Piše: Vladimir Dimitrijević
Radost i reakcije
Ko se ne raduje kada se u Crkvi Hristovoj, nadi čoveka i čovečanstva, desi pomirenje i praštanje? Ko se ne bi radovao da Srbi i njihova braća iz Makedonije opet budu jedno u čaši Tela i Krvi Gospodnje? Zar je moguće stavljati primedbe na pomirenje?
Ipak, posle davanja autokefalnosti u Skoplju, na dan Svetih Kirila i Metodija, začuli su se glasovi koji kažu da stvar nije obavljena kako treba. Pre svega, niko od sveštenika i vernika SPC nije znao šta se zbiva, pa je Branimir Nešić na svom tviter nalogu objavio:“Od političara očekuješ da te obmanjuju i govore poluistine, ali ne i od onih koji treba da propovedaju istinu. Dakle, nije Makedoncima data autonomija, već autokefalija, i to je velika razlika.“
Bivši ministar kulture u Vladi Srbije, Vladan Vukosavljević, izjavio je:“Svedoci smo nečega što se nije desilo niti je moglo da se desi za 800 godina postojanja SPC, uprkos svim udarcima koje je ona primala od Vatikana, Otomana, Mađara, Bugara, Arbanasa, Hrvata, komunista, titoista i svih drugih srpskih dušmana. Ovo je neka vrsta kraja istorijske SPC koju poznajemo i koju smo nasledili od predaka i rađanje nečeg postistorijskog, postmodernog, posthrišćanskog i zaumnog. Ovo su gorke reči ali na najutišaniji mogući način odražavaju moje zaprepašćenje.
Današnjim činom, patrijarh SPC i episkopi, članovi SA Sabora i Sinoda, pokazali su kako se od osamstogodišnje SPC, stradalne i mučeničke, jedinog suštinskog oslonca srpskog naroda tokom istorije, pravi „Crkva Srbije“ i kako se time ispunjavaju želje svih srbofoba u regionu i u svetu.
Vidimo kako se gazi po uverenjima i stremljenjima svih Srba koji su od 1219. pa do danas živeli na prostoru od Hilandara do Trsta i od Skadra i Boke do Arada, Temišvara i Sent Andreje.
Ko li se danas sve raduje na Cetinju, u Zagrebu, u Sofiji, Prištini, Berlinu, Londonu, Vašingtonu?
Ko se to i s kojim pravom danas odriče srpske istorije i srpskih crkava i manastira u Staroj Srbiji?
Ko će da javi Vojvodi Micku, Gligoru Sokoloviću, Đorđu Skopljančetu, Pop Tašku i drugim bezbrojnim herojima sa Skopske Crne Gore i iz doline svete reke Vardar, šta se to danas desilo?“(1)
Zar se nije desilo ono čemu smo se svi nadali?
Zužbalica Srbina iz Skoplja
Istoričar, Srbin iz Skoplja, Miloš Stojković, zaplakao je, u ime Stare Srbije:“MPC je do sada prizivala „ukrajinski“ scenario i obraćala se ili Bugarskoj crkvi kao „majci“ ili Fanaru „istočnom papi“, a pravu majku Crkvu nazivala neprijateljem, negatorom, ubicama i asimilatorom, šovinistima, dok poštovanje kanonskog poretka SPC smatra za „upad i velikosrpske pretenzije“. Makar i kada je u pitanju protokolarno video obraćanje srpskog patrijarha Porfirija na naučnom skupu u Skoplju povodom 7 vekova od smrti srpskog kralja Milutina.
Makedonija je primer svima koji sanjaju da na našim grobovima ostvaruju svoje anti-identitete i „državne“paracrkve. Mi Srbi iz Stare Srbije, koji se pored najsvetlijih Nemanjićkih zadužbina rađamo, živimo i umiremo, tužna srca se pribojavamo da nismo postali „kusur“ u dogovaranjima sa sledbenicima raskolničke Bugarske egzarhije (kao i ovde, ovde), o čemu smo mi iz SPONE pisali i ranije u svojim analizama o simvolima i pomenima ubicama Srba. Ako smo posle vekova unižavanja od vukova koji preobučeni u jagnjad našu „braću“ vešto glume skoro 80 godina svedeni na statističu grešku. Molili smo se dragom Gospodu i Svetome Savi da nas i ovo malo ne napusti naša Svetosavska Srpska Pravoslavna Crkva – Pećka patrijaršija, naša poslednja nada i uteha opstanka!
Pravoslavna ohridska arhiepiskopija i preko nje jedinstvo sa našom Srpskom pravoslavnom crkvom bila nam je do sada nada i uteha da se Svetosavska spona za nas Srbe iz Stare Srbije i na dalje neće prekinuti. Nemojte nam i tu poslednju nadu uzimati. Ako izgubimo i Majku Crkvu nestaće i korena i izvora…
Srpstvo Stare Srbije plače da mi živi ne pozavidimo mrtvima!“(2)
Odjednom nam nije jasno – da li da plačemo ili da se radujemo.
Dijalozi i utamničenja
Na sajtu Instituta Arčibald Rajs napisano je i ovo:“Već od samog početka, bilo je jasno da u „dijalogu ljubavi“ nije bilo ni reči o mnogobrojnim srpskim svetinjama na teritoriji novopečene „autokefalije,“ koje će premazivanjem imena njihovih srpskih ktitora promeniti svoje istorijsko poreklo, niti je bilo govora o verskim i jezičkim pravima hiljada stanovnika autokefalnog Natostana koji se nisu odrekli svoga srpskog imena i Svetosavske crkve, a najmanje je dijaloški uređeno pitanje sudbine tamošnjih jerarha koji su godinama progonjeni i čamili u tamnicama zato što su ostali lojalni dojučerašnjem kanonskom poretku i u bogoslužbenom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom.“(3)
Na sajtu „Stanje stvari“ pojavio se čak i poziv da se davanje autokefalije poništi, a ako se to ne desi, da se preduzmu radikalne mere. (4)
Uzburkanost u srpskoj javnosti raste.
Da li bi to moglo da znači da je raskol sa Skopljem prevaziđen, ali da počinje raskol među Srbima, još jedan i to veoma ozbiljan?
Kome služe raskoli?
Godine 2015, u „Večernjim novostima“ sam pisao:“U svakom narodu svega desetak posto ljudi je dubinski religiozno ( bez obzira koja je vera u pitanju). Oni bi da žive ozbiljnim duhovnim životom i da ispunjavaju sve što im vera nalaže. Ostali su “religiozno vođeni”, to jest ugledaju se na ponašanje revnosnih sunarodnika. Zbog toga se borba za razaranje duhovnog identiteta jednog naroda vodi pre svega protiv tih desetak posto.
Globalna Imperija ne sme dozvoliti da postoji deset posto ucrkvenjenih pravoslavnih Srba u svetosavskom jedinstvu. Treba ih razbiti na manje grupe. Novi poredak sve je proračunao, jer su njegove preteče tako vekovima radile: preveravale naše pretke i odvajale od nacionalnog stabla. Posle komunizma, pokušaj razgradnje duhovne celovitosti našeg naroda izveden je putem sekti. Međutim, devedesetih godina XX veka ljudi su saznali šta su sekte i počeli da ih se klone. Zato je iz zapadnih centrala stiglo novo naređenje: udar na SPC.Ona je poslednja spona između Srba gde god da žive. Raskol je oproban metod: iz igre izbacuje ljude koji „preozbiljno“, „zilotski“ shvataju svoju veru. To su oni koje je ruski istoriosof, Lav Gumiljov, zvao „pasioniranima“, tvrdeći da su pokretači istorije.U SPC treba sprečiti nezavisni način mišljenja i delanja, odvojiti „pravoslavno“ od „nacionalnog“ i, na kraju krajeva, Srbe od Rusa. Za to su zainteresovani naročito Vašington i Vatikan.“(5)
To opet izaziva strahove – šta nas čeka?
Šta nas čeka?
Godine 1968, patrijarh srpski German je odbio da ode na prijem kod Broza povodom Dana republike. Izvinio se, ceni on Broza kao našeg najvećeg i najgenijalnijeg vođu, ali nije mogao da dođe, jer je na prijemu bio njegov kum, episkop Dositej Stojković, koji je izdao Srpstvo i postao kolovođa makedonskog raskola. U razgovoru sa Milošem Minićem, koji ga je, u ime „Maršala Tita, junačkoga sina“, preslišavao, patrijarh je rekao da se boji da će raskol MPC biti samo uvod u dalja cepanja SPC, o čemu Minić piše Titu:“Za mene je bilo jedino novo vrlo otvoreno izneto strahovanje patrijarha Germana da je odvajanje Makedonske pravoslavne crkve od Srpske pravoslavne crkve proglašenjem autokefalnosti MP crkve samo uvod u dalje inicijative za dalje cepanje SP crkve.“(6)
Ovaj dokument iz Brozove arhive objavio je istoričar Veljko Đurić Mišina.
Radost pomirenja tako se opet nalazi pod senkom uznemirenja. Jer znamo da je oko Severne Makedonije vršljao NATO sa sve fanariotskim raskolučiteljem, Vartolomejem. Kao da postoji neki scenario, po nas Srbe nepovoljan. Vladika, u to vreme nepriznate. MPC, Kiril Popovski, u intervjuu, koji je dao 2007. časopisu «Makedonsko Sonce» najavio kako će MPC steći priznanje: «No, budući da su pravda i istina na našoj strani, da se nadamo da će ubrzo Gospod da nam pomogne da se nađemo na zajedničkoj sofri u NATOu i u EU i time ćemo zasvagda biti oslobođeni od teškog bremena, koje nam je vekovima bilo nasilno nametano od nekih suseda i koje smo morali trpeljivo da nosimo, te sada jednom zauvek da ga odbacimo.»
Severna Makedonija je za NATO sofrom.
Fanar nastavlja sa svojom politikom.
Srpskoj Crkvi je poručeno da je ona samo „Crkva Srbije“, a da Fanar ima vlast nad svim zemljama bivše Jugoslavije, o čemu pišu montenegrinski autokefalisti:“U članku koji objavljuje crkveni portal „Romfea”, mitropolit prof. dr Andrej Nanakis piše da Crkva Srbije više nema nadležnost za teritorije novostvorenih država na prostorima obuhvaćenim tomosom iz 1922. godine, tj. da su, izuzev Republike Srbije, teritorije sada nepostojeće Jugoslavije kanonska nadležnost Vaseljenske patrijaršije kao Majke-Crkve:„Izdavanje tomosa za stvaranje nacionalnih autokefalnih crkava je crkveni događaj i praksa, ali se ne završava jednostrano. Dodjeljuje se uz saglasnost ili pristanak vrhovne političke vlasti svake nacionalne države.
Podrazumijeva se da, kao što politička vlast Srbije nije legitimisana da se miješa u unutrašnja pitanja države Sjeverne Makedonije, iz istoga razloga ni Crkva Srbije (Εκκλησία της Σερβίας) nema kanonska prava, niti crkvenu jurisdikciju na teritoriji ove međunarodno priznate nove države”, zaključuje visokopreosvećeni mitropolit Andrej.“(7)
Sada će montenegrinska bulumenta krenuti u akciju. Fanar je spreman da pomogne.
Šta su poručivali Amerikanci?
Borba za ove prostore vodi se dugo, predugo. Makedonija je teritorija na koju je Vatikan bacao oko u 9. veku, od doba pape Nikole, što je smatrao da slovenske teritorije ovih krajeva ne treba da pripadaju jurisdikciji pravoslavnog Carigrada Svetog Fotija, nego baš Rimu, na šta mu je patrijarh Fotije jasno i odlučno odgovorio braneći pravoverje i kanonski poredak.
Da je Vatikan zainteresovan za ove prostore, videlo se i kasnije, kada je skopski mitropolit Teodosije, koji je bio u jurisdikciji nekanonskog Bugarskog egzarhata, 1891. godine, da bi stvorio „Makedonsku crkvu“, pokušao da, sa pastvom, pređe na uniju sa Rimom. Tada se obratio papskom nunciju u Carigradu, Bonetiju, nudeći sebe kao poglavara buduće unijatske Ohridske arhiepiskopije. Boneti se složio, ali zvanični Stambol i zvanična Sofija su ovaj poduhvat sprečili.
Istoričar i dugogodišnji saradnik Ministarstva vera Republike Srbije, Aleksandar Raković, jasno je ukazao na američke stavove kada je raskol u Makedoniji u pitanju:“Sa dr Tomasom Patrikom Milejdijem, bivšim američkim ambasadorom u Vatikanu, sreo sam se u Beogradu 2007. godine. Reč je o čoveku koji je u vreme raspada SFR Jugoslavije bio na funkciji ambasadora, a iz tog dela njegove poslovne biografije ostalo je zabeleženo da se zalagao za hrvatsku stranu. Veoma je uticajan u američkom „rimokatoličkom lobiju“./…/Na neformalan način predstavio nam je smernice američke politike kroz interese uticajnih američkih rimokatolika. Milejdi je arhiepiskopu Jovanu rekao da „srpsko crkveno pitanje“ u Makedoniji ne postoji. Bilo je jasno i ranije, a tada je postalo izričito, kako američka politika ne uvažava činjenicu da je Ohridska arhiepiskopija ustanovljena kao autonomna crkva u okviru SPC.“ A jedan od najznačajnijih stručnjaka za Balkan, siva eminencija Demokratske stranke SAD, Majkl Holcel, rekao je Rakoviću 2009. da je veoma važno da se pitanje Makedonske crkve reši, ali ne u skladu sa namerama SPC.
Molimo se Bogu otaca naših, na čelu sa Svetim Savom i Svetim knezom Lazarom, da se izbegnu dalje tragične podele u nama i oko nas.
Više tekstova autora Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
