Piše: Vladimir Dimitrijević

GLOBALNI RAT PROTIV SIROTINJE

Godine 2003. umro je Aleksandar Panarin, sociolog i filosof, iza koga su ostala dela neprocenjive vrednosti, baš kad je u pitanju sudbina čovečanstva. Rođen je 1940, u Gorlovki, na Donbasu ( mučeničkom gradu koji je, u ratovima 2014-2022. najviše stradao od ukronacizma ) i prošao je put od sovjetskog disidenta do autentičnog mislioca ruske alternative i nosioca nagrade „Aleksandar Solženjicin“. Čovek široke kulture i hrišćanskog pogleda na svet, Panarin je globalizaciju definisao kao opšti rat bogataša protiv sirotinje (koju Panarin zove Četvrti svet), čiji je konačni cilj da se sirotinja fizički ukloni i da na planeti ostane samo takozvana „zlatna milijarda“. Ako 358 milijardera u rukama drži onoliko bogatstva koliko i 2,5 milijardi najsiromašnijih na Zemlji, i ako, po Panarinu, „usluga jednom bogatom klijentu može doneti dobit koja prevazilazi dobit od prodaje robe i usluga stotinama siromašnih klijenata“, zar to nije osuđivanje većine na smrt? Mehanizam „ekonomskog genocida“ je pokrenut, i to je ono što sad zovu GLOBALNA EKONOMSKA KRIZA. Kriza je nama, običnima, koje treba pobiti, jer smo nepotrebni; banksterskoj bratiji ne da nije kriza – oni žive bolje nego ikad.

SVI SMO MI INDIJANCI

Panarin je Ameriku smatrao udarnom pesnicom globalnog građanskog rata, i tvrdio je da nije nimalo čudno da izdajničke kvazielite u svim državama na obodu Imperije u američkom, razbojničkom shvatanju politike vide uzor. Američka ideologija je protestantska ideologija uspeha kao znaka Božje izabranosti i povratka na starozavetne norme rata protiv onih koji ne pristaju da nestanu sa „Obećane zemlje“ (a sad je, za globalističku oligarhiju, uglavnom sastavljenu od „bankstera“, sva planeta „Obećana zemlja“). Dakle, svetsku sirotinju čeka sudbina američkih Indijanaca i australijskih Aboridžina, negda krivih što su bili živi. Kako kaže Panarin: „Indijanci se nisu uklapali u koncept „američkog sna“, gde se „novom čoveku“ svet ukazuje kao „prazna tabla“ na kojoj on bez prepreka ispisuje svoje planove. Zato su crvenokošci sa svojom samobitnom kulturom bili uništeni, da bi prostor kontinenta bio doveden u sklad s idejom „prazne table“. U epohi globalizma ta katastrofa može postati globalna“.
Što je rekao onda, to mi gledamo danas.

NEOPHODNOST ALTERNATIVE

Da bi se sprečio taj poslednji rat, mora mu se stvoriti svetopogledna i politička alternativa. Panarin je jasan: „Onoj pretpostavci, koja je u temelju zapadnog morala – a to je poverenje u najjačeg, mi moramo da protivstavimo našu pretpostavku poverenja prema najslabijem. U tome je naš istorijski i metaitorijski misticizam, koji se sasvim uklapa u Hristovo obećanje da će krotki naslediti zemlju“. Jer, po Panarinu, „istinska stabilizacija planete Zemlje nastupiće onda kad arenu zauzmu ljudi koji sebe prestanu da mere kriterijumima uspeha. Ali stvoriti čoveka tog tipa moguće je samo u „ruskoj školi“, u duhovnoj tradiciji koja je čoveku umela da daje dostojanstvo bez ikakvih aluzija na njegov privredni i društveni uspeh“.
I dodavao je:“Sudeći po svemu, bivša vojno-politička bipolarnost sveta biće zamenjena novom, u kojoj će Americi i Rusiji opet biti date uloge suprotnih polova. Oni koji već smatraju normalnim da „prirodnu” ekonomsku selekciju treba pustiti da dovrši svoj posao, i da mnogostradalna narodna većina nema alibija, zbijaju svoje redove oko SAD, tog pristaništa novoga „ekonomskog čoveka”. Oni koje velika religiozna tradicija saosećajnosti obavezuje da ne veruju u prirodnu selekciju i u trijumf silnih nad slabima okupljaju se oko Rusije, i oko nje će se okupljati i ubuduće. Ne možemo se više skrivati od dileme: ili treba da se sviknemo na perspektivu u ljudskoj istoriji još neviđenog masovnog genocida čitavih kontinenata, ili da nađemo puteve i načine nove rehabilitacije narodne većine izbačene iz moderne.“

Panarin je očekivao pojavu pokreta koji će, bez ikakvih romantičarskih zanosa prošlošću, i sasvim u skladu sa stanjem savremenog sveta, povesti borbu za moralnu i političku rehabilitaciju malog čoveka i njegovog prava na dostojanstven život.

Ruski filosof je inspirativno delovao i na niz savremenih srpskih mislioca, počev od geopolitičara Milomira Stepića i Dušana Prorokovića, preko novinara Milorada Vukašinovića do sociloga Slobodana Antonića.

PANARIN KAO GEOPOLITIČAR

Stepić mu je značajnu pažnju posvetio u svojoj studiji o poziciji srpskih zemalja u odnosu na rusku neoevroazijsku misao. Po Stepiću, neoevroazijska misao je ozbiljna alternativa savremenom globalističkom ludilu:“Neoevroazijstvo je ideja koja ima i geopolitičku dimenziju. Obično se vezuje za Aleksandra Dugina, ali tu postoji mnogo više autora, kao i teorijskih meandara i rukavaca. Koreni se nalaze u klasičnom evroazijstvu kneza Trubeckoja, Aleksejeva, Florovskog, Savickog i drugih, dok je veza sa savremenim (neo)evroazijstvom bila misao Lava Gumiljova. Suština neoevroazijske geopolitike jeste Rusija-Evroazija kao „nešto treće“, „treći kontinent“, koji je posebna celina na tlu evroazijskog megakopna i razlikuje se od ostala dva – Evrpe na zapadu i Azije na istoku i jugu. Rusija je predodređena za Pijemont telurokratske integracije, koja će prekinuti neprirodnu dominaciju SAD i talasokratskog evroatlantizma ne samo u Evroaziji već i na globalnom planu. Stoga bi postojeći unipolarni sistem trebalo da se preoblikuje u multipolarni, te da se svet podeli na četiri meridijanski izdužene „zone“ (slično Haushoferovim), koje bi se sastojale od više „velikih prostora“.“

Dušan Proroković je o Panarinovim geopolitičkim vizijama rekao:“Aleksandar Panarin se fokusira na geokulturne aspekte evroazijske ideje. On smatra da je Rusija osobita civilizacijska i geokulturna tvorevina – sinteza rusko-pravoslavne i turkijsko-islamske duhovne paradigme, i da kao takva može da služi za obrazac dubljih i širih integracionih projekata u Evroaziji. Pored turkijsko-islamskog faktora, Panarin kao sagovornika ruske civilizacije u procesu evroazijskih integracija vidi i Indiju i njen hinduističko-budistički geokulturni prostor. Rusko-indijski savez, po njemu, „poseduje kolosalni antihegemonistički potencijal“, a uz to, na ovaj način se može odvratiti „muslimanstvo od zapadnjačke jeresi i njime nadahnutog samoubistvenog piratstva, i da ga ponovo generišu u sistem velike kontinentalne sinteze.“

Koja nam je, baš ovih dana i godina, nasušno potrebna.

SMRT MASOVNE POTROŠNJE KAO SMRT MALOG ČOVEKA

Pišući o Panarinu, Milorad Vukašinović je istakao da je, po ruskom misliocu, posle Hladnog rata došlo do prevrata u kome je ideja „masovne potrošnje zamenjena elitističkom potražnjom“:“U suštini reč je o „novoj feudalizaciji ekonomije“ u okviru koje je nekadašnji „masovni potrošač“ gurnut na društvenu i ekonomsku marginu, prinuđen da radi sve više, a za sve bednije nadnice.“ Postmoderni kapitalisti su rešili da sprovedu pravi ekonomski genocid nad „nepotrebnima“ ( to smo mi, naravno ). Globalisti razaraju ostatke socijalne države i ratuju protiv tradicionalnih vrednosti ( odatle podrška transdženderizmu i ostalim vrstama seksualne subverzije):“Panarin je promenu socijalne percepcije na Zapadu povezivao sa „drugim talasom sekularizacije“ koji je iz zapadne kulture „izbrisao levičarske recidive“ i odstranio socijalnu saosećajnost. Na temeljima ovako izmenjene paradigme socijalnu državu je zamenila „militaristička država“, a SAD se pojavljuju u ulozi globalnog zaštitnika transnacionalne „partije bogatih“.“

Smrt sirotinji – to je nova parola!

Panarin je, ističe Vukašinović, Hantingtonovu teoriju o „sudaru civilizacija“ smatrao nekom vrstom ideološke laži, za koju je tvrdio da je suštinski usmerena protiv interesa Rusije, Kine i Indije, kao i da je njen cilj da prikrije izvorni karakter „svetskog rata bogatih protiv siromašnih“. On je, kaže Vukašinović, tvrdio da je „novi svetski poredak“ sa Amerikom na čelu, otvorena diktatura manjine koji ne želi da siromašnima obezbedi minimalna životna prava. Zato, kada siromašni protestuju, oni, s jedne strane, štite izvornu demokratiju, a s druge strane, štite planetu od novog genocida.“
Planetocida, bolje reći.

KRAJ UNIPOLARIZMA

Osnovni stav Panarinov je – unipolarizmu dolazi kraj. Vuakšinović naglašava:“Aleksandar Panarin je još za života predosećao krah unipolarizma u svetskoj politici, tvrdeći da je u bombardovanju Jugoslavije i Iraka, nestala i ideja o 21. veku kao američkom veku. On je isticao da je danas liberalizam za većinu Rusa – pogrdna reč, kao i da je antiamerikanizam postao „ideologija masa u celom svetu“. U praksi to znači da ideologija amerikanocentrizma više nema duhovnu potporu, što je početak njenog kraja. Govoreći o perspektivama sveta, Panarin je zastupao stav o tome da u savremenom „građanskom društvu“ nema socijalne snage (samim tim i političke snage) koja je sposobna da se suprotstavi „partiji bogatih“. Kao neophodan preduslov za otpor „partiji bogatih“ smatrao je obnovu uloge države, ali ne kao usko nacionalne zajednice već u okviru širih integracija koje treba da služe socijalnoj zaštiti najslabijih. U tom pogledu smatrao je da „ruska ideja koja oličava solidarnost sa slabima, siromašnima i ugnjetenima“ predstavlja alternativni model za 21. vek. „Ja verujem u svetsku internacionalu siromašnih“ – rekao je jednom prilikom.“
Rusija mora stati na čelo te internacionale.

NOVE ELITE PROTIV NARODA

U svojoj knjizi o kulturnom ratu u Srbiji, Slobodan Antonić je uočio da, prema Panarinu, „novi, moderni, globalizovani svet nije svet naroda, već svet elita. A elite su danas izašle izvan domašaja nacionalne kontrole i donose odluke iza leđa lokalnog stanovništva. Bez obzira da li žive u Madridu, Beogradu ili Moskvi, pripadnici tih elita misle i deluju ne kao nacionalne, nego kao globalne elite. Oni su vezali svoje interese i svoju sudbinu ne sa sopstvenim narodom, već sa globalnim sistemom bogatstva, moći i prestiža, u koji nastoje da uđu tako što će mu kao poslušne rabotnike privesti ceo svoj narod.“
Prva žrtva krvavog elitizma je socijalna država, a druga nacionalna suverenost. Tu je i promena prirode kapitalizma iz proizvodnog u špekulativno – zelenaški. Nove elite su sasvim neodgovorne prema svojim narodima. U Istočnoj Evropi se, kaže Antonić, „pojavio novi tip elitiste («zapadnjaka», «modernizatora», «evropejca») koji neće da čeka rezultate modernizacije zajedno sa sopstvenim narodom, već hoće odmah da živi u «bogatom civilizacijskom prostoru» kao kooptirani član globalnog elitnog društva. Pripadnici te elite više ne osećaju nikakvu odgovornost za svoj sopstveni narod, već ga optužuju da je on – zbog svoje «zaostalosti», «tradicionalizma», «nacionalizma» – glavni krivac za nacionalno siromaštvo, zapravo, što elita ne živi još bolje nego što živi. Ta kompradorska elita počinje da se školuje i leči u inostranstvu, da se zabavlja u inostranstvu, da duhovno živi u inostranstvu. Stoga ona koja treba da brine o prosvećenosti i blagostanju naroda više uopšte nije zainteresovana za domaće škole, bolnice ili pozorišta.“
To se vidi – svuda i svagda.

SAMI STE KRIVI ZA SVE

Običan narod ulazi u „prostor odbačenih“, u kolonijalni geto iz koga nema izlaza. Osim u emigraciji:“Umesto progresa, kao ideala starih nacionalnih elita i njihovih društava, u zemljama četvrtog sveta društveni ideal postaje emigracija. Živeti lako, živeti bez napora, živeti odmah komotno i lagodno, i ne pitati za cenu takvog života, to je ideal koji zahvata i elitu i narod. Posledica je – stvaranje parazitskih elita i čitavih parazitskih društava.“ Uz to, kaže Antonić, „globalisti se trude ne samo da diskredituju nacionalnu elitu, već i sve druge koji ne dele njihove vrednosti – zapravo, čitav narod.“

LJude treba ubediti da su sami krivi zbog stanja u kome su se našli, jer, po Antoniću, „pacijent je kriv ne samo što je bolestan, već i što je ručak zagoreo. Globalistička elita je danas oklevetala niže slojeve perifernih društava ne samo da su sami krivi što su siromašni, već i da su osnovni krivac za glavno ekonomsko zlo – za inflaciju. Navodno, njihov pritisak na državu obezvređuje sav trud «produktivne elite», stvarajući još više neprilagođenih, tj. onih koji ne znaju da zarađuju ali hoće da troše. Međutim, objašnjava Panarin, galopirajuću inflaciju porađa sama globalistička elita, preorijentacijom sa produktivne na špekulantsku ekonomiju.“
Ali, krivi smo vi i ja, a ne oni.

IMA LI IZLAZA?

Izlaz postoji. On je u borbi za novi početak, o kome Antonić piše:“Stoga je prva tačka otpora globalističkoj eliti, po Panarinu, ne samo socijalna, već i moralna rehabilitacija naroda, odbrana dostojanstva i vrednosti svih onih koje je privatizovani progres gurnuo u četvrti svet. To je objašnjenje da biti siromašan ne znači biti kriv, ne znači biti «neprilagođen» i ne znači biti predodređen za istrebljenje. To je razumevanje da tvoja krivica ne dolazi od toga što ne znaš engleski, što pišeš ćirilicom i što slaviš Božić 7. januara, već što se prosto nalaziš na pogrešnom mestu. I sve što uradiš da postaneš «kao oni» neće ti pomoći – jer ti nisi «oni» i treba da nestaneš zato što si se našao na putu, zato što nećeš da poslužiš kao topovsko meso ili zato da bi se prirodni resursi tvoje zemlje koristili «efikasnije» i «produktivnije».“

Borba je na život i smrt, kaže Antonić:“Za ogromnu većinu čovečanstva više nije stvar u tome živeti u demokratiji ili ne, živeti bogato ili siromašno. Sada je pitanje živeti uopšte, ili umreti. I to pitanje se ne postavlja nekolicini ugroženih po Africi i Aziji. To pitanje globalistička elita danas postavlja čitavim narodima, jednako u Evropi kao i u Americi. I samo od naroda i njihove istinske elite zavisi kakav će se odgovor dati.“
Rusija je, od februara 2022, stala na poziciju Aleksandra Panarina i počela da daje odgovor na pitanja koja su postavljena: ustala je u zaštitu obespravljenih i sirotinje, i našla se, sama protiv genocidnog Zapada, ali sa Hristom, Bogom siromaha i očajnika. Od ishoda ove borbe zavisi budućnost čovečanstva. A borba se vodi baš na Donbasu, u Panarinovom zavičaju. Ima tu nadistorijske, logosne logike.

Ostale tekstove Vladmira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pečat