OSAM GODINA KASNIJE  

Već sam postao dosadan objavljujući svoje stare tekstove koji potvrđuju da sam bio u pravu. Jedina mi je uteha što nemam nameru da ljude ubeđujem u svoju „genijalnost“, nego je to što sam bio u pravu izraz lektire. Ko čita, pre svega istorijske knjige, zna. Istorija se, jednostavno, otvara pred pomnim čitanjima i pokazuje punotu svojih značenja. 
Ko se čudi Vučićevoj izdaji Rusije, taj je ili naivan – da ne kažem glup! - ili je „masnokopitar“ ( izraz Slobodana Antonića ) na njegovim jaslama. Vučića je na vlast u Srbiji doveo NATO Zapad, kao „mandžurijskog kandidata“, i on je sve vreme čovek Zapada, sluga Vašingtona i Brisela, lažni patriota maskiran u „rusofila“. To se vidi, to će se tek videti, to će ostati u istoriji. Što smo mi postali nesposobnjakovići i mlakonje koji ovom Klovnu Bez Smisla Za Humor  i sekti Vučićevih svedoka dopuštaju da vlada – to je posebno pitanje. Ali,  da ne dužim – evo teksta iz 2014. godine, da se vidi da se videlo: videlo se da će Vučić izdati Rusiju. Tekst je već objavljen na „Pravdi“ – zove „Budućnost u koju verujemo?“

Piše: Vladimir Dimitrijević

”Ja sam bio protiv Evropske unije, pa sam bio evroskeptik, sada zastupam stav da Srbija treba da bude u Evropskoj uniji. Ako biste po tome posmatrali, sa mnom niko ne bi trebao da sarađuje” (Tomislav Nikolić, RTS, 18. maj 2011.)

Šta „Vikiliks“ može da objavi? Evo kako je bilo. Mene su pitali kakav mi je stav o NATO – u. A ja kažem:“Pa,znate,imamo skupštinsku deklarcaiju i Ustav Srbije koji govore da mi ne možemo da budemo član“. Pitaju me: „A je l to doveka?“ Kažem:“Pa,ništa nije doveka“ (Aleksandar Vučić,B 92, 11. jun 2011.)

Umesto uvoda

a Ukrajini, u njenom zapadnom delu, izbijaju nemiri. Nemiri se, postepeno šire, i situacija je sve ozbiljnija. Za to vreme, u Srbiji se sprema referendum o pristupanju NATO – paktu. Incijativu za pokretanje referenduma dalo je pedeset poslanika Skupštine Srbije, a skupilo se i oko sto hiljada potpisa građana. Ruski ambasador razgovara sa srbskim premijerom ( „neznalicom opšte prakse“), i upozorava ga:“Bojim se da bi ishitrena odluka mogla da ugrozi vaše pozicije. Apelujem na vas i na predsednika da se to još jednom preispita“(1,79). Pri tom izražava sumnju da je reč o pukoj građanskoj inicijativi, smatrajući da iza refernduma stoje strane sile. Premijer poriče takvu mogućnost, priča o izvesnim ekonomskim teškoćama Srbije, novom angažmanu MMF-a, nudi Rusiji nastavak ekonomske saradnje. Ambasador je, na kraju, otvoren:“Ako na skali imamo ekstreme, gde na jednom kraju piše „prijatelj“, a na drugom „neprijatelj“, vi ste još uvek u prvom delu. Onim što ste planirali, brzo klizite ka sredini. Vezano za to, potpuno nam je nejasno zašto hrlite u savez u kome su svi, od prvog do poslednjeg, vaši istorijski neprijatelji! Svi oni koji su uzrokavali višemilionske pogibije i patnje srpskoga naroda! Prošle godine, u lovu, gledao sam taktiku vukova u navlačenju naivnijih lovačkih pasa. Priđu im, i zapodenu igru, mašu repom. Kroz igru ih navlače u šumu, gde ih rastrgnu./…/Ima li Srbija šezdeset miliona stanovnika, pet stotina nuklearnih bojevih glava i dve hiljade milijardi evra godišnje?/…/Toliko iznosi trenutni francuski ulog za bezbednost u vučjem čoporu.Tako su tik uz vodećeg vuka i drže ga na oku. Nište valjda poverovali da su se u pola veka Nemci i Francuzi toliko promenili da su danas potpuno drugačiji od svojih dedova?“(1,81) Ipak, Vlada Srbije, u saglasnosti s parlamentom, rešava da sprovede odluku o referendumu za ulazak u NATO. Ambasador Rusije dolazi kod ministra spoljnih poslova i kaže mu:“Vezano za većinsku odluku parlamenta da se što pre pristupi referndumu o pristupu NATO – u imam ovlašćenje od strane predsednika Ruske Federacije da vas poslednji put upozorim, a u svetlu najnovijih događaja na evropskom kontinentu, na moguće dalekosežne posledice odluke vašeg parlamenta!“(1,89) Ministar spoljnih poslova ubeđuje ambasadora da će referendum biti pošten i demokratski, ali ambasador kaže:“Naš je stav da je sve oko referenduma uspešno orkestrirano sa Zapada.Znajući da se u gladnoj Srbiji izbori dobijaju s podeljenim kilogramom šećera ili flašom ulja po glasaču, a da su takvi „pokloni“ već spremni, očekivano je da će običan narod zaokružiti „da“. Vaša vlada će zarad nešto kredita, kojim ćete kupiti socijalni mir za narednih šest ili devet meseci, i nešto obećanih ulaganja, dovesti Srbiju na neprijateljsku stranu, u moguću direktnu konfrontaciju sa Rusijom. To se u istoriji naša dva naroda nikada nije desilo/…/Nemojmo računati komunistički sukob Staljin – Tito. Niti je Staljin bio Rus, niti je Tito bio Srbin. Niti su se 1948. konfrontirale Rusija i Srbija,već SSSR i Jugoslavija. /…/ Pričajmo o istoriji pre komunizma. Nama je jasno da ste vi ostali kao bela mrlja u pozadini NATO – a i da se vašim ulaskom finalizuju napori za predstojeći sukob. Vi pratite situaciju u Ukrajini? /…/ Stvar se zaoštrava. Ulaskom u NATO vi biste svoju teritoriju i vazdušni prostor stavili na raspolaganje alijansi./…/ Gospodine ministre, bude li u tom slučaju došla bilo kakva pretnja ruskom naroda s teritorije Srbije, budite ubeđeni da ćemo vas tretirati kao svakog drugog neprijatelja. Ne više kao bratski, slovenski, pravoslavni narod“. Ministar spoljnih poslova Srbije poriče opasnost:“Ako se na referendumu Srbija odluči za „da“, imamo dogovor sa zapadnim partnerima da se naša teritorija ne koristi u tom smislu i da će alijansa maksimalno poštovati naš suverenitet“.(1,91)

Rat na Ukrajini se zahuktava –mešovite NATO trupe prodiru na teritoriju Ukrajine, a i Rusija šalje svoju vojsku. Počinje sukob konvencionalnim oružjem. Srbija, na nameštenom referendumu, na kome je ogroman broj glasova krivotvoren, ulazi u NATO. Teritorija Srbije biva iskorišćena za tranzit NATO trupa, a njeni aerodromi za tankiranje NATO aviona koji lete prema Ukrajini. Ruski ambasador odlazi iz Beograda. Predsednik Srbije tvrdi da je otišao samo na privremene konsultacije u Moskvu, i da je vlast u Beogradu i dalje prijatelj Rusije.

Pošto između Rusije i NATO – počinje atomski rat, a teritorija Srbije je puna NATO trupa, na Beograd, sa ruske strane, pada atomska bomba…

A stvarnost?

Ono što ste upravo pročitali za sada je,na sreću Srbije, samo  ukratko  izložena fabula priče „Konus“ Gorana Aranđelovića, objavljene u knjizi „Četiri slike srpske apokalipse“. Ova zanimljiva zbirka proze pisana je početkom 2012, a pojavila se u knjižarama prošle, 2013. godine, pre zbivanja na Ukrajini. Autor je umeo da uoči neke od ključnih crta savremenosti, i da ih pretoči u pitke priče, koje ostavljaju gorak ukus u ustima. Jedno od osnovnih osećanja čitaoca je zastrašujuća blizina imaginarnog i realnog, koje samo što se ne dodirnu u našoj svakodnevici. Činjenice su, s tim u vezi, jasne: 16. marta su izbori u Srbiji i referendum na Krimu. Krim će se, po svemu sudeći, opredeliti da uđe u sastav Ruske Federacije, a Srbija, čije je elita, po profesoru Milu Lomparu, postigla jedinstvo na ideji nacionalne izdaje, pada pod vlast poslušnika Imperije Vašington-Brisel, koji je neće samo vući ka EU, nego i ka NATO – paktu, tako zainteresovanom da na Ukrajini trajno instalira rusomrzačku vlast i, naravno, svoje nuklearne projektile.

Kako smo došli do ovde?

Iako je dolaskom DOS-a posle 5. oktobra 2000. vlast u Srbiji,  bar kad su zvanične strukture u pitanju, postala prozapadna, ipak se većina stranaka, osim neskriveno „drugosrbijanskih“, poput Jovanovićevog LDP-a, nije usuđivala da napusti nacionalnu priču ( makar kao „briselski novogovor sa šajkačicom“ ). Pogotovo se niko nije osuđivao da otvoreno izda Kosovo i Metohiju ( naravno, radilo se „ispod žita“ – ali, za javnost, svi su se kleli da se nikad, ali nikad, neće odreći teritorije čija je odbrana zapisana u preambuli Ustava Srbije )…U tome su najglasniji bili ključni ljudi Srbije koji su na vlast došli posle majskih izbora 2012. Boreći se,vo vremja ono, za Kosovo, oni su se zaklinjali i u Rusiju,kao garant međunarodnog prava i poretka, ključnu državu koja će nam pomoći u zaštiti Svete Zemlje.

Tako je sadašnji predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, na mitingu „Kosovo je Srbija“ u Beogradu 21. februara 2008. rekao:“Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije“(2,40), jasno poručujući da, ako je uslov za ulazak u EU predaja Kosova, mi u Evropsku uniju nećemo ići(2,42). Isti taj Nikolić govorio je u Skupštini Srbije 4. decembra 2007:“Sve oči su uprte u Rusiju, a vi hoćete u NATO. Jednog dana u Ministarstvu odbrane čuće se ruska himna, dolaziće njihovi stručnjaci da nam pomognu savetima“(2,54). Aleksandar Vučić je svojevremeno bio glavni borac protiv američke Imperije, koji je, braneći Irak i Sadama Huseina, govorio:“Amerikanci nacističkim metodama pokušavaju da imperijalistički osvoje ceo svet i mi smo prosto primorani jedino i isključivo da se branimo“( ovo je kazao prilikom posete delegacije iračke BAAS partije napadnutoj Srbiji 25. oktobra 1999. ) Bio je i branilac Kosova:“Prema Rezoluciji 1244,Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije i Crne Gore i nema dalje rasprave o tome“( Velika Srbija, maj 2005 ). I dodavao je:“LJudima u Evropskoj uniji nije ni u dugoročnom planu da nas tamo prime. Omogućiće nam prijem ukoliko se odreknemo Kosova i Metohije. Međutim, to bi bilo urušavanje države  i ne mogu da verujem da bi neko prihvatio tako nešto“(„Srpski Nacional“, 15. april 2005 ).I još:“Evropu mi ne pominjite ako nam otme Kosovo!“(Pres,3. februar 2007 ).

Danas, međutim…Na plakatima uoči izbora, Vučić, koga njegovi partijski saborci predstavljaju kao „budućnost u koju verujemo“, slika se sa zastavom Evropske unije u pozadini. Ni jedne ozbiljne reči o odbrani Kosova i Metohije…Naravno, Rusija se, kao saveznica u odbrani Svete Zemlje, više ni ne pominje…

O tome je pisao, na uverljiv i pouzdan način, LJubomir Kljakić u svojoj knjizi „Kriza/ Korisni idioti i kolaps Srbije“koji kaže da su „korisni idioti“ na vlasti u Srbiji ( ali i u svetu ) dovedeni „zbog svoje urođene naivnosti, prirodne gluposti, brižljivo negovanog neznanja, različitih psiholoških kompleksa, neutoljive strasti za vlašću ili bogatstvom,u svakom slučaju zbog svoje moralne nedostojnosti, kao i primerne nekompetentnosti/…/“(3,353). I dodaje:“Sledstveno, danas je korisni idiot svako onaj ko slep, gluv, nem i neosetljiv za činjenice života, i dalje zastupa ciljeve propale korporativne revolucije kao istorijsku „sudbinu“ koja niti ima, nit može imati alternativu. Srbija, razume se, nije izuzetak. Ovdašnji KORISNI IDIOTI legitimišu se svakodnevno kao zastupnici propagandnih slogana o vrlinama sveta bez alternativa, dakle o vrlinama mrtvog sveta“(3,354). Danas se ta bezalternativnost ( ono: „EU nema alternativu!“) u predizbornoj propagandi predstavlja kao „budućnost u koju verujemo“ kao što  šamanisti veruju u duhove životinja kojima se predaju da bi saznali šta ih im je činiti.

Za razmišljanje

Rekosmo da je uvod u ovaj tekst (za sada!) samo prepričavanje proze „Konus“ pisca Gorana Aranđelovića. Ali, događaji koji se vide na horizonotu sadašnjeg istorijskog trenutka ovu imaginaciju bi, ne daj Bože, mogli pretvoriti u stvarnost. Srbija,zaista, nikad nije ratovala protiv Rusije. Čak i za vreme okupacije, kad je u Beogradu bila kolaboracionistička Vlada narodnog spasa đenerala Nedića, ovaj srbski oficir je odbio da na Istočni front protiv Rusije (pod imenom SSSR-a) pošalje, makar i simbolično, jednu četu vojnika Srpske državne straže ili Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Za to vreme, Hajnrih Himler je imao SS diviziju Hrvata i bosanskih muslimana („Handžar“), kao i kosovskih Arbanasa („Skenderbeg“). Među Himlerovim „internacionalnim“SS trupama bili su i ukrajinski nacisti (divizija „Galicija“). Srbi se takvom brukom nikad nisu obrukali.

Današnji Zapad nastavlja tamo gde su tevtonski vitezovi, Napoleon i Hitler stali. Jedan od njegovih glavnih ciljeva biće uključivanje Srbije, makar i simbolično, u antiruski front NATO-a. Kao što će 16. mart 2014. biti bitan za sudbinu Krima i Rusije, tako će se on odraziti i na sudbinu Srbije sa Kosovom i Metohijom kao srcem…Od ljudi koji pripadaju srbskim političkim elitama, osim časnih izuzetaka, može se očekivati samo dalji put u ropstvo Imperiji, pa samim tim i rusofobija prikrivena sentimentalnom retorikom o tome da mi „nikad, ali nikad, nećemo prestati da želimo saradnju s Rusijom“. Ostaje nam nada da će oni koji jasno vide šta je pravi, mistički, geopolitički i privredni interes Srbije uspeti da u Skupštini Srbije budu glas ne samo zdravog razuma, nego i iskonske mudrosti svetosavskog i svetolazarevskog zaveta.

Uputnice:

1. Jovan  Aranđelović: Četiri slike srpske apokalipse, Laguna, Beograd, 2013.

2. Zamlaćivanje/ Politička „autobiografija“ Tomislava Nikolića, Statustim, Beograd, 2013. 3.LJubomir Kljakić: Kriza/ Korisni idioti i kolaps Srbije, Pečat/ Fond Slobodan Jovanović, Beograd, 2011.