Piše: Ivan Pajović
Na samom početku vojnih operacija u Ukrajini, Vladimir Putin je izjavio kako Rusija ne može dozvoliti Ukrajini da ponovo dođe do taktičkog nuklearnog oružja, a da se Kijev nalazi samo korak do toga. Inače, za dve decenije na čelu države, Putin nikada nije sebi dozvolio pustolovne izjave koje su daleko od istine.
Šta je to prljava nuklearna bomba i koliko je bila visoka verovatnoća njene izrade u rukama rusofobske kijevske vlasti?
S početka, treba reći par reči o samom pojmu prljave atomske bombe. Možda je teško poverovati, ali termin i koncept prljave atomske bombe izmislio je tada malo poznati pisac-fantast Robert Hajnlajn, koji se u slobodno vreme pomalo bavio fizikom. Samu ideju Hajnlajn je formulisao 1940-tih godina, tj. oko tri godine pre sprovođenja opštepoznatog projekta „Menhetn”. Pritom je intuicija pisca bila toliko jaka, da mu je prišapnula alternativni i najinteresantniji način korišćenja energije atoma.
Standardno nuklearno punjenje ima čudovišno veliku rušilačku moć, ali je ta moć kratkotrajna. U momentu nuklearnog udara formiraju se, doduše, krajnje opasni izotopi, među kojima stroncijum-89, stroncijum-90, cezijum-137, cink-64 i tantal-181. Ovi izotopi, ušavši u čovečiji organizam, talože se i i izazivaju neizlečiva oboljenja. Naprimer, radioaktivni jod se taloži u štitastoj žlezdi, cezijum u mišićima, stroncijum u kostima itd. Zona nuklearnog udara relativno brzo se denuklearizuje, tj. aktivno gubi radioaktivnost. Primer daju Hirošima i Nagasaki, jedina naseljena mesta koja su pretrpela nuklearni udar. Opšte je mišljenje da se na tim mestima godinama zadržala radioaktivna pustinja, što u stvarnosti nije tačno. Već u avgustu 1949. godine donet je zakon pod imenom Hiroshima Peace Memorial City Construction Law, koji je poslužio kao start za potpunu obnovu grada. Što će reći – od nuklearnog udara jedva je prošlo malo više od četiri godine.
Princip delovanja prljave nuklearne bombe je drugačiji, kao da ga je mogao smisliti samo pisac-fantast. To je tip oružja znatno jednostavniji po svom ustrojstvu i ne zahteva složena tehnička rešenja. Faktički, to je samo sredstvo dostave (raketa, bomba, artiljerijska granata) kome je dodat kontejner sa radioaktivnim materijama. Jedan od potencijalno najefikasnijih načina, ujedno i najopasnijih, je prosto rasipanje tog materijala iz aviona ili helikoptera. Opasni izotopi sa dugotrajnim vremenom poluraspada pokrivaju površinu zemlje, biljaka, zatim bivaju upijeni u zemlju i vodu, a potom desetinama godina čine teritoriju opasnom za život. Čovek jako lako oboli od radijacione bolesti, dovoljno je da unese u sebe minimalnu dozu ozračenja, što dovodi ili do smrti za par meseci, ili do raka, leukemije, odumiranja koštane srži ili drugih teških bolesti.
Pitanje mogućnosti da Ukrajina, koja se u okviru Budimpeštanskog memoranduma odrekla nuklearnog oružja, napravi prljavu atomsku bombu, ne jednom je razmatrana od strane stručnjaka. Većina njih je bila saglasna da je to nemoguće iz više različitih razloga. Kao prvo, zbog političkih motiva: zemlje Zapada ne bi to dopustile ni pri najvećoj ostrašćenosti rusofobijom. Kao drugo, zato što Ukrajina ne raspolaže baš svim tehničkim mogućnostima, pre svega centrifugama za obogaćenje uranijuma, ali ni adekvatna sredstva dostave. Da li je to baš tako?
Treba imati u vidu da ruska vojska nije tek slučajno na početku sukoba odmah zauzela nuklearnu elektranu u Černobilu. Malo ko je obratio pažnju na određene reči Vladimira Putina o tome kako Ukrajina potencijalno može da napravi prljavu atomsku bombu ne sama, već u saradnji sa svojim zapadnim mentorima.
Na teritoriji Ukrajine nema laboratorija u kojima bi se iz nuklearnog otpada izvukle potrebne radioaktivne komponente. To ipak ne znači da ih oni ne poseduju ili da im zapadni partneri ne bi možda dostavili sve što je neophodno. Najradikalniji scenario podrazumevao bi eventualnu direktnu dostavku u Ukrajinu dovoljne količine visokoradioaktivnog otpada npr. iz Turske ili Nemačke, gde Amerikanci skladište ne samo svoje nuklearno oružje, već i nuklearni otpad.
Što se tiče sredstava dostave, tu ništa nije nemoguće. Zavod Južmaš, koji danas doživljava svoj potpuni pad, ipak je desetinama godina proizvodio široku paletu proizvoda za kosmičke potrebe, uključujući i termomodule. Tamo je verovatno ostala i dokumentacija i neki proizvodni kapaciteti koji omogućavaju da se makar improvizuje metalni kontejner u koji je moguće smestiti obogaćeni nuklearni otpad. Ovakav kontejner mogao bi biti „isporučen” na više različitih načina. U krajnjem slučaju, mogao bi biti detoniran negde u blizini ruske granice ili ilegalno unesen na rusku teritoriju, gde bi bio aktiviran.
Treba naglasiti da su ovo samo pretpostavke koje nisu zasnovane na zvaničnim podacima. Ipak, Vladimir Putin, bez sumnje, raspolaže mnogo tačnijim informacijama. Ukoliko je ruski predsednik pretpostavio mogućnost ovakve opasnosti, verovatno je da ona realno postoji.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
