Piše: Boško Obradović, Dveri
Ispostavilo se da Zapad ima i drugo, dekadentno, antihrišćansko i nedemokratsko, totalitarno i zločinačko lice koje smo prvi u globalnom selu osetili na svojoj koži 1999. godine kada je NATO – suprotno međunarodnom pravu i bez dozvole SB UN – borbardovao jednu suverenu zemlju u srcu Evrope.
Da paradoks bude potpun, jedinu zemlju sa Balkana koja je u Drugom svetskom ratu bila na strani zapadnih saveznika dok su svi drugi bili deo nacističkog Trećeg rajha.
Umesto da prvi dobijemo poziv za EU sa besplatnom kartom – dobili smo bombe sa osiromašenim uranijumom.
Šta nismo uradili do sada na tom pogubnom putu u EU po svaku cenu koji traje više od 20 godina?
Prvo je bilo da smenimo i isporučimo Miloševića Haškom tribunalu, pa onda i kompletan vojni i politički vrh, pa da ukinemo sve carine, uništimo sve domaće banke, dozvolimo gej parade, rasformiramo vojsku, reformišemo školstvo i sudstvo, uvedemo notare i izvršitelje, odreknemo se Kosova i Metohije, potpišemo sporazume sa NATO-om, više puta se izvinimo svima za sve, naše pare podelimo stranim firmama, promenimo Ustav, glasamo protiv Rusije više puta u UN…
Ali, ucenama nema kraja i pristajanje na svaku od njih bilo je samo uvertira za sledeću, još bezočniju i porazniju.
Iste te 1999. godine nastale su „Dveri“ kao glasilo studenata Beogradskog univerziteta koji su još tada kao svoj cilj istakli treći put između julovskih saveza studenata i soroševskih studentskih organizacija koje su se se nudile kao alternativa.
I od tada do danas uvek na istom, trećem putu između dve nametnute opcije: Miloševića i njegove prozapadne opozicije, Tadića i SNS, bivše i sadašnje vlasti, lažnih patriota i lažnih demokrata, interesnih rodoljubaca i interesnih građanista.
Naizgled u žestokom sukobu, ovi politički protivnici uvek su predstavljali savršeni par koji igra predstavu za javnost sa ciljem da se nikada ne pojavi nešto treće već da uvek mora da se bira isključivo između njihove dve ponude.
I tako smo se vrteli u začaranom krugu jednog te istog korumpiranog pravosudnog i političkog sistema pune tri decenije – do 3. aprila 2022. godine kada se na izborima pojavljuju obrisi Trećeg puta na srpskoj političkoj sceni.
Iako smo o tome mnogo puta pričali, donedavno je bilo teško razumeti šta je to Treći put u srpskoj politici.
LJudi vole pojednostavljene predstave: ili si Vučićev ili si Đilasov.
Ne možeš biti nešto treće.
Sada se to promenilo.
Dokazali smo da ne moraš biti ni Vučićev ni Đilasov već da možeš biti svoj i nezavisan.
Pitanje je da li bi se i ovoga puta razumelo o čemu se tu radi da glavni nosioci dvopartizma u Srbiji nisu panično reagovali jer je njihov projekat počeo da se urušava i počeli da igraju otvorenih karata.
Trenutak kada do tada ljuti politički protivnici – Vučić i Đilas – kreću u vanredno otopljavanje odnosa, prave urgentan zajednički sastanak i sklapaju pakt o daljem nenapadanju, označio je prvi trijumf Trećeg puta, njegovo definitivno rođenje i utemeljenje.
Jer, nisu se Vučić i Đilas sastali tako brzo i javno samo zato što su zabeležili lošije izborne rezultate nego što su im davala njihova propagandna istraživanja javnog mnjenja već da bi zaustavili raspad dvopartizma koji vlada Srbijom više od tri decenije.
Umesto da se u medijima govori o novim političkim idejama i ličnostima koje su preplavile postizbornu političku scenu, već treću nedelju nakon izbora imamo samo Vučić-Đilas tematiku kojom se nastoji zadržati medijski i politički monopol bivše i sadašnje vlasti.
Srpski pokret Dveri je treći put programski.
Umesto glasanja protiv Rusije u UN, oko čega se slažu bivša i sadašnja vlast, mi bismo ostali vojno i politički neutralni.
Umesto favorizovanja stranih multinacionalnih kompanija i uvozničkog lobija, mi bismo podržali domaću privredu i poljoprivredu.
Umesto reklamiranja sopstvenih građana kao jeftine radne snage, mi bismo popularisali našu pamet u zemlji i inostranstvu, privatno preduzetništvo, frilensere, stručnjake za informatičke tehnologije, inovatore i naučnike…
Umesto podrške stvaranju Velike Albanije, mi smo za srpske integracije i mnogo veću i bolju saradnju između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.
Jer, ako u savremenoj Evropi nema granica između zemalja EU – zašto bi ih bilo između Srbije, Crne Gore i RS?
Umesto stranih izdavača, naša država bi štampala udžbenike i oni bi bili besplatni za naše đake.
Zagađivačima životne sredine bi bio zabranjen rad u Srbiji ili bi naučili da poštuju ekološke standarde i ne zagađuju naš vazduh, vodu, zemlju ili hranu.
Nedelja bi bila neradan dan i u privatnom sektoru, svako ko stupi u brak bi plaćao manji porez na zarade, a sa svakim detetom manji porez na imovinu…
Sad razumete zašto o ovome ne sme da se priča već i dalje moramo da slušamo potrošenu priču o Vučiću i Đilasu. Ali, Treći put dolazi.
Kako izgleda podzemlje Azovstala pogledajte OVDE.
Izvor: Danas
