Piše: Vladimir Dimitrijević

O ČEMU JE OVA KNJIGA 

Gospođa Danica Otašević, dugogodišnja direktora Gradske biblioteke „Vladislav Petović Dis“ u Čačku i ugledna novinarka, koja se uporno i uspešno bavi istorijom čačanskog kraja i njegovim znamenitim ljudima, opet nas daruje, ovoga puta trećom knjigom svog najvećeg doprinosa našoj kulturi i istoriografiji – a to je istina o životu i delu Radoja Jankovića, učenika Gimnazije u Čačku, oficira Kraljevine Srbije, diplomate Kraljevine Jugoslavije, Disovog školskog druga i starog svata na njegovom venčanju, čoveka silnog uzmaha i neporecivih dela koji je, kao rodoljub i antikomunista, donedavno bio zaboravljen u svojoj otadžbini i svom zavičaju. Arhivu svog oca Gradskoj biblioteci u Čačku predala je njegova kći Vidosava, koja nije imala potomstva. Od tog časa, Danica Otašević je krenula u trudoljubivi i nasušno potrebni poduhvat objavljivanja dobijene građe. Posle knjiga Jankovićevih dnevnika iz Oktobarske revolucije u Rusiji i predratnog i ratnog doba u Kraljevini Jugoslaviji i Srbiji, pred nama je zbirka Jankovićevih zapisa i svedočenja o Pupinu i Tesli, kao i o našoj međuratnoj dijaspori u SAD, s naročitim osvrtom na stvaranje srpske eparhije na tlu severnoameričkog kontinenta. 

Janković je iz Beograda poslat kao konzul u Čikago, sa predrasudama o Pupinu kao navodnom mutivodi i srebroljupcu, koji se okoristio od Srpstva. Sve klevete koje je čuo bile su, naravno, samo klevete. Susret sa Pupinom mu je pokazao da je reč o iskrenom srpskom rodoljubu, spremnom da pomogne da se jedinstvo i sloga naše dijaspore očuvaju, što je dokazano kako sećanjima Jankovića i njegove kćeri, tako i prepiskom i dostupnim dokumentima. O Pupinu je Janković pisao u nekrologu:“Pok. Pupin bio je veoma uvažavan profesor fizike, pronalazač, pisac, govornik. Imao je mnogo počasnih doktorata, titula, medalja i diploma. Pored svega toga bio je vrlo skroman i dobrodetelan čovek. Mnogi svoj časno zarađeni novac davao je u pomoć ljudima i ustanovama. Činio je zaveštanja od kojih nekoliko značajnih u Jugoslaviji. Stoga njegov imetak, na kraju njegovog života, nije iznosio više od pola miliona dolara.“

Što se Nikole Tesle tiče, Janković je obezbedio potporu Kraljevine Jugoslavije ovom velikom naučniku, i trudio se da mu se u svemu nađe pri ruci, a Jankovićeva supruga Natalija pomirila je dva najveća srpska naučnika na Pupinovoj samrtničkoj postelji. Tesla je Jankovića oduševio svojom nspremnošću na kompromise.“G. Tesla mi je pre neki dan rekao, da mu je nuđena prva Nobelova nagrada (tek pošto je ta nagrada ustanovljena), ali da je g. Tesla tu nagradu odbio. G. Tesla mi je rekao da je dobio tri poziva (prvi 1905. god) od nemačkog cara i carice da ode u dvor u Berlin, ali da je g. Tesla to odbio. G. Tesla mi je juče rekao, da mu je nuđena pre mnogo godina jedna nagrada Karnegijevog instituta od 65.000 dolara, ali da je i to odbio.“

Ova knjiga daje i stvarnu sliku događaja oko osnivanja Američko – kanadske eparhije SPC. U prepisci generalnog konzula Radoja Jankovića, episkopa Mardarija Uskokovića i Mihaila Pupina, ali i ostalih, „epizodnih“, likova naše drame u rasejanju, saziru se sve teškoće sa kojima se veliko Božje i narodno delo suočava: od podela i sukoba među Srbima u Americi do žestokih reakcija episkopa Mardarija na ponašanje vladike Nikolaja, koji, smatrajući da je to najbolje rešenje, tvrdi da imovinu u Libertivilu, koja je kupljena, ali pod dugom, treba prodati, pa sve početi ispočetka. Mihailo Pupin, pod snažnim Nikolajevim uticajem, takođe se koleba: on želi da poduhvat sa Libertivilom uspe, ali pomišlja da bi se zaista moglo početi ponovo – da se imanje proda, i kupi drugo. Vladika Mardarije, koji je ceo život uložio u svoj „američko – srpski san“, i koji je kupio Libertivil i zadužio se, bolestan od tuberkuloze i napaćen od srpskih sukoba, bolno reaguje na sve što ruši njegove poduhvate.

Radoje Janković na sve moguće načine pokušava da održi ravnotežu, da bi ispalo najbolje za Srpstvo. Mada je desna ruka Mardarijeva, on razmišlja da, ako je vladika teško bolestan, možda ne bi bilo loše da Nikolaj, ugledan u Americi, dođe na arhijerejski presto i ponovo pokrene eparhijski život. Sam vladika Nikolaj nije hteo ni da čuje da napusti Ohrid i Bitolj, ali su protivnici Mardarijevi među sveštenstvom širili upravo takve glasine. Kao i uvek kad su ljudi u pitanju, greške i nesporazumi su mogući; ali, ako su namere dobre, Bog otvara puteve.

Iako je sukob između vladike Mardarija i vladike Nikolaja postojao, episkop ohridski i kasnije žički ga je iskreno poštovao, i kad se Mardarije, uoči Nikoljdana 1935, upokojio, Nikolaj je pisao svim bratstvima Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice, svojim bogomolnicima:“Pored mnogih svojih dobrih dela kako u Rusiji tako i u Americi blaženopočivši vladika Mardarije oznamenovao je svoje ime tako što je bio veliki dobrotvor našeg Pokreta. On je veoma cenio napš rad i polagao velike nade u Pravoslavni hrišćanski Pokret. Kad god bi dolazio iz Amerike on bi pri povratku poručivao iz naše centrale u Kragujevcu velike količine knjiga za našu braću pravoslavne Srbe u Americi. A poslednji put kad je bio u Saboru u Karlovcima poslapo je dar našoj Zajednici u 2000 dinara. Tako je u istini bio naš veliki dobrotvor i po srcu i po daru. Zabog toga preporučuje se svim našim bratstvima, da se srdačno mole Gospodu za dušu blaženopočivešg vladike Mardarija. Upokoj, Gospode, vernoga slugu Svojega i daruj mu večni život u večnom carstvu Tvojemu!“

RADOJE JANKOVIĆ JE NEODSTUPAN 

Cena srpskih sukoba bila je velika, nešto malo manja nego cena sukoba u doba tzv. „Dionisijevog raskola“ u SAD, nastalog šezdesetih godina 20. veka po nalogu Tita i UDBE. Jankovića su, smatrajući ga „Mardarijevim čovekom“, optuživali kao „crnorukca“ i zaverenika, koji Srbima ne želi dobro, i time nastojali da spreče svaku njegovu konsruktivnu akciju. Protivnici episkopa i konzula su ih nazivali „crnogorsko – srbijanskim gangom“ i novim „Punišama Račićima“, stalno tvrdeći da se crkveni novac tobož „pljačka“, iako su znali da je Mardarije potpuni siromah. Vladika Mardarije je bio duboko pogođen takvim ponašanjem, koje je bilo sve surovije što je njegova žrtva bila veća. Pisao je:“Što se protivnici praćkaju i na nedostojan nesveštenički, nehrišćanski i nedžentlameski način obaraju i bacaju blatom na srpskog Vladiku kojega pred tuđim svetom hteli bi da unize a s njime i srpsku crkvu kojoj je on glava u ovoj zemlji i sve to da bi se njihovi prljavi računi i ambicije postigle.“

U pismu svom kolegi, jugoslovenskom diplomati u Vašingtonu, Božidaru Puriću, Radoje Janković je bio jasan: njegov cilj nije bio odbrana pojedinca, makar to bio i episkop, nego nacionalne ustanove, a to je i Crkva. On poručuje Puriću:“Nisam uleteo „don kihotovski“ u stvari eparhije već po dubokom uverenju da je nužno braniti jednu duhovnu i državnu instituciju koja je još sa sedištem na mojoj teritoriji. Ja svaki posao uzimam nacionalno i samo se  tako može moja akcija razumeti./.../ Svuda sam  govorio i radio za crkvu i popove. Ne radi zidova i mantija već radi nacionalne svesti naših u Americi koja nam treba. Sabori narodni nisu gnjavaža kako veliš, već jedini način da se donesu odluke koje su trajne. Kad ne bude tebe i mene u životu, živeće onaj crkveni ustav i narod će se ravnjati po njemu. I što manje narod bude u budućnosti politički i nacionalno naš, biće verski i osećajno još naš. Narodno iseljeničko osećanje može nekad biti dobra diplomacija za nas. Za to zrno u budućnosti mi danas prosipamo džakove reči, svađa i prepirki./.../ Mene veže vladičanstvo kao predstavništvo naše države i crkve. Ne branim ja Mardarija, nego zajedničku, etičku, osnovu iseljenika. Branim ih protivu rđavih i nedisciplinovanih popova, koje sam upornošću savladao.“

Ništa ne vrede klevete i laži buntovnih sveštenika – oni se moraju potčiniti zakonitom arhijereju, piše Janković Puriću. Mogu i novine da pokreću – i to im neće pomoći:“Ne želim ja ničiju glavu ni bradu. Ali ni ti ni ja ne smemo želeti haos u narodu zbog nesložnosti popova. Ja sam pri kraju da to svršim. Molim te da me pomogneš u koliko ti je to moguće. I popovi i vladika su dobri ljudi, ali treba urediti odnose sa obzirom na obe strane./.../Popovi koji su me nazvali lopovom, nečasnim, probisvetom i svašta drugo (robijaš, člankolizac i dr), znaju da sam ja u Čikagu. Imamo da gutamo oboje. Bez posrednika i bez vešanja o velika zvona./.../Što više sabora, više patriotizma i stabilnosti.“

Kakav primer srpskog patriote u diplomatiji! To je čovek spreman da sve pretrpi radi opšteg doba. Jednom svom protivniku, američkom Srbinu, pisao je:“Cilj naš nije svađa već učvršćenje eparhije. Mi nismo vodili borbu oko eparhije da sednemo na trbuh pobeđenima, pa da zapalimo čibuk. „Od duge parnice,  prazne tarnice“, kaže naš narod. Sam vladika mi je pisao pre nekoliko dana „da on ne želi ničiju glavu“. On hrišćanski zaboravlja teške uvrede i gotov je na pomirenje. Šta se drugo i može očekivati od pravoga vođe srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi! I sam narod treba da vidi da je sve učinjeno mira i sloge radi. Pa ako se nađe sveštenika koji i posle svega budu rovarili i odbacivali svetinje pravoslavne crkve i naroda, onda će ih vladika narodnom pomoću odstraniti. On za to ima i kanonsku vlast i široku punomoć Sv. Sinoda.“

Prepiska između vladike Mardarija i Jankovića dragoceno je svedočanstvo iz istorije naše dijaspore, i svakako će biti naučnika koji će se tom prepiskom koristiti u daljem radu. 

U knjizi je objavljen i niz tekstova iz srpske štampe u Americi, koji dodatno pokazuju sve teškoće što ih je valjalo savladati u borbi za samostalan duhovni i kulturni život srpskog rasejanja.  Iz njih se, opet i opet, vidi i ko se trudio oko sloge – tu su, pre svega, Pupin i Janković. 

Knjiga koju čitalac drži u rukama će ugledati svetlost dana zahvaljujući srpskom dobrotvoru iz Amerike, čoveku koji zna cenu naše duhovne i stvaralačke samobitnosti, i kome je sasvim jasno ne samo ko su Pupin i Tesla, nego i ko je Sveti vladika Mardarije Uskoković, i ko je bio Radoje Janković. Knjiga će ugledati svetlost dana kao izdanje Gimnazije u Čačku u kojoj je Radoje Janković učio, jer Gimnazija nastoji da ne zaboravi velikane među svojim profesorima i učenicima. Ova knjiga, kao i dosadašnja Jankovićeva dela, pokazuje da se može biti rodoljub i u najtežim okolnostima, ako zaboravimo na sebe i živimo za druge.

Gospođi Danici Otašević i Gradskoj biblioteci u Čačku, koja nosi ime Jankovićevog školskog druga Disa, blagodarimo za mogućnost da se sretnemo sa još jednom istinom o našim pobedama u istoriji – tamo gde se ka pobedi stremi iz sabornih, a ne ličnih interesa. 

Čitaoče, red je na Tebe.

SVETI EPISKOP MARDARIJE USKOKOVIĆ

Ispolin beše Sveti Mardarije Uskoković, koji se, kao Rastko Nemanjić, od mladosti ustremio stopama Hristovim i zamonašio u Nemanjinoj Studenici. Godinama je živeo u Rusiji, nadahnjujući se njenom svetošću, a u žitiju mu piše i ovo – da mu je od ruskog generalštaba, u leto 1915. godine poverena važna misija da obilazi ratne zarobljenike na reci Volgi, planini Ural, Kavkaz, unutrašnjosti Sibira, Turkestanu, Buhari itd. NJegov zadatak je bio da ih svojim propovedima i prisustvom bodri i obrazuje u duhu iskonske patriotske ljubavi prema Rusiji kao predvodnici slovenske ideje ujedinjenja, i shodno tome probudi u njima svest o pripadnosti slovenskom svetu čiji su oni veoma važan deo. Posebno u borbi panslavizma protiv germanizma. S jedne strane, kao direktan rezultat njegove misije među ratnim zarobljenicima u Rusiji slovenskog porekla, mnogi među slovenofilima su takođe postali svesni značaja ovog velikog broja ljudi (čiji broj se popeo do skoro milion) u pobedi slovenofilske ideje i počeli su da traže od države da se više brine o njima. S druge strane, sami ti zarobljenici slovenskog porekla počeli su da se nadahnjuju idejama sveslovenskog ujedinjenja i polako stiču svest o mnogo svetlijoj budućnosti svih slovenskih zemalja. Po povratku u Petrograd, sveštenosinđel Mardarije je u pismenoj formi dostavio je svoj predlog u vezi sa slovenskim ratnim zarobljenicima u Rusiji: predložio je da se oni u potpunosti odvoje od Mađara i Nemaca; da im se dodele izvesne privilegije čime bi se pospešilo (negovalo) njihovo prijateljstvo prema Rusiji, kako bi po povratku u svoje zemlje bili ambasadori dobre volje. Predlog je uručen i samom caru koji ga je odobrio.“

Pošto je izbila krvava boljševička revolucija, jeromonah Mardarije poslat je u Ameriku, gde se srpsko iseljeništvo nalazilo pod jurisdikcijom Ruske Crkve. On je odmah pregao da, na tragu Svetog Save, Srbima obezbedi samostalnu eparhiju, pa je pisao našem sveštenstvu u Pitsburgu:“Kada mi je od strane Ruske Crkve predloženo da zauzmem dužnost načelnika Srpske misije u Americi, ja sam Ruskoj Crkvi stavio uslove, a glavni je bio da naša Crkva u Americi dobije samostalnost. To sam izvojevao. Do sada smo za sve nerede, haos u našoj Crkvi, mogli i imati uveliko pravo svaljivati odgovornost na Ruse, ali sada slobodna naša Crkva je u našim rukama... Budućem saboru sveštenstva i građana predaću sva od Rusije dobijena punomoćja, da ne bi Sabor ili ko drugi pomislio da sam se borio za vlast onda kada mi je bio cilj da vidim našu Crkvu samostalnu i uređenu, pa ma ja u njoj dobio i mesto crkvenjaka.“
Uskoković je, po povratku u Ameriku iz Srbije, organizovao konferenciju sveštenika, od 8. do 21. februara 1923. u Geri (država Indijana), na kojoj je, kako kaže životopis, „uspeo da postigne ono što je do tada svima izgledalo neverovatnim, naime, da ujedini i složi sve naše sveštenike u zajedničkom radu na organizovanju SPC u Americi, da ga 28 sveštenika, od 29 koliko ih ima u Americi, priznaju za starešinu naše Crkve, da osnuju eparhijsku konzistoriju [čiji je predsednik bio arhimandrit Mardarije], pokrenu zajednički eparhijski glasnik ‘Srpska crkva’ i da uzmu u pretres sva pitanja koja se odnose na unutrašnju organizaciju Eparhije, odnosno crkveno-školskih opština“. 

Duboko svestan neophodnosti postojanja jednog duhovnog centra, 1923. godine, početkom avgusta kupio je oko deset hektara zemlje u Libertivilu. Otac Mardarije je tražio takvo imanje koje bi odgovaralo potrebama manastira–sirotišta. Pred smrt je poručio:„Ovaj sveti manastir, kao zborno mesto Srba u Americi i opšti dom molitve kao večnu kuću Božiju, ostavljam u amanet svome dragom srpskom narodu da ga posle moje smrti čuva i unapređuje, da ga kao divni spomenik nacionalne i verske svesti ostavi u nasleđe naraštajima u ovome Novome svetu, da se za večna vremena zna i propoveda da je preko okeana, daleko od svoje stare Domovine, bilo u ovoj zemlji Srba. Za one Srbe i Srpkinje, koji su me za 18 godina moga rada u Americi pomagali i time mi olakšali teško breme upravljanja Srpskom Crkvom, molim se Bogu da ih milošću svojom nagradi, a od mene, njihovog vladike, ostavljam njima i njihovim domovima moj vladičanski blagoslov“. Svom nasledniku vladika piše:„Novom srpskom episkopu, koji posle moje smrti bude naznačen iz Jugoslavije, preporučujem i ostavljam u amanet, da mu rezidencija bude ovaj Svetosavski pravoslavni srpski manastir u Libertivilu, i da ga voli kao što sam ga ja voleo i unapređuje kao što sam ga ja unapređivao i svojom rukom svako drvo posadio“.

Mučio se, celog života, velikim mukama. Mučila ga je nesloga njegove pastve:„Teško mi je čuti kako se Srbi braća gone i mrze. Srce me boli i dušom stradam, i gotov sam da tugujem i danas kad se ne sme plakati, kad vidim da se braća gone i mrze“. Dr Božidar Purić govori o Svetom vladici Mardariju kao „čoveku koji se odricao svega pa i samog sebe. Bio je kaluđer bez licemerja, zavisti, mržnje i sujete. Razumevanje i praštanje za njega nisu bili problem. Fizički veoma lep, a živ u pokretu. NJegov glas je blag, mek i prijatan. Rečnik vrlo lep i bogat“.

Iguman Nikodim Stojaković, sekretar i nastojatelj manastira Svetoga Save u Libertivilu, u svome oproštaju pored odra vladike Mardarija je rekao: ,,Mi sveštenici smetali smo mu i stajali na put njegovom radu. Mi smo ga često i teško ljutili i u srce vređali. Ali za sve to on se nije svetio. Molio se Bogu da nam oprosti i da nas osveti, jer ne znamo šta činimo. Kada su ga sveštenici najdublje vređali, on se nije opirao, nego bi se zatvorio u svoju ćeliju i teško plakao. Vidi se i po tome da nam se nije svetio, kad je na samom posmrtnom času nekoliko vas sveštenika unapredio proizvođenjem u čin protoprezvitera, a druge odlikovao crvenim pojasom...“
Kako mu je bilo, zna samo on. Jednom je, samo jednom, zavapio u vaskršnjoj poslanici Srbima:“Sedamnaest godina moga služenja Bogu i narodu u Americi strpljivo sam nosio svoj krst, nekad lakši nekada teži, ali danas mi je taj krst teži nego ikada i, nekada pun ideala da vam poslužim i nešto trajno za vas učinim, danas, iznemogao, klecajući i padajući pod teretom svog krsta, vaš Vladika obraća se pastvi svojoj širom Amerike, i iz sveg glasa bolno viče: LJudi, braćo, ima li među vama čoveka koji će mi pomoći poneti moj teški krst? Ili su vaša srca toliko okorela, da, umesto pomoći, vi još teža bremena tovarite na moja iznemogla leđa?“

Oskudica novca ga je pratila celog života. Živeo je u doba svetske ekonomske krize, i odvajao od usta da bi pomogao svojoj eparhiji. Za njega se govorilo:“Crkvu gradi, umire od gladi!“ Izvesni Kunarac je o njegovoj materijalnoj bedi pričao:„Cane Uskoković, brat Visokopreosveštenog Vladike Mardarija reče mi jednom prilikom u Beogradu: ‘I potiljcima a ne ustima govori se da je Amerika prebogata zemlja. Do đavola takvo njeno bogatstvo, kad brat Mardarije ne može tamo zaslužiti koru leba nego mu ja moram odavde šiljati novac i izdržavati ga.’“

Umirao je od tuberkuloze, ali je uvek živeo sa narodom i radio za narod:„Vladičina bolest je uzimala sve više maha. Služio je često u neizdrživim prilikama, pod teškom mitrom i zlatnim odorama u malim hramovima. Koračao je često zimi u litijama sa ripidama, po dugim ulicama radničkih naseobina, podklecujući kolenima, dok su ledeni vetrovi sa severa brisali američkim ravnicama“.

O njemu ostaju svedočanstva kao o neumornom trudbeniku:„U danima kad se nalazio u Libertivilu ustajao bi sa prvim znakom zore i dolazio na gradilište, i zajedno s radnicima, uz veliki fizički napor, poslovao na skelama oko rastućeg zdanja hrama, koji je svakog dana pokazivao divotne skladne linije, i ta slika mu je dosipala novu snagu da se istraje, da se nikako ne klone dok se ne sagleda konac dela i srpski narod u njemu. Kad nije radio na zidanju, on je po manastirskom imanju zasađivao razno drveće, uravnjavao postojeće staze i pravio nove, ili prokopavao jarke za odvođenje vode./.../Dr Božidar Purić, tadašnji Generalni konzul Države SHS u Čikagu, pričao je g. Svetislavu Bilbiji, da je jednom prilikom, dolazeći u manastir, video vladiku Mardarija kako na ramenu prenosi teške kamene ploče za stazu od kapije do manastirskog hrama, i na prigovor dr Purića da tako teške poslove ne bi trebalo da radi, Mardarije mu je odgovorio da to čini da bi se uštedelo u plaćanju radnika“.

Svojim Srbima je poručivao da se junački drže u duhovnoj borbi za svoj identitet:„Braćo! Otvarajući ovde početak velikog Crkveno-narodnog sabora, na kome treba da radimo za dobro našeg naroda, ja kao vaš Vladika želim da pre svega od srca blagodarim vama starima, koji ste dugom istrajnom borbom doprineli da se velika misao organizacije Srpske Crkve danas ostvaruje. Vi ste oni koji su tu svetu misao branili, vi ste čuvali našu veru i narodnost, i daleko od domaćih ognjišta, pod teškom borbom za hleb nasušni, sačuvali srpsko ime u tuđini. Vi ste pomagali naše mučeničke sveštenike, i vama zajedno ide hvala za ovo što danas dočekasmo....
Tražim od vas, vernici moji, trku veliku, tražim žrtve koje će biti blagoslovene i deci vašoj korisne. Tražim da čuvamo ono što su naši preci u najteže dane ropstva kroz pet stotina godina očuvali, zato što su braća naša, i vi sami, na krvav nož i juriše činila od Timoka do Jadrana. Istorija vas zove da to veliko delo naših vitezova ne napuštate, zove vas da obezbedite sebi bratstvo, ljubav, mir i slogu. Zato vas zaklinjem Bogom svemogućim, koga ovde osećam, i saborom srpskih Svetitelja koji nas gledaju, da jedan drugom svi ruku pružite i u ljubavi pristupite poslu radi koga smo se sastali... Gospod mi je dao sreću da doživim, evo, danas otvaranje Crkveno-narodnog sabora, plod mojih i vaših višegodišnjih muka, i jemstvo da će život Srpske Crkve u Americi i Kanadi biti ono što treba... Očistite svoja srca i duše, prelite ih ljubavlju hrišćanskom koja sve prašta i tako očišćeni stupite na ovaj veliki posao. Pomolimo se svi Hristu Spasitelju da nas On umudri, da sve rešimo po NJegovom zakonu i s NJegovom pomoći, jer bez NJegove pomoći nema spasenja. Neka vam je rad srećan i blagosloven.“

Na samrti se ovako molio Bogu:“Primi, Oče nebeski, mene slugu Tvoga ... oprosti pregrešenija ... smiluj se na narod moj, decu duhovnu ... Gospode, prisloni uho Tvoje i čuj vapaj siročadi moga brata Stana (vladičin brat poginuo u automobilskoj nesreći 1934. godine i ostavio dvoje dece) ... Smiluj se na sve nas nedostojne ... Spasi i pomiluj rod srpski i pravoslavni, dom kralja našega i vsja pravoslavnije hristijani. Oprosti, Bože, kao što i ja opraštam svima ... svima. Amin“.

O njemu je Đoko Slijepčević, istoričar SPC, pisao:„Živ duh, budna savest, nesalomiva energija, slovenski svečovečanski opredeljen, bio je Mardarije Uskoković neobičan čovek, koji se nosio i sa vremenom, i sa ljudima i sa teškom nemaštinom. U svome svetačkom životu on je bio mučenik, koji je, kako je rekao Jovan Bratić, ‘stvarao prilike, a ljudi, kojima je to dano stoje uvek daleko iznad prosečnih ljudi, od kojih su prilike, odnosno neprilike, uvek jače. Eto i razloga da Bogu zahvalimo što nam je u ona vremena dao ovakvoga arhijereja, a nije prvi put u istoriji naše Crkve i naroda da nas je Svemogući iznenadio sa ljudima jačim od svega što im je na putu stajalo“.

Srpska Pravoslavna Crkva ga nije slučajno kanonizovala. 

MIHAILO PUPIN 

Pupin je, kao što se zna, bio veliki srpski rodoljub. Od 1908, posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, posvetio se borbi za Srpstvo. Isticao je prava Srbije i Crne Gore. Slobodan Kljakić o njemu piše:“Ulagao je ogromnu energiju u polemičko objašnjavanje nacionalnih interesa, potreba i opredeljenja srpskog naroda, plameno je pozivao u borbu protiv austrijske dominacije, prikupljao pomoć za Srbiju i Crnu Goru, dopisivao se sa uglednim ličnostima američke javne i političke svene, starao se da pomoć koju je prikupljao, uz često darivanje sopstvenog novca, stigne tamo gde je najpotrebnija. Neposredno se angažovao u mnogim srpskim nacionalnim organizacijama, društvima, udruženjima i u redakcijama srpskih glasila.U svojim slavnim memoarima „Sa pašnjaka do naučenjaka”, objavljenim 1923. godine, pisao je: „Pobegao sam iz Granice (Vojvodine – prim. a.) jer su hteli da me pomađare, i pobegao sam iz Praga, jer su hteli da me ponemče. Pobegao bih bio i iz Amerike, da su ovde od mene tražili da napustim svoje srpske pojmove, a to su moja mati, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna vera, moj srpski jezik i svet, koji tim jezikom govori. Kad bih njih napustio, to bi bio moj poslednji dah.”

Po Kljakiću, „doprinos Mihajla Pupina u organizovanju srpskog iseljeništva bio je izuzetan, o čemu svedoči i njegovo neposredno angažovanje na osnivanju „Sloge”, najveće srpske organizacije u SAD, čiji je predsednik bio od 1909. do 1921. Oslanjao se, dabome, i na podršku svojih američkih prijatelja, a polje njegovih akcija znatno je prošireno kada je u junu 1911. imenovan za počasnog konzula Kraljevine Srbije u NJujorku, gde je istog meseca otvorio Srpski dom.
Tokom balkanskih ratova organizovao je slanje pomoći Srbiji i Crnoj Gori, žestoko polemisao na stranicama „NJujork tajmsa”, kritikovao evropske diplomate i njihovu neiskrenost, nespremnost da održe obećanja, oštro upozoravao na opasnost od austrougarskih pretnji i tražio podršku SAD u pravednoj borbi balkanskih naroda protiv Turske.

Snažno se zalagao za jugoslovensko ujedinjenje i ukazivao na neminovnost rušenja Austrougarske, a posle sarajevskog atentata i napada Austrougarske na Srbiju, ulagao ogromne energije da američkoj javnosti objasni imperijalnu politiku Beča. Prihvatao se oštrih polemika sa austrougarskim ambasadorom u Vašingtonu Konstantinom Dumbom na stranicama „NJujork tajmsa”.

Organizovanje dobrovoljaca u srpskom iseljeništvu, slanje novčane i druge pomoći, upućivanje razne misija iz SAD u Srbiju, uključujući 25 studenata medicine Kolumbija univerziteta, akcije pridobijanja američke javnosti i političkih krugova za politiku Srbije, karakterisale su njegovo delovanje tokom Prvog svetskog rata.“

Učestvovao je, na Pašićev poziv, na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine, gde se, uprkos izvesim mistifikacijama, nije bavio izlaganjem potrebe da Banat bude u Kraljevini SHS, nego se bavio borbom protiv italijanskih pretenzija na našu jadransku obalu, o čemu Kljakić kaže:“U ovom memorandumu Mihajlo Pupin je tražio odbacivanje Londonskog pakta iz 1915. godine, upozoravao članove podeljene američke delegacije da ne prave ustupke Italiji i pozivao na etničko razgraničenje između Italije i Kraljevine SHS. Pri tome je insistirao na poštovanju moralnog činioca u politici, na odbrani načela pravednosti i ravnopravnosti među narodima, koja su činila vertikalu politike američkog predsednika. Mada ne u celosti, Vudro Vilson je prihvatio Pupinov i jugoslovenski stav. Tako je bio još jednom potvrđen zaključak do koga je došao akademik Dragoljub Živojinović, koji tvrdi da je „Pupin bio najbolji lobista koga su Srbi ikad imali” u SAD.“
Aleksandra Ninković – Tašić, koja je život posvetila liku i delu Mihaila Pupina, u jednom razgovoru je istakla kako je Pupina njegova mati naučila svetosavskom hrišćanstvu, koje ga je pratilo do kraja života:“Pupin je bio naš najveći zaštitnik u svetu ikada, ogrnut, nimalo slučajno, Svetosavljem. Usnila je njegova nepismena majka, koja se nije zvala Olimpijada kao što svi pišu, krštena je kao Alimpija, a Pupin ju je iz poštovanja zvao Pijada, i to kada je Pupin bio dečak, Svetoga Savu kako stavlja ruku na glavu njenog sina i kaže: ,,Kćeri Pijada, Idvor je suviše mali za tvoje dete, pusti u svet njegovu dušu željnu znanja“. I ta nepismena žena, koja ima četvoro dece, tri ćerke i jedinog, najmlađeg sina, stavlja šubaru i kožuh na svog sina, nema šta drugo da mu da, sem Svetosavlja, uči ga da je Sveti Sava njegov zaštitnik i izgovarajući rečenice koje će Pupin često ponavljati kroz život,, Znanje su zlatne lestvice kojim se ide u nebesa“ i ,,Znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas kroz život budućnosti pun večne slave“ šalje ga u svet. Tako je on otišao za pitanjem šta je svetlost. 12.marta 1874.godine iz luke u Hamburgu, brodom Vestfalija,  kreće put Amerike. Istog datuma, posle 61 godine, će se tamo i završiti njegov ovozemaljski život.
Poslednji intervuju, koji Pupin daje pred samu smrt za NJujork Tajms, pravi poznati američki novinar, sedi pored njega u Norfolku u Pupinovom domu i piše: ,,Sedim pored jednog pastira, jednog idvorskog pastira, koji je vidite postao jedan od najvećih naučnika 20. veka.“ Prvo pitanje koje mu je uputio bilo je,, Da li Vas je, profesore, nauka odvojila od Boga?“. Novinar piše kako se profesor smeši i zapisuje njegov odgovor. ,,Mene je nauka približila Bogu, približila me je veri moje majke. Ja se danas nadam da će moja nauka ljude približiti njenoj veri.““

Pupin je, kaže Aleksandra Ninković – Tašić, bio kosovski zavetnik srcem i dušom:“Crkvu Samodrežu na Kosovu je obnovio dvadesetih godina od temelja. I Gračanicu i Pećku Patrijaršiju i mnoga mesta je on srčano i srdačno pomagao. Uzrastali su uz njega i prevazilazi teška vremena i srpski manastiri i srpske svetinje i ljudi. Pupin je bio najveći darodavac časopisa Srpsko Kosovo. Pošto je već dao mnogo, oni više nisu hteli da uzimaju, nisu imali ni blizu takvog darodavca. U poznim godinama nemajući šta drugo, Pupin sebe pretplaćuje na deset godina. On zna, da neće živeti deset godina, ali da je to način na koji može još malo da pomogne.“

Pupin je bio veliki prijatelj najvećih pastira Srpske Crkve:“Ne možemo govoriti o idvorskom pastiru, a da ne spomemo njegovo prijateljstvo sa tada vladikom Nikolajem Velimirovićem i ne samo sa njim već i prvim vladikom američkim, takođe svecem Mardarijem Uskokovićem, Libertvilskim. U pismu Nikoli Pašiću, Pupin je zapisao: ,,Znate li Vi da je episkop Nikolaj isto što je bio Sveti Sava u srednjem veku? To je on danas, Sveti Sava među Anglosaksoncima. Tražio je episkop Nikolaj i zvono za Ohrid, tražio je štampariju za Kraljevo, za manastir Žiču i za Kragujevac...Sve što je tražio Nikolaj, sve je ispunjavao idvorski pastir. Posle Pupinove smrti vladika Nikolaj je zapisao: ,,Upoznao sam mnoge velike ljude, ali jednu stenu, jednu gromadu - zvala se Mihailo Pupin.“ On je, po Aleksandri Ninković Tašić, „smeo u trenutku kada je bio predsednik NJujorške akademije nauka, član i Francuske i Srpske akademije nauka, čuveni profesor, predsednik još dva naučna udruženja 1919. godine, da zapiše tražeći američki pasoš ime i prezime ,,Mihailo Idvorski Pupin, zanimanje zemljoradnik“.“

Vladika Nikolaj je isticao da je glavna osobina Pupinova bila njegova pobožnost:“Pupin je dominirao svakim skupom ljudi, u kome bi se našao, i to ne samo rečitošću i logikom, nego nekako celom svojom pojavom, celinom svoje impresivne i jake ličnosti. – Objasnite mi radio, gospodine profesore! – reče jedna gospođa za stolom u Norfolku. – Kako to da on prenosi glas na daljinu bez žica? – Pa eto tako – odgovori Pupin – to je sasvim prosto. Prenosi se glas najpre elektrikom pa vazduhom pa opet elektrikom. Sasvim prosto, kao kad mi bacamo jabuke jedno drugom iz ruke u ruke! – To je za mene, ipak, veliko čudo – nastavi Amerikanka. – Nikako čudo, kao što nije nikako čudo ma šta od onoga što je čovek smislio i konstruisao. – Da, tako vi naučnici uvek! Nikakvo čudo-1 – srdi se gospođa. – Međutim, za mene je čudo i telefon i radio i sve ostalo. Tada profesor Pupin uzdiže svoj kažiprst ruke pa upita: – Šta je ovo? Svi se iznenadismo takvom pitanju, ne znajući šta Pupin smera tim da kaže. I radoznala gospođa ćutala je i gledala. – Ovo je jelte, prst profesora Mihaila Pupina. Vi kažete, radio je čudo. A ja vam kažem, da sve železnice što danonoćno jure sa kraja u kraj ovog kontinenta, svi telegrafi, telefoni, parni i električni kotlovi, teleskop moga prijatelja Edisona, i sve veštačke naprave, kao i sva naša amerikanska civilizacija skupa, sve to predstavlja jednu prostu i slabu detinjsku napravu u sravnjenju sa organskim sastavom i konstrukcijom jednoga čovečijega prsta. Ovaj jedan prst veće je čudo, gospođo, od svega što su ljudi sazdali u Americi do sada. A šta tek da kažemo o čudu cele vasione? Nismo mi naučnici čudotvorci nego onaj koji je stvorio ovaj prst. A to je Gospod Bog. Zato se u našoj pravoslavnoj crkvi o Bogojavljenju tamo na plavom Dunavu peva jedna pesma koja glasi: “Veliki si, Gospode, i čudna su dela tvoja. Ti si Bog koji jedini tvoriš čudesa!“ Sve je to Pupin tako ubedljivo izgovorio, da je i ona gospođa izgubila strah i shvatila da radio nije nikakvo čudo za obožavanje.“

Pupinova poruka američkom Srpstvu i danas je aktuelna:“Najglavnija zadaća Srpstva u Americi je da uredi svoju Eparhiju, i da ujedini sve srpske organizacije u jednu organizaciju; to jest,  da stvori u Americi jednu jedinicu u duhovnom i ekonomskom životu našega naroda. Ako želimo da očuvamo srpski duh kod budućih naraštaja amerikanskog Srpstva,  onda je potrebno da za te naraštaje spremimo jaku srpsku crkvu i jaku srpsku školu. To se neda postići bez jake Eparhije i bez jake srpske organizacije. Čvrsto organizovan naš narod bio bi u stanju da pokaže svoju Eparhiju i kroz Eparhiju svoje prosvetne ustanove, a srpsko sveštenstvo, pod voćstvom Eparhije pomagalo bi našu ekonomsku organizaciju.

Srpski sveštenik u Americi pozvan je ne samo da vrši svoje obične crkvene dužnosti, nego je takođe pozvan da poučava srpsku dečicu u srpskom duhu, i da narod upućuje da se upisuju u našu ekonomsku organizaciju, to jest,  u naš srpski savez. Svaki sveštenik u Americi treba da je apostol, ne samo hrišćanstva, nego i Srpstva i svega što doprinosi srpskom blagostanju u Americi. To će se blagostanje mnogo poboljšati kad mi Srbi u Americi budemo svi ujedinjeni u jedan Savez, čiji će članovi raditi u korist svakog pojedinog člana Saveza.

Sve ovo što sam rekao razume se samo po sebi, i svaki dobar Srbin u Americi radiće u korist ovog složnog rada našega naroda,  ne samo u duhovnim i prosvetnim nego i u ekonomskim pravcima.  Velika je nesreća što u našem narodnom poslu u Americi vlada pocepanost, nesloga, i nered. Svo to zlo odstraniće se kad stvorimo jednu jaku Eparhiju i jedan jak Srpski Savez.“

Vredi čuti tu poruku. 

NIKOLA TESLA

„Teško da ima naroda koji je doživeo goru sudbinu od srpskog. Sa visina svog sjaja, kada je carstvo obuhvatalo gotovo celi severni deo Balkanskog poluostrva i veliki deo teritorije koja sada pripada Austriji, srpski narod je naglo dospeo u beznadežno ropstvo, posle fatalnog boja na Kosovu polju sa nadmoćnim azijatskim hordama. Evropa neće nikad moći da isplati veliki dug koji ima prema Srbima što su oni, žrtvujući sopstvenu slobodu, zaustavili taj varvarski prodor. Poljaci su kod Beča, pod Sobjejskim, dovršili ono što su Srbi pokušali, a za svoju uslugu civilizaciji bili su nagrađeni na sličan način.

Na Kosovu polju pao je Miloš Obilić, najčuveniji od svih srpskih heroja, pošto je ubio sultana Murata II usred njegove velike vojske. Kada to ne bi bila istorijska činjenica, taj događaj bi se mogao smatrati mitom, nastalim na dodiru grčke sa latinskom rasom. Jer u Milošu vidimo obojicu, i Leonidu i Mucija i, još više od toga, mučenika, jer nije umro lakom smrću na bojnom polju kao Grk nego je svoje smelo delo platio smrću pod strašnim mukama. Nije nikakvo čudo što je pesništvo naroda koji je bio u stanju da stvori takve junake moglo da bude protkano duhom plemenitosti i viteštva. Čak je i nepobedivi Marko Kraljević, kasnije personifikacija srpskog junaštva, kada je pobedio Musu, glavara muslimana, uzviknuo „Teško meni do Boga miloga, gde pogubih od sebe boljega."
Tako je pisao Nikola Tesla, veliki Srbin koga pokušavaju da pretvore u „vanzemaljca“. Ili Hrvata.

Sveštenik Oliver Subotić, koji je napisao nezaobilaznu knjigu o duhovnom liku Teslinom, beleži:“Otac mu je bio uzor i u besedničkom umeću, enciklopedijskom znanju, poliglotskom daru, rodoljublju, mirotvorstvu. Treba imati u vidu to da je Tesla kao dete više puta na čudesan način bio izbavljen od velikih opasnosti, zbog čega je prota Milutin bio ubeđen da Bog čuva njegovog sina da postane služitelj oltara i zato je nameravao da ga upiše u bogosloviju. Dodatno, tragičan gubitak starijeg sina Danila učinio je da su roditelji bili jako brižni prema Nikoli, što je uticalo da Milutin bude izričito protiv ideje da njegov sin studira tehničke nauke, smatrajući da će mu naporne studije ugroziti zdravlje. No, upravo je teška bolest, a potom ozdravljenje mladog Nikole učinilo da ga otac, po prethodno datom obećanju, upiše na studije na Visokoj tehničkoj školi u Gracu. Kada Nikola Tesla tokom studija podleže kockarskoj strasti, Milutin ga bodri da nastavi studije, što mu ostaje poslednja želja pred smrt. Ako ovome dodamo i to da je prvu stimulaciju Teslinog intelekta u ranom detinjstvu izveo upravo otac (o čemu sâm Tesla piše u autobiografiji), dobijamo jasan uvid u važan uticaj oca sveštenika na lik i delo sina pronalazača“.

NJegova majka Georgina, Đuka, bila je iz ugledne svešteničke porodice:“Dok je prota Milutin bio, po rečima Tesle, „istinski prirodni filozof”, Georgina je bila žena bez formalnog obrazovanja, ali izrazito genijalna i spretna osoba. Tesla je smatrao da je od majke (odnosno od majčine linije Mandića) nasledio genijalnost i pronalazački dar. Na majku je ličio i u pogledu neverovatne posvećenosti radu i izrazito maloj potrebi za snom. Georgina je svog sina zadužila majčinskom ljubavlju – upravo ona ga je otrgla od kockarske strasti tako što mu je u trenutku „krize” dala poslednju ušteđevinu koju je imala kod sebe, poljubila ga i poručila mu da što pre izgubi sve što imaju jer će tako brže i ostaviti kocku. Majčin gest ga je potresao do koštane srži i posle tog događaja Tesla je zauvek raskinuo s pogubnim porokom. Georginin brat, sveštenik Petar Mandić (potonji mitropolit Nikolaj), bio veoma važna ličnost u životu Nikole Tesle i omiljeni srodnik. On je Teslu u mladosti upoznao s Dekartovim spisima, koji će kroz teoriju etra postati osnov njegovog pronalazačkog pristupa. Ujak ga pomaže materijalno tokom studija, kada se Milutin upokojio, a Tesla održava kontakte s njim i kada postaje najpoznatije ime u SAD (pri čemu ume i da se naljuti ako mu mitropolit ne piše redovno). U vreme kada posećuje Evropu, Tesla duhovni mir i telesni odmor traži upravo kod ujaka (tada arhimandrita) Nikolaja, u manastiru Gomirje. A kada početkom 20. veka Teslina firma upada u ozbiljne finansijske probleme, prvi zajam mu obezbeđuje niko drugi do ujak mitropolit, na koga se Tesla uvek mogao osloniti.

Tesla je hrišćanski identitet, razume se, stekao u porodičnom okruženju. U pronalazačkom periodu on gubi dodir s liturgijskim životom, donekle i stoga što u to vreme nije bilo pravoslavnih hramova na teritorijama gde je živeo i stvarao. No molitveni život je, na neki sebi svojstven način, zadržao tokom celog života. Ivan Meštrović u svojim memoarima pominje kako mu je Tesla govorio da se i u starosti molio na kolenima, molitvama koje je naučio u detinjstvu. U jednom pismu DŽ. P. Morganu, Tesla pominje Svetog Nikolu kao svog svetitelja zaštitnika (kako kaže: „najvećeg od svih”) s kojim godinama ima „tihi dogovor da se drže jedan drugog”. S druge strane, kod Tesle su jasno vidljivi i stavovi nastali pod uticajem filozofskih strujanja tog vremena, kao i interesovanje za dalekoistočnu misao, pre svega u pogledu ideja koje su u vezi s koncepcijom etra. U neku ruku, on je pokušavao da spoji hrišćanstvo s tim idejama, zbog čega je umeo da iznosi heterodoksne i kontradiktorne stavove. No i pored tih ekskursa, sebe je uvek smatrao hrišćaninom i jasno je izdvajao hrišćanstvo iz korpusa svetskih religija, smatrajući da je ono jedina religija koja je „nepogrešivo rezultat praktičnog eksperimenta”, a da su sve ostale rezultat „apstraktnog mišljenja”.“

Po svešteniku Oliveru Subotiću, Tesla je uvek bio istinski srpski rodoljub:“Tesla se u američkoj javnosti dičio srpskim poreklom, Srbima i kraljevskim domom Karađorđevića, i borio se da se sazna istina o vekovnoj borbi srpskog naroda za slobodu. O tome svedoče na desetine dokumenata i članaka. Možemo reći da je Tesla kao retko ko uspeo da na harmoničan način spoji srpstvo i kosmopolitizam, postavši Amerikanac i pritom ostavši Srbin monarhista“. 

Da se ne zaboravi! 

RADOJE JANKOVIĆ

Sin Milivoja, kafedžije i radikalskog simpatizera, i majke Milke, svešteničke kćeri, Janković je rođen u Čačku 1879. godine. O rodnom kraju je govorio:“Smatram da je taj kraj  jezgro našeg naroda. Taj kraj je slemenjača naše narodne kuće. To je stožer naše države u svakom pogledu. Čačani su žustri, ubojni, prijateljski, plemeniti, odvažni, trezveni. To potiče iz plemenitosti čitavog ovog kraja gde sam naučio divni jezik i krasno pevanje.“

Vojnu akademiju završio je 1900. Kao mlad oficir, bio je u službi Aleksandra Obrenovića. Učestvovao je u Majskom prevratu 1903; junak je balkanskih i Prvog svetskog rata; branio je Apisa od optužbi, lutao Evropom i svetom, da bi, po povratku u otadžbinu, završio na robiji kao „apisovac“. Pošto ga je pomilovao, kralj Aleksandar Karađorđević šalje Jankovića kao  diplomatu u SAD, gde, pored značajnog doprinosa u konsolidaciji naše dijaspore, on igra važnu ulogu u osnivanju prve eparhije SPC na severnoameričkom kontinentu. NJegova supruga Natuška ( iz poznate jevrejske kuće Kalmića iz Beograda, koju su nacisti skoro istrebili u Drugom svetskom ratu ) pomirila je Teslu i Pupina, koji je bio na samrti.

Po povratku u Jugoslaviju, kao čovek od poverenja Milana Stojadinovića, Janković postaje naš diplomatski predstavnik u Albaniji, u rangu ministra, baš kao Ivo Andrić u Berlinu. Zadobio je poverenje kralja Ahmeda Zogua i uspostavio avionsku liniju Beograd – Tirana. Na Musolinijev zahtev je penzionisan: duče je smatrao da Kraljevina Jugoslavija u Albaniji ne sme biti uticajnija od Italije. Posle nastanka Banovine Hrvatske, sa već ostrakizovanim Milanom Stojadinovićem, Janković stvara Srpsku radikalnu stranku, koja biva ugušena zbog „velikosrpstva“. Nemački okupatori ga, kao sumnjivog, hapse, ali ga, već bolesnog i iznemoglog, puštaju da umre kod kuće, što se i dešava 1943. godine.

Bio je, 1911, stari svat na venčanju svog školskog druga, pesnika Disa. Sretao je, uz Lenjina i Trockog, i Benita Musolinija, ali i američke predsednike Vilsona i Ruzvelta. Prijateljevao je, pored Pupina i Tesle, i sa Dučićem, Crnjanskim, Rakićem, Rastkom Petrovićem, Ivanom Meštrovićem.

Bavio se književnošću i publicistikom. Na engleskom je ( namenivši je američkom izdavaču) dao snažnu kritiku sovjetskog eksperimenta, još uvek neobjavljenu. Štampao je dramu Na mukama i knjige pripovedaka Dani i godine i Drumom i sokakom. Nosilac je ordena Belog orla V stepena (1916), Svetog Save III  i IV stepena (1914), Zlatne medalje za revnosnu službu (1914), Jugoslovenske krune V stepena (1932), ordena Sv. Save I stepena (1936), itd.

Kao konzul, tvrdio je da je njegov zadatak borba za identitet našeg naroda u Americi:“Svaki narod gord je na svoje i čuva svoje. Čuva ga u zemlji i u tuđini. Jevreji su se održali na veri i organizaciji. Irci su uspeli u svojoj političkoj borbi u Engleskoj pomoću emigracije, Češka i Poljska imaju mnogo zahvaliti svojoj emigraciji. Mi takođe. Niko neće da kao kamen potone u vodu. Naročito ne sada kad su se raširili i pukli pred nama novi jugoslovenski horizonti. Niko neće da se izbriše iz života, naročito kad za to ne dobija ništa u zamenu. Čuvajmo svoje! Katoličanstvo stvara u Americi dobra čoveka, ko će i šta će od Srbina napraviti, ako bude suđeno da kroz dugo vreme nacionalnost nešto  pobledi? Ni Srbin, ni pravoslavni - kakvo to mora biti čudovište u ovoj zemlji, gde se rase prebiraju i gde je vaspitanje građana najvažnija poluga američkog života? I mi pitamo one koji hoće silom u Amerikance: na koja vrat misle da uđu? Američkoj demokratiji ne trebaju tipovi bez ikakvih regula. NJoj ne treba gomila pustolova. Srbinu bez nacionalne tradicije i bez Pravoslavlja, nema vrata da uđe u američku zajednicu. On će stajati pred vratima i oni jadni naši ljudi koji se diče da su  „avansirali“ u Amerikance  time što ruše svoj narod i pljuju na svoju veru i ime možemo slobodno reći: da se izmećarstvom i verolomstvom ne postaje Amerikanac. Amerika ne traži rušioce i odrode, već očuvane moralno u redu i pravilima života. Ti „Amerikanci“ nisu rušili svoga naroda, što to, kao bajagi, treba Americi, već što su oni sami u duševnom metežu,  u duhovnoj krizi, i što nema koga, da ih izvede iz te  zablude. Jedino Pravoslavlje može dejstvovati, da naši ljudi u tuđini ostanu korisni sebi, tuđini i svojoj domovini./…/ Čovek je ostao bez ikakve orijentacije. Kako Srbin, tako i ostali brat Jugosloven. Nema ovde  života do li u krilu svoga naroda!  Svak nek svoje ceni i čuva, jer ćemo se u tome očuvati i kao zajednica.  Najzad, ko neće Srpstvo – neka ide niz vodu. Neće ga u ovoj zemlji ni crnci, ma koliko se on pravio garav. Nećeš svoj rod – ostavi! Ali ne vrzmaj se  po Srpstvu. Rušiti Srpstvo, a ostati u Srpstvu,  to je najpodlija radnja koju liferuje iseljeništvo. Srećan ti put! Idi! Udrimo žig na njegovo čelo, da ga iz daleka poznamo;  da svojim podmuklim otrovima ne truje  zajednicu pod maskom nekog lažnog prijateljstva prema radniku i mučeniku. To raščišćanje prema odrodima mora biti sveta zadaća svih opština, svih saveza, svakog pojedinca! Organizacija našeg iseljeništva znači, dakle, vezati se u tuđini u jednu svesnu kulturnu celinu, koja  sama sebe unapređuje i pomaže.“

I dosledno se držao svojih stavova. 

Jankovićeva kći Vidosava, profesorka anglističke Univerziteta u Beogradu, pričala je o Pupinu:“Upoznala sam ga 1931. u mojoj dvanaestoj godini. Poznavala sam i njegovu kćerku Vavu. Bila je udata za Amerikanca, finog gospodina, koji je politički i naučno bio beznačajan. Vava je bila duhovita i u najozbiljnijim situacijama. Evo jedne njene šale: Kad je Pupin ležao mrtav i otkriven u velikoj katedrali „Sen Patrik” u NJujorku Vava je kazala mojoj majci: „Vidite gospođo Janković, kad budemo htele lepo da izgledamo otići ćemo kod ovoga čoveka koji priprema mrtvace za sahranu da nas lepo uredi”.“

Što se Tesle tiče, ona kaže:“Teslu nikada nisam ni videla. Kad su moji roditelji odlazili kod njega bila sam suviše mala da me vode sa sobom. Teslu znam samo po priči roditelja. Moja majka je Teslu, u razgovoru sa prijateljima, predstavljala kao velikog gospodina. Bio je izuzetno fin i šarmantan, posebno prema damama, a bio je, na određen način, boem. Stanovao je u hotel „NJujorker” u NJujorku. Nikad nije jeo meso, ali je voleo „sok od mesa”, odnosno supu. Sa Pupinom nije govorio skoro 50 godina, ali je od mojih roditelja često tražio da mu kažu kako je Pupin.“

O pomirenju velikih srpskih naučnika Vidosava Janković je govorila:“Ja se nisam ni rodila kada su njih dvojica zaćutali. Priču sam čula od roditelja. NJih dvojica su bili i ostali najveći naučnici sveta. Da nije bilo Tesle ne bi bilo ni struje u ovom obliku, a da nije bilo Pupina ne bi bilo radara, sonara, rendgena, mobilnih telefona. Pupin je osnivač američke agencije NASA./.../Moja majka je uspela, pred Pupinovu smrt, da pomiri dvojicu najvećih Srba svih vremena. Pupin je početkom 1935. bio teško bolestan, pa je kćerki Vavi kazao da zove moju majku i zamoli je da dovede Teslu do njega u bolnicu. Po Pupinu, jedino je moja majka mogla da dovede Teslu do njega. Pupin nije hteo da ode „Bogu na istinu” posvađan sa Teslom. Ali, nije bilo lako ubediti Teslu da, uprkos svom tvrdokornom stavu da ne želi kontakt sa Pupinom, ipak to učini. Borba moje majke i Tesle trajala je celo pre podne. I, najzad, posle dugih priča i Tesline šetnje po sobi, prihvatio je molbu moje majke: otišli su u bolnicu gde je ležao Pupin.

Moja majka je uvela Teslu u sobu i obratila se Pupinu: „Gospodine profesore, Tesla je došao da se vidi sa Vama”! Onda je primetila kako obojica imaju suze u očima. Tada je izašla iz sobe i oni su ostali sami. Posle, ne više od 15 minuta, Tesla je izašao, a Pupin je, ubrzo posle toga zauvek zatvorio oči.“
Četiri srpska gorostasa, vladika Mardarije, Mihailo Pupin, Nikola Tesla i Radoje Janković, svaki na svoj način, ostaju trajno zapisani u istoriji našeg duha i obraza. 

Ostale tekstove Vladmira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda