Piše: Vladimir Dimitrijević

ŠTA JE AD? 

U najstarijem sačuvanom delu svetske književnosti, „Epu o Gilgamešu“, glavna tema je tema smrti: kralj Uruka, Gilgameš, sazdan od božanskog i ljudskog elementa, izgubio je najboljeg prijatelja, Enkidua, koji je, posle svih zajedničkih bojeva i pobeda, umro.

Pre no što je Enkidua sreo, Gilgameš je bio surovi tiranin, od koga su strepeli svi njegovi podanici; kroz prijateljstvo, on se očovečuje, postaje drugi i drugačiji... A onda, Enkidu odlazi u podzemni svet... Bolan zbog gubitka, uplašen za svoju budućnost, Gilgameš juri stepama. Na kraju, kad ljubav u njemu nadjača smrt, odlazi do Utnapištima, čoveka koji je preživeo potop, i koji živi na ostrvu blaženog besmrća. Tu dobije travku besmrtnosti, koju bi želeo da podeli sa ostatkom čovečanstva (Gilgameš više nije onaj negdašnji, sebični tiranin, nego brat svih ljudi). Međutim, dok se kupao, zmija mu ukrade travku (zmija iz Knjige Postanja je, svakako, potpuno sećanje na ono čega se „Ep o Gilgamešu“ seća mutno). Vrativši se u svet ljudi, kralj Uruka se ne smiruje;putuje ka zemlji mrtvih, da se sretne sa Enkiduom... A kad se sretnu, duša prijateljeva mu saopštava da, kad bi Gilgameš znao kakvi su zakoni u svetu seni, on bi seo i zaplakao... I još mu saopštava da se muči, i da njega, Enkidua, „crvi jednu kao staro odelo“…

   
Lutajući pri povratku na Itaku, Odisej, po savetu čarobnice Kirke, silazi u podzemni svet, da pokuša da nađe starog proroka Tiresiju, koji će mu reći hoće li ikad zagrliti Penelopu, svoju suprugu, i Telemaha, sina svoga. U podzemlju vidi mnogo seni pokojnika...Među njima je i slavni Ahil, koga Odisej pozdravlja i laska mu, kao kralju podzemnog sveta. A Ahil mu odgovara da bi radije bio rob u carstvu živih nego kralj u podzemlju…

Orfej, pevač koji pesmom kroti divlje zveri, po gubitku voljene Euridike silazi u svet seni, i tamo uspeva da pripitomi ne samo adskog psa, Kerbera, nego i da gane Ada i Peresefonu, bogove-gospodare podzemlja, koji mu daju dušu Euridikinu da je vrati među žive, pod uslovom da se ne osvrće da bi je pogledao dok se penju, uz Hermesovu pratnju, ka gornjem svetu; Orfej ne izdrži, i Euridika se zauvek vraća u „duša rudnik čudesan“ (Rilke).

Nijedna ljudska duša nije mogla u raj posle Adamovog otpadanja od Boga. Svaka je išla u carstvo senki, u ad, u nevidelicu. I tamo su čekale Boga Koji je postao Čovek da ih izbavi iz grobova.

SVETI JUSTIN ĆELIJSKI O DELU HRISTOVOM

U knjizi „Tajne vere i života“, Sveti Justin Ćelijski jasno kaže:“Gospod Hristos svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja obuhvatio je sva ljudska bića ne samo u sadašnjosti, nego i u prošlosti i budućnosti. Na taj način On je postao Spasitelj celokupnog ljudskog roda, i stekao pravo da se tako nazove. Istinita je reč sv. Irineja: Hristos je došao ne samo radi onih koji su u vreme ćesara Tiberija poverovali u NJega, i Otac je promišljao ne samo radi onih koji sada žive, nego za sve ljude uopšte, koji su se od početka bojali Boga i ljubili Ga, i pravedno i pobožno se odnosili prema bližnjima, i želeli videti Hrista i slušati glas njegov.
Spasiteljev silazak u ad, mesto u kome su boravile duše svih ljudi koji su živeli i pomrli do njegovog dolaska u ovaj svet, bio je prirodan, neophodan i logičan. I Spasitelj je sišao u ad svojom čovečanskom dušom, i to sišao dok je telo njegovo ležalo u grobu mrtvo.

Svoj silazak u ad Spasitelj je propratio svojom propoveđu onog istog Evanđelja koje je propovedao na zemlji. Jer isto Evanđelje važi za sva ljudska bića u obadva sveta: i u ovom svetu zemaljskog života i u svetu smrti – adu. Isto Evanđelje i isto spasenje. Apostol Petar jasno veli da je Spasitelj propovedao dušama u adu svoje Evanđelje spasenja.

Silazak Bogočoveka Hrista u ad znači uništenje smrti, pobedu nad adom i đavolom, i vlast nad njima. To pokazuju reči apostola Jovana, da Gospod Hristos ima ključeve od ada i smrti.Ad u koji je Gospod sišao, u kome su boravile i pravedne duše, označava carstvo smrti, žilište u kome se osećala ona tuga, nemoć, bol i žalost, koji su bili ovladali ljudskom prirodom zbog greha.

Spasonosna sila Gospoda Hrista prostire se i na sav zagrobni život. To svedoči sveta pesnička misao Crkve: „Kada Gospod Hristos bi raspet, đavo bi svezan, i smrt bi umrtvljena, a duše koje su u adu bile držane, oslobodiše se uza“. Kao jedini moćan i silan, Hristos opleni ad, i sve osmrćene podiže sa Sobom, uništivši silom krsta strah od osude.“

Hristos se nije odrekao mrtvih u adu.

JOŠ JEDNO ČUDO HRISTOVO

Dok je telom ležao u grobu, a dušom boravio u adu, sa Hristom je bilo i ovo čudo nad čudima, o čemu Sveti Justin piše u Svojoj Dogmatici.“Kako u životu svome tako i u smrti svojoj Gospod Hristos se javlja kao istinski čovek. NJegova se smrt, kao i smrt svakog čoveka uopšte, sastojala u rastavljanju duše od tela. Samo sa jednom značajnom razlikom: i u smrti Hristovoj duša njegova, iako rastavljena od tela, ostala je ipostasno sjedinjena sa njegovim Božanstvom; isto tako i telo njegovo, iako rastavljeno od duše, ostalo je ipostasno sjedinjeno sa njegovim Božanstvom. Jer, po rečima svetog Atanasija Velikog, niti je Božanstvo napustilo telo u grobu, niti se odvojilo od duše u adu (μήτε της φυχής έν τω αδη χωριζόμενης).

Α molitveno bogoslovlje blagovesti: U grobu telesno, a u adu s dušom kao Bog, u raju pak s razbojnikom, i na prestolu bio si Hriste, sa Ocem i Duhom Svetim, neopisani.“

Hristovo čudo tako je postalo naše spasenje. 

ŠTA OVO ZNAČI NAMA? 

A kakve ovo veze ima s nama?

Ogromne. 

Pre svega, činjenica da se Bog stara i o živima i o pokojnima jasno svedoči da nema mrtih u Bogu, nego su svi živi. I još da je Hristos spreman da siđe u podzemlje naše duše, i u ad našeg očajanja, i da nam pomogne u  najteži čas. Ruski filosof Vladimir Varava kaže:„Smrt nije norma, već zlo i tuga, i smrtnik ne može biti srećan“. 

Sveto Pismo jasno kaže:“Bog nije stvorio smrt i ne raduje se  propasti živih bića; jer On je sve stvorio da bi živelo i sve je u svetu spasonosno, u njemu nema pogubnog otrova, i ad ne caruje nad zemljom, jer je pravednost besmrtna (Prem. Sol. 1; 13 -15). Nije moguće da zlo potiče od Boga, budući da je Bog dobar; kada je stvorio čoveka, On ga nije stvorio zato da bi (čovek) umro. Razume se da ga On, kako se može videti iz svetootačkog predanja, nije stvorio ni kao smrtnog ni kao besmrtnog, nego sa mogućnošću da postane ili smrtan ili besmrtan. Drugi citat je iz Poslanice apostola Pavla Rimljanima: Zato kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude... Ali smrt carova od Adama do Mojseja (Rim. 5; 12 -14). U ovom odlomku, smrt se posmatra kao uljez, kao parazit na ljudskoj prirodi, izdanak i plod Adamovog greha. Tu je dakle reč o smrti koja ulazi u ljudsku prirodu i na taj način ulazi i u čitavu tvorevinu.
Greh iz koga se rodila smrt je Adamov grehopad u Edenskom vrtu. Kada je Bog zabranio čoveku da jede zabranjeno voće, On mu je u isto vreme saopštio da će u koji dan okusi od njega, umreti (Post. 2; 17). Nakon tog greha, smrt je ušla u ljudsku prirodu - i to najpre duhovna smrt, koja je čovekovo razlučenje od Boga, a zatim i smrt telesna, koja je razlučenje duše od tela u određeno vreme. Onog dana kada je sagrešio, Adam je duhovno umro, a zatim je, nešto sporije, umro i fizički.
Zato je Bog, postavši Čovek, prošao kroz smrt da bi ljudima dao besmrtnost. Zato je ušao u ad, carstvo smrti, i pobedio, za nas i u nama, zauvek. 
I zato su Srbi to svedočili, svojom verom i svojom krvlju, kroz vekove.

POUKA ĐAKONA AVAKUMA

Prvosvedok toga beše Sveti đakon Avakum, koga, posle Hadži Prodanove bune 1814, Turci reše da nabju na kolac na Stambol kapiji. Đakon Avakum je odbio da se poturči i Turci ga povedu na gubilište. Idući kroz beogradsku tvrđavu i noseći kolac na ramenu, glasno je pevao:“Nema vere bolje od hrišćanske!/Srb je Hristov, raduje se smrti;/Strašni Božji sud i vas Turke čeka!/Čin`te Turci što je vama drago,/Skoro ćete i vi dolijati -/Bog je svedok i njegova pravda!“Mati ga je pratila i preklinjala ga svojim mlekom da se poturči , a Bog će mu oprostiti. Đakon Avakum odgovara:“Majko moja, na mleku ti hvala!/Al` ne hvala na nauci tvojoj!/Brzo ćeš se obradovat` sinu;/Dok pred Božje izađemo lice!“

Došavši na stratište, Turci mu ponovo ponude da se poturči, da ne umre mlad. On ponovo odbija i pita:“Umiru li Turci?“Umiru“, odgovoriše. „Onda je svejedno, a pre, a posle; što pre umrem, omanje mi greha!“

Raduje se Srbin smrti jer ga sa one strane groba čeka Onaj  Koji je vaskrsao iz groba Koji je "smrću satro smrt", i o Kome se na Vaskrs u pravoslavnim hramovima peva:„Vaskrsenja dan je, prosvetlimo se, narode, Pasha je Gospodnja, Pasha,od smrti u život i sa zemlje na nebo, Hristos Bog nas prevede,dok Mu pevamo pobednu pesmu“.Dok su Srbi živeli sa Bogom, umiranje je za njih bilo uzvišeno kao i življenje.

O tome treba misliti u ove vaskršnje dane. 

Opet i opet: Hristos voskrese! 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE. 

Izvor: Pravda