KO JE JUNAK OVE PRIČE
Sin Milivoja, kafedžije i radikalskog simpatizera, i majke Milke, svešteničke kćeri, Radoje Janković je rođen u Čačku 1879. godine. O rodnom kraju je govorio:“Smatram da je taj kraj jezgro našeg naroda. Taj kraj je slemenjača naše narodne kuće. To je stožer naše države u svakom pogledu. Čačani su žustri, ubojni, prijateljski, plemeniti, odvažni, trezveni. To potiče iz plemenitosti čitavog ovog kraja gde sam naučio divni jezik i krasno pevanje.“ Vojnu akademiju završio je 1900. Kao mlad oficir, bio je u službi Aleksandra Obrenovića. Učestvovao je u Majskom prevratu 1903; junak je balkanskih i Prvog svetskog rata; branio je Apisa od optužbi, lutao Evropom i svetom, da bi, po povratku u otadžbinu, završio na robiji kao „apisovac“. Pošto ga je pomilovao, kralj Aleksandar Karađorđević šalje Jankovića kao diplomatu u SAD, gde, pored značajnog doprinosa u konsolidaciji naše dijaspore, on igra važnu ulogu u osnivanju prve eparhije SPC na severnoameričkom kontinentu. NJegova supruga Natuška ( iz poznate jevrejske kuće Kalmića iz Beograda, koju su nacisti skoro istrebili u Drugom svetskom ratu ) pomirila je Teslu i Pupina, koji je bio na samrti.
Po povratku u Jugoslaviju, kao čovek od poverenja Milana Stojadinovića, Janković postaje naš diplomatski predstavnik u Albaniji, u rangu ministra, baš kao Ivo Andrić u Berlinu. Zadobio je poverenje kralja Ahmeda Zogua i uspostavio avionsku liniju Beograd – Tirana. Na Musolinijev zahtev je penzionisan: duče je smatrao da Kraljevina Jugoslavija u Albaniji ne sme biti uticajnija od Italije. Posle nastanka Banovine Hrvatske, sa već ostrakizovanim Milanom Stojadinovićem, Janković stvara Srpsku radikalnu stranku, koja biva ugušena zbog „velikosrpstva“. Nemački okupatori ga, kao sumnjivog, hapse, ali ga, već bolesnog i iznemoglog, puštaju da umre kod kuće, što se i dešava 1943. godine.
Bio je, 1911, stari svat na venčanju svog školskog druga, pesnika Disa. Sretao je, uz Lenjina i Trockog, i Benita Musolinija, ali i američke predsednike Vilsona i Ruzvelta. Prijateljevao je, pored Pupina i Tesle, i sa Dučićem, Crnjanskim, Rakićem, Rastkom Petrovićem, Ivanom Meštrovićem.
Bavio se književnošću i publicistikom. Na engleskom je ( namenivši je američkom izdavaču) dao snažnu kritiku sovjetskog eksperimenta, još uvek neobjavljenu. Štampao je dramu Na mukama i knjige pripovedaka Dani i godine i Drumom i sokakom. Nosilac je ordena Belog orla V stepena (1916), Svetog Save III i IV stepena (1914), Zlatne medalje za revnosnu službu (1914), Jugoslovenske krune V stepena (1932), ordena Sv. Save I stepena (1936), itd.
NJegova kći Vidosava, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koja je doživela skoro sto godina, ostavila je očeve rukopise Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ u Čačku. NJihovim priređivanjem i objavljivanjem bavi se Danica Otašević, dugogodišnja čelnica ove biblioteke i značajni istraživač zavičajne prošlosti. Objavila je, do sada, pored sitnijih priloga, Jankovićev dnevnik iz doba boljševičkog prevrata, pod naslovom „U vihoru Oktobarske revolucije“ (izdavači su novosadski „Prometej“ i RTS), a upravo je izašao još jedan bitan naslov, „KAKO JE UBIJANA KRALJEVINA JUGOSLAVIJA (1940-1942)”, knjiga nastala iz rukopisnih beleški koje je priredila i uputila u svet u izdanju Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ u Čačku i IK „Prometej” iz Novog Sada.
REČ MILOŠA TIMOTIJEVIĆA
Predstavljanje ove knjige održano je u Čačku 25. februara 2022. Ugledni istoričar Miloš Timotijević je tom prilikom rekao:“Iako je za epohu XX veka sačuvana velika količina zvaničnih spisa i dokumenata u odnosu na ranije periode prošlosti, dnevnici i dalje imaju posebnu važnost. Janković je svoje zapise pred Drugi svetski rat ostavljao neposredno po okončanju događaja o kojima govori, što njegovim zapažanjima daje posebnu vrednost. LJudi imaju najrazličitije motive za vođenje dnevnika. Oni se rasprostiru od potrebe dobijanja posmrtne slave, preko obezbeđenja poštovanja naslednika, do nastojanja da se utiče na mišljenje i zaključivanje nekih budućih povesničara. Čak i kada se zapisuje bez želje za naknadnim objavljivanjem, autori dnevnika često imaju potrebu da istaknu svoju „istorijsku” ulogu, naglase samopoštovanje i objasne motive za svoje postupke. Dnevnici koje je Radoje Janković vodio na početku Drugog svetskog rata nastali su pred kraj njegovog života, i svakako su najmanje doterani u odnosu na zapise o nekim drugim starijim razdobljima prošlosti u kojima je imao svoju manje ili više istaknutu ulogu. Važno je naglasiti da veliki deo onoga što su mnogi istaknuti javni akteri zaista govorili u stvarnosti nikada nije ni stiglo do zvaničnih dokumenata. Zato su dnevnici u hijerarhiji izvora zadržali mesto važnih istorijskih svedočanstava, jer često nastaju bez unapred promišljene strategije zapisivanja i tumačenja događaja u kojima se živi.
Višedecenijska vojna i diplomatska karijera Radoja Jankovića omogućila mu je poznanstvo sa mnogim ljudima, naročito iz kruga vojne i političke elite Kraljevine Srbije, potom i Kraljevine Jugoslavije. Pored dobre obaveštenosti Janković je istovremeno imao izraženu sklonost ka pisanju, osećaj za beleženje mnogih detalja iz svakodnevnog života kao i raspoloženja ljudi. Od stavova pojedinačnih ličnosti, pa do onoga što je po Jankovićevom shvatanju bio preovlađujući osećaj u javnosti. Takav specifičan tip i kvalitet informacija u njegovom dnevniku dodatno je potkrepljen razmišljanjima o mnogim ljudima, događajima i procesima, svedočanstvima o ličnom angažovanju u političkom životu, što sve zajedno priređenom rukopisu daje dodatnu važnost.
Radoje Janković se u svom dnevniku naročito osvrće na delovanje Milana Stojadinovića koga je podržavao (pominje ga više stotina puta u svojim beleškama), detaljno govori o osnivanju Srpske radikalne stranke, piše o stanju u opoziciji, prirodi režima kneza Pavla čiju politiku nije podržavao i delovanju vlade Dragiše Cvetković koga nije poštovao. U njegovim dnevnicima mogu se naći i beleške o ponašanju Hrvata posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939, reakciji javnosti u Beogradu na ovaj događaj, perspektivi opstanka Jugoslavije, potom o stavu vojno-političke elite Jugoslavije kao i samog Jankovića na početku Drugog svetskog rata, dešavanjima na frontovima, događajima u međunarodnoj politici, izgledima pojedinačnih zemalja i saveza za pobedu u ratu. Radoje Janković negativno piše o nedemokratskom režimu u Kraljevini Jugoslaviji, zloupotrebama policije u političkim obračunima, bespravnom zatvaranju, izolaciji i torturi na ljudima. Naročito se osvrće na sudbinu Milana Stojadinovića, koji je najpre interniran, a potom isporučen Britancima koji su ga izolovali na ostrvu Mauricijus. Radoje Janković je i sam imao robijaško iskustvo, a njegovi zapisi o zatvoru Glavnjača u Beogradu veoma su upečatljivi.
Dobra obaveštenost i bogato životno iskustvo omogućavali su Jankoviću da racionalno sagleda stvarnost i sa priličnom tačnošću proceni tok i završetak svetskih vojno-političkih dešavanja već na početku Drugog svetkog rata. Politička zbivanja u kojima je živeo posmatrao je sa pozicije očuvanja Jugoslavije, a tek zatim položaja srpskog naroda, tako da su mnoge njegove procene bile pogrešne, naročito u pogledu stava Hrvata prema opstanku Jugoslavije. Janković je kao aktivista Srpske radikalne stranke metaforički govorio da Hrvatima treba dati i Sabornu crkvu u Beogradu kako bi se zadržala zajednička zemlja, i nije verovao da će Hrvati pobacati oružje ako ih vlada u Beogradu povede u rat. Tek krajem 1940. u njegovom dnevniku vidimo beleške o razgovorima sa ljudima iz vojnog vrha koji su mu preneli svoju procenu da se Hrvati možda mogu boriti protiv Italijana, ali nikako protiv Nemaca. Važni su i njegovi zapisi o genocidu hrvatskih ustaša nad srpskim narodom kada je počeo rat, i proceni broja pobijenih ljudi u leto 1942. godine.
Pozicija sa koje Radoje Janković piše o vremenu u kome živi, ljudima koje sreće i procesima koje prati nalazi se u polju konzervativnih ideja izraslih iz krila liberalizma suprotnih totalitarnim ideologijama. Nije se slagao sa uvođenjem diskriminatorskih mera protiv Jevreja u Jugoslaviji, što je sprovodio slovenački klerikalni političar Korošec, dok je za generala Dušana Simovića zabeležio da je „izvrstan”. Jankovićeve simpatije su nedvosmisleno na strani Francuske i Velike Britanije, kao i Amerike koja tada još nije ušla u rat. Ali on je istovremeno pokazivao pragmatično shvatanje vremena u kome živi, ispravno ocenjujući pre svega vojnu moć nacističke Nemačke koju je često sagledavao u diskursu antikomunizma. Za puč od 27. marta 1941. nikada nije imao razumevanja. Upravo takav politički stav doveo ga je u vezu sa kolaboracionistima u Srbiji posle sloma Jugoslavije. Iako pre rata nije imao visoko mišljenje o generalu Nediću („glupav i larmadžija“), ipak je pozdravio obrazovanje njegove vlade pod konstrolom nemačkih okupatora. Još pre njenog formiranja pisao je propagandističke članke u „Novom vremenu” i potpisao „Apel srpskom narodu”, što ga ipak nije spasilo od zatvaranja u Banjički logor početkom novembra 1941. godine, najviše zbog predratnih veza sa Amerikancima. Brzo je pušten i do kraja života javno je podržava politiku kvislinške vlade Milana Nedića koju je doživljavao kao nacionalnu snagu koja se žrtvuje za opstanak srpskog naroda kome je pretila i komunistička opasnost u surovoj okupaciji.
Pored dnevničkih zabeleški priređeni su i novinski članci koje je Radoje Janković objavljivao u beogradskoj kolaboracionističkoj štampi. Između njegovih privatnih zapisa i objavljene javne reči postoji značajna nesaglasnost. Janković je u svojim beleškama mnogo uzdržaniji i očekivano racionalniji u procenama izgleda završetka rata, za razliku od novinskih članaka koji su pisani sa pozicija antikomunizma i nedvosmisleno podržavaju rad Milana Nedića.
Značaj dnevnika Radoja Jankovića nije samo u beleženju formalnih i neformalnih razgovora sa istaknutim pojedincima iz političkog život Beograda, već i zapisivanju najrazličitijih glasina, neproverenih vesti i propagandnih informacija, koji su u velikoj meri uticali na ljude, njihova razmišljanja i osećaje, kao i postupke u jednom veoma surovom ratu. Istovremeno Janković redovno beleži mnoge detalje iz svakodnevnog života Beograda neposredno pred rat i tokom okupacije. Od cena na pijacama i u radnjama, obilju ili nestašici robe, do registrovanja mnogih oblika zabave. Iz Jankovićevih zapisa može se delimično i nazreti ukupna amosfera života u Beogradu./.../
Kada se sagleda knjiga koja se sastoji od uvodnog teksta, priređenih dnevničkih beleški i novinskih članaka, hronološki razvrstane biografije Radoja Jankovića, kratkih biografija istaknutih ličnosti i objašnjenja pojmova koje se pominju u tekstu, što je sve zajedno ilustrovano brojnim fotografijama, dobija se jedna kompleksna publikacija koja će biti zanimljiva ne samo najširem krugu ljubitelja prošlosti, već i profesionalnim istraživačima.“
Tako se horizont naših znanja širi.
REČ ZORANA KOLUNDŽIJE
Čelnik „Prometeja“, Zoran Kolundžija, rekao je:“Izdavaštvo je lep i težak posao. Lep je po tome što otkrivamo stalno neke nove ljude, upoznajemo različite kulture, pojedince, doživljavamo iznenađenja razne vrste… Tako je i sa gospođom Danicom Otašević, prijatnim iznenađenjem u mojih nekoliko poslednjih izdavačkih godina. Draga i savesna osoba koja je rešila da otrgne od zaborava značajnu ličnost, Radoja Jankovića, javnog radnika, političara, odličnog pisca. Kroz čuvanje sećanja na njega gospođa Otašević se zalaže i za sve druge naše pretke, događaje, sudbine… Zato prva moja čestitka danas ide gospođi Danici za odluku da se bavi ostavštinom Radoja Jankovića!
A sam Radoje Janković, vanredna je ličnost, učesnik prevrata 1903, hrabar u borbi da sačuva Apisov život, pouzdan i čvrst karakter… Za nas je zanimljivo otkrivanje stvaranja i razaranja Jugoslavije kroz beleške jednog važnog aktera. Kad se latite čitanja ove knjige videćete da autorov posao nije bio lak i upitaćete se, kao i ja, otkud mu energija za ovo što je zabeležio? Kako je uspevao da bude tako organizovan i pedantan? Zaista nam je ostavio dragocene podatke pišući lične impresije i dnevne zabeleške.
Posle svih strahota koje je donela 1941. godina, a potom, pomislio sam, da je poživeo toliko, Radoje Janković zabeležio bi i sigurno i našu 1999. Najviše užasava opšti napor, kome smo svedoci, da ce sve to što ce dogodilo i što teško optužuje izvršioce monstruoznih nedela zataška ili preokrene y njihovu korist. Ostaje zločin i činjenica da su ta dela poremetila svaku pomisao da ce y svetu možda održala stara, humanistička, etička ravnoteža. Sve savremene priče o nekakvoj višoj pravdi i moralu odavno ce valjaju y blatu savremene civilizacije. Svet zaglušuju bubnjevi raznih folk parada. Sva sredstva, od droge, preko popularne muzike, pa nadalje, upotrebljena su da ljude dovedu do velikog zaborava, da ih pokore i razreše bilo kakve odgovornosti. Očigledno je svet naših velikih predaka koji su pobedonosno izašli iz Velikog rata umro 1941. godine. Najpre smo biološki iskrvarili, a posle, opijeni nekakvom pobedom, pristali smo da izgubimo svoj nacionalni identitet. Pokazalo ce potom da taj izgubljeni identitet nije moguće lako povratiti. U toj borbi važan je svaki napor, a zato je i ova knjiga važna.
Dužnost mi je da pomenem i lep gest gospodina Bogdana Trifunovića, naslednika gospođe Otašević na mestu upravnika važne čačanske ustanove, Biblioteke VLADISLAV PETKOVIĆ DIS, koja je izdavač ove vredne knjige zajedno sa Prometejem. Veoma je važan rad na stalnom nacionalnom osvešćivanju našeg naroda i u tom poslu su biblioteke prva linija fronta u borbi ne samo protiv neznanja već i protiv narastajućeg prostakluka i opšte nezainteresovanosti, a sada zahvaljujući koroni, čak i depresije! Svedoci smo da mlad svet oseća poraz svojih očeva, nezainteresovano i apolitično ce miri sa stvarnošću, napušta otadžbinu i odlazi y neku inostranu maglu. Sa nešto malo komfora, lako ce iščezava y toj novoj sredini, sve ređe ce misli na stari zavičaj. U moralno ugroženoj sredini mladima je teško propovedati o etici, a pozivanje na žrtve skoro da nije mogućno. Dok to slušaju, mladi vide naličje naše fasade i brzo shvataju kako funkcioniše društvena hipokrizija. A svi ti prividi održavaju ce na neverovatnoj neodgovornosti, na osiguranom nepolaganju računa za svoje postupke. Sopstvena nesposobnost je trajno zaštićena, jedini uslov za ovu milost je apsolutna poslušnost. A naš spoljašnji neprijatelj je moćan i lukav i njegova borba protiv nas samo menja oblik.
I dok se pitamo šta bismo da nam nije kulturnog napora ovakvih dragih osoba poput naših dragocenih gospođe Danice i gospodina Bogdana Trifunovića, direktora čačanske biblioteke, i drugih stvaralaca i kulturnih pregalaca koji oplemenjuju ovaj prostor, vraćamo se jedinom pravom odgovoru: Kad sve popusti, kad mislimo da nas je sve izdalo - ostaje vera u znanje, ostaje knjiga kao trajno kulturno dobro, ostaje kultura, kao osnova našeg samopouzdanja.
Čitanje je usamljenički posao, ali kad se obavlja na pravi način, kao što traži ova knjiga, uverićete se da čitanje dobija nadlično obeležje i važnost.
Sve je neizvesno, sve nam izmiče, a opet – uvek se nadamo da ćemo nešto dokučiti... želim vam to osećanje!“
Ko bude čitao ovu knjigu, imaće ga svakako.
SVEDOČENJE DANICE OTAŠEVIĆ
Danica Otašević je govorila o Radoju Jankoviću u Drugom svetskom ratu:“Iz priloga objavljenih u Novom vremenu jasan je Jankovićev stav prema „lakomislenom gubitku“ države. „Nemci su nas okupirali i prema svome interesu će upravljati nama do kraja rata kada će se između velikih sila rešavati sudbina srpskog naroda“. Zabrinut za sudbinu naroda i opasnost koja dolazi od komunista, on je podržavao Nedićevu vladu koja je obezbeđivala Srbiji kakav-takav mir, snabdevanje građana, ogrev, red i obnovu, zbrinjavanje izbeglica, zbog čega je nazvan „srpska majka“. U objavljenim člancima, koje potpisuje pseudonimom „R“, komuniste naziva „anonimnim metežnicima“ koji mute pamet srpskim domaćinima, „šumskim arambašama“ koji nesreću čine većom. „Neće ti sinovi štete izaći otvoreno da na javnom mestu ovekoveče svoje ime i umru za svoje „principe“, ali zato imena drugih, streljanih zbog njih, izlaze u novinama“.
U drugoj ratnoj godini, Radoje beleži da nemačka kaznena ekspedicija iz Srbije prelazi u Bosnu da tamo spreči rad pukovnika Draže Mihailovića „koji ima 20.000 pušaka“. Život u Beogradu bio je moguć za one koji su „mogli da plate crnoberzijanske cene“. Direkcija za snabdevanje (DIRIS) gubila je bitku sa crnim tržištem, na pijacama nije bilo ničega, pšenično brašno mešano je sa projinim, prodavalo se ispod ruke, uvedena je ograničena potrošnja, a svinjsko i goveđe meso prodavano je samo određenim danima...
Slike Srbije pod okupacijom donekle ruše stereotipe koje je nametnula nova vlast: prema izvršenom popisu „Beograd je imao 295.000 stanovnika. Dignuti su bili bunkeri, u gradu nije bilo mnogo Nemaca, nestao je strah, po varoši se čula muzika i pesma. Kafane su bile dobro posećene, a u novinama izlazili su planovi za rekonstrukciju Terazija i Slavije. Pelcovanje protiv malarije i tifusa vršeno je stalno, penzije i plate išle su dosta uredno. Išle su utakmice i biciklističke trke oko Kalemegdana, radilo je 16 kinematografa, kupališta na Savi opet su proradila. Beogradski svet spremao se na odmor u Vrnjce, Soko i Nišku banju, vozovi su redovno cirkulisali ka unutrašnjosti“...
Relativno normalan život prestonice remete Jankovićevi zapisi da su Bugari okupirali „srpsku dolinu Morave do Stalaća“, da je „Hitler čestitao rođendan Paveliću“... Kao i strašne vesti: „Dunav pronosi leševe kao ranije Sava. Naše leševe. Sada cirkulišu glasovi da su Hrvati pobili oko 700.000 Srba u Hrvatskoj!...“
Uz sve to otvorene su stare srpske knjige razdora - naši iz Londona podelili su se na one „za Srbiju“ i „za Jugoslaviju!...“
Blic pregled onoga što donose dnevničke beleške Radoja Jankovića potvrđuje zašto je ovaj rukopis važan za kolektivnu memoriju srpskog naroda. Janković je bio „istaknuta ličnost svoje generacije, čovek koji je u politici i književnosti značio jedno ime i predstavljao jednu ličnost sa kojom se moglo i htelo uvek da računa“. Kao krunski svedok ubijanja Kraljevine Jugoslavije on otvara manje znane prolaze i zatamnjene sobe, iznosi detalje sa tajnih sastanaka i razgovora sa prijateljima, svedoči o delovanju pojedinaca i njega lično, nudi nedostajuće delove za sklapanje opšte slike o vremenu i procesima o kojima se i dalje vodi polemika i ukrštaju koplja.“
A svet opet ulazi u krizu nebivalih razmera.
UMESTO ZAKLJUČKA
Radoje Janković, do skora nepoznat, sada je čovek o kome znamo mnogo više. Čitanje njegovih dnevnika nas podseća na tegobe života na balkanskoj vetrometini. Biti čovek i Srbin u takve dane nije nimalo lako. Janković se trudio, i uspeo je. NJegovo svedočenje je dragoceno, i treba ga imati u svojoj biblioteci.
Jer, ko čita, zna. I vidi šta se dešava.
Uostalom, nama se istorija ponavlja.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
