Piše: dr Ivan Pajović
Prvi od takvih je konflikt u Nagorno Karabahu, koji je počeo odmah da se pogoršava sa početkom borbi u Ukrajini. Ovaj konflikt postoji odavno, od početka dvadesetog veka, ali u oružani on se pretvorio posle raspada Sovjetskog Saveza. Borbe su se vodile između Jermenije i Azerbejdžana. Sa tačke gledišta međunarodnog prava, region pripada Azerbejdžanu, premda je jermenska strana pretendovala na njega jer je naseljen jermenskim stanovništvom, a sam Karabah Jermeni smatraju svojom istorijskom teritorijom. Rat početkom devedesetih se završio u suštini pobedom Jermenije, a konflikt je dobio status zamrznutog, mada su se povremeno događali oružani incidenti. Sukob je aktivirao Azerbejdžan 2020. godine, sa ciljem povratka izgubljenih teritorija. Ovaj drugi sukob je bio ništa manje krvav od prvog, ali se Azerbejdžan pokazao bolje pripremljen za njega i u roku od mesec ipo dana uspeo je da povrati dve trećine ukupne teritorije Karabaha. U konflikt se umešala Rusija i prema novim dogovorima u ostatak Karabaha ona uvodi svoje mirovne snage. Sa početkom rata u Ukrajini ponovo je na dnevni red došlo pitanje Karabaha, pre svega jer kruže glasovi da će Rusija svoje mirotvorce prebaciti na ukrajinski front. Takva situacija dovela je do određene zategnutosti u regionu, azerbejdžanske snage zauzele su nekoliko sela, a u Karabahu je ponovo uvedeno ratno stanje. Nedavno su vođeni pregovori između ruske i azerbejdžanske strane, koji su prošli u atmosferi zategnutosti. Azerbejdžan je insistirao da se jermenska vojska i paravojska povuku iz Karabaha, skrećući pažnju da za njih region pod takvim nazivom uopšte ne postoji. Očigledno je da se na rasplamsavanje sukoba neće dugo čekati.
I drugi zamrznuti konflikti na postsovjetskom prostoru takođe imaju šansu da se produže zbog rata u Ukrajini. Pre svega to se odnosi na Abhaziju i Južnu Osetiju, otcepljene regione Gruzije. I na ovim teritorijama konflikt je buknuo devedesetih godina, posle raspada SSSR, kada su se regioni otcepili, ali ih niko nije priznao kao nezavisne. Konflikt se pooštrio 2008. godine, zbog čega je i buknuo Rusko—Gruzijski rat. Rusija je taj rat eufemistički nazvala „Operacija primoravanja na mir”, a pravdala ga je zaštitom svojih građana, budući da je u konfliktnim regionima stanovništvu podelila svoje pasoše, tj. status državljana Rusije. Sve se završilo priznanjem Abhazije i Južne Osetije kao nezavisnih država od strane Rusije i konačnim otcepljenjem. Nedavno su se pojavile vesti da se ruska vojska prebacuje na ukrajinski front, kao što se prebacila iz Karabaha. Takva promena okolnosti daje mogućnost gruzijskoj strani da u odsustvu Rusa silom povrati kontrolu nad ovim regionima. Istina, zvanične gruzijske vlasti dale su izjavu da se ne spremaju da učine tako nešto, ali sa razvojem situacije u Ukrajini njihovo mišljenje lako se može izmeniti. Mogući konflikt provocira i izjava vlade Južne Osetije u kojoj se kaže da imaju nameru da se prisajedine Ruskoj Federaciji i da će u skoro vreme sprovesti referendum po tom pitanju.
Sličan problem ima Moldavija sa Pridnjestrovljem, koje je svoje odvanjaje objavilo još u doba postojanja SSSR-a, a sa njegovim raspadom otcepilo se i de-facto. I tamo su devedesetih vođene borbe, doduše ne takvih razmera kao u Karabahu. Pridnjestrovlje je izborilo samostalnost od Moldavije, premda tu samostalnost niko zvanično nije priznao. Pitanje vraćanja Pridnjestrovlja u sastav Moldavije počelo je da se postavlja godinama ranije, naročito od kad je na vlast došla prozapadna predsednica Maja Sandu. Ona je odmah postavila zahtev za povlačenje ruskih mirotvoraca iz Pridnjestrovlja, ali je naglasila da se povratak regiona matici neće sprovoditi oružanom silom. Nova realnost u Ukrajini može dati razlog Moldaviji da interveniše ukoliko ruski mirotvorci odu da ratuju u Ukrajini. Ipak, treba imati u vidu da je armija Moldavije prilično mala i slaba.
Ne treba izgubiti iz vida da je moguć konflikt na severu Kazahstana, gde u većini živi rusko stanovništvo koje kazahstanske vlasti manje ili više suptilno pritiskaju da napušta zemlju. Verovatnoća takvog sukoba trenutno je prilično niska, ali on nije isključen ukoliko Kazahstan odustane od proruskog kursa u spoljnoj politici.
Neki analitičari vide i opasnost od napada avganistanskih talibana na susedne zemlje Centralne Azije ili makar od povećavanja svog uticaja u regionu. Sa početkom rata u Ukrajini ruska strana je počela ojačavati položaje na zapadnoj granici, što može oslabiti granice u Centralnoj Aziji. Granica Tadžikistana je, naprimer, umnogome zaštićena ruskim jedinicama, a sa njihovim slabljenjem moguće je jačanje radikalnih snaga sa eventualnom eskalacijom sukoba. Nešto slično dogodilo se u Tadžikistanu od 1992. do 1997. godine, kada se posle raspada SSSR razbuktao građanski rat, u kom su na strani opozicije ratovali radikalni islamisti, a na strani vlade ratovala je Rusija.
Kao zaključak može se reći da rat u Ukrajini utiče na mnoge promene po celom svetu, u okviru toga može rasplamsati stare konflikte na postsovjetskom prostoru, a zbog krize izvoza hrane konflikti mogu započeti i u drugim zemljama, naročito u najsiromašnijim i najnestabilnijim na teritoriji Afrike i Bliskog Istoka.
Izvor: Pravda
