Ana Stamenković iz Leskovca svakog dana ide na rehabilitaciju ruke. Povredu je zadobila u fabrici za proizvodnju kablova Jura kada je njena koleginica bacila instalaciju na proizvodnu liniju na kojoj je Ana radila. Sa ugovorom na određeno, umesto pomoći i povredne liste koja joj po zakonu sleduje, dobila je zataškavanje problema i otkaz.
„Povredne liste ne daju, a radnike uslovljavaju da menjaju izjave kako bi naštelovali priču, jer znaju da posle toga stiže inspekcija rada i tužba od strane radnika“, kaže ona za DW. Tvrdi da je nakon više puta menjanih pismenih izjava očevidaca, njena predradnica postala menadžerka.
Ana Stamenković, samohrana majka, ubrzo je fabriku tužila sudu. Kaže da su maltretiranje radnika, nezadovoljavajuća zaštita i nestručno rukovođenje samo delić u mozaiku ugrožavanja radnika.
„Oni peru pare preko nas, otpuštaju… Bitno je da se radnik nalazi na evidenciji nezaposlenih, povlače ga, uzimaju novac od države, ugovor je na tri meseca, ili bude nedelju-dve na poslu, a zatim ga pošalju na plaćeno odsustvo do kraja isteka ugovora i kreću opet ispočetka“, priča Stamenković o Juri.
„Sad im država dozvoljava da čak i trudnice koje nemaju ugovor za stalno, a nalaze se na porodiljskom odsustvu, po isteku ugovora budu obaveštene da se otpuštaju zbog smanjenja obima posla“, tvrdi ona.
Kaže da u njenoj fabrici postoji sindikat, ali da radi u korist poslodavca.
Orbović kritikuje firmu, štedi partiju
Upravo ispred ove fabrike u Leskovcu, u nedelju na Međunarodni dan rada (1. maj) po prvi put se okuplja Samostalni savez sindikata Srbije. LJubisav Orbović, predsednik Saveza, za DW kaže da je ova fabrika sebe kvalifikovala za mesto okupljanja jer je postala simbol lošeg odnosa prema radnicima.
Od dolaska južnokorejske Jure u Srbiju, kaže Orbović, menadžeri te kompanije u Rači, Leskovcu i Nišu pokazuju nekorektno ponašanje prema zaposlenima. Kao primere navodi mobing i zabrane sindikalnog organizovanja.
„Naš kolega Peđa Stojanović je u vreme vanrednog stanja i strogih epidemioloških mera pokušavao da kao radnik Jure ukaže na nepoštovanje mera zaštite i bezbednosti na radu koje su, setite se, dovele do toga da Jura postane mikro-žarište infekcije u tom gradu“, podseća Orbović.
„Zbog toga je bio proganjan, sankcionisan, otpušten sa posla, i na kraju, on i predsednik Sindikata metalaca Srbije Zoran Marković su tuženi zbog izjava koje su dali novinarima“, kaže Orbović i dodaje da će verovatno i on dobiti poziv na sud nakon ovog teksta DW.
Savez samostalnih sindikata Srbije će i nakon praznika rada nastaviti da se bori za poštovanje radničkih i sindikalnih prava, kako kaže, „legalnim putem, što znači preko inspekcija rada, sudova, ali i pregovorima“.
Na pitanje mogu li se sindikati i radnici izboriti za prava tamo gde su i radnici i spolodavci često moraju da imaju člansku kartu partije, Orbović izbegava da kritikuje vlast: „Mi državu ne gledamo kao partijsku, već kao demokratski izabranu, na izborima. I borbu ćemo nastaviti bez obzira na to ko je na vlasti.“
Kaže, „nema informacije“ o tome da je negde članstvo u stranci uslov za posao.
„Tranzicija nas je unazadila“
Iako je sindikalni protest uvek dobar, kaže sociolog Đokica Jovanović, prava adresa za protest je država. „Gazde su ovde došle samo da oderu kožu ljudima, pokupe šta mogu i odu, kao što su otišli iz Vranja (Geoks, prim. red.), tako da pritisak na njih slabo deluje.“
„Investicija nema nigde u Srbiji, sve su to goli eksploatatori“, nastavlja Jovanović. „Ovo nisu fabrike, ovo su sadističke mučionice. Ne znam šta je gore, da li uslovi u kojima rade, ili to koliko su mizerno plaćeni. Mislim da je ovo drugo, ipak najteže se podnosi jer moraju da se hrane gladna usta u kući.“
„Sindikati bi, dakle, morali da pritisnu državu, i da ispred državnih ustanova zatvore saobraćaj, sve. Pitanje je i koliko su radnici spremni na to, ucenjeni, preplašeni, ne samo da će izgubiti posao, sada je moguće da im i decu isteruju iz škole“, dodaje Jovanović.
Ovaj penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu kritikuje i sindikalce sa „tašnom i mašnom“, koji se „bore za radnička prava iz fotelje“. „Ako si rešio da budeš sindikalac, onda si rešio da staviš ruku na panj. To sindikalci rade u svetu. Pogledajte Latinsku Ameriku, gde je krajnje brutalno i ne povlače se, ne beže.“
On kaže da je „sramotno“ roštiljanje i piknikovanje umesto borbe za radnička prava. „Sada više nemamo ni tri osmice“, kaže on o čuvenoj formuli osam sati rada, osam sati odmora, osam sati razonode. „Tranzicija nas je vratila unazad u svakom pogledu, od kulture, preko obrazovanja, o privredi da ne govorim, do društvenih vrednosti“, kritikuje Jovanović.
Zahtev za izmene Zakona o radu
Znajući da narod o Prvom maju obično ide na izletišta, sindikat „Sloga“ će tamo deliti propagandni materijal i podsećati da se, umesto na piknik, ide u protest.
Regionalni poverenik „Sloge“ za jug Srbije Bratislav Ilić smatra da je odlazak ispred Jure farsa, dok se njegov sindikat zalaže za izmenu Zakona o radu. Traži se da minimalac bude u visini minimalne potrošačke korpe, da radni sporovi pred sudovima bude drastično brži, da se rad za praznike i vikendom plaća trostruko…
Lider tog sindikata Željko Veselinović je novopečeni poslanik, pa će i tamo predstaviti predlog. „Ukoliko Vlada i Skupština nemaju sluha za naš zahtev, idemo u demonstracije i nećemo prestajati. Idemo do kraja“, najavljuje Ilić za DW.
Sindikat „Sloga“ je, kaže Ilić, napravio nekoliko sindikalnih organizacija u fabrikama na jugu Srbije u poslednjih par godina. Među njima Jura u Nišu, Leoni, Falke u Knjaževcu, Teklas u Vladičinom Hanu, ali neretko su njihovi aktivisti dobijali otkaz, zbog čega su u toku brojni sudski sporovi. U neke fabrike ne uspevaju da uđu, kao što je turska fabrika Aster u Nišu.
Osim problema da se nađu radnici koji će učestvovati u osnivanju sindikata, Ilić navodi još jedan problem: „Bilo je i situacija da osnujemo sindikat, i da ljudi to iskoriste da dođu do položaja. I kada dođu, oni ugase sindikat. Bilo je i toga.“
Sociolog Đokica Jovanović takvu spremnost da se pomogne samo sebi ovako opisuje: „Ovo više nije ni društvo. Radnici su ipak znali nekada da se izbore. Između dva rata, jednako je bilo surovo, gadno, pa su znali da naprave generalni štrajk. Pa su se gazde i država pribojavali sindikalnog bunta, bilo je premlaćivanja, zatvaranja i smrtnih slučajeva. Ali, pitanje je koliko je ljudski materijal rešio da bude čvrst, da zna gde je granica molbe, a iza koje granice se ozbiljno razgovara.“
Izvor: DW
