Piše: Milan Vidojević
Ono o čemu sam pisao pre dvadeset godina, u knjigama "Dosije omega" i "Četvrti rajh" danas je svetski rat, produžetak Drugog svetskog rata, i očigledno je sada i laicima da taj rat nije završen na globalnom nivou i da je ovo nova faza tog obračuna za dobijanje globalne dominacije. Drugi svetski rat se vodio između nacizma, ideologije zla i otvorenog porobljavanja sveta oličene u genocidnoj, korporativnoj tvorevini Nemačkoj, i "slobodnog sveta" oličenog u zemljama Saveznicama i Sovjetskom Savezu, komunističke korporativne države, koja je bila odlučujući faktor u pobedi "saveznika", podnoseći najveće ljudske žrtve i trpeći totalno razaranje na svojoj teritoriji.
Već nekoliko godina posle rata bilo je jasno da pravog prijateljstva i mira među zemljama pobednicama neće biti. Duboko ideološki suprotstavljene, na postulatu "Zapad je bastion demokratije" i proklamovanih građanskih vrednosti, a Sovjetski Savez je "bastion diktature koji želi da pokori svet," bilo je pitanje vremena kada če retorika i međusobno nadmudrivanje i optuživanje prerasti u fazu konfrontacije, takozvani "hladni rat," u ekonomske sankcije i ograničavanje, traženje od trećih zemalja da se svrstaju u jedan od tabora i prikupljanje i razvoj resursa za budući obračun. Rat je ostao u senci retorike koju su obe strane razvijale za sebe a protiv druge strane i tu je Zapad bio u prednosti. Neoliberalni kapitalizam je bio u punom zamahu, činilo se da nema granica ekonomskog razvoja i političkog uticaja. Dve trećine čovečanstva prihvatilo je ovaj politički i ekonomski koncept, od dna do vrha, od gubljenja državnog suvereniteta do Ujedinjenih nacija koje u svom najvećem delu postaju takođe deo sistema "novog svetskog poretka," odnosno "duboke države," kako se to danas kaže popularnim žargonom.
Druga strana, Sovjetski Savez i zemlje članice Varšavskog pakta imale su drugačiji i teži put. Razorene ratom, sa ogromnim ljudskim žrtvama, nedostatkom radne snage, razorenom privredom, bazirale su se na "industriju Gulaga," prisilnu kolektivizaciju i birokratsko opravljanje privredom i ideologijom. Da ne zaboravimo na veliki svetski politički eksperiment, Pokret nesvrstanih, pokret većih zemalja, koje su se globalno ujedinile u ideji samostalnosti i neutralnosti. Posle samo dvadesetak godina postojanja bilo je jasno da je reč o veštoj političkoj i ekonomskoj prevari. Bivše kolonije bile su politički oslobođene ali su ekonomski ostale vezane za bivše metropole i međunarodni kapital i pale u dužničko ropstvo koje traje i danas, a trajaće i ubuduće.
Kada se činilo da na vrhuncu moći duboka država ostvaruje svoj vekovni san, rušenje Sovjetskog Saveza i političko komadanje zemlja i još važnije, zauzimanje Sibira i njegovih ekonomskih resursa, uz saradnju i delovanje "unutrašnjih" globalista, Gorbačova i ostalih, desilo se nešto neobjašnjivo. Iako je Fukujamin kraj istorije bio tu, na dohvat ruke, iako je mržnja Bžežinskog, pretočena u političku doktrinu, bila egzaltirajući momenat njegovog života i rada, završni čin se nije desio. Falio je "završni udar" i zašto se on nije desio je za diskusiju jer ima brojne moguće rezultante. Da li su se u dubokoj državi pojavile prve političke i ekonomske pukotine? Da li je preterano angažovanje, političko, vojno i ekonomsko na drugim ratištima, u Iraku, Siriji, Somaliji, Jugoslaviji, i drugim žarištima, otupelo oštricu i fokus?
Da li su promene u svetskoj ekonomiji, pre svega ekonomski uspon Kine i uspon u energetskoj sferi Rusije, postale osnov promene u političkim odnosima u svetu. Duboka država počinje da gubi dominaciju i sve više postaje žrtva svog ekonomskog koncepta, neograničene ekspanzije bazirane na štampanju dolara. Vodeća zemlja zapadnog sveta, SAD, trenutno ima unutrašnji i spoljašnji dug od trideset hiljada milijardi dolara, što sa dugovima zemalja EU dovodi ceo sistem zapadnog sveta u nerešiv problem od skoro četrdeset hiljada milijardi dolara. Jasno je, dolar ne može biti "rezervna svetska valuta" niti na njoj SAD mogu da planiraju dalji razvoj i suprotstavljanje ekonomskoj moći Kine, koja će za nekoliko godina postati svetska ekonomska sila broj jedan.
Šta ostaje dubokoj državi? Globalni državni udar i svetski rat kao šansa da se povrate izgubljene pozicije. Pitanje opstanka duboke države dovelo je do opcije ekstremnih rešenja.. To je bila "globalna pandemija" Covid-a 19, opasnog biološkog agensa baziranog na bojnom otrovu i napadom na čovekov DNK, koji je trebao da političku kontrolu sveta vrati u institucije duboke države. Postalo je jasno da su i UN i SZO poluge u rukama duboke države i da skoro nema vlade u svetu koja nije ušla u tamni vilajet bolesti, očajanja, smrti, ekonomskog nazadovanja i političkih ustupaka i potčinjavanja sostvene političke samostalnosti "višim interesima."
Posle dve godine postalo je jasno da se situacija nije promenila u korist duboke države. Naprotiv. Sada je postalo jasno da je otpor bio veći nego što je planirano i sada je postala jasna zavisnost Evrope od ruskog gasa i nafte i to je bila činjenica koja je negde promakla "vladarima iz senke." Ceo njihov sistem, baziran na novcu bez pokrića koji se razmenjivao za realne i konkretne resurse sada je na ivici postojanja. Najveći vlasnici resursa, u prvom redu Rusija, zatim Kina, Iran, Saudijska Arabija, i drugi, ne žele "štampane papiriće" u zamenu svoju naftu, gas, rude i ostalo.
Pošto je jedva preživela mandat američkog predsednika Donalda Trampa, otvoreno falsifikujući izbore, kršeći sopstveni ustav i zakone na krajnje kriminalan način, duboka država i njen lider SAD su krenuli putem bez povratka. On se zove ratni sukob globalnih razmera.
Očigledan je i falsifikat predsedničkih izbora u Francuskoj koji je "poražena" Mari Le Pen primila s osmehom, Očigledno je adekvatno kompenzirana za poraz u "demokratskoj" zemlji. Tako se vraćamo na početak ovog teksta. "Rat preko posrednika," primenjen u Jugoslaviji, i dalje je recept koji SAD koriste. Ovaj put za duboku državu u rat je gurnuta Ukrajina, protiv trenutno najvećeg oponenta duboke države, protiv Rusije. To je bio jedini mogući izbor duboke države i u isto vreme, najpogrešniji izbor. Ukrajina sama, bez obzira na veliku armiju i dobro naoružanje, nije dorastao protivnik. Na stranu što se Rusija godinama pripremala za ovaj rat, svesna ozbiljnih pretnji i problema koje je imalo stanovništvo ruskog porekla u Ukrajini.
U proceni Rusije kao protivnika jasno je da ni NATO ni SAD nisu u obzir uzeli karakter i duhovne vrednosti ruskog čoveka. Neko ko je imao milionske žrtve u Drugom svetskom ratu ne zaboravlja svoje mrtve, svoje heroje, one koji su trpeli neverovatne tegobe u toku rata i neće sedeti ravnodušno i gledati plansko uzdizanje neonacizma i njegove mračne ideologije sa istim ciljevima, željama i praksom, protiv Rusije. Kako analitičarima na Zapadu nije jasno da Putin i Rusija nikad više neće dozvoliti da se ponovi Drugi svetski rat? Nije po sredi ni Putinovo ludilo, ni gas, ni ponovno stvaranje Sovjetskog Saveza, u pitanju je poštovanje i dug prema dvadeset pet miliona poginulih i umrlih koji neće biti zaboravljeni. Parada u Moskvi je potvrda tog stava, tog neizmenljivog stanja duha koji duboka država ne shvata. U svom suženom duhovnom okviru u kome je jedini interes materijalni, novčani, nema mesta empatiji za druge, u ovom slučaju za Ruse. Taj nedostatak duševnosti vidi se u banalnim sankcijama koje uvode - zabrani sportistima da se takmiče na nekim blesavim teniskim turnirima, u zapleni jahti bogatih ruskih biznismena kakvih je dovoljno da bodu oči svim pohlepnim, zavidljivim, nedorađenim ličnostima i sistemu koji misli da duh naroda može kazniti zaplenom materijalnih dobara. Koje će morati da vrate jednog dana kad pleniteljima budu uvedene kontra sankcije, za koje nisu pripremljeni i s kojima će se teško izboriti. Ono što su mediji u Srbiji propustili da citiraju iz Putinovog govora je rečenica da su američki ratni veterani pozvani da budu gosti na Paradi pobede u Moskvi i da im je to zabranjeno.
Kad smo već kod medija u Srbiji, čime se oni bave? Nije bilo prenosa parade iz Moskve, da ne ispadne da smo prijatelji Rusije, ne, evo uvodimo im sankcije preko parade. I svako veče imamo prilog o LBGT festivalu "Pesma Evrovizije" i "šansama" naše predstavnice. Valjda je jasno da će da pobedi Ukrajina. U odnosu na svetski rat "Pesma Evrovizije" i naše učešće je dno dna na koje je Srbija odavno pala.
Da li Srbija ima šanse da opstane kao država ili će se definitivno utopiti u kaljugu duboke države i njeno pretsoblje Evropsku uniju, u sledećem nastavku.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove Milana Vidojevića možete čitati OVDE.
Izvor: Pravda
