Piše: Mihailo Medenica
Ne! Bio, vratio se, ostao doveka…
Pod onim nagorelim i izranjavanim mostom negde u pitomini Avdejevke, iza grudobrana od balvana i stena, na kamenu obraslom u mahovinu i krv, tu s početka zemljane staze kroz…život i smrt.
Zanavek sam ostao na presvetom Kosovu i Metohiji, Svetoj Gori, u Donbasu…
Ista pređa je to, isto nebo s Gospodnje preslice, isti vuneni beskraj onih džempera što su majke plele sinovima da ih po njima poznaju kad dojave za stadom, kad izniknu i procvetaju iz plitkih grobova šakama iskopanim…
Blagoslov je kad čovek ima gde zanavek da ostane. Nije to nemir, nije to lutanje, dom je to.
Kuća je gde počineš kostima- dom je gde počineš dušom, a duše je u Srbinu dovoljno za stotine domova, hiljade, da podboči nebo na sve četiri strane…
Dušu sam ostavio pod tim mostom, na kamenu obraslom u mahovinu i krv, dušom su me darivali- ja njima dom, oni meni dom…
Sve sam prađedovske livade dao, vrelo s Gradine, crkve i manastire, sve kolevke i grobove, verige, ikonu, još se od Boga uzajmio…sve su mi livade, vrela, manastire, grobove, inone, pesme, očinji vid dali- Gospodu sam vratio što sam uzajmio i ostalo je za večnost, dovoljno…
I sretoh rođenog brata, Iliju mog, nit Iliji nalik, nit imenom nalik, a Ilija moj!
Šta je do rođeni brat kad sam mu poznao i osmeh i oči?!
Šta je do rođeni brat kad pod kišom kuršuma i paklom gelera stoji ko pred Dečanima i zbori o Srbiji, srpstvu?!
Brat, jašta, sav od očiju ko dve priprate manastirske, ko konaci hilandarski, kelije studeničke, ko Samodreža, kunem se, mogao sam se pričestiti u njima…
Ilija moj, mora da je on, otkud tolike ljubavi ako nije brat rođeni?!
Samo što se vratio iz boja. Nit seo, nit se umio, niti se napio vode no stao da se s domom porazgovara u meni.
Preterujem? Ni slova!!!
Mesecima nije video decu, četvoro ih ima.
Kćer nije video uopšte. Javili su mu u kiši kuršuma i paklu gelera da se rodila. Javili su mu da mu je najbolji prijatelj postradao koje polje odavde…
Suzama je nazdravio za oboje: daru s neba i dar nebu…
Razgovaramo se, sve je svoje video u nama… Pita za naše da čuje šta o svojima, reč o Srbiji njemu je reč o domu.
Kako i ne bi, brat je to, rođeni!
Sav od očiju, da nas se nagleda, ne stižu često glasovi doma na front, ne stižu često s fronta da se glasnu domu, pa…
Jedan za drugim, kako stignu s prve linije, tu s kraja livade, stanu i…
Govore, ćutimo. Slušam Drim, Sitnicu, Lab, Moravu, Drinu…govore…
S toliko ljubavi govore, Bože ne dozvoli da izdam braću rođenu!
Sankcije?! Kome, čemu?! Ovim očima, ovoj ljubavi, ovoj braći rođenoj?!
Nikada! S jednakom bi ljubavlju i tad govorili o Srbiji, iste bi to oči bile, no umro bih u njima…
Skočio bih u njih da se udavim, zar brata da izdam, da raskućim dom..?
Šta kćeri da mu kažem kad je vidim, on je video nije, no ko da je sve video čuvši da smo Srbi!
Sankcije?! I tad bi nas darivali dušom, ali čime mi da ih darujemo..?
Nikada i ni po koju cenu- ovo je polje jednako Kosovsko, ovi su grudobrani isposnica karejska, ovde smo s braćom stali na Liturgiju pod kišom kuršuma i paklom gelera.
Snakcije, nikada! Da izdamo te poglede, šta bi nama ostalo da dogledamo?!
Po kojem bi me džemperu majka poznala da brata izdam..?
Ne treba mu ništa- samo da smo tu još malo, da još koju kaže domu…
Sankcije, kome?! NJegovom nebu, kao da imamo svoje koje će se jednako plaviti?
Nemamo, ista je to pređa…
Sankcije?!
Možda brata sutra kuršum ne promaši, no živeće, ja ću mrtav ležati u postelji da me živog niko ne nađe u tom grobu bez belega. Zaludu da dozivam…
Donbas- bio, vratio se, ostao doveka!
Ako nam i ovde nije dom- uzalud nam kuća.
Kosti počinu, a duša..?
Više o dešavanjima u Donbasu pročitajte OVDE.
Izvor: IN4S
