Piše: Vladimir Dimitrijević

IZABRANIK NESREĆE 

Čačanin sam, a svako proleće u Čačku je Disovo proleće. Epski, ustanički, pijemontski kraj trajno je osenčen velikim i tragičnim pesnikom, našom milom „utopljenom dušom“, čije je stradanje obeležilo vek srpske patnje. 

Za Milovana Danojlića, Dis je bio „izabranik nesreće“. U svom tekstu, objavljenom 2012. u časopisu „Disovo proleće“, povodom pola veka manifestacije, pesnik kaže:“Sa približavanjem stogodišnjice Disove smrti zaokružuje se uvid u jedan pakleno dosledan scenario lične sudbine. Mnogi su naši pisci, naročito pesnici, umirali u tridesetim godinama, ali ih je malo otišlo sa sveta tako predvidljivo i nezadrživo. Disov pesnički nastup je, od prvog časa, objave predestinacije, pomirenje i prisan dijalog sa njom. Rođenje je pad u život, ulazak u smrtonosnu kolotečinu istorije, a oporavak od pada povratak u nevine daljine, u spokoj nepostojanja. Izabranik nesreće nema pravo na negodovanje. On ima da sarađuje sa zlom sudbinom, da joj olakša ostvarivanje. I evo, život mu, u svim etapama puto- vanja, daje jasna predskazanja, usmerava ga prema neizbežnom slomu. Već u dečjem dobu doživljava opominjuće potrese: većina braće i sestara umire u ranoj mladosti, ostavljajući ga da čeka svoj čas u dolini suza. Očeva radnja propada: nad svakim ljudskim preduzećem lebdi avet Krize. Ni gimnaziju nije stigao valjano da okonča. Slede obeshrabrujuća službovanja po zabačenim mestima siromašne seljačke zemlje. Sami od sebe, slažu se duhovni preduslovi i materijalni dokazi na kojima se zasniva neutešno osećanje stvari i bića. Zlo seme pada na tlo povoljnog, predodređenog duševnog ustrojstva. Ima duša uobličenih u ko zna kakvim kobnim prenatalnim laboratorijama. Ne znamo čiju sudbinu okončavamo, koja nam je gene prošlost zaveštala. Skerlić je predvideo ono na šta ni mi, u svakodnevnom životu, ne obraćamo punu pažnju: ima raspoloženja i shvatanja koja izmiču našoj trenutnoj moći razumevanja i prihvatanja. Tuđi pesimizam nam se, gotovo uvek, čini neopravdan, jalov i suvišan. Odbacujemo ga i onda kada ga u suštini delimo: dovoljan nam je naš sopstveni, od koga bismo da se otrgnemo. A mudrost nas upućuje na sasvim suprotan odnos. Svaku ljudsku tužbalicu, i onda kada nam se čini neosnovana, nastala na kakvom pomodnom talasu, treba uzimati ozbiljno. Čovek može preuveličavati svoju nesreću, ali i kada se poigrava sa njom, on to ne čini bez dubokog razloga. Pesničke zebnje i slutnje izmiču pravilima logičkog rasuđivanja. Skerlićeva ocena Disove knjige je plod političke trezvenosti, i zato je neumesna. Budućnost koju neće doživeti ni pesnik ni kritičar, imaće više sluha za izvornu is- tinitost i doživljenost Disovih stihova. Mračna proročanstva, rasejana po mnogim pesmama, ostvariće se do zastrašujućih pojedinosti. Svest o zamkama sudbine prisutna je u naslovima pesama: Kob, Tamnica, Najveći jad, Grobnica lepote, Utopljene duše, Bol i stid, Pogreb, Nirvana, Rob, Poginuli dom. Prokletstvo se sluti, očekuje, i potvrđuje. Početkom juna 1916, u pismu Zariji R. Popoviću, izbeglica sa Atlantika ispo- veda jedan strašan vizionarski san: „A zbilja je ovde lepo! I da meni može igde da bude dobro, ovde bi mi bilo najbolje. Jer i meni i vama i to- likim drugim svejedno je: ovde, ili u dvoru, al nigde bez jada. Eto na pr. Ja sam danas sasvim utučen. Valjda zbog ove oseke (voda opada do 5 metara) i plime (za 5 m. voda raste), noćas sanjam Beograd, gospa Tinku, neku tepsiju sa pitom od mesa. Ko ja nosim tu tepsiju, a najednom voda, mutna voda, izađe preda me i poče da raste. Tepsiju mi izvrnu, a mene talasi povukoše sobom. Ja se počeh boriti sa talasima, iz sve snage zapinjati, da idem kući da spasem mog Mutimira. Dođem tamo, ali unutra ne smem da uđem, jer bi i voda sa mnom. I iz tih muka se probudim. Sigurno mi je Mutka bolestan ili još gore.“ U tim talasima, sanjanim na obali Lamanša, pesnik će, kroz nepunu godinu dana, na drugom kraju Evrope, okončati život. Prepoznavati, u ovakvom pesniku i u ovakvom životu, štetne uticaje francuske Dekadense, nepromišljena je i uzaludna rabota. NJegovo književno obrazovanje bilo je tanko; njegov pesimizam izvire iz utrobe bića, njegova reč, bar u onih pet- šest velikih pesama, čudesno je, organski salivena. Ako je kod Disa išta nesumnjivo, onda je to pripadnost i izvornost njegovog doživljaja. Povezivati to sa odjecima dalekog francuskog Parnasa dođe kao kritičarska dokolica. A ne može se reći da Pesnik ništa, bar povremeno, ne preduzima protiv onoga što su mu Parke dosudile. Zbirka rodoljubive poezije „Mi čekamo cara“ može se razumeti kao pokušaj otpora zloj sudbini. U praktičnom životu, takav korak je ženidba požrtvovanom i odanom ženom. Oba nastojanja su se pokazala kratko- veka, donela su prolazno ohrabrenje. Zanos zbog uspešnog završetka Balkanskih ratova pomutiće slom vojske i države u Prvom svetskom ratu, a oazu porodične sreće izgubiće posle prelaska preko Albanije. Lična nesreća se ukrstila sa kolektivnom tragedijom, koje su se međusobno podsticale i dopunjavale. U letopis zlih slučajnosti koje to, u ovakvom životu, nisu, ulazi i pesnikova rasejanost pri sređivanju kućnih prilika. Napuštajući Krf 1916, on će zamoliti jednog poznanika da porodici u Beograd prosleđuje njegove prinadležnosti. Imalac ovlašćenja je prekršio reč, pa je, mesecima, novac zadržavao za sebe. Saznavši za to, Pesnik hita na Krf, da ispravi grešku. U poslednjoj dopisnici upućenoj ženi, stoji: „Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.“ A Smrt je, već, spremno čekala da iz- vrši ono što se od nje tražilo: 16. maja 1917. brod „Italija“, ploveći prema Krfu, naleće na nemačku podmorsku minu, i Pesnik se, u talasima Jonskog mora, zagrlio sa izaslanicom opake sudbine. Ni potomstvo mu nije bilo bolje sreće. „Dva cveta iz četiri rata“, kako je video svoju decu, nestaće u dva ratna vihora. Ćerka Gordana strada u šestoj godini života, od opekotina zadobijenih u požaru. Sin Mutimir 1940. godine diplomirao je na Pravnom fakultetu. Kao Dražin oficir za vezu vraća se, po svršetku rata, u Beograd. Početkom 1945. odlazi na sahranu jednog svog prijatelja, i odonda mu se gubi trag. To su bili meseci surove revolucionarne pravde, kad su ljudi likvidirani bez saslušavanja. U jednoj pesmi zažaliće što „ovaj život prosti/ Nisam spustio u borbu talasa.“ Bilo mu je određeno da se s talasima susretne u času odlaska, u pomrčini Jonskog mora. Ima ljudi na kojima život isproba sve svoje naopake veštine i zle obrte, kako bi se, valjda, potvrdila Evripidova reč da je „patnja gvozdeni zakon prirode.““

Kakva tragedija: pesnika odneli talasi, kći mu stradala kao dete, a Mutimira, sina voljenog, ubili komunisti.

O njegovoj sudbini reč. 

MUTIMIROVA SUDBINA: SVEDOČI PORODICA KOJEN 

U izveštaju broj 62 od 4. aprila 1945. godine, poslatom našem diplomati Konstantinu Fotiću, đeneral Dragoljub Mihailović dostavlja podatke o komunističkoj represiji u Srbiji, a naročito u Beogradu. U izveštaju, između ostalog, piše:“Streljani su: Mutimir Petković, Mutko, sin pesnika Dis-a i pripadnik JVO/…/“(Zbornik dokumenata iz zaostavštine Mladena J. Žujovića, Vrnjačka Banja, 2004, str. 235 ).  

Ipak, postoji jedno drugo svedočenje o sudbini Mutimira Petkovića, diplomiranog pravnika i rezervnog potporučnika, oficira za vezu Jugoslovenske vojske u otadžbini, koji je, krajem 1941. i početkom 1942, sa majorom Boškom Todorovićem kao pretpostavljenim i Milanom Šantićem, predratnim saradnikom „Politike“, u Istočnoj Bosni i Hercegovini pregovarao sa Italijanima o spasavanju srpskog življa od ustaškog terora. Ovo svedočanstvo čuva se u uglednoj beogradskoj porodici Kojen, i nudim ga javnosti zahvaljujući dobroti profesora dr Leona Kojena.

Disov venčani kum je, kao što se zna, bio poznati srpski političar i javni radnik, Milan Gavrilović, prvi ambasador Kraljevine Jugoslavije u SSSR-u i ministar u izbegličkoj Vladi u vreme njenog predsednika Slobodana Jovanovića. NJegova kći Vukosava, koja se upokojila prešavši stotu godinu života, družila se sa Mutimirom pre Drugog svetskog rata, i živo se zanimala za njegovu tragičnu sudbinu. 

Ona je o svojim saznanjima rekla sledeće:“Moj otac, Milan Gavrilović, bio je Disov venčani kum, i Mutimir je često dolazio kod nas u kuću, bili smo prijatelji. Tridesetih godina, Milan Grol je bio upravnik Kolarčeve zadužbine i on je zaposlio Mutimira u Zadužbini kao činovnika. Mutimir se tu sprijateljio s jednim, nešto starijim, čovekom, Rakićem, koji je u Zadužbini već radio. Ja sam, posle oslobođenja, slučajno srela Rakića, i on mi je ispričao da je kod njega, odmah posle 20. oktobra 1944, stanovao neki ruski oficir, mislim da mi je rekao – pukovnik. Rakić se s njim namerno sprijateljio ne bi li nešto doznao o Mutimiru. Taj oficir mu je rekao da je Mutimir uhapšen i vrlo brzo odveden u neki logor na severu Rusije, i to je sve što je Rakić uspeo da sazna.“

Gospodin Leon Kojen kaže:“Kako je došlo do toga da Mutimir, odmah posle oslobođenja, bude uhapšen u Beogradu? I moja majka i ja slušali smo od gospođe Ruže Jovanović, koja je u mladosti bila udata za Zorana Prodanovića ( sina Jaše Prodanovića, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu ), i koja je dobro poznavala Disa, a kasnije i Mutimira, kada je i kako Mutimira poslednji put videla. Dan – dva posle 20. oktobra 1944. srela ga je na ulici, i, znajući da je bio u četnicima, rekla mu:“Što si u Beogradu? Zašto ne probaš negde da se skloniš?“ A on joj je rekao da, zbog jedne žene koju voli, ne može da ostavi Beograd“.

Vukosava Kojen o identitetu Mutimirove voljene kaže:“Koliko ja znam, Mutimir je, još pre rata, bio, mislim nesrećno, zaljubljen u jednu devojku, ćerku šeširdžije Popova, koji je imao kuću u Ulici kneza Miloša. Pretpostavljam da se na tu ženu odnosilo ono što je Mutimir rekao kuma Ruži ( to jest, Ruži Jovanović)“.           

Tako se ostvario strašni Disov san, opisan početkom juna 1916, u pismu Zariji R. Popoviću.

NA DAR ČITAOCIMA 

Godine 2017, objavio sam, u IK „Legenda“ iz Čačka, knjigu „Sin pesnika Disa“, u kojoj sam, na osnovu oskudnih podataka, pokušao da rekonstruišem jednu tragičnu srpsku sudbinu. U knjizi je mnogo slika izporodičnog albuma njegove majke Tinke, koji se, spletom srećnih okolnosti, našao u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ u Čačku. Sada tu knjigu, koje uglavnom nema u knjižarama, poklanjam čitaocima, zahvalan čelniku IK „Legenda“, Draganu Biserčiću, koja mi je knjigu ustupio za predstavljanje na Internetu. Ona je spomen na pesnika Disa i njegovog sina, mladića kome komunistički dželati Srbije i Srpstva nisu dali da živi. 

Knjigu preuzmite OVDE.

Da se zna i da se pamti.

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE. 

Izvor: Pravda