Najnovije

ŠOKANTNI PODACI: Rat EU protiv porodice!

Demografija je prilično problematična; stopa nataliteta autohtonih Evropljana iznosi od 0,2 do 1,1.

Porodica (Foto: Pixabay)

Piše: Teodor Ruzvelt Malok, američki naučnik, diplomata i strateg

Francuski predsjednik Emanuel Makron nema dece. NJemačka kancelarka Angela Merkel nema dece. Doskorašnja britanska premijerka Tereza Mej nema dece. Italijanski premijer Paolo Đentiloni nema dece. Holandski premijer Mark Rute nema dece.

Spisak se nastavlja. Predsednica vlade Švedske Stefan Leven nema dece. Predsednica vlade Luksemburga Gzavije Betel nema dece. Predsednica vlade Srbije Ane Brnabić nema dece. Predsednik vlade Škotske Nikola Stardžon – nema dece.

Ako mislite da je tu kraj spiska, prevarili ste se. Dece nemaju ni letonski predsednik Rajmonds Vejonis, litvanska predsednica Dalja Gribauskajte, kao ni rumunski predsednik Klaus Verner Johanis. Ni Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije nema dece.

Recimo to bez uvijanja; dramatično nesrazmeran broj ljudi koji donosi ozbiljne odluke o budućnosti Evrope ne moraju da brinu  kako će te odluke uticati na decu ili unuke o čijoj budućnosti bi trebalo da brinu. Oni nisu deo neke porodice, ali je njihova pažnja potpuno usmerana ka osnovnoj i sveobuhvatnoj zajednici kojoj duguju sve – Državi.

Demografija je prilično problematična; stopa nataliteta autohtonih Evropljana iznosi od 0,2 do 1,1. Evropljani se ne obnavljaju, i ako se nastavi ovakav trend – preti im nestanak. Brojevi postaju posebno uznemirujući kada uzmemo u obzir i starost stanovništva, nisku stopu nataliteta, ali i nemogućnost da se podmiruju skupi životni stilovi; šta će biti sa Evropom? Zašto je mrtva ili umire porodica u Evropi i na Zapadu?

U zapadnom svetu, tradicionalna porodica nastavlja da se urušava – svako ko se poziva na tradiciju biva ismejan i marginalizovan, dok odbacujemo svaku nadu rezignirani budućnošću bez porodica ili vrednosti koje one reprezentuju.

Zauzimanje za porodicu nema gotovo nikakvog odjeka, i onaj koji to čini u najboljem slučaju izgleda kao nostalgičar, u najgorem kao retrogradan i anahron. Da li se radi, ipak, o nečem ozbiljnijem? Da, propast porodice podriva same civilizacijske temelje.

Zašto su današnja zapadna politička kultura neprijateljski nastrojeni prema porodici? Kriza porodice nije samo rezultat promenjenih seksualnih obrazaca ili feminističke ideologije, premda su joj doprineli. Ona ima svoje dublje korene. Porodica je izgubila svoj društveni značaj zato što je postala pretnja Državi!

Kao preteča i bazična životna zajednica ona prethodi državi i uvek je držala u ravnoteži sopstvene interese. Ali, u poslednjih pedeset godina „država blagostanja“ je učinila sve što je u njenoj moći da je razbije. Razdvajajući porodice, ohrabrujući razvode brakova, podržavajući abortuse, zajednice bez oca, izgrađujući zavisnost od države, država nije samo nemo posmatrala krah porodičnih struktura, već je bila aktivan i primaran uzrok tom teškom položaju.

Kao što je to neko mudro primetio – „Država je postala gospodar porodice, za posledicu imamo da je porodica postala rob i sluga Države“.

Sa svakom novom generacijom, svedoci smo nastavka obesmišljavanje porodice. Atomizovana i akulturizovana, porodica više nije prepoznatljiva, čak i tamo gde još uvek postoji. Na delu je i potpuna politizacija buntovničkih pobuda, posebno u Evropi. Sami narodi više nisu zajednica mnogobrojnih porodica, već deo centralizovanog Vavilona znanog kao Brisel, nad-države nad državama.

Česterton je jednom primetio da je porodica kontrolor državne moći i da njeno slabljenje dovodi do gubitka slobode. Holandski  anti-revolucionarni premijer Abraham Kujper (koji je i sam imao brojnu porodicu) na prelomu prošlog veka je to nazvao „sfere suvereniteta“ i video je sve delove društvenog organizma-porodicu, ekonomiju, školstvo, zajednicu i državu u ravnoteži moći – pod suverenim Bogom, svakog u svom domenu.

U našem dobu, religija je relativizovana i svedena na privatnu sferu, čak i ako se još uvek praktikuje u Evropi. Tzv. birokratske elite ili „eksperti“ pri vladama ili u obrazovanju (novi prvosveštenici) određuju sve politike – uključujući i one koje tiče porodice. Kao posledica takvog delovanja – porodica je žrtva tog kulturnog rata.

Porodice nisu samo napadnute već su sistematski iskorenjivane. Još jednom se osvrnite na neumoljive brojeve. Pre nekoliko decenija, sociolozi Piter i Brigita Berger su napisali „Rat protiv porodice“. Tada su izražavali sumnju da su „profesionalci koji nameću rešenja, u stvari, i sami deo problema“. Drugim rečima, ako zanemarimo posredničku strukturu porodice – ubili smo dete.

I, zaista, buržoaska porodica je, izmeću svega ostalog, i rasadnik stavova (usuđujemo se da kažemo i vrlina) – individualizma, privatnosti, preduzetništva, ekonomičnosti, discipline i pristojnosti, koji su i sinonimi za zapadnjačke vrednosti i modernizaciju. Kako obnoviti kulturu u suočavanju sa takvim otvorenim neprijateljstvom? Rađanjem.

Voleti život znači ostvarivati i umnožavati darove koje nam on pruža. Mesto gdje se to dešava je porodica. Još je Aristotel mislio da porodica predstavlja prirodu u svojoj najčistijoj manifestaciji; „Porodica je bazična ćelija ljudske zajednice, prvobitna veza ljudskih bića“.

Evropa danas treba da se okrene od zlatnog idola etatizma (verovanja da država treba da upravlja ekonomskom i socijalnom politikom) koji ubija porodicu i prigrli mudri set normi, sastavni deo sopstvenog istorijskog iskustva, kako bi njeni lideri ponovo isticali vrednosti porodičnog života, pre nego što bude prekasno i zauvek nestanu.

Amerika, iako pod udarom istih procesa, nije potpuno podlegla. Doduše,  stopa rađanja je najniža u njenoj istoriji sa samo 59 rođenih na 1000 žena. Ali, tamo gde je Evropa zadavljena, Amerika je tek skrenula na pogrešan put i ne treba da je sledi u tom pravcu.

Čini se da reprodukcija nije više popularna; ljudi odlažu zasnivanje porodice ili se odriču potomstva kako bi se ostvarili u svojim karijerama, procenjujući rastuće troškove odgajanja dece. Neki su nesigurni u budućnost, drugi više veruju u planetu i njen razvoj nego u ljudsku vrstu. Nestaje odgovornost za podizanje dece i izgradnju dugotrajnih međugeneracijskih porodičnih stabala budući da je sve manje i manje učesnika u tom zadatku.

Politički ekonomista iz 16. veka Žan Bodin tvrdio je da su ljudi jedino bogatstvo. Sama logika nameće da bi narodi opstali, evropski posebno, uostalom i sama civilizacija, moraju brojčano ojačati.  Bez porodica, ontološki i fizički – ut cedant in nihilum.

O svetskoj gladi i ukrajinskoj pšenici pročitajte OVDE.

Izvor: Sedmica / breitbart.com   Prevod: Bojan Tomić

Bonus video

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Ko želi tenzije?

Televizijski istup predsednika Aleksandra Vučića, 29. juna, za neke je možda iznenađenje. P...

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA