavanja. Najavljena je „zaplena imovine ruske elite“ (ovde), „finansijski rat protiv Rusije“ do „kolapsa ruske ekonomije“ (ovde), počelo je otpuštanje Rusa koji odbijaju da osude svoju zemlju (ovde), raširilo se „maltretiranje dece ruskog porekla u vrtićima i školama“ (ovde), pokrenuto je izbacivanje Rusa iz svih sportova (ovde), pa su čak i sirote ruske mačke isključene iz međunarodnih takmičenja i dodele pedigrea (ovde).
U Srbiji su kompradori odavno preuzeli zapadnu matricu „demonizovanja Rusije i hitlerizacije Putina“. I pre ulaska ruske vojske u Ukrajinu, Danas je, recimo, imao naslove: „Krvave ruke Vladimira Putina“ (ovde), „Postoje realne šanse da Putin postane osuđeni ratni zločinac“ (ovde), ili „Večito lizanje ruskog dlana“ (misli se na Srbe; ovde).
Sada kao da su sve bremze popustile. N1 je u naslov stavio Čankovo mudro zapažanje: „Putin počeo napad istog dana kada je Hitler predstavio svoj program“ (ovde). Al Jazeera je, takođe kroz naslov, istakla veleumno upozorenje Milorada Popovića: „Moskovski fašizam preti zapadnom Balkanu“ (ovde). A Teofil Pančić je ulazak u Ukrajinu uporedio s invazijom „na mirnu Poljsku 1939“ (he-he, jer Putin=Hitler, namig-namig, gur-gur).
Tomislav Marković je, takođe na Al Jazeeri, dobio naslov kojim je istaknuta njegova genijalna sinapsa: „Ko se ruga žrtvama Srebrenice, taj se raduje i mrtvima u Ukrajini“ (ovde). A držeći se iste kongenijalnosti, jedna članica GO DS-a, uz podršku svoje stranke (ovde), zatražila je u Danasu da se odmah „film superžene Jasmile Žbanić Quo Vadis Aida?“ prikaže na RTS-u (ovde). Jer, naravno, Rusi=Srbi, a Ukrajina=Srebrenica.
Marković se proslavio i člankom „Smrt fašizmu, slava Ukrajini!“. To je isto kao da je rekao „Smrt fašizmu, za dom spremni!“, pošto je „slava Ukrajini“ lozinka pod kojom su ukronacisti, tokom 2. svetskog rata, izvršili genocid nad Poljacima i Jevrejima (v. ovde 1:56:05-1:56:18). Marković je „ruski fašizam“ i „povampireno kukasto zlo“ povezao s „ovdašnjim putinoidima“ i „ruskokolonašima“, poimenice prozvavši Vladimira Dimitrijevića, Đorđa Vukadinovića i Emira Kusturicu – čiji je angažman u akademskom pozorištu Ruske vojske izjednačio s priključenjem „Vermahtovom pozorištu, 1. septembra 1939. godine, na poziv Vilhelma Kajtela“ (ovde).
Najmaštovtiji su, naravno, bili kolumnisti Peščanika. Jedan je odmah podvukao da su „Srbi u Putinu listom prepoznali svog Miloševića“, a kako su Srbi svagda „odobravali razaranja Vukovara i Dubrovnika, tri godine bombardovanja Sarajeva, stotine pobijene sarajevske dece, genocid u istočnoj Bosni, proterivanje milion stanovnika Kosova“, sada su, eto, oduševljeni što će Putin „omogućiti našoj vrloj omladini da dovrši stvar u Sarajevu i na Kosovu – zato je Srbija listom uz Putina“. Uz upozorenje da „rusko ministarstvo spoljnih poslova u Evropi i Americi uspostavlja tesne prijateljske veze sa svim neonacističkim partijama i pokretima“, kao „srpski neonacista“ posebno je apostrofiran Dragoslav Bokan (ovde).
Drugi Peščanikov komentator, inače ukrajinski „književnik“, ustvrdio je da „ruski diverzanti u civilnim odelima ulaze u mirne ukrajinske gradove i terorišu ih“, da se „Rusi u našim gradovima pojavljuju u belim lekarskim mantilima, u uniformama naših vatrogasaca i spasilaca, podmeću mine u civilne zgrade i zarobljavaju civile“, uporedivši to s „filmom Alien, kad neprijatelj skače na tebe iz svakog ćoška, kao zombi zaražen nepoznatim virusom“. „Ovo je borba sa zombijima koji su bez razloga odlučili da nam unište živote“, zaključio je ovaj objektivni i pouzdani komentator našeg vrlog Peščanika (ovde).
Još maštovitiji je bio Peščanikov književni teoretičar, inače u toj meri stručan da se svojevremeno proslavio pripisujući (ovde) Dobrici Ćosiću reči njegovog književnog lika o Srbima kao patološkim lažovima (up. ovde). On je sad optužio beogradski spomenik Stefanu Nemanji da, ni mnanje ni više, „obeležava i obznanjuje postavljanje u vazalski odnos (...) Srbije u odnosu na petro-imperiju s istoka Evrope“. Taj spomenik zapravo je „kamen-međaš jedne petro-imperije“, kao i „drugi ruski projekti“, poput „pomoći Rusije u završavanju crkve Svetog Save“. Peščanikov Šerlok Holms podsetio je da su „dugo ostali nejasni pravi razlozi Kusturicinog promovisanja“ spomenika Nemanji, ali sad kad je Kusta pozvan za reditelja u ruski Vojni teatar konačno je raskrinkan „ovaj filmadžija, preduzimač i samouki urbanista“ (ovde).
Još ranije je Dejan Tiago Stanković, u okupiranom Ninu, objavio „da su srpski rusofili zapravo klasična peta kolona i potencijalni kvislinzi, bili plaćeni ili neplaćeni“ (ovde). Sada je, vidimo, počela i pojedinačna prozivka, koja se – s NATO čizmom u Beogradu – lako pretvara u pravljenje spiskova i trpanje u kamione.
Uz to vidimo i kako se u atlantistički okvir antiruske histerije stavljaju i svi Srbi. Jeste, ne postoje genocidni narodi – samo pojedinci, ali Srbi su, podučava nas Peščanik, pozdravljali genocid u Srebrenici, ispraćali tenkove za Vukovar cvećem, birali Miloševića=Hitlera, a i sada navijaju za Putina=Hitlera i Ruse=fašiste, dakle ipak...
Ovakvo denunciranje „ruskokolonaša“ i „Srba-putinoida“ nije baš prijatno, budući da su Srbi trenutno jedini „Rusi“ koje SAD i EU mogu da dohvate. Za razliku od ovdašnje kompradorske elite koja za službu atlantistima uredno dobija kolonijalnu rentu, Srbi vole Ruse prvenstveno o svom trošku. S Peščanikovim diktumom, međutim, da „Srbi listom vole Putina“, na neki način svi smo proglašeni za osmog putnika koji se sprema da iznutra razori Balkan i EU.
Takva dehumanizacija Srba (i Rusa) ne sluti na dobro. Kada čak i spomenik prvom Nemanjiću proglasite znamenjem ruskog imperijalizma, posle toga možete nabediti bilo koga za bilo šta. U Srbiji, nanovo, „samo kamen nije kriv“ – pogotovo onaj od kog su Srbi pravili svoje crkve i svoje spomenike. Radi se, očigledno, na rušenju ljudi i simbola. I očekuju od nas da sve to samo gledamo?
Ostale tekstove Slobodana Antonića čitajte OVDE.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
