Piše: dr Ivan Pajović
U Rusiji gas košta jeftinije nego igde na svetu, oko 70 dolara za 1000 kubnih metara, a u Evropi oko 1000 dolara za istu količinu. A gas nije samo gorivo, već i energent od kog se proizvodi električna energija, ali i sirovina za mnoštvo drugih važnih proizvoda, kao naprimer azotno đubrivo ili automobilske gume. Što je niža cena gasa, to je veća rentabilnost proizvodnje, a to je bitan faktor konkurencije na tržištu.
Zahvaljujući niskim cenama robe Kina je od „fabrike bofl robe“ postala svetski industrijski gigant, premda su cene gasa u Kini godinama bile slične onima u Evropi. Kinezi svoj uspeh ipak imaju zahvaliti niskoj ceni rada i svojoj strpljivosti zarad bolje sutrašnjice, koju su očigledno dočekali. Rusija ima još veći potencijal od Kine da postane „svetska fabrika“, budući da Kina zavisi od uvoza energenata, a Rusija ne. Rusija se pritom nalazi u samom centru Evroazije, odakle je mnogo lakše isporučivati proizvode na sve strane sveta, a logistika, razume se, veoma utiče na cenu proizvoda.
Evropi nikako ne odgovara reindustrijalizacija Rusije, to jest njena masovna proizvodnja sopstvenih proizvoda koje je do sada uvozila. NJoj je Rusija odgovarala isključivo kao isporučilac sirovina i energenata, preciznije rečeno: jeftinih sirovina i energenata.
Danas je Rusija oštro promenila svoj politički kurs. Kada je započet konflikt u Ukrajini, znalo se na šta se ide – da će biti uvedene mnogobrojne sankcije i da će biti neophodno osloniti se na sopstvenu proizvodnju kako bi se zamenili proizvodi odlazećih zapadnih kompanija. Konkurencija koju bi Evropi činile Kina i Rusija dovele bi do potpune promene statusa evropskih kompanija na svetskom tržištu. Kriza koja u Evropi može nastati mogla bi se porediti sa krizom devedesetih u Rusiji. Ali Rusija je uprkos kraha privrede tada imala gas i naftu koje je prodavala, pa je nekako uspela da prebrodi krizna vremena. Evropa takve potencijale nema. Iz tog razloga nejasno je i čudno ponašanje evropskih lidera, koji rade sve kako bi napakostili svom velikom i korisnom ekonomskom partnetu, Rusiji.
Bez sumnje, i Rusija znatno trpi od sankcija i zavisnosti od uvoza. To se ogleda u visokoj inflaciji i velikom rastu cena robe u maloprodaji. Dok je u Evropi zvanična inflacija negde oko 8%, u Rusiji je više nego duplo veća, zvanično oko 20%. Zavisnost Rusije od Evropskog tržišta, kada su energenti u pitanju, prilično je velika, oko 70%, što govori da bi evropske sankcije na uvoz ruskih energenata bile za Rusiju veoma bolne, štaviše opasne. U svakom slučaju, novi i novi paketi sankcija paradoksalni su i štetni za obe strane.
Cilj je maksimalno oslabiti Rusiju i što više joj umanjiti suverenitet. Zapad je desetinama godina mislio da kontroliše Rusiju i da se ona nikad neće ozbiljno pridići posle pada SSSR-a. Instrumenata su za to imali čitavo izobilje: svoje agente u vlasti, zavisnost od zapadnih proizvoda, ruski novac u zapadnim bankama, materijalna podrška rusofobskim državama oko granica Rusije… Ipak, ponešto im je promaklo, pre svega modernizacija ruske armije i zbližavanje Rusije sa zemljama Istoka.
Rusiji posle uvođenja velikog broja sankcija život neće biti kao pre. U skoroj budućnosti čeka je ne baš laka borba, čak možda i borba za preživljavanje. Ali ovu zemlju neće biti lako uništiti sankcijama, jer u njoj živi narod koji je u svojoj prošlosti prevazišao mnogo teža iskušenja.
Izvor: Pravda
