Piše: Vladimir Dimitrijević

POSTOJI LI SMISAO ISTORIJE?

Istorija nije pukost događajnosti: ona ima i svoju logosnost. Jer, kako reče NJegoš, „nad ovom grdnom mješavinom – opet umna sila toržestvuje“. Kad gledamo užase u svetu koji je zakoračio ka Trećem svetskom ratu (ne daj Bože! ), treba misliti o tome da je Smisao, Koji je naš Tvorac i Spasitelj, iznad svega, i stara se o nama, ma kako to, u vrtloženju okolnosti, ne vidimo i ne osećamo.

Nedavno sam razgovarao sa Milošem Timotijevićem, naučnikom kome istorija nije zamaglila vid za istoriosofiju. On mi reče da bi trebalo da se podsetim  razmišljanja Vladike Nikolaja o onome što će se zbivati sa Rusima, Srbima i čovečanstvom. Ovih dana je, veli, čitao, i veoma je aktuelno. I poslušao sam ga. Blagodarim Timotijeviću za upućivanja.

Ovo je mali doprinos čuvanju zdravog razuma i shvatanju smisla zbivanja. Nije lako nikome da se snađe u mračnom lavirintu u kome smo se obreli, ali će biti još teže ako ništa ne razumemo.

SVEDOČENJE JOVANA VELIMIROVIĆA

Jovan Velimirović, budući episkop šabačko – valjevski, bio je, kao „civil“, sa svojim stricem, Svetim Nikolajem Srpskim, u nemačkom ropstvu u manastiru Vojlovici kod Pančeva. Tu su, pored Nikolaja i njega, bili i patrijarh Gavrilo i jeromonah Vasilije ( Kostić ), budući vladika žički. Gavrila i Nikolaja Nemci su držali pod stražom kao protivnike Hitlera i njegovog „novog poretka“ – od 1941 do 1945. godine.

Evo jednog zapisa iz sećanja Nikolajevog sinovca:“Svakodnevno čitali smo Novo vreme, a najviše su nas zanimali izveštaji sa ruskog fronta. Naravno da su nemački izveštaji bili doterivani kako njima odgovara, ali se i iz takvih izveštaja videlo da Nemci gube i da se naglo povlače. Obično pred ručak dođe Patrijarh i  vladika Nikolaj u Vasilijevu sobu, sednu i onda se počne dnevni komentar stanja na ratištu i crta se front na mapi. Vasilije je bio najrevnosniji u obeležavanju linije fronta. Čim bi Rusi ma gde napredovali vladika Nikolaj je govorio: Ide Ruja ko oluja. Prekrstio je i tri velika saveznička predsednika: Staljina u Čelikovića, Ruzvelta u Ružičića, a Čerčila u Crkvenjakovića. Mi smo se, zaista, radovali uspesima Rusa kao svojim uspesima, jer, na kraju krajeva, u njihovoj pobedi mi smo videli ako ništa drugo a ono kraj našem zatvoru i čamovanju u Vojlovici. Tako je raspoloženje bilo kod svih nas u Vojlovici. Kada su Rusi potisli Nemce duboko u Ukrajinu, prema rumunskoj granici, počeli su se pomalo osećati i ruski apetiti. Tada je vladika Nikolaj rekao jednoga dana: „Bojim se da se Rusi neće znati umeriti na kraju rata i projaviti suviše velike apetite i time razdražiti Ameriku. A nije dobro imati Ameriku kao neprijatelja. Ovaj rat jeste samo trka za baze za novi rat. A novi rat biće rat za Aziju“. Da li ove reči Vladike Nikolaja ne dobijaju opravdanje u događajima koji se odigravaju u Aziji u naše dane? Da li, zapravo, ove reči vladike Nikolaja nemaju proročansku notu? Ja sam se ovih reči uvek sećao kada god je iskrsla neka kriza u Aziji. A hvala Bogu, u Aziji stalno ključa, stalno traje neka ratna avantura.“(1)

Dakle, novi rat biće za Aziju, govorio je Vladika Nikolaj, dok je Drugi svetski rat još uvek trajao. Sad, kad gledamo kolektivni NATO Zapad kako juriša na Rusiju, kao ključnu evroazijsku silu, postaje nam jasno da je ovaj sveti Srbin gledao daleko i duboko.

VLADIKA NIKOLAJ O BUDUĆNOSTI RUSIJE

Kad je Nikolaj Velimirović pisao o sudbini Rusije, ona je bila u komunističkom ropstvu – hramovi zatvarani, sveštenstvo i verni narod progonjeni i ubijani. On, međutim, nikad nije sumnjao u pobedu Hristove svetlosti u zemlji ruskoj:„Ali će doći vreme, i to skoro vreme, kad će Sveta Rusija zablistati kao sunce posle burne i mračne noći, u kojoj joj sada bezbožni i bezdušni mučitelji njeni piju krv, kao negda zverovi hrišćanima u rimskom koliseumu. Doći će vreme, kad će hrišćani sa svih strana sveta putovati u Svetu Rusiju, da uzmu malo od svete zemlje njene i ponesu kućama svojim. Jer ta zemlja - to je krv svetih mučenika Hristovih”. (2)

Jednom inoslavnom svešteniku, koji ga je pitao zašto strada Rusija, Vladika Nikolaj odgovara:“Mislimo i verujemo, da ni Stvoritelj ruskoga naroda nije pustio ovaj veliki narod u oganj stradanja, da bi kaznio i ubio, no da bi njegovim strašnim primerom druge narode opomenuo i urazumio a njega - ruski narod - većma proslavio pred nebom i zemljom”.(3)

I Rusija se, posle svega, podigla: godine 2000, u obnovljenom hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, kanonizovano je preko hiljadu novomučenika postradalih od komunističkih bezbožnika. I ponovo je Rusija postala svetska sila, koja je vratile hrišćanski moral u svoje zakonodavstvo: od definicije braka kao zajednice muškarca i žene do zabrane propagande izopačenosti mladima.

Tu Srbi imaju šta da nauče.

A NATO Zapad ratuje za antihrišćanski poredak, u kome će tradicionalna porodica zauvek biti uništena. Zato su ovako strastveni u nasrtaju na Rusiju.

VLADIKA NIKOLAJ SRBIMA O RUSIJI

U čemu je trajna veza između Rusa i Srba?

To je vera Hristova, u čije ime su činjeni svi podvizi i dizali se svi junački stegovi – za Krst časni i Slobodu zlatnu. Jer samo ako je Krst častan, Sloboda je zlatna. Sveti vladika Nikolaj je učio Srbe da zauvek blagodare Caru Mučeniku Nikolaju i ruskom narodu, koji su ušli u Prvi svetski rat da bi nas zaštitili od krvavog pohoda germanskog Zapada:“Smemo li mi ikada zaboraviti da je ruski car, sa decom svojom i sa milionima svoje braće, otišao u smrt za pravdu srpskog naroda? Smemo li prećutati pred nebom i zemljom da naša sloboda i država staju Rusiju više nego nas? Moral svetskog rata, nejasan, sumnjičav i osporavan na raznim stranama, predstavlja se u ruskoj žrtvi za Srbe u jevanđelskoj jasnosti, nesumnjivosti i neospornosti. A nesebičan motiv - nezemni moral pri žrtvi za drugoga - nije li to privoljenje carstvu nebeskome? Rusi su u naše dane ponovili Kosovsku dramu”.(4)

Opredeljenje za Carstvo Nebesko osnova je hrišćanskog zaveta i Rusa i Srba. To se ne sme gubiti iz vida, naročito u naše dane, dane oslepljenja.

TEODULIJA KAO PUT

Vladika Nikolaj je, u svom delu „Srbski narod kao Teodul“, pisao:“Posle svih peripetija i svih lutanja Srbi se moraju vratiti na ideju svoga velikog Vožda: Savez svih pravoslavnih naroda na Balkanu s naslonom na pravoslavnu Rusiju. I to sve ne radi carstva zemaljskog nego nebesknog, ne radi slave i veličine državne nego radi služenja Hristu Bogu. Teodulija jednovernih naroda bio bi smisao i program te istorije./…/Svaka velika i spasonosna ideja ostvaruje se sporo i trudno, i to obično na mučeništvu i krvi svojih začetnika. Hrišćanstvo je izašlo na svetlost dana i priznato tek posle trista godina. Karađorđeva ideja o savezu slobodnih naroda Balkana zapečaćena je Voždovom krvlju u Radovanju i čekala je svoje ostvarenje do sada eto 120 godina. No, to je ideja velika i spasonosna, te će se s božjim blagoslovom i ostvariti, ako je svi Balkanci prihvate./…/Rečeno je srbskom poslovicom, da na mrzanu kuća ostaje. A u ruskim narodnim pričama uvek je prezreni “glupi” Ivanuška na kraju morao spasavati svoju braću, koja su se pravila pametnija od njega. Tako će pravoslavni Sloveni sa ostalim pravoslavnim narodima, kao mrzan i prezreni Ivanuška, spasavati obe hemisfere sveta, Istok i Zapad. Kakvim programom? Da li nasiljem, osvajanjem, gordošću, sebičnošću, papežnom teokratijom,  svetskom autokratijom, vašarskom demokratijom? Ne, nikako, nego teodulijom ( služenjem Bogu i bližnjima, nap. V.D ), svakidašnjim  programom srbskog naroda.“(5)

A toga će biti, ako pravoslavna Rusija izdrži u ratu koji je protiv nje pokrenut.

SOKO I MEDVED

U beleškama koje su objavljene posle njegove smrti, Vladika Nikolaj je imao zapis pod naslovom „Rusija i Srbija“. On je zaista proročki, jer je u to vreme postojao samo Sovjetski Savez, pod vlašću komunizma:“Sadašnja Rusija, ispunjena bogozaboravom i obučena u mrak, ne može kazati „novo slovo“ Dostojevskog. Sve dok se ne obuče svetlošću Hristovom iznutra i ne odene u bračno odelo (sad je u bludnom odelu). Zato će prvo mala Srbija-soko- da pišteći frulom objavi novo slovo – a buduća Rusija –Medved – da zamumla i zahuči to isto slovo. Soko i medved, frula i talambas. I u starom vremenu Srbija je prva primila Hrišćanstvo pa Rusija. I Srbi su pomagali Rusiju da ojača: Krmčije, mitropoliti, monasi, živopisci, umetnici, činovnici, diplomati, vojskovođe, pa vojske u Crnoj Gori i Srbiji. Sve je to pomagalo Rusiji da ojača. Varnica neće doći iz Rusije. Ona je velika baklja koja će se zapaliti iz varnice izdaleka“.

Aleksandar Solženjicin je rekao da su sve ruske iluzije o Zapadu nestale 1999, kad je NATO bombardovao Srbiju i Crnu Goru. Ove, 2022. godine, te iluzije su satrvene do temelja. Srbija je, pre dvadeset tri godine, osokolila, a sada „huči“ Rusija.

I, da ponovim, bez ikakve dvoumice: ako u ovom ratu pobedi NATO luciferijanstvo, čeka nas trijumf antihrista, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog  čovečanstva. Ako pobedi Rusija kao hrišćanska zemlja, istorija spasenja će se produžiti. Od Napoleona, preko Hitlera, do „velikoresetovaca“, onih 0,666% gospodara globalizma, borba Zapada protiv Rusije je bila zapisana u „genetici“ istorijskog toka. Zato se treba moliti za Rusiju – hiljadama molitava.(6)

UPUTNICE:

1. Episkop Jovan Velimirović,cit prema Svetac i genije – životopis vladike Nikolaja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički:Rečnik večnoga života: Vladika Nikolaj nas vodi putem spasenja – poruke azbučnim redom/ Životopis svetog vladike Nikolaja, drugo, dopunjeno izdanje, priredio Knjigoljubac, Očev dom, Versko dobrotvorno starateljstvo Mitropolije beogradsko – karlovačke, Beograd, 2012, 404-405
2. Vladika Nikolaj, „Rimski koliseum”, Misionar, april 1936, 97-98.
3. svetosavlje.org/misionarska-pisma/71/
4. Anonim, „’Dan ruske slave u Beogradu’ : episkop g. Nikolaj o našem dugu Rusiji”, Politika, br. 8697, 29. jul 1932.
5. www.rasen.rs/2018/09/srbski-narod-kao-teodul-nikolaj-velimirovic/
6. https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/XXI.1988/3-4/1:for-christ-bearing-russia-let-us-lift-up-thousend-prayers

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda