Piše: Aleksandar Pavić,govor sa tribine “Rat u Ukrajini – Šta znači srpska neutralnost”
Sukob u Ukrajini postepeno dobija obrise i ideološkog sukoba. Dakle, osim pitanja ko je žrtva a ko agresor, kako će sukob uticati na geopolitičku ravnotežu snaga u Evroaziji i šire, i kako će se odraziti na situaciju na našim prostorima, neophodno je postaviti pitanje i za kakav se svetski poredak bore sukobljene strane – politički Zapad i njegovi vazali sa jedne strane i ostatak sveta sa druge?
Ovo je borba između snaga koje žele da vaspostave već poljuljani jednopolarni poredak i snaga koje se zalažu za multipolarni poredak, u kojem su, po rečima Sergeja Lavrova, svi ravnopravni i nema drugorazrednih igrača. Ali, ovo je takođe i borba između snaga koje se zalažu za ”Veliko resetovanje” cele svetske privrede i same ljudske prirode i odnosa, i snaga koje se zalažu za očuvanje nacionalnih interesa i kulturoloških specifičnosti. Čini se da je za Srbe, kao još uvek relativno nezavisnog činioca kojem je stalo do svoje nezavisnosti i tradicionalnih vrednosti, nemoguće da u ovom sukobu ostanu neutralni, bar ne na vrednosnom nivou, ali da je potrebno da ostanu politički i vojno neutralni koliko god je to moguće.
U većinskoj srpskoj javnosti sa obe strane Drine preovladava mišljenje da je najbolji put za Srbe u ukrajinskom sukobu neutralnost – i vojna i politička. Ali, valjalo bi već sad razmišljati o ”danu posle”, imajući na umu agresivnu prirodu političkog Zapada, koji je ušao u jedno ozbiljno ratno ludilo.
Zapadni predstavnici će zahtevati izjašnjavanje – ili ste sa njima ili će smatrati da ste protiv njih. Niko ne treba da sumnja da ćemo biti suočeni sa tim izborom. Zato već sada treba razmišljati o tome koliko dugo možemo da branimo poziciju čiste neutralnosti, i šta će se desiti kad dođe taj ultimatum, taj zahtev da ili budemo sa njima – ili će biti posledica.
Dobro nam je poznato na šta su spremni. Tokom 1990-ih godina smo osetili sankcije i vojnu agresiju, i oni će ponovo biti spremni da nas blokiraju, na svaki način – ekonomski, politički, diplomatski, vojno. Treba danas razmišljati o tom danu i kako se tome suprotstaviti.
Svima nam je jasno da je u međunarodnim okvirima za nas najodbranjivija pozicija striktne neutralnosti i nesvrstavanja. Međutim, vredi ponoviti: Zapad će sigurno tražiti da se jasno izjasnimo i uvedemo sankcije Rusiji.
Sjajno je što je iz Banja Luke već stigla jasna poruka – šta god da tražite, mi ostajemo pri neutralnosti i nećemo uvesti sankcije Rusiji. Tako jasan signal još uvek nije stigao iz Beograda – mada je Beograd bliže tome danas nego što je bio juče.
Nama će na prvom mestu biti potrebno da mobilišemo javnost za ono šta nas čeka, da svi shvatimo kakva su stvarno alternative, da li je za Srbe uopšte moguće da se svrstaju na jednu stranu, to jest na stranu Zapada – pošto Rusija ne traži od nas da se formalno svrstavamo – i da li bi nam to uopšte osiguralo opstanak ili bar kupilo vreme.
Na osnovu svih prethodnih iskustava, naše bi popuštanje, odnosno priklanjanje njima, od strane zapadnih činilaca samo bilo smatrano kao slabost, kao znak da treba još jače da nas pritisnu i traže dodatne ustupke.
Oni već sad pokazuju svoje namere. Britanci šalju oružje teroristima u Prištini, imamo i pojačano prisustvo EUFOR-a u BiH, pretnje bezbednosti i životu srpskog člana Predsedništva BiH, imamo neprestane zahteve iz zapadnih prestonica da uvedemo sankcije Rusiji, a imamo i pretnje koje se sve češće mogu čuti posredstvom prozapadnih medija u Srbiji o posledicama srpskog nesvrstavanja.
Pominje se neki novi šesti oktobar, razne čistke, hapšenja, i borba protiv korupcije koju vodi – a ko će drugi – prepošteni Zapad.
Narodu je potrebno što više objašnjavati zašto je važno biti jedinstven, i šta su nam stvarne alternative, odnosno da je alternativa između neutralnosti i borbe za opstanak, a da svrstavanje protiv Rusije uopšte nije alternativa.
U kontekstu zapadnih pritisaka, treba jasno napomenuti, kad se govori o procesima pridruživanja EU, u koje smo sa obe strane Drine ušli, da to više nije ona EU iz 1990-ih, pa čak ni ona iz vremena neposredno pre sadašnje krize u Ukrajini.
EU je postala političko-ekonomsko krilo NATO pakta, za kojeg znamo koliku ”popularnost” uživa u Srbiji. Zapravo je EU postala ono što je Boris DŽonson rekao o njoj još 2016. godine – Četvrti rajh.
Oko toga nema nikakve sumnje. EU, koja se nekada reklamirala kao najuspešniji mirovni projekat u istoriji, sada otvoreno kaže da se ukrajinski sukob može rešiti samo vojno, i šalje oružje Ukrajini, čime je postala aktivni učesnik u ratu.
Rusi sada doživljavaju ono što smo mi doživljavali 1990-ih godina, pa i još jače. Antiruska histerija se sistematski raspiruje u zapadnim medijima i društvima, i to sve poprima oblike nacizma. Zato je neophodno postaviti pitanje: kakav bi bio položaj Srba kad bismo se priklonili tom ”novom poretku” kojeg predvodi politički Zapad, odnosno njegova ”liberalna” duboka država?
Reklo bi se da je isti odgovor sad kao što je bio i u Drugom svetskom ratu. Sadašnji ”novi poredak” je praktično nastavak onog koji je tada doživeo neuspeh. Dakle, mi nemamo čemu da se nadamo u tom novom poretku. Tretiraće nas kao Ruse – ali izvan Rusije, dakle van zaštite moćne ruske države.
Jedini koji neće imati takav tretman su takozvani drugosrbijanci i zapadno-sponzorisana peta kolona, odnosno oni koji rade za Zapad. Ali, to je vrlo mali, nereprezentativni procenat našeg naroda.
Uz sve to, od nas će se, uz drugorazredni status, tražiti i žrtve kakve se već sad traže od ostalih evropskih naroda – spuštanje temperature na termostatu sledeće zime, izbegavanje tuširanja svakog dana toplom vodom, da voze manje, da jedu manje, da trpe inflaciju i još veća ekonomska raslojavanja, da prihvate još milione novih migranata pokrenutih upravo sankcijama koje njihov politički establišment izmišlja na skoro dnevnoj osnovi…
Znači, pristali bismo na poniženje i izdaju vekovnih saveznika i prijatelja, a zauzvrat bi dobili ”privilegiju” da – stegnemo kaiš i (sa)učestvujemo u projektu Velikog resetovanja, odnosno konačnog porobljavanja zapadnih država i građana od jedne uske, otuđene elite, integracije u jedan totalitarni projekat bez presedana u svetskoj istoriji.
A sve to zarad ”časti” učestvovanja u njihovom novom krstaškom pohodu na Rusiju.
Dakle, čak i sa čisto praktičnog stanovišta, ne bismo dobili ništa time što bi stali na zapadnu stranu i uveli sankcije Rusiji. A izgubili bismo ne samo samosvojnost i nezavisnost, nego i čast. To bi bila sramota istorijskih razmera.
Sami bismo sebi potpisali smrtnu kaznu – a opet ne bi bili tretirani na isti način kao voljni anglo-američki saveznici i vazali. Uz to bismo ostali sa njihove strane nove ”gvozdene zavese” koju oni sad pokušavaju da postave prema Rusiji, razdvojeni od jedinih istinskih saveznika s kojima delimo i veru i veliku zajedničku istoriju, zarobljeni u ekonomskoj zoni virtuelnih, obezvređenih valuta, političkoj zoni permanentnog vanrednog stanja i ”medicinskoj” zoni kovid-totalitarizma.
To je još jedan razlog zašto moramo da ostanemo u nekoj vrsti borbene gotovosti – da nam se ne desi da ostanemo sa ove strane te eventualne gvozdene zavese, u svetu u kojem za nas nema mesta.
Moramo da budemo spremni da se protiv toga borimo na sve moguće načine.
Na strateškom planu, u ovom globalnom sukobu važno je da postoji neko uporište u Evropi na koje multipolarni svet može da se osloni, a to su Srbija i Republika Srpska. I zato, bez obzira što naša pozicija treba da ostane na stanovištu vojne i političke neutralnosti što je duže moguće, treba već sad da se spremamo za ono najgore, za momenat kad ćemo biti pritisnuti da se odlučimo kom ćemo se carstvu privoleti. Jer, ovo što je pokrenuto u Ukrajini neće stati.
Rusija je jasno rekla da joj je cilj da konačno zaustavi američki pokušaj dominacije nad celim svetom. A i, da ponovimo, rekla je još nešto što je vrlo bitno: da se zalaže za multipolarni svet u kojem nema drugorazrednih činilaca, u kojem su svi ravnopravni.
To je jedini svet koji nama odgovara.
Mi smo već okusili jednopolarni svet na svojoj koži, a ovaj koji bi se, ne daj Bože, vaspostavio, bio bi još gori.
Svaki put kad se u Srbiji organizuje skup podrške Rusiji, to se prati u svim bitnim ruskim, pa i kineskim medijima. I to njima znači. To je naš glavni zalog za dostojno mesto u jedinom novom poretku koji nam odgovara, naša glavna politička meka moć koju možemo da projektujemo – jer na Zapadu ne možemo da projektujemo praktično nikakvu.
Mi se nje ne smemo odreći, ne smemo da delujemo kao neko ko je okrenuo leđa prijateljima i ko je stao u agresivni stroj sa ostalim američkim vazalima.
Prvi put u istoriji bismo izabrali pogrešnu stranu istorije i prestali da budemo ono što jesmo.
Dakle, vodimo politiku vojne i političke neutralnosti (dok lično većina nas podržava Rusiju i stanovište da joj je rat nametnut), a spremajmo se i mobilišemo za dan ultimatuma i ”ponuda koje se ne odbijaju”, koje će nam neminovno stići iz zapadnih prestonica. Da bismo bili spremni za dan posle.
(tribinu su organizovali portali "Sve o Srpskoj" i "Fakti" uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)
Dramatičnu prognozu Centralne banke Nemačke o posledicama sankcija Rusiji pogledajte OVDE.
Izvor: Fakti.otg
