Piše: Vladimir Dimitrijević
Kosovski krst poslednjeg cara
Godine 1896, Draginja Petrović, ugledna hrišćanka iz Beograda, supruga Stanojla Petrovića, prvo aktivnog oficira, a kasnije državnog činovnika, poslala je, uoči krunisanja poslednjeg ruskog cara iz dinastije Romanova, veliki dar Srbije i srpskog roda nasledniku prestola Trećeg Rima. Arhimandrit Platon, čije je svedočenje u svom tekstu „Kosovski krst Cara Mučenika“ prenela profesor dr Ksenija Končarević, zapisao je o kakvom je daru reč:“Preko prijatelja svojih, ona je pronašla u južnim našim krajevima, tamo na Kosovu, jednu nekada srpsku, a sada poarnaućenu, staru porodicu, koja je u velikoj tajnosti i stotinama godina čuvala jedan istorijski sveti krst. To je bio krst od Časnoga drveta (Krsta Hristovog), a po predanju nađen odmah po svršenoj Kosovskoj bici baš kod našega kneza Lazara. /.../ Zato, preko rodoljuba, otkupi odmah, od te arnautske familije taj Krst za znatnu sumu novca, da ga našim najboljim kujundžijama, koji umetnički izradiše do savršenstva divan okvir, od srebra i zlata, sa odgovarajućim postoljem.“ Krst je Draginja Petrović, inače ktitorka crkve na Novom groblju u Beogradu,odnela poglavaru Crkve u Srbiji, mitropolitu Mihailu, koji ga svečano osveštao na dan Svetih Konstantina i Jelene, 21. maja 1896, da bi , pošto je deset dana boravio u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde su ga pobožni Srbi celivali, bio poslat na dar mladom imperatoru Nikolaju, na dan njegovog krunisanja. Draginja Petrović mu je krst poslala uz propratno pismo, u kome je, između ostalog, stajalo: “Imajte dobrotu, Veliki Gospodaru Imperatore, svemilostivo primiti ovaj sveti Krst na današnji veliki dan Svetog Krunisanja i miropomazanja Vašeg, od ljubavi Srpkinje Pravoslavne i u ime sviju Srba, koji gaje odanost i ljubav prema Rusiji. Ovaj je Krst (samo drvo) nađen na polju Kosovu,gde je poginuo srpski car, velikomučenik Lazar, braneći svetu veru Pravoslavnu, svoj narod i svoju državu od Agarjana. /.../ I Srbima će sinuti Sunce pravde, pomoću milosti Monarha Ruskog – Prvog Slovenina./.../Padam na kolena pred Prestolom Vašeg Carskog Veličanstva i podnosim ovo Sveto Znamenje iz velike ljubavi prema caru cele Rusije – svagdašnjem zaštitniku Srpskoga Naroda“. Ovaj, više nego simvoličan, čin kao da je cara Nikolaja trajno opredelio za brigu o Srbima. Kada su, posle habzburške aneksije Bosne i Hercegovine, kraljević Đorđe Karađorđević i Nikola Pašić, posetili cara Nikolaja, Pašić je o susretu zapisao sledeće: “To je najprirodniji čovek na svetu, kao i naš kralj Petar...On je odmah sa mnom bio intiman kao stari prijatelj.../.../ Nije ništa obećao, ali saoseća za naše nevolje. Kaže da moramo da čekamo osam do deset godina, i da sve trpimo, a video sam da mu je bilo krivo što je to morao da kaže, pa je požurio da nas uteši i da kaže:“Mi vas nikada nećemo ostaviti““. U februaru 1914. Nikola Pašić je opet bio primljen na ruskom dvoru. Tada je doneo bračnu ponudu – da se careva najastrija kći, Olga, uda za prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Car mu je, na rastanku, rekao:“Za Srbiju ćemo sve uraditi, pozdravite kralja i recite – za Srbiju sve ćemo uraditi“.
Na putu ka Golgoti
Juna i jula 1914, car je pokušao da spreči nemačko – austrougarski rat protiv Srbije. Imao je odlične veze i sa Bečom i sa Berlinom (on i car Vilhelm bili su dobri prijatelji), ali nije vredelo. Na vapaj prestolonoaslednika Aleksandra, car je odgovorio da će Rusija (iako još nije bila spremna za veliku vojnu ), ostati uz Srbe. I ušao je u rat zbog male pravoslavne Srbije, zbog čega je njegovu žrtvu Vladika Nikolaj kasnije uporedio sa žrtvom Svetog cara Lazara ( jer, car je izgubio presto zbog rata koji je iscrpeo Rusiju i doveo do velike pobune koja je, između ostalog, rukovođena iz neprijateljskog Berlina ). Godine 1916, kada su saveznici oklevali da srpsku vojsku, posle albanske Golgote, prevezu na mesta oporavka, car Nikolaj je zapretio separatnim mirom sa Centralnim silama, posle čega su saveznički brodovi odmah stigli.
Pred noć između 16. i 17. jula 1918, kada su boljševici ubili cara Nikolaja i njegovu porodicu (ženu i petoro dece), Carski Mučenici Romanovi su se molili pred ikonom Majke Božje Trojeručice, vernom kopijom hilandarske svetinje. Tako se mistički luk zatvorio. Nije nimalo slučajno što je Srpska Crkva pre Drugog svetskog rata pokrenula proces kanonizacije Cara Mučenika Nikolaja, i što je vladika Nikolaj dao da se izrade njegove freske u Svetom Naumu na Ohridu i u Žiči. Bio je to dokaz ljubavi prema onome ko je sebe i dinastiju žrtvovao za Srbiju.
Vladika Nikolaj o caru Nikolaju
Sveti vladika Nikolaj neizmerno ga je voleo, i često o njemu govorio. Tako je 1932. poručio: “Verovatno u celokupnoj istoriji sveta nema primera žrtvovanja bez ikakve koristi, kakvo je bilo žrtvovanje Sv. cara mučenika Nikolaja. Srbi ne smeju zaboraviti da je Sveti car Nikolaj, bez ikakve koristi za sebe, a pritom rizikujući mir za svoj narod i državu, a samim tim rizikujući da izgubi krunu i život svoje porodice, ušao u rat, da bi zaštitio naš narod. Ušao je u rat za Srbiju, rat u kojem je izgubio i državu, i krunu, i porodicu, i svoj život...
Savest naša nas primorava da plačemo, kada Rusi plaču, i da se radujemo, kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali dug, kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine, tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja. To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. Ruski Car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati, da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti. Smemo li mi ikada zaboraviti, da je Ruski Car sa decom svojom i milionima braće svoje pošao u smrt za pravdu srpskog naroda?
Smemo li prećutati pred Nebom i zemljom, da je naša sloboda i državnost koštala Rusiju više nego nas? Moral svetskog rata, nejasan, sumnjiv i sa raznih strana osporavan, ispoljava se u ruskoj žrtvi za Srbe u evanđelskoj jasnosti, nesumnjivosti i neosporivosti. A motiv samoodricanja, nezemno moralni osećaj pri žrtvovanju za drugog – nije li to prilepljenje k Carstvu Nebesnom? Rusi su u naše dane ponovili Kosovsku dramu. Da se Car Nikolaj prilepio k carstvu zemnom, carstvu egoističnih motiva i sitnih računica, on bi, najverovatnije, i danas sedeo na svom Prestolu u Petrogradu. Ali on se prilepio k Carstvu Nebesnom, k Carstvu nebesnih žrtava i evangelskog morala; zbog toga se lišio glave i on sam i njegova čada, i milioni sabraće njegove. Još jedan Lazar i još jedno Kosovo! Ta nova Kosovska epopeja otkriva novo moralno bogatstvo Slovena. Ako je neko na svetu sposoban i dužan to da razume, to Srbi mogu, i obavezni su da razumeju. Blaženi vi, plačući u te dane sa Rusijom, jer ćete se sa njom utešiti! Blaženi vi, tugujući sada sa Rusijom, jer ćete se sa njom uskoro i radovati.“
Tako Sveti vladika Nikolaj.
Knjiga kao dar slobodne misli
Knjiga uglednog srpskog naučnika, hrišćanskog sociloga i kulturotvornog rodoljuba, Slobodana Antonića, „Dva zavetna naroda: Rusi i Srbi“, u izdanju „Katene Mundi“ iz Beograda, na dubokom je tragu ovih „mistikopolitičnih“ uvida Svetog vladike Nikolaja - pokojni monah Mitrofan Hilandarac je zato govorio:“Mistika je najbolja politika“. Pišući o temeljnim srodnostima Srba i Rusa, srpske i ruske istorije, Antonić nikad nije postao patetičan, ali nije ni prećutao punotu činjenične istine obasjane duhovnom svetlošću, koja razum i srce spaja u jedno.
On ističe:“Duboka razlika između evropskog Zapada i Istoka – od kojih je prvi postao posthrišćanski, dok se drugi u veelikoj meri rehristijanizovao – vidi se i u snazi neprijateljstva koje Zapad i dalje gaji prema Rusiji, a uzgred i prema Srbiji. Jer, kako kaže Milorad Ekmečić, „srbofobija je samo rečica koja se uliva u more rusofobije“. Nepromenjena je ta uporna težnja Zapada, baš kao i sredinom prošlog veka, da razori Rusiju. A uz nju nekako uvek ide i Srbija. Kao što je lepo primetila jedna Amerikanka srpskog porekla, gledajući tamošnju TV, „neprijatelji zapadnog sveta su već 30 godina stabilni i nepromenjeni: Srbija i Rusija. Grozni pravoslavni Srbi koji su, u teroru, preklali ogroman broj mirnih demokratskih muslimana i ne manje strašni ruski komunisti koji su uništili uzgoj demokratije i slobode u Čečeniji“.“
Po Slobodanu Antoniću, Rusija ne može da učini ništa što bi Zapad umirilo:„Moskva bi mogla Ukrajini da vrati Krim, da doprati njene trupe u Donbas, i da obesi Asada na banderu u Damasku“, piše DŽ. DŽ. DŽatras. „Ali, sankcije bi i dalje ostale, bile bi čak i postepeno pojačane. Rusofobni impuls koji kontroliše američku politiku, naime, ne potiče od toga šta su Rusi učinili, nego ko su. Russia delenda est! Neprijateljstvo prema Rusiji nije sredstvo za određeni cilj – ono jeste cilj“. Dakle, problem je ko su Rusi, ne šta oni rade. I verovatno bismo već bili svedoci atlantističkog nuklearnog napada na Rusiju, da Moskva nije, u međuvremenu, razvila nova oružja totalnog uništenja, te da nije jasno stavila do znanja da je odlučna da ih upotrebi.“
Srbi su se prvi našli na udaru zapadnih naci – globalista. Antonić kaže: “I kada danas razmišljamo o našoj istorijskoj ulozi i sudbini, vidimo, još jednom, ponavljanje obrasca ranog upozorenja i predstraže. „Situaciju je najpre promenilo brutalno NATO bombardovanje Srbije“, objašnjava Solženjicin post-Jeljcinovski preokret u Rusiji. „Ucrtali su (natovci – S. A) crnu, neizbrisivu liniju – i, to bi bilo pošteno reći, u svim slojevima ruskog društva“. I Putin se osvrnuo na to u kojoj meri je bombardovanje Srbije uticalo na otrežnjenje Moskve od vere u pošteni odnos Zapada prema Rusiji: „Očekivali smo ravnopravan dijalog, poštovanje naših interesa, otvorenu raspravu o svim problemima i nalaženje negde na pola puta“. Upmesto toga, usledilo je „bombardovanje Beograda, intervencija kojom je prekršeno međunarodno pravo. Da li je Savet bezbednosti UN doneo rezoluciju o vojnoj intervenciji u Jugoslaviji? Ne. To je bila jednostrana odluka SAD“. „Geneza Putinove moći je napad NATO na Jugoslaviju“, uočava se i u jednom komentaru Vašington tajmsa. „Rusi dugo pamte; i to nikada nisu zaboravili. Taj novi, samouvereni vojni savez, koji na njihovoj granici može da radi šta hoće, uznemirio je Kremlj. Često je, tokom večere s ruskim prijateljima u Moskvi, razgovor skretao ka politici i tome kako je NATO jednostrano postupio prema Srbiji. Ako ostavimo moralnost ovog pitanja na stranu – to je gledište tačno“.
“Srbi su deset godina zadržavali NATO Zver na putu ka Istok:“Mi jesmo kao narod, trenutno, izgubili gotovo svako samopouzdanje i samopoštovanje. Tome su doprineli kako porazi u ratovima devedesetih, zatim deceniju duge sankcije i razarajuća privatizacija (koja je nanela više štete nego ratovi i blokada), ali i današnji kolonijalni položaj Srbije, a koji podrazumeva dominaciju ideologije samomarginalizacije i autoviktimacije. No, ako pogledamo trezveno, u tim ratovima nismo se tukli s Hrvatima i Albancima već s celom anglosaksonskom Imperijom, a od pošasti neoliberalne privatizacije spasila se, na istoku Evrope, tek Belorusija (i delimično Slovenija). S druge pak strane, mi po mnogo čemu jesmo kolonija, ali ne i po temeljnom duhu naroda, odnosno, po dubinskom nemirenju s takvim položajem. Znam da je mnoge od nas, ne samo zbog autokolonijalne propagande, ophrvala malodušnost i skepsa u pogledu sposobnosti i spremnosti našeg naroda da se bori i da pruži otpor. Ali, s druge strane, postoji u delu naše intelihecije verovanje u istovetnu sakralnu sudbinu Rusije i Srbije, u zajedničku svetskoistorijsku misiju. I vera u to da se uz Boga i Svetu Rusiju (Svяtaя Rusь) nemamo čega da bojimo. Jer „Rusi sporo sedlaju, a brzo jašu“ (Russkie medlenno zaprяgaюt, no bыstro edut).“
Tako svedoči Slobodan Antonić.
U doba teško i usilno, kada je pokrenut rat Zapada protiv Rusije, knjiga deluje utešno i okrepljujuće, i ne dozvoljava nam da očajavamo verujući u konačnu pobedu dobra. Zato blagodarimo Slobodanu Antoniću, čije je ime, kada se svuda gase svetlosti slobodnog mišljenja, svojevrsno znamenje spremnosti da se bude odan slobodi i ljubavi, koje su lik Božji u svakom čoveku.
Izvor: Pravda
