Priredio: Vladimir Dimitrijević

ADAMOVA GLAVA – na ikonama Golgote, čije ime znači Brdo lobanje, ispod krsta nalazi se predstava Adamove lobanje. Sveto Predanje kaže da je upravo na tom mestu bila glava Prvog Čoveka, koju je Hristova krv pokropila i osveštala. Svi su ljudi jedan Čovek, Sverodni Adam, pa je ovo znamenje sveiskupiteljske žrtve Gospodnje.

VELIKI PETAK

U starozavetnu pashalnu noć trebalo je klati jagnjad i jesti ih. Pashalna trpeza je obavezno podrazumevala pečeno jagnje. Ali pravila košerne (judaizmom dozvoljene) ishrane zapovedaju da u mesu ne sme da bude krvi. Po svedočanstvu Josifa Flavija, na Pashu u Jerusalimu klali su 265 hiljada jagnjadi. Irod Agripa, da bi prebrojao pobožne porodice, zapovedio je da se žrtve broje – pokazalo se da ih ima 600 hiljada… Iz tih stotina hiljada žrtvenih životinja trebalo je iscediti svu krv. Ako se uzme u obzir da u Jerusalimu nije bilo kanalizacije, može se zamisliti koja je količina krvi koja je ka Kedronskom potoku tekla kroz gradske jarke. Kedron teče između zida Jerusalima i Getsimanskog vrta, u kome je Hristos uhapšen. U predpashalne dane Kedron je bio pun – ne toliko vode, koliko krvi. Pred nama je simvol, koji je rodila sama stvarnost: Hrista, Novozavetno Jagnje, vode na kaznu smrti preko reke pune krvi starozavetne jagnjadi. On ide da prolije Svoju krv – da više ne bi bilo potrebno da iko bude usmrćen. Sva strašna moć starozavetnog kulta nije ozbiljno mogao da isceli ljudsku dušu. „Delima zakona nijedno telo se neće opravdati pred Bogom“…

U Getsimanskom vrtu počinju Hristova stradanja. Ovde je On proveo poslednje časove Svog zemaljskog života u molitvi Ocu. Evanđelist Luka, lekar po obrazovanju, opisuje lik Hristov u tim trenucima sa krajnjom preciznošću. On kaže da, kada se Hristos molio, kapi krvi, poput kapljica znoja, tecijahu po NJegovom licu. Ta pojava je lekarima poznata. Kada se čovek nalazi u stanju krajnjeg nervnog ili psihičkog napora, katkad – (vrlo retko) to se dešava. Kapilari, koji se nalaze blizu površine kože, pucaju, i krv se probija kroz kožu duž znojnih sudova, mešajući se sa znojem. U takvom stanju čovek gubi mnogo snage. Upravo u takvom stanju Hrista hapse. Apostoli pokušavaju da se odupru. Apostol Petar, koji je sa sobom nosio „mač“ (možda je to bio samo veliki nož), spreman je da to oružje upotrebi da bi zaštitio Hrista, ali čuje od Spasitelja: „Vrati mač svoj na mesto njegovo; jer svi koji se maše za mač, od mača će poginuti. Ili misliš da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi pošalje više od dvanaest legaona anđela?“

Apostoli beže. Niko nije spreman da u bunovnom stanju ide za Hristom. I samo jedan od njih, skrivajući se po žbunju, izvesno vreme prati hramovnu stražu koja Hrista vodi u grad. To je – evanđelist Marko, koji će posle u svom Evanđelju ispričati ovu epizodu. Dok se Hristos molio u Getsimanskom vrtu, apostoli su, uprkos Hristovim molbama, spavali. U to vreme bio je običaj da čovek spava skoro nag, i na Marku nije bilo odeće. Skočivši, mladić je nešto na brzu ruku prebacio preko sebe i tako pošao za Hristom. Promicanje tkanine kroz žbunje stražari su primetili, i pokušali su da ga uhvate, a Marko je, ostavivši plašt u rukama hramovne strahe, pobegao nag (Mk. 14, 51). Ta epizoda dostojna je spominjanja zbog toga što je nekoliko stoleća prethodno bila suštinski predskazana u Starom Zavetu. U knjizi proroka Amosa bilo je rečeno o danu Mesijinog dolaska: „I najodvažniji među hrabrima nag će pobeći u taj dan“ (Am. 2, 16). Marko se zaista pokazao kao najodvažniji; on jedini pokušava da ide za Hristom, ali ipak je prinuđen da nag pobegne od straže…

Isusa, Koga je Juda izdao, uhvatili su stražari Sinedriona – najvišeg organa uprave judejske verske zajednice. NJega su doveli u prvosveštenikov dom, i na brzu ruku mu sudili, pribegavajući i lažnim svedočanstvima, i klevetama. Umirujući savest onih koji su se sabrali, prvosveštenik veli: „Bolje je da jedan čovek umre za narod, nego da sav narod propadne“… Sinedrion nastoji da pokaže rimskim vlastima, da je u stanju da kroti „izazivače nereda“ i da ne daju povoda Rimljnima za represiju.

Izvršen je sud prvosveštenika nad Hristom. Rimski prokurator (namesnik) Pontije Pilat ne nalazi krivicu na Isusu, za koju ga optužuje Sinedrion: „Razvraćanje naroda, poziv da se ne plaća porez ćesaru, imperatoru Rima, pretenzije na vlast nad judejskim narodom“. Pa ipak, prvosveštenik Kajafa je insistirao na kazni, i, na kraju, Pilat se složio.

Obratimo pažnju samo na onaj deo presude gde Sinedrion veli: „On sebe naziva Bogom“. To znači da čak i oni koji nisu prihvatali Hristovu propoved ipak su smatrali da Hristos sebe izjednačava sa Bogom, to jest da tvrdi da ima Božansko dostojanstvo. Zato je prirodno da je to bila hula za pravoverne Judeje, koji su ispovedali da je Bog samo jedan i jedini; upravo to, a ne pretenzija na mesijansko dostojanstvo.

Golgota – maleno brdo van Jerusalimskih zidina – bila je tradicionalno mesto za javna pogubljenja. Upravo iz tih razloga na vrhu brda stalno je stajalo nekoliko stubova. Po običaju, onaj koji je bio osuđen na raspeće morao je na sebi iz grada da nosi tešku gredu koja je služila kao prečaga. Takvu gredu na Sebi je nosio i Hristos, ali, kako veli Evanđelje, nije imao snage da je donese do Golgote. Bio je preslab. Pre toga Hrista su već jednom podvrgli kazni: teško su Ga bičevali.

Šta je bičevanje? Trideset devet udaraca bičem sa pet žila, na čijem krajevima se nalaze olovne kuglice. Prilikom udarca, bič se obavijao oko celog tela i rasecao kožu do kostiju. Isus ih je dobio trideset i devet, zato što je judejski zakon zabranjivao da se nanosi više od četrdeset udaraca. To se smatralo smrtonosnom dozom.

Međutim, zakon je već bio narušen. Hrista su kazni podvrgli dva puta, dada svako pravo, pa i rimsko, zabranjuje da čovek bude kažnjen dva puta za isti prestup. Bičevanje – to je prva, i, po sebi, najteža kazna. Posle nje nije svako ostajao u životu. I ipak, odmah posle prve kazne, sledi i druga – raspeće. Pontije Pilat se zaista trudio da odbrani život Isusov i nadao se da će izgled okrvavljenog propovednika, pretučenog do polusmrti, zadovoljiti krvoločne nagone rulje.

Pa ipak, to se nije desilo. Rulja je zahtevala smrt, i Isusa su poveli na Golgotu. Pretučen i onemoćao, On je nekoliko puta na stazi pao, i na kraju je straža prinudila seljaka Simona, koji je tu stajao, da uzme krst i donese da do Golgote. A na Golgoti Gospoda pribijaju na krst. Noge prikivaju za stub koji se ukopavao, a ruke za onu poprečnicu koju je On nosio. Poprečnica se podiže na vertikalni stub i ukiva se.

ŽRTVOPRINOŠENJE

Bogu su uvek prinošene žrtve. Tako pravedni Avelj, sin Adamov, čini prvi među ljudima: „prinese od prvina stada svojega i od njihove pretiline. I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos“ (1 Mojs. 4, 4). Tako posle potopa čini i praotac Noje, koji „načini žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svijeh ptica čistijeh, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice. I Gospod omirisa miris ugodni“ (1 Mojs. 8, 20-21). I Jakov, Izrailj, tako čini: „Bog reče Jakovu: ustani, idi gore u Vetilj i ondje stani; i načini ondje žrtvenik Bogu, Koji ti se javio“ (1Mojs. 35, 1). U Starom Zavetu prinose se obilne životinjske žrtve. U znak spomena na oslobođenje Izabranog naroda iz Egipta klalo se pashalno jagnje.

Isus Hristos je prineo Sebe na Golgoti za grehove celog sveta. NJegova krsna žrtva ukinula je životinjske žrtve Starog Zaveta. Počela je novozavetna žrtva Gospodnja, Sveta Evharistija, u kojoj se, pod vidom hleba i vina, primaju Telo i Krv Gospodnja. Po Žarku Vidoviću, hleb i vino su biljni proizvodi, a biljka ne ubija da bi živela. Kao što se, kroz proces fotosinteze, Sunce pretvara u plodove, tako se, pod vidom pšeničnog hleba i vina od čistog grožđa, nama daje na hranu i piće Telo i Krv Bogočoveka. U Novom Zavetu žrtve postaju duhovne. Sveti Petar priziva: „I vi sami kao živo kamenje zidajte se u dom duhovni, sveštenstvo sveto, da biste prinosili žrtve duhovne, blagoprijatne Bogu, kroz Isusa Hrista“ (1 Petr. 2, 5). Apostol Pavle veli: „Kroz NJega, dakle, neprestano da prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest, plod usana koje ispovjedaju Ime NJegovo. A dobročinstvo i zajedništvo ne zaboravljajte; jer se takvim žrtvama ugađa Bogu“ (Jevr. 13, 15).

KRST

Krst je – osnovni simvol hrišćanstva. Krst je – središte Bola. I krst je takođe – zaštita i izvor radosti za hrišćanina. Zašto je Krst bio neophodan? Zašto nije bila dovoljna Hristova propoved, zašto nisu bila dovoljna NJegova čuda? Zašto se za naše spasenje pokazalo da nije dovoljno to što je Bog – Tvorac postao čovek – tvorevina? Zašto smo, govoreći rečima Svetog Grigorija Bogoslova, imali potrebu ne samo za Bogom vaploćenim, nego i za Bogom zaklanim? To jest – šta znači Krst Sina Božijeg u odnosima čoveka sa Bogom? Šta se desilo na Krstu i posle raspeća? Hristos nije jednom rekao da je upravo zbog tog trenutka On došao na svet. Poslednji neprijatelj, drevni neprijatelj, sa kojim se Hristos bori – to je smrt. Bog je život. Sve što postoji, sve što živi – po uverenju hrišćana i po iskustvu bilo koje razvijene religiozne filosofske misli – postoji i živi zbog svoje pričasnosti Bogu, zbog svoje veze sa Bogom. Ali kad čovek tvori greh, on razara tu vezu. I tada božanski život prestaje da struji kroz njega, prestaje da omiva njegovo srce. Čovek počinje da se „guši“. Čoveka, kakvim ga vidi Biblija, moguće je uporediti sa roniocem koji radi na dnu mora. Odjednom, zbog neopreznog pokreta, crevo, kojim odozgo stiže vazduh, prekida se. Čovek počinje da umire. Spasiti se može jedino ako ponovo počne da dobija vazduh sa površine mora. Taj proces i jeste suština hrišćanstva. Takav neoprezni pokret, koji je narušio vezu između čoveka i Boga, i jeste bio prvorodni greh, kao i svi potonji ljudski gresi. LJudi su podigli pregradu između sebe i Boga – pregradu ne prostornu, nego u svom srcu. LJudi su se našli odsečenima od Boga – Tu pregradu je bilo neophodno ukloniti. Da bi ljudi mogli biti spaseni, da bi mogli naći besmrće, trebalo je vaspostaviti vezu sa Onim Koji je jedini besmrtan. Po reči Apostola Pavla, samo Bog ima besmrtnost. LJudi su otpali od Boga, od života. Oni su morali biti „spaseni“, trebalo im je pomoći da nađu upravo Boga – ne nekakvog posrednika, proroka, misionara, ne učitelja, ne anđela, nego Samoga Boga.

Da li su ljudi od svojih zasluga i vrlina mogli da naprave takve lestvice po kojima bi, kao po stepenicama Vavilonske kule, mogli da se popnu do neba? Biblija daje jasan odgovor – ne. I onda, pošto se Zemlja ne može uzneti na Nebo, Nebo se priklanja Zemlji. Tada Bog postaje čovek. „Logos postade telo“. Bog je došao ljudima. Nije došao da bi doznao kako mi ovde živimo, niti da bi nam dao nekoliko saveta kako da se ponašamo. Došao je da bi ljudski život mogao da se ulije u život Božanski, da bi mogao sa njim da opšti. I Hristos u Sebe prima sve što postoji u ljudskom životu, osim greha. On uzima ljudsko telo, ljudsku volju, prima uzajamne odnose ljudi, da bi Sobom zagrejao, utoplio čoveka i da bi ga izmenio.

Ali postoji još jedno svojstvo neodvojivo od pojma „čovek“ U toku epoha koje su nastupile posle izgona iz raja, čovek je stekao još jedno umenje – naučio se da umire. To iskustvo smrti Bog je takođe rešio da uzme na Sebe.

Tajnu Hristovog stradanja na Golgoti ljudi su nastojali da objasne na razne načine. Jedna od najprostijih shema veli da je Hristos Sebe prineo na žrtvu umesto nas. Sin je rešio da umilostivi Nebeskog Oca da bi On, zbog bezmerne Sinovljeve žrtve, oprostio svim ljudima. Tako su smatrali zapadni srednjovekovni bogoslovi, tako neretko sada govore popularni protestantski propovednici, takva poređenja moguće je sresti čak i kod apostola Pavla. Stvar je u tome što je u arhaičnom i srednjovekovnom društvu težina prestupa bila merena time prema kome je prestup napravljen. Naprimer, ako neko ubije seljaka – kazna je jedna, ali ako ubije kneževog slugu, kazna je teža. Upravo tako su srednjovekovni bogoslovi počesto pokušavali da objasne smisao biblijskih događaja. Sam po sebi, Adamov prestup i nije tako krupan – možeš misliti, ubrao jabuku – ali stvar je u tome, što je to bio prestup protiv najvišeg vlastelina, protiv Boga.

Mala, sama po sebi ništavna veličina, pomnožena sa beskonačnim protiv koga je bila usmerena, i sama postaje beskonačna. I, prema tome, da bi se otplatio ovaj neizbrojivi dug, bila je neophodna beskonačno velika žrtva. Takvu žrtvu čovek nije mogao da plati sam za sebe, pa za njega plaća Sami Bog. Takvo tumačenje bilo je sasvim u skladu sa srednjovekovnim mišljenjem.

Ali sada mi tu shemu ne možemo smatrati dovoljno razumljivom. Na kraj krajeva, javlja se pitanje: da li je pravedno da umesto istinskog prestupnika strada neko ko je potpuno nevin? Da li je pravedno da, ako se neki čovek posvađa sa svojim komšijom, kad dobije nastup čovekoljubivosti, kaže: dobro, neću se ljutiti na komšiju, ali, da bi sve bilo o zakonu, idem da ubijem sina, i posle toga ćemo smatrati da smo se pomirili.

Uostalom, još su Sveti Oci Crkve postavljali pitanja toj vrsti popularne teologije. Evo, na primer, rasuđivanja Svetog Grigorija Bogoslova: „Ostaje nam da ispitamo problem i dogmat, na koji mnogi ne obraćaju pažnju, ali koji, po meni, veoma zahteva da bude istražen. Kome je i zbog čega prolivena za nas krv – krv velika i preslavna Boga i Arhijereja i žrtve? Mi smo bili pod vlašću zloga, prodati grehu i oni koji su slastoljubljem sebi kupili ozledu. A ako se iskupna cena ne daje nikom drugom do onome koji drži u ropstvu, pitam: kome je i zbog kakvog uzroka bila prineta takva cena? Ako je zlome (đavolu, nap. prev.), kako je to onda uvredljivo. Razbojnik dobija cenu iskupljenja, dobija ne samo od Boga, nego samoga Boga, za svoje mučenje dobija takvu platu za koju je pravedno da i mi budemo pošteđeni. A ako se (iskupna cena, nap. prev.) daje Ocu, to, prvo, iz kakvih razloga je krv Jedinorodnoga prijatna Ocu, Koji nije primio ni Isaaka kad ga je otac na žrtvu prinosio, nego je razumnu žrtvu zamenio ovnom? Ili je iz ovoga očito da Otac prima (žrtvu Sina, nap. prev.) ne zato što Mu je ona bila potrebna ili neophodna, nego zbog domostroja i zbog toga što je čoveku bilo neophodno da se osvešta čoveštvom Boga, da bi On Sam nas izbavio, i uzveo nas Sebi preko Sina Koji posreduje i sve ustrojava u čast Oca, Kome se pokazuje kao sveposlušan? Takva su dela Hristova, a ostalo da bude poštovano ćutanjem“.

Bilo je i drugih pokušaja da se objasni tajna Golgote. Jedan od njih, dublji i veoma smeo, govori o prevarenom varalici. Hristos se poredi sa lovcem. (Pogledaj, na primer, kanon na jutrenju na dan Svetih Kirila i Atanasija Aleksandrijskih ili nazivanje Hrista „sveveštim“ („vsehitrecom“) u irmosu 9. pesme kanona Pedesetnice.) Kada lovac želi da ulovi neku zver ili ribu, on postavlja mamac ili udicu maskira živom ribicom. Riba hvata ono što vidi i upeca se na ono što nikako nije želela.

Po mišljenju nekih istočnih bogoslova, Bog dolazi na zemlju da bi razorio carstvo satane. Šta je carstvo smrti? Smrt je – pustoš, nebitije. Zato smrt ne može prosto da bude proterana. Smrt se može samo ispuniti, i to iznutra. Razaranje života ne može se nadići ničim drugim nego stvaranjem. Radi toga da bi ušao u tu prazninu i iznutra je ispunio, Bog uzima ljudsko obličje. Satana nije prepoznao tajnu Hrista – tajnu Sina Božijeg, Koji je postao Čovek. On Ga je smatrao samo pravednikom, svecem, prorokom i mislio je da je Hristos, kao i bilo koji drugi sin Adamov, podvlašćen smrti. I upravo u onom trenu kad su sile smrti počele da likuju što su uspele da pobede Hrista, predosećajući susret sa još jednom ljudskom dušom u adu, one su se srele sa silom Samoga Boga. I ta božanska munja, udarivši u ad, počinje tamo da se širi i razara svu adsku grobnicu. To je jedna od slika, veoma popularna u drevnoj hrišćanskoj literaturi.

(Sveti Jovan Zlatousti u svojoj Besedi na Pashu veli: „Niko da se ne boji smrti, jer nas je oslobodila Spasova smrt. Onaj, koji beše držan smrću, uništi je. Onaj Koji siđe u ad opleni ad. Onoga, ko okusi NJegovu plot, ta plot ugorča. Ad se ugorča, susrevši Te dole. Ugorča se, jer bi ispražnjen. Ugorča se, jer bi porugan. Ugorča se, jer se umrtvi. Primi telo – i dodirnu Boga. Primi zemlju – i srete Nebo. Primi ono što vide – i upade u ono što ne vide. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ta je, ade, pobeda?“)

Treći pristup Hrista poredi sa lekarom. Sveti Vasilije Veliki tako i govori: Bog, pre no što je poslao Sina Svoga na zemlju, svima vam je oprostio grehe. Hristos dolazi zato da bi, slično iskusnom lekaru, ponovo u jedno svezao ljudsku prirodu koja se raspala. Čovek mora sam, unutar svoje sopstvene prirode, da ukloni sve pregrade koje ga odvajaju od Boga. To jest, čovek mora da se nauči ljubavi, a ljubav je vrlo opasan podvig. U ljubavi čovek gubi sebe. U izvesnom smislu, svaka ozbiljna ljubav bliska je ubijanju samog sebe. Čovek prestaje da živi zbog samog sebe, a počinje da živi za onoga koga voli, a ako nije tako – to znači da ga ni ne voli. On prelazi svoje sopstvene granice.

Pa ipak, u svakom čoveku postoji delić bića koji ne želi da izađe iz sebe, da napusti svoje granice. On ne želi da umire u ljubavi, on bira da se gleda iz perspektive svoje sitne koristi. Od tog delića i počinje umiranje ljudske duše. Da li je Bog nekakvim angelskim skalpelom mogao da odstrani taj zloćudni tumor, koji se gnezdi u našoj duši? Ne, nije mogao. On je ljude stvorio da budu slobodni (po NJegovoj slici i prilici) i zato nije mogao da unakažava sopstveni lik koji je uložio u čoveka. Bog deluje samo iznutra, samo kroz čoveka. Sin Predvečnog Oca je, pre dve hiljade godina, postao Sin Marijin, da bi se ovde, u ljudskom svetu, pojavila bar jedna duša kadra da kaže Bogu: „Da uzmi Mene, ja ne želim da imam bilo šta svoje. Volja ne Moja, nego Tvoja da bude“.

A dalje počinje tajna oboženja Hristove ljudske prirode. On je od samog rođenja Svoga – Bog. On, s jedne strane, ima Božansku samosvest, božansko „Ja“, a s druge strane, ljudsku dušu, koja se razvijala kao kod svakog deteta, dečaka, mladića. Prirodno, u svako živo biće Bog je smestio strah od smrti. Smrt – to je ono što nije Bog. Bog je život. Svakoj ljudskoj duši, svakoj živoj duši uopšte svojstveno je da se plaši onoga što na najočitiji način nije Bog. Smrt, na najočitiji način, nije Bog. I ljudska duša Hristova plaši se smrti – ne kukavički, nego joj je smrt odbojna. Zato se u Getsimanskom vrtu ljudska volja i duša Hristova obraćaju Ocu rečima: „Žalosna je duša moja do smrti/…/ Ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću, nego kako Ti“ (Mt. 26,38 – 39).

U tom trenutku biva pređena poslednja granica koja je čoveka mogla da odvoji od Boga. – iskustvo smrti. Ishod toga je činjenica da, kada smrt pristupa životu Hristovom, pokušavajući da Ga smrvi i uništi, ona u njemu ne nalazi nikakvog materijala za sebe. Po definiciji Svetog Irineja Lionskog, smrt je – raskol. To je, prvo, raskol (razdvajanje) duše i tela, a zatim to je i druga smrt, koja je po hrišćanskoj terminologiji raskoljenost između duše i Boga. Večna smrt. Prema tome, kad ta raskoljenost, taj klin, traži oslonac i svoje mesto u Hristu, ispostavlja se da za isti tamo nema mesta. On se tamo zaglavljuje, zato što se ljudska volja Hristova Getsimanskom molitvom potpuno potčinila Božanskoj volji, svecelo se sjedinila sa njom. Klin smrti nije mogao da odvoji dušu Hristovu od Božanske prirode Sina Božijeg, i, što je posledica, ljudska duša Hristova pokazala se kao do samog kraja neodvojiva od NJegovog tela. Zato i proishodi skoro trenutno vaskrsenje Hristovo.

Za nas to znači da će otad smrt čovekova postati samo epizoda njegovog života. Zato što je Hristos pronašao put izlaska iz smrti, ako čovek ide za NJim, ako se, slikovito govoreći, „uhvati za NJegovu odeždu“, Hristos će ga proneti kroz koridore smrti. I pokazaće se da smrt nije nikakav bezizlaz, nego da je smrt – dver. Upravo zato apostoli vele da je smrt Isusa Hrista – najvažniji događaj njihovog ličnog života. Na taj način, mi se ne spasavamo smrću Hristovom, nego NJegovim vaskrsenjem. Smrt biva prognana navalom života. Hristos nije Onaj Koji prosto „trpi“ muke. Ne. On upada u oblast smrti i privodi čovečanstvo izvoru besmrtnog života – Bogu.

Postoji i četvrti način da se objasni golgotski događaj. Zemlju, na kojoj ljudi žive, moguće je uporediti sa okupiranom planetom. Tako ispada da je u nebeskom svetu, u nekakva vremena, o kojima mi ništa ne znamo, došlo do Bogoodstupništva…

Ne znamo njegove motive, ne znamo kako je ono proteklo, ali zato znamo posledice istog. Znamo da je u svetu anđela došlo do podele. Deo nebeskih sila odbio je da služi Tvorcu. S ljudske tačke gledišta to se može pojmiti. Bilo kakvo biće, koje se oseća kao razumno, ranije ili kasnije nađe se pred dilemom: voleti Boga više no sebe ili voleti sebe više no Boga. Nekad se i svet Angela našao pred tim izborom. Najveći broj Angela, kako kaže i biblijsko i crkveno iskustvo, „ostali“ su u čistoti i „ostali“ su u Bogu, ali jedan njihov deo se odvojio. Među njima je bio angeo koji je stvoren kao najlepši, najmudriji, najjači. Bilo mu je dato divno ime – Svetlonosni (latinski – „Lucifer“, slovenski „Dennica“). On nije bio samo jedan od pojaca slave Božje. Bog mu je poverio nadzor nad svom vasionom.

Biblija od prvih strana pokazuje da se najstrašnija kosmička zbivanja dešavaju pre čoveka. Iz geološke perspektive, čovek nije više od plesni na površini beznačajnog nebeskog tela, smeštenog na periferiji Galaksije. Iz perspektive bogoslovlja, čovek je toliko važan da je upravo zbog njega došlo do rata između Boga i Lucifera. Potonji je mislio da u gazdinstvu koje je njemu povereno ljudi moraju da služe onome ko tim gazdinstvom upravlja. To jest njemu, Luciferu.

Grehopadom je čovek, na nesreću, pustio zlo u svoj svet, i svet se odvojio od Boga. Bog Se mogao obraćati ljudima, podsećati ih na Svoje postojanje. Svu tragediju dohrišćanskog sveta moguće je iskazati prostom rečenicom: „Bio je Bog – i bili su ljudi“, i oni su bili razdvojeni, i između njih je bio nekakav tanan, nevidivi, no veoma snažan zid, koji nije dozvoljavao ljudskom srcu da se na pravi način sjedini sa Bogom i koji nije dopuštao Bogu da zanavek ostane s ljudima. I evo, Hristos dolazi, u „vidu sluge“ kao sin drvodelje. Bog dolazi ljudima da bi u izvesnom smislu „iznutra“ podigao ustanak protiv uzurpatora. Hristos je – ratnik, i on otvoreno kaže da ratuje protiv neprijatelja koga naziva „knezom ovoga sveta“ (Jn. 12, 31).

Iz perspektive uobičajenog mitološkog mišljenja, demoni obitavaju u podzemlju, u podzemnom svetu. Narodna predstava kaže da je ad u srcu zemlje, tamo gde ključa magma. Ali u Bibliji se govori o tome da demoni pre obitavaju ispod oblaka. Oni se tako i nazivaju, „duhovima podnebeske zlobe“, a ne „podzemne“. Ispostavlja se da je onaj svet koji nazivamo „vidljivim nebom“ nešto što uopšte nije bezopasno; nego nešto što želi da sebi potčini ljudsko srce.

Prepodobni Maksim Ispovednik pita: „A zašto je Hristos odabrao tako čudan način smrti?“ i sam odgovara: „Da bi očistio prirodu vazduha“. Po tumačenju Svetog Maksima, Hristos smrt ne prima na zemlji, nego u vazduhu, da bi uništio „neprijateljske sile, koje zauzimaju sredinu između neba i zemlje“. Krstom se osveštava „vazdušno prostranstvo“ – to jest, upravo ono prostranstvo koje i odvaja ljude od Onoga Koji je „iznad nebesa“. I gle, posle Pedesetnice, prvomučenik Stefan vidi „nebesa otvorena“, a kroz njih gledamo „Isusa, gde stoji s desne strane Boga“ (D. Ap. 7, 56). Golgotski Krst – to je tunel, probijen kroz brdo od demonskih sila, koje nastoje da sebe čoveku predstave kao poslednju religioznu stvarnost.

Prema tome, ako čovek može da uđe u onu zonu koju je Hristos očistio od nasilja zlih duhova, ako svoju dušu i svoje telo može da pruži, radi iscelenja, Hristu kao lekaru, Koji u Sebi i preko Sebe isceljuje ljudsku prirodu – u tom slučaju on može steći slobodu koju je Hristos doneo Sobom, i onaj dar besmrća koji je On u sebi imao. Smisao Hristovog dolaska je u tome da se život Boga odsad pokaže kao dostupan ljudima.

Čovek je stvoren da bi bio sa Bogom, a ne sa kosmičkim samozvancima. Stvoren po liku Tvorčevom – prizvan je da ka Tvorcu ide. Sam Bog je Svoj korak u pravcu čovekovom već učinio. Da bi oslobodio ljude od kosmičke blokade, od mutnih otkrivenja „bića s drugih planeta“, astralnih „mahatmi“ i „gospodara kosmosa“ Bog Se probio ka nama. Probio se kroz sav kosmički otpad – jer je Djeva Marija bila čista. I otrgao nas je od vlasti „došljaka iz svemira“ Svojim Krstom. Krst je povezao nebo i zemlju. „Krst je sjedinio Boga i čoveka. Krst je znamen i oruđe našeg spasenja. Zato se i peva u hramovima: „Krst je – čuvar sve vasione“. Krst je uzdignut. Ustani i ti, čoveče, ne dremaj! Ne opijaj se surogatima duhovnosti! Neka Raspeće Tvorčevo ne bude besplodno u tvome životu!

IZ PESAMA VELIKOG PETKA

Kada se slavni Učenici za vreme večere umivanjem prosvećivahu, tada se bezbožni Juda, bolujući od srebroljublja, pomračivaše, i Tebe, pravednoga Sudiju predade nepravednim sudijama. LJubitelju novca, pogledaj onoga koji se zbog toga obesio; beži, od nenasite duše, koja se drznula da tako postupi sa Učiteljem. Prema svima dobri Gospode, slava Tebi.

Osećanja naša čista iznesimo pred Hrista, i kao prijatelji njegovi duše naše položimo njega radi, i životnim brigama ne gušimo sebe kao Juda, no u odajama našim zavapimo: Oče naš, koji si na nebesima, od nečastivoga izbavi nas.

Koji te razlog Judo, učini izdajnikom Spasa? Da li te On od društva apostolskog odluči? Da li te liši dara isceljivanja? Da li sa njima večeraše, a tebe od trpeze odgurnu? Da li ostalih noge umivši, tvoje prezre? O kolika dobra si zaboravio! I tvoje dakle neblagodarno pokaza se raspoloženje, a njegovo neizmerno propoveda se dugotrpljenje, i velika milost.

Da se razapne! vikahu oni koji neprekidno uživahu tvoje darove, i moljahu da dobiju zločinca umesto dobrotvora, ubice pravednika. A Ti si, Hriste, ćutao trpeći njihovu surovost, htevši da postradaš i da spaseš nas, kao Čovekoljubac.

Onaj koji se odenuo svetlošću kao haljinom, nag na sudu stajaše, i po obrazu šamar primaše, od ruku koje je sazdao. A bezakoni narod, na Krst prikova Gospoda slave. Tada se crkvena zavesa razdra, sunce pomrče, ne mogavši da gledaju Boga osramoćena, od koga drhti sve i sva. NJemu se poklonimo.

Izvor: Iskra