Razgovor vodio: Slobodan Erić
Uvaženi profesore, u toku je vojna intervencija Rusije u Ukrajini, koja se u Moskvi označava kao “Specijalna vojna operacija”. Reakcije sa Zapada – SAD i EU su bile žestoke i ekspresne – Moskvi su uvedene oštre sankcije. Rusija je prosto ekonomski ekskomunicirana sa tržišta EU i SAD. Zašto je Ukrajina toliko važna. Da li su u pitanju prevashodno geopolitički razlozi. Koji je geopolitički kvalitet i značaj prostora današnje Ukrajine pre svega za Rusiju ali i očigledno i za Zapad. Zašto se Ukrajinom toliko bavio jedan od najvećih američkih geopolitičkih stratega u drugoj polovini 20.veka Zbignjev Bžežinski?
- Prozapadna Ukrajina, eventualno članica EU i NATO, bila bi geopolitički Damoklov mač nad Rusijom. NJen značaj je ogroman i analizama Bžežinskog gotovo da se nema šta dodati i oduzeti. Naravno, izuzev vesternističke, atlantističke, američke pristrasnosti. On je na Ukrajinu gledao iz vašingtonske perspektive, što znači da bi Rusi trebalo da čine upravo suprotno. Ako on konstatuje da bez kontrole Ukrajine Rusija ne može biti velika sila, onda Rusija mora sve da učini kako bi ona bila u njenoj interesnoj sferi ili barem da ne bude antiruski orijentisana. Ona ne sme biti amputirana iz evroazijskog Heartland-a, kome prirodno pripada, i prinudno „prilepljena“ Zapadu, tj. proširenom posthladnoratovskom Rimland-u.
Čini se da se, u svetskoj pa i u našoj javnosti, dovoljno ne shvata zašto je Rusija poslednjih meseci u razgovorima sa liderima zemalja Zapada i NATO pakta uporno insistirala na bezbednosnim garancijama, odnosno da se, nakon permanentnog širenja NATO na istok, Ukrajini ne dozvoli ulazak u Severnoatlansku alijansu. Možda tu stvar treba grubo pojasniti kroz jednu hipotetičku situaciju; raketi sa nuklearnom bojovom glavom, koja se lansira iz Amerike da bi dosegla neke ciljeve u Rusiji, potrebno je izvesno vreme, što i otvara neku mogućnost za presretanje a ako se ista takva raketa ispali iz Kijeva ona je za pet minuta u Moskvi. Možete li nam pokušati da objasnite taj vojnostrateški aspekt, da za Moskvu, pitanje ulaska Ukrajine u NATO nije samo političko već pre svega, bezbednosno, egzistencijalno pitanje? I da je taj zahtev Moskve legitiman, jer u Rusiju postoji opravdan “strah od prvog nuklearnog udara”?
- Pođimo od hipoteze da Ukrajina postane članica NATO, koji je ekstremno antiruski vojni savez. Ubrzo bi „pala“ i Belorusija – u tom slučaju sa tri strane stešnjena članicama NATO (Poljskom, Ukrajinom i sa tri pribaltičke republike, koje se jednostavno nadmeću u rusofobiji). Sve nekadašnje sovjetske, a i nove vojne ukrajinske instalacije bile bi u funkciji stalne pretnje Rusiji. Tu su brojni vojni aerodromi, radarske pozicije, vojne fabrike, prirodni resursi, crnomorske luke... I načičkani raketni sistemi sa nuklearnim bojevim glavama koji do velikih ruskih gradova lete samo nekoliko minuta. Pitanje reintegracije Krima u sastav Ukrajine više ne bi bilo ukrajinsko-rusko, već problem Rusije i NATO (SAD). Zamislimo samo da Krim i njegovu u vidu velikog doka isturenu poziciju u crnomorskoj akvatoriji kontrolišu Amerikanci! To podrazumeva i bazu Sevastopolj, uključujući sve njene vojne instalacije. U tom slučaju, Rusija ne bi imala šta da traži na Crnom moru. Ovo je samo delić onoga što bi ugrožavalo Rusiju.
U svoja dva, slobodno možemo reći, istorijska govora predsednik Putin je ukazao na odgovornost Lenjina i boljševika a kasnije i Staljina za teritorijalna prekrajanja u Ukrajini, koja su jedan od korena sadašnjih problema. On je upotrebio pojam dekomunizacija. Ukratko, u Ukrajini ruše Lenjinove spomenike ali se ne odriču Lenjinovih granica. Vi ste u jednom intervju povodom tog pitanja, povukli jednu dobru paralelu sa Balkanom?
- Lenjinizam i staljinizam u Sovjetskom Savezu, a titoizam u Jugoslaviji – kao ekstremno antiruski i antisrpski mutanti komunizma – ostavili su stravično višedimenzionalno destruktivno nasleđe, koje najpogubniju (i) geopolitičku materijalizaciju ima u dva pojavna oblika:
a) Tzv. dodatnih nacija proglašenih dekret-etnogenezom, koje sa sobom nose «konvertitski sindrom» i «janičarsku patologiju»;
b) NJima dodeljenih prostora konstituisanih u nametnute političko-teritorijalne jedinice, koje su dobile nekonsekventne (diskordantne) granice.
Da apsurd bude veći, po slomu komunizma te «oktroisane nacije» su prednjačile u radikalnom antikomunizmu u svim dimenzijama, osim u pitanju relativizacije veštački «sklepanih» teritorija i granica. Štaviše, u tome ih je političko-diplomatki, ekonomski, propagandno, pa čak i vojno podržao Zapad, pred geopolitičkim interesima zanemarujući njihovu ideološku osnovu.
Stiče se utisak da u Rusiji ili nisu imali dobru procenu ili su na neki način potcenili otpor ukrajinske vojske i novi identitet jednog dela stanovništva Ukrajine. Da li je to rezultat, ne samo uticaja Zapada na oblikovanje novog identiteta, nego i višegodišnjeg odsustva Rusije u Ukrajini u sferi “meke moći”?
- Rusija teško nadoknađuje zaostajanje koje se desilo u vreme „unipolarnog trenutka“. Pri tome, njeni suparnici nisu mirovali i čekali. Identitet stanovništva Ukrajine postao je predmet kolektivnog eksperimenta in vivo. U to je uključena prinuda i surovo nasilje državnih institucija u vidu zakona, dekreta, uputstava, naredbi, progona i kazni, a u vezi ograničavanja slobode nacionalnog opredeljenja i izjašnjavanja, zabrane ruskog jezika, blokade medijskog prostora za ruske učesnike u programima, protekcionističkih mera prilikom zapošljavanja i mnogo toga drugog. Posle dugogodišnjeg represivnog antiruskog „ispiranja mozga“ začuđujuće je što je nešto od ruskog identiteta uopšte o(p)stalo i što ipak i dalje postoji kakvo-takvo prorusko raspoloženje. Nije li jedan naš nekada veoma agilan političar, a sada opravdano na potpunoj margini, svojevremeno izjavio kako bi veliku većinu Srba „preumio“ da budu za NATO samo kada bi on u svojim rukama imao medije!
Da li mislite da je Rusija očekivala ovakvu reakciju Zapada i da li je spremna za ovu vrstu rigoroznih sankcija (koje smo mi preživeli) i nove političke realnosti u svetu. Kakve geopolitičke imlikacije može imati ovaj sukob u Ukrajini za ceo svet?
- Rusija je morala da očekuje i da se pripremi na oštru, razjarenu reakciju Zapada, kome su ovom preventivnom oružanom akcijom ne samo dovedeni u pitanje direktni geopolitički interesi, nego i kredibilitet globalnog hegemona. Ako bi Rusija bila nespremna za taj scenario, onda bi pokazala da je neozbiljna država i da ne zaslužuje da (trenutno) predvodi preuređenje sveta. Konflikt u Ukrajini je poprište, bojno polje sukoba titana i lakmus koji će pokazati da li je defanziva Zapada pod američkim vođstvom ušla u fazu definitivne, nezaustavljive inercije ili će se dogoditi upravo suprotno – da se Zapad pred ofanzivom „ruskih varvara“ homogenizuje i svoje antagonizme „gurne pod tepih“ kako bi zadržao status quo. S druge strane, taj sukob biće pokazatelj spremnosti Rusije za velika dela, a ne samo za trenutnu pacifikaciju Ukrajine kao neposredne pretnje svom opstanku. Drugim rečima, postaće očigledno ima li Rusija energije da iznese proces multipolarizacije/neobipolarizacije sveta, potiskivanja SAD iz Evrope, dekonstrukcije njenog makro-mostobrana u liku EU i NATO, te da na zapadu Evroazije uspostavi evro-rusku „pan-oblast“ i nekolicinu „velikih prostora“ (neoklasičnih interesnih sfera) u njenom sastavu.
U 20.veku, politika Zapada, posebno njenog anglosaksonskog bloka, bila je da usmerava Nemce na Ruse, što je u dva svetska rata rezultiralo velikim demografskim gubicima kod oba naroda. Sada je ta anglosaksonska politika, kroz obuzdovanje Evrope, pre svega Francuske i Nemačke, rezultirala i politikom guranja Slovena na Slovene. Šta mislite o ovome, i da li treba raditi na nekoj vrsti politike osvešćivanja, ne samo pravoslavnih, nego svih slovenskih naroda, kako ne bi bili moneta za potkusurivanje i oruđe u rukama drugih. Jer ovaj sukob u Ukrajini je jedna velika slovenska tragedija?
- „Zavadi, pa vladaj“ je poznat imperijalni mehanizam. Naravno da je unutarslovenski, unutarnacionalni sukob tragičan i služi za slabljenje jedne velike etno-prostorne celine koju Zapad percepira kao konkurenta. A sve to je već isprobano u secesiono-verskom obračunu za jugoslovensko nasleđe. Štaviše, sukob u Ukrajini mahom je među jednovernom braćom. Time je seirenje Zapada veće. A Zapad se, sav brižan(sic!), stavlja na stranu onih malenih, slabašnih, napadnutih, demokratskih... Naravno, na antirusku stranu, uprkos činjenici da je upravo ta strana u velikoj meri zaražena neonacizmom i ispoljava nuklearne pretnje. Trebaće veliki i dugotrajan politički, kulturni, naučno-prosvetni i propagandni angažman kako bi se slovenski, naročito pravoslavni narodi vratili sebi, oslobodili se rajetinskog mentaliteta i okrenuli sopstvenoj, a ne tuđoj integraciji.
Srbija se, povodom događaja u Ukrajini, objektivno nalazi u teškoj poziciji. Rusija nam je, ne samo istorijski, nego i najvažniji današnji saveznik u odbrani Kosova i Metohije. S druge strane Ukrajina je jedna od malobrojnih zemalja u Evropi, koja nije priznala tzv. nezavisno Kosovo i to treba poštovati. Stiče se utisak da je naše državno rukovodstvo - Vlada Republike Srbije je usvojila Zaključak Saveta za nacionalnu bezbednost povodom situacije u Ukrajini - zauzelo jedan uravnotežen i, sa stanovišta nacionalnih interesa, ispravan stav. Međutim, nekoliko dana kasnije, Srbija je podržala rezoluciju Generalne skupštine UN koja je osudila Rusiju, što je izazvalo nezadovoljstvo jednog dela javnosti u Srbiji. Kako Vi to vidite?
- Stav je mogao da bude mnogo kraći, jednostavniji, efikasniji i svrsishodniji, te da izgleda, otprilike, ovako:
a) Srbija je privržena poštovanju međunarodnog prava, imajući u vidu sopstveni teritorijalni integritet zagarantovan Rezolucijom 1244 SBUN;
b) Srbija nikada ni jednoj zemlji neće uvesti sankcije, budući da je i sama u nedavnoj prošlosti bila njima neopravdano izložena.
Tačka. Ništa manje i ništa više od toga. Bez opširnih elaboriranja i odluka koje u tom trenutku nisu bile potrebne javnosti. Saopštenje je trebalo da bude pročitano – bez ikakve diskusije, pitanja novinara i rasprave. Time bi i unutrašnjim i spoljnim činiocima bila jasna i poruka i dramatičnost. Prvu tačku bismo iskoristili da „provučemo“ naš stav o Kosovu i Metohiji, a drugu tačku da „zabašurimo“ skandal sa uvođenjem sankcija Belorusiji (ispostavilo se da je to bio „probni balon“). Pri tome, ne bismo pominjali ni jednu stranu – ni Ukrajinu, ni Rusiju. Ali, sve to je postalo bespredmetno. Srpski zvaničnici, suprotno volji većine našeg naroda, vode prozapadnu politiku. U Generalnoj skupštini UN glasali su ZA osudu Rusije. To znači da Srbiju svrstavaju na stranu Zapada i Ukrajine, tj. na stranu njenih neonacista, banderovaca, „Desnog sektora“, „Azova“... Na stranu onih kojima se nudi hrvatska pomoć da Donjeck i Lugansk reintegrišu po genocidnom modelu „Oluje“! Skandalozno, nemoralno i dugoročno pogubno za srpske interese. Sve to u svrhu ostanka „na evropskom putu“. Gde? U ambis.
Kako se po Vama ova kriza u Ukrajini može odraziti na Balkan, pre svega na Srbiju i Republiku Srpsku?
- Kratkoročno, veoma loše. Zapad bespogovorno traži svrstavanje u antiruski front. Balkanski vazali se utrkuju ko će pre tome izaći u susret, a samo se Srbi batrgaju. Zato se antisrpska koalicija razgoropadila i nastoji da u ovim smutnim danima što više ušićari. Ali, prepoznatljiv je njihov paničan strah od onoga šta može biti u budućnosti. Šta ako Zapad bude poražen, digne ruke od Ukrajine i Rusi trijumfuju? Eto ih na granici Rumunije, na delti Dunava, gde su već dejstvovali po gradu Ismail. Onima koji su Srbe ubeđivali kako smo, eto, okruženi članicama EU i NATO, a Rusija je navodno daleko – to više neće lako polaziti za rukom. Srpski susedi već kalkulišu kako postaje sasvim moguće da u novim geopolitičkim okolnostima Srbi, za Zapad „otpadnička nacija“, postanu miljenici dolazećeg balkanskog gazde. A oni, poslušni vazali Zapada, „žrtveni jaganjci“ novog balkanskog subporetka.
Kako pronaći rešenje, pre svega prekinuti rat u Ukrajini, između dva bratska, slovenska, pravoslavna naroda. Kako deeskalirati krizu čije rizike po međunarodnu bezbednost uopšte ne treba potceniti. Jer mir i stabilnost su u ovom trenutku potrebni i Evropi i svetu?
- Pretpostavljam da je Rusija rešena da stvar dovede do kraja. Znaju da bi pogubna bila neodlučnost slična srpskom uvlačenju u dugi rat, gubljenju tempa zbog političkog i vojnog diletantizma, brojnom zaustavljanju ofanziva radi besplodnih pregovora, slepom poverenju u Zapad i njihove pregovarače, potpisane papire, mirovne planove i usmena obećanja, a naročito (pseudo)taktici kreni – stani – povuci se. Zapad očigledno ne namerava da se neposredno vojno angažuje, ali je rešen da se na sve ostale načine dugoročno obračunava sa Rusijom. Kao da se tome još i obradovao kako bi na erupciji antiruskog raspoloženja i angažmana ojačao svoju poljuljanu koheziju. Ali, to će trajati dok se sukob ne okonča – a okončaće se – da bi onda još izraženije došli do izražaja pod tepih gurnuti međusobni nesporazumi, samoživosti, posebni interesi i – zavisnost od ruskog gasa.
Biografija prof.dr Milomira Stepića
Milomir Stepić je naučni savetnik u Institutu za političke studije. Honorarno i kao gostujući profesor predavao je ili sada predaje na Ekonomskom fakultetu, Fakultetu političkih nauka u Beogradu i Banja Luci, Vojnoj akademiji (Visokim studijama bezbednosti i odbrane) i Diplomatskoj akademiji MSP. Bio je prodekan za nauku Geografskog fakulteta i stalni saradnik nekadašnjeg Instituta za geopolitičke studije. Član je Srpskog geografskog društva, Društva Sveti Sava, Matice srpske (Odbora Odeljenja za društvene nauke), Odbora za proučavanje stanovništva SANU i Odbora za proučavanje Kosova i Metohije SANU, redakcija naučnih časopisa Nacionalni interes, Politeia, Kosovsko-metohijski zbornik. Urednik je Zbornika Matice srpske za društvene nauke. Autor ili koautor je detaljnih etničkih karata eh-jugoslovenskog prostora i jedan od pokretača naučnog projekta „Etnički prostor Srba“ Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1991-1995. godine, a koji je rezultirao sa nekoliko koautorskih monografija na srpskom, grčkom i engleskom jeziku, te dokumentacijom za Konferenciju o Jugoslaviji u Londonu 1992. godine. Bavi se teorijskom geopolitikom, geopolitikom Balkana i geopolitikom srpskih zemalja. Do sada je objavio knjige: Etnički sastav stanovništva Bosne i Hercegovine, 1992/1993. (na srpskom i grčkom jeziku, koautor); Kosovo i Metohija – političkogeografske i geopolitičke perspektive, 1999; U vrtlogu balkanizacije, 2001; Jugoistok Srbije – kontinuitet krize i mogući ishodi, 2001. (na srpskom i engleskom jeziku, koautor); Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje, 2004; Prirodni potencijali i degradirane površine opštine Obrenovac, 2008(koautor); Kosovo i Metohija – postmoderni geopolitički eksperiment, 2012; Geopolitika neoevroazijstva – pozicija srpskih zemalja, 2013; Geopolitika – ideje, teorije, koncepcije, 2016. (nagrada „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju 2017.), Srpski geopolitički obrazac, 2019; Kroz balkanski durbin, 2020.
Izvor: Geopolitika
