Piše: Nebojša Katić
Rast svetskih cena se ubrzava i inflacija je danas na nivou kakav u većini razvijenih zemalja nije viđen već četrdesetak godina. U jučerašnje, bajate priče o rastu cena kao prolaznom fenomenu više niko ne veruje. Istovremeno, samo naivčine mogu poverovati i u tezu da je na sceni „Putinova inflacija” izazvana ratom u Ukrajini i rastom cena energenata. Inflacija je tu jer su je zapadne ekonomske i političke elite želele. Na čemu se bazira ovako radikalan stav?
Inflacija nije krenula kada je započeo rat u Ukrajini i njeno ubrzavanje je počelo još sredinom 2021. Uprkos opasnim signalima, zapadne centralne banke su nonšalantno odmahivale rukom, pravdajući rast cena bilo čime što bi im palo na pamet u tom trenutku. Ogromno štampanje novca koje pod raznim izgovorima traje duže od decenije se nastavilo, uz stalno odlaganje da se krene s podizanjem i normalizacijom kamatnih stopa. Ubrzani rast kamata bi mogao izazvati duboku recesiju, pa to objašnjava hamletovsku dilemu centralnih banaka … i tako iz godine u godinu. Kamatna stopa Evropske centralne banke je i danas negativna uprkos stopi inflacije koja je prešla sedam procenata – tu stopu bi ECB morala da drži na nivou do najviše dva procenta. Američka centralna banka je počela da podiže svoju kamatnu stopu najavljujući nova povećanja do kraja godine, ali to verovatno neće biti dovoljno da se inflacija obuzda.
Kada je reč o „Putinovoj inflaciji”, suočeni smo s fenomenom kakav nikada nije viđen. Cene energije rastu kada raste tražnja, ili kada kartel proizvođača autonomno podiže svoje cene. Ovo je prvi put u modernoj istoriji da kupci energenata samovoljno podižu cene onoga što kupuju. Iako Rusija (do juče) nije obustavljala izvoz gasa i nafte, Zapadne zemlje su, duboko potresene ratom u Ukrajini, najavile da će se potpuno osloboditi uvoza energenata iz Rusije. (Doduše, Zapadne zemlje su, i nepotresene, nešto slično najavljivale već godinama unazad.) Da slučajno ne bi bilo dileme, ta vrsta izjava histerično se ponavlja iz dana u dan. Samo apsolutni amateri mogu biti nesvesni kakve posledice po cene energenata imaju takve objave. Teško je poverovati da njihov cilj nije upravo da cene energenata odu u nebo, ne bi li se zahuktaloj inflaciji dalo još malo impulsa.
Ako su geopolitički razlozi ovakve politike sasvim jasni, kakvi mogu biti ekonomski ciljevi proinflacione politike? Inflacija u kombinaciji s niskim kamatama obezvređuje postojeće, ogromne dugove država. Kada se ti dugovi stave u odnos s BDP-om koji je inflacija značajno uvećala, koeficijenti zaduženosti će izgledati značajno manji. Zapadne države sada najavljuju veliki porast troškova za naoružanje i za finansiranje energetske transformacije. Zahvaljujući inflaciji i ovaj prirast javnih dugova će izgledati snošljivije.
Rast cena energenata će pomoći i da se smanji cenovni jaz izmeću fosilnih i „zelenih” energenata. Proces prelaska na zelenu energiju, koji je usporavan velikim otporima, sada će se ubrzati. Ako se baš i ne bude ubrzao, profiti energetskih kompanija će eksplodirati na radost akcionara i njihovih prijatelja iz sveta politike. Građani će se navići na visoke cene energije i počeće više da štede. Standard zapadnih porodica će dodatno opasti, ali u njihovim kućnim budžetima manji deo otpada na troškove energije i hrane nego što je to slučaj u ostatku sveta. Konačno, u cilju širenja NATO-a na istok nešto mora i da se žrtvuje. Lokalne elite će krivicu za osiromašenje svojih građana pripisati Rusiji i tako sebe abolirati od krivice za ekonomsku politiku kakva se protiv interesa većine građana vodi već nekoliko decenija. Sjajno, bolje ne može.
Najveće žrtve ovakvih ekonomskih procesa i već pomenute zapadne potresenosti, biće zemlje u razvoju. NJihovi budžeti su zbog pandemije već u ozbiljnim problemima a sada su dodatno ugroženi i rastom troškova energije i hrane. Dugovi ovih država će zato nastaviti ubrzano da rastu, uslediće i novi kamatni udari, kao i verovatna, globalna recesija. Veliki broj zemalja će se, poput Šri Lanke danas, naći na ivici bankrota i socijalnog haosa. U nekim državama će se pojaviti masovna glad a pokrenuće se i novi talasi izbeglica.
Za razliku od razvijenih ekonomija koje mogu štampati novca koliko im treba, države u razvoju tu privilegiju nemaju. One će morati, s kapom u ruci, da mole za pomoć zapadne štamparije i međunarodne organizacije koje su pod zapadnom kontrolom. A kada do toga dođe, uz uobičajena ekonomska uslovljavanja uslediće i ona politička. Države koje traže novac moraće jasno da se stave na stranu „vrline, pravde i slobodnog i demokratskog sveta” u akutnoj fazi geopolitičkog ludila. Sjajno, bolje ne može.
Ponoviću – sve što gledamo samo je ćorsokak globalnog ekonomskog sistema koji se održava na silu, neprekidnim stvaranjem haosa i stimulisanjem vojnih sukoba. Neko bi, daleko bilo, mogao pomisliti i da su ljudi postali velika smetnja novom preuređenju sveta i da se nekome čini da nas je previše.
O potpisivanju deklaracije protiv Rusije pročitajte OVDE.
Izvor: nkatic.wordpress.com
