Najnovije

RASKOLI, LJUBAV, POMIRENJE: O Makedoniji, i ne samo njoj

Sve više Srba, i u zemlji i u dijaspori, nije u zajednici sa Srpskom Crkvom.

Vladimir Dimitrijević (Foto: Jutjub)

Piše: Vladimir Dimitrijević

O ovom tekstu

Tekst koji čitate nije „originalan“. Sastavljen je od autocitata  potpisnika ovih redova. Iz njih se jasno vidi da su „procesi dugog trajanja“ našu Crkvu uveli u veliku krizu.

Sve mi je gluplje da citiram samog sebe, ali autocitati ne dokazuju da je potpisnik ovih redova „prorok“, „vrač pogađač“ i tome slično. Oni samo pokazuju da neprijateljima, za sada, polazi za rukom da rovare, mada njihove metode nije bilo teško „pročitati“, ako se ima elementarno poznavanje crkvene istorije.

Koji čita, da razume.    

Borba protiv pasioniranih“                    

Još 2003, u tekstu „Lažni ziloti protiv Crkve Hristove“, pisao sam:“Ruski teolog, đakon Andrej Kurajev, tvrdi da je u svakom narodu svega desetak posto ljudi dubinski religiozno; oni žele da žive ozbiljnim ličnim duhovnim životom, da redovno pohađaju bogosluženja svoje vere i da ispunjavaju sve što im vera nalaže (naravno, po meri svojih snaga). Ostali su, kako on kaže, “religiozno vođeni”, to jest povode se za ponašanjem svojih religiozno najozbiljnijih sunarodnika. Kada je broj hrišćana u Rimskoj imperiji porastao na deset posto, hrišćanstvo je dobilo slobodu ispovedanja (za vreme Svetog cara Konstantina), a zatim postalo i zvanična vera Istoka i Zapada Evrope. Zbog toga se borba za dušu jednog naroda vodi pre svega za tih desetak posto najrevnosnijih. Ostali će već ići za onima koji su odlučni vernici.

Neprijatelji našeg naroda su odavno svesni da Srbe, koji se duhovno bude, treba pocepati i razbiti na mnoštvo uzajamno suprotstavljenih grupacija. Nipošto se ne sme dozvoliti da postoji deset posto ucrkvenjenih pravoslavnih vernika, jer, kao što smo rekli, za njima će ići i svi ostali. Taj procenat bogotražitelja treba razbiti na manje grupe, na sekte i sektice, da se potomci Svetog Save nikada više ne okupe oko najvažnijeg cilja – ispunjavanja volje Božje u životu. Novi svetski poredak, taj kompjuterski totalitarizam poslednjih vremena, sve je izračunao i proračunao, jer su njegove preteče tako vekovima radile: prevodile Srbe u rimokatolicizam, turčile, otuđivale od nacionalnog stabla. Prvi pokušaj razgradnje duhovne celovitosti našeg naroda izveden je putem sekti, od adventista do satanista. Međutim, devedesetih godina XX veka, zahvaljujući radu na obaveštavanju javnosti i prevenciji duhovnih bolesti, ljudi su saznali šta su sekte i počeli da ih se klone. Zato je iz zapadnih centrala stiglo novo naređenje: ponudite im “drugo Pravoslavlje”».    

I krenulo je.                                     

Duh raskola i omraze                           

Godine 2010. pisao sam, u tekstu „Raskol ili pomirenje“, sledeće: “Raskol je, u jednom pravoslavnom narodu, najstrašnija moguća pojava, jer razbija njegovo duhovno jedinstvo. Tehnologija izazivanja raskola isprobana je u 20. veku: tako je, da bi se približio Zapadu i dobio pomoć u borbi protiv Turaka, grčki predsednik, Elevterije Venizelos, dvadesetih godina prošlog veka na carigradski presto doveo avanturistu Meletija (Metaksakisa), koji je u bogoslužbenu upotrebu uveo rimokatolički (tzv. „novi“) kalendar, ranije usvojen kao građanski u državnoj praksi. To je u Grčkoj dovelo do crkvenih podela koje traju do danas. U Sovjetskom Savezu, raskol je izazivala politička policija (ČEKA, kasnije NKVD), i za njih je dvadesetih godina 20. veka bio zadužen izvesni Jevgenije Tučkov. Prvo je stvoren tzv. „obnovljenski“ raskol (ekstremno modernistički) i zatim su produbljivane „desne“ (katakombne) tendencije. Došlo je i do prekida opštenja Moskve sa „beloemigrantskom“ Ruskom Zagraničnom Crkvom (taj raskol je, početkom 21. veka, zalečen, između ostalog zahvaljujući ličnom angažovanju Vladimira Putina.)/…/        

Naši neprijatelji, naravno, znaju zašto je ne samo mistički, nego i politički, potrebno raskoliti Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Ona je poslednja spona između Srba, ma gde god da žive. Razoriti njihovo osnovno jedinstvo nije beznačajan cilj u geopolitičkoj igri koju je crni mag Saveta za inostrane odnose, Zbignjev Bžežinski, nazvao „Velika šahovska tabla“. U SPC treba sprečiti svaki nezavisni oblik mišljenja i delanja, odvojiti „pravoslavno“ od „nacionalnog“ i, na kraju krajeva, Srbe od Rusa. Naravno, za to su zainteresovani mnogi – premnogi, a naročito „namjesnik Kristov”/…/. Pošto je, baš među Srbima, šef države Vatikan najneželjeniji gost, iz Crkve se moraju ukloniti svi oni koji se protive njegovom dolasku. A raskol je oproban metod: iz igre izbacuje ljude koji „preozbiljno“, „zilotski“ shvataju svoju veru, i nisu rešeni na ekumenistički kvazi – dijalog. To su oni koje je ruski istoriosof, Lav Gumiljov, zvao „pasioniranima“. A „pasionirani“, spremni na žrtvu i odlučni u stavu su, po Gumiljovu, pokretači istorije. Pošto je, po Fukujami, ideologu neoliberalne imperije, istorija završena, onda su pasionirani – (ljudi koji svoja uverenja ne menjaju kao rublje, to jest – svaki dan) više nego IZLIŠNI.

To vide politički tehnolozi u redovima NATO okupatora i njihovih kvislinga u Srbiji. Ali, to bi trebalo da vide i episkopi naše Crkve. Jer, „episkop“ znači „onaj koji nadgleda“ – videlac, stražar, osmatrač“.
Odgovorna dužnost.     

Iz istorije naših raskola                       

Te, 2010, u istom tekstu, objašnjavao sam suštinu raskola: “Reč „raskol“ znači podelu u Crkvu koja nije zasnovana na dogmatskim razlikama (dogmatsko zastranjivanje zove se „jeres“ od grčke reči „ajreo“, što znači „biram“; jeretik je izabrao veru suprotnu veri Crkve). Raskoli su uglavnom počinjali crkveno - političkim razlozima. U istoriji Srba, nije ih bilo do 19. veka, kada je kralj Milan, austrofil i „evrointegrativac“, proterao mitropolita Mihaila, rusofila i slovenofila, i uveo nezakonitu jerarhiju, na čelu sa mitropolitom Teodosijem. Razum je, na kraju, prevladao, i, posle povlačenja Milanovog s prestola, red i poredak u Crkvi su obnovljeni. Za dva raskola posle Drugog svetskog rata kriva je srbofobna politika Josipa Broza – to su raskoli u SAD, vezan za vladiku američkog Dionisija, i nekanonsko proglašavanje „autokefalije“ „Makedonske pravoslavne crkve“. Prvi je rešen mudrom i pomirljivom politikom patrijarha Pavla, a drugi još traje. Sekta „dedejićevaca“, crnogorskih autokefalista, nastala je zahvaljujući separatističkim tendencijama crnogorske kvazielite, koja je montenegrinskim antisrpstvom nastojala da od „srpske Sparte“ napravi „Crvenu Hrvatsku“. I crnogorski raskol zdušno su podržale, javno i tajno, određene rimokatoličke strukture (setimo se nezanemarljive uloge počivšeg don Branka Zbutege u pružanju ruke „dedejićevcima“)““.

Tako je i danas. 

Prošlost nas uči

Opet autocitat iz 2010, iz članka „Vaseljenski antinacionalni sabor“: “Ne zaboravimo: čim je pala slobodna Despotovina Đurđa Brankovića 1459. godine, srpske crkvene oblasti našle su se pod vlašću grčke Ohridske arhiepiskopije (1459-1557). Godine 1531, mitropolit smederevski Pavle odmetnuo se od Ohrida i, oslanjajući se na ugledne Srbe, a podmićujući moćne Turke, sebe proglasio Pećkim patrijarhom. Ohridski arhiepiskop ga je prokleo, a carigradski patrijarh svrgao i konačno ukinuo Pećku patrijaršiju. Tek 1557. godine, kada je moćni čovek na sultanovom dvoru bio Srbin Mehmed paša Sokolović, Pećka patrijaršija je obnovljena, a na njeno čelo je došao Mehmed pašin brat Makarije. Veliki vezir srpske krvi je razmišljao ne toliko krvlju, koliko mozgom: u borbi protiv Habzburga i Mletaka, iza kojih je stajao Vatikan, njemu je bio potreban, bar delimično zadovoljan statusom, mnogobrojni srpski narod, od Marče i Gomirja do Vidina i Ohrida. Logika je prosta: ne treba ih duhovno tlačiti, da ne bi ratovali na strani Zapada. Međutim, SPC se kasnije ipak uključila u ratovanje Srba za slobodu, i podstakla svoj narod da se s Austrijancima bori protiv sve nazadnije turske vlasti. Kao što je carigradski patrijarh priznao obnavljanje Pećke patrijaršije 1557. godine pod pritiskom turske državne vlasti, tako su Turci i Fanar (naziv istambulske četvrti u kojoj se nalazi središte Patrijaršije) dogovorili da smire nesmirene Srbe, i 1776. Pećka patrijaršija je opet ukinuta. Period fanariotske uprave nad Srbima (u Staroj Srbiji, Bosni i Hercegovini, centralnoj Srbiji i drugde), čuveni istoričar naše Crkve, Radoslav Grujić, opisuje ovako: "Još su fanarioti nastojali da pogrče Srpsku Crkvu, a onda postepeno i narod. Stoga se u svima južnim krajevima našim istisli slovensko bogosluženje i uveli grčko; a vladike su i po drugim krajevima služili samo grčki. Stare rukopise i knjige, slovenski i srbuljski pisane i štampane, palili su i uništavali. A da ubiju narodnu svest i ponos zabranjivali su proslavljanje Krsnog Imena i srpskih svetitelja!"

Srbi koji nisu bili pod vlašću fanariota nalazili su se u raznim crkvenim oblastima i pod različitim jurisdikcijama, i tek je sa nastankom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i zalaganjem kralja Aleksandra, Pećka patrijaršija obnovljena ne samo kao crkvena autokefalija, nego i kao nacionalna institucija.

I Srbi i njihovi neprijatelji znaju: dok god postoji jedinstvena Srpska pravoslavna crkva, dotle komadanje srpskog nacionalnog bića nije završeno“. 

Čitaocu ostavljam da zaključi koliko su analize bile tačne. A voleo bih, Gospod zna, da nisu bile tačne. Ostaje nam da se molimo  i budemo budni. Ma šta se dešavalo, Bog će pomoći – ako, kako reče patrijarh Pavle, bude imao kome.    

Poruke vladike Save

U novinama „Demokratija“ na Savindan 1997. godine pojavio se intervju s pokojnim šumadijskim vladikom Savom (Vukovićem), poznatim istoričarom i litirgologom Srpske Crkve. U tom intervjuu, ovaj ugledni episkop, autor knjige „Srpski jerarsi“ je doslovno rekao (a naslov teksta je bio veoma karakterističan „Sveti Savo, pomagaj“): “Neću preterati ako kažem da naš srpski narod ima tu privilegiju da na svom čelu ima dve svete ličnosti: oca i sina. Prepodobnog Simeona Mirotočivog kao tvorca srpske države i njegovog sina svetog Savu koji je organizovao samostalnu Srpsku pravoslavnu crkvu. Pre svetog Save, za nas su se borili i Istok i Zapad i Grci i Latini. Zahvaljujući svetom Savi koji je izabrao onaj srednji put, put samostalnosti Srpske crkve, mi smo danas ono što jesmo. Srpski narod treba neprestano da zahvaljuje što je zahvaljujući svetom Savi, sa Bogom ostao nasamo. Ni preko Carigrada, ni preko Rima nego je uspostavio direktnu vezu sa Bogom. Zahvaljujući svetom Savi koji je organizovao samostalnu SPC mi nismo imali potrebe da se Bogu obraćamo preko tumača: ni na grčkom, ni na latinskom jeziku. Danas, kada treba da uđemo u treći milenijum, pokušavaju neki da u SPC uvedu bogosluženje na nerazumljivom jeziku i služe čak u svojim katedralama na jeziku koji njihov pastva ne razume. I to na najveće praznike. Uvode tuđe običaje, tuđe mantije, tuđe kamilavke, misleći da na taj način vrše službu Bogu. Međutim, rade suprotno od onoga što je sveti Sava radio, koji je želeo da nas odvoji i od Istoka i od Zapada da budemo samostalni. Srpska pravoslavna crkva je zahvaljujući svetom Savi, evo više od 750 godina samostalna Crkva. Ne trebaju nam ni tuđe kape, ni tuđe mantije, ni tuđe crkveno pojanje, jer mi imamo naše srpsko pravoslavno crkveno narodno pojanje. Stidi se toga samo onaj ko ima izvesne komplekse. Takvu pojavu naš narod neće odobriti i to neće izaći na dobro./.../Mi želimo da budemo u dobrim odnosima sa svim sestrinskim pravoslavnim crkvama. Mi smo primili hrišćanstvo od Grka i mi smo im zahvalni, Carigradsku patrijaršiju smatramo svojom majkom crkvom i saosećamo sa svim njenim nesrećama i nevoljama. Što se toga tiče, mi smo potpuno u saglasnosti sa Carigradskom patrijaršijom, ali ne želimo u našoj crkvi ničije tuđe običaje. Svaka autokefalna crkva ima pravo na svoj samostalni život. Nikome nije potreban 'mama kompleks'. Nikome nije potrebno udvoravanje, pogotovo Carigradskoj patrijaršiji, našoj majci crkvi. Oni koji žele da se na ovaj način dodvore ne čine uslugu ni Grčkoj pravoslavnoj crkvi, odnosno Carigradskoj patrijaršiji, jer mi pokušavamo da sada ispravimo one greške koje su u vezi sa fanariotima. Nije pametno sada uvoditi tuđe običaje, da se ponovo navuče mržnja na one koji su nas prosvetili. To što se sada radi, ne bi radio ni jedan pametan ni jedan normalan čovek, a još manje svešteno lice. Ili, što je još gore, da izbacuje ikone srpskih slikara iz crkava i kapela vladičanskih dvorova i da ih čak spaljuje (a što se dogodilo, na žalost, u jednom gradu). Osvećene ikone pred kojima su se vernici vekovima molili. Samo zato što nisu slikane u vizantijskom stilu. Ili da se patron jedne nove crkve (u pitanju je sveti Sava) promeni i da se crkvi da novi patron, koji nije srpskog porekla.“

Vredne opomene! 

Oko Makedonije

Godine 2013, u tekstu „Dva pisma iz Makedonije“, zabeležio sam: “Kada sam pisao pismo braći iz Makedonije, dve su mi stvari bile na umu: jedna je – želja da kažem da ih iskreno volim, a druga – da bih želeo da se nesrećni raskol prevaziđe, milošću Božjom. Gospod je svedok i za jedno i za drugo što mi je bilo na umu i u srcu. Nikakvih pretenzija, ni crkvenih, ni političkih, prema braći iz Makedonije nemam, niti sam ih imao. Ni Srbija, ovakva kakva jeste, obogaljena i okljaštrena, takve pretenzije nema, niti ih može imati. Ko god se oseća kao Makedonac, to je njegova stvar i izbor, njegovo pravo i sloboda. Makedonci se osećaju kao poseban narod – ko sam ja da ih u tome sprečavam, ubeđujući ih da su Srbi?
 Uostalom, biti Srbin nije nešto što se nameće, nego nešto što se oseća, čime se živi, i što je Božji blagoslov, mada se često, u ovoj krvavoj istoriji,  pretvara u  nemoć da nosiš krst časni da bi imao slobodu zlatnu. Zato smo se mi, Srbi, sad i našli u ovom stanju u kome smo: otuđeni od Hrista, Čijim Evanđeljem slabo ili nikako ne živimo, od silnika ovog sveta odbačeni i prezreni, izloženi tihom genocidu, vođeni od utvarnih vođa u ponor. A sve nam se to desilo jer smo pogazili  zavet Svetog vladike Nikolaja da nam „škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božjim blagoslovom“, da nas ne proguta „jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom“. Dok su Srbi bili bolji i pobožniji, što je i njihovoj državi davalo ugled, mnogi su, sa raznih strana, želeli da budu Srbi. Kasnije su, kad su nastupile nove okolnosti, prestali da tako nešto žele. Koliko je u tom bekstvu od srbskog identiteta bilo nasilja, koliko koristoljublja, koliko slobode i potrage za novim vrstama nacionalnog sopstva, Bog zna i istorija će reći svoju reč. 

Ali, i ovo mora da se zna: čak ni svi koji imaju srbska imena i prezimena nisu Srbi. Recimo, „drugosrbijanci“ iz Srbije, NATO-EU janjičari, iako su biološki Srbi, srbskom narodu ne pripadaju. Jer, nacija nije krv i tle, nego Duh i Zavet, koji ispoveda knez Lazar: “Zemaljsko je za malena carstvo,/ a nebesko uvek i doveka“. Kako je govorio Vladika Nikolaj, srbski nacionalizam je ram u kome je ikona Hristova. Bez Hrista, Srbin je, opet po Nikolaju, „slavna firma na praznom dućanu“.     

A 2020, u tekstu „Carigrad, Beograd i Skoplje: izazovi atokefalije“ pisao sam: “Što se pravoslavnih Srba tiče, mi na Balkanu nemamo nikog bližeg od naše braće i sestara iz Makedonije. Mislim da gajimo iskrenu ljubav prema onima koji se, kao i mi, krste sa tri prsta i suočavaju se sa izazovima omiljenog NATO čeda zvanog „Velika Albanija“. Nemamo, uveren sam, nikakvih pretenzija prema makedonskoj državnosti. Ne žalimo nikakvu „Veliku Srbiju“. Želimo da se bratski zagrlimo i celivamo. Želimo svima spasenje u Hristu. Svim silama bih pozdravio dijalog episkopata SPC sa onima koji traže crkveni mir i slogu na Balkanu, i da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo prečasno i veličanstveno ime Svete Trojice, Boga našega.  Šta će se dešavati, ne mogu da tvrdim, mada sam uveren da će naši neprijatelji učiniti sve da nas opet posvađaju, kao što nastoje da zauvek zavade Kijev, Moskvu i Minsk. Zato i sebe i Vas podsećam na narodnu izreku: “Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara“. Neka nas Sveti Kirilo i Metodije i divni naši učitelji, Sveti Kliment i Naum, urazume na putu Istine, koja je Hristos Bogočovek.“

Jedno podsećanje

Istoričar pravoslavne duhovnosti pirotskog kraja i srpskog Juga, Željko Perović, ovih nas dana podseća:  “Listam vesti, podigla se velika ujdurma oko Makedonaca i njihove autokefalnosti, a ja još uvek stojim na probitnom stanovištu koje sam izneo kada je sve počelo: dobar razvod je bolji od rđavog braka. Oteli su se od nas, već su postali svoj narod i mi im to prihvatamo, zašto nam je onda problem da to i crkveno potvrdimo, jer i sami često potenciramo, braneći svoje Svetosavlje: svaki narod ima pravo na svoju narodnu crkvu, na svoj izraz jedne te iste vere... Sasvim je sporedno na čemu se temelji njihova nacija i kako su došli do nje. Pre nego to odgonetnemo, možda bi bilo dobro da se zapitamo recimo, na čemu se temelji bugarska nacija, na koliko srbofobije, na koliko bugarizovovanih srpskih svetinja i srpskog stanovništva, reči, govora, običaja, pesama, čak i deseteraca i gusala, čak i Bugar-Morave i bugarskog Belgrada, pa eto, nikakav problem nemamo da prihvatimo njihovu naciju i nacionalnu crkvu.
Nisu mi danas jasni ni oni koji ushićeno proslavljaju čudo ljubavi u dobrom razvodu, a ni oni drugi koji očajavaju, jer su ostali bez užasnog i nepodnošljivog braka. U svemu vidim reč Hristovu o poslednjim vremenima, "ohladneće ljubav mnogih" (Mt. 24, 12), a to znači delićemo se i sitnićemo se u vremenima koja dolaze, od narodnih crkvi do novonarodnih, od novonarodnih do kosmopolitskih, od gradskih i seoskih do gonjenih, kako je sve i počelo, kako će sve i okončati kada Hristos dođe. U tom neminovnom i tužnom procesu treba ostaviti po stranu istoriju, politiku, granice, videćemo na Strašnom sudu čija je nacija istinita a čija lažna, zasnovana na iluziji, na srpskom, tatarskom ili boljševičkom imperijalizmu. Sada se svi skupa krećemo ka Hristu, i najvažnije da budemo smerni i mudri, da najpre ljubimo žive ljude, istovernu braću hrišćane, jer šta je bolje, da nas Gospod zatekne u različitim kućama kao dobre susede, ili u grobnoj ćutnji i netrpeljivosti pod istim krovom?
Smirenje i ljubav koju je SPC iskazala ka gordim i nepokajanim raskolnicima, biće veličanstvena i sveta, jedino ako vrh SPC nastavi istim bogočovekečankim putem, ako iskaže identično smirenje i ljubav ka gordim i nepokajanim Artemijevim raskolnicima, otpočne istovetne strpljive pregovore, sa spremnošću na slične, zapravo mnogo manje administrativne i kanonske ustupke, povratak u eparhiju i priznavanje njihove jerarhije u okviru SPC. Međutim, ako umesto pred samovoljne i gorde horoepiskope, naš patrijarh u idućem procesu izmirenja ovako bezuslovno klekne pred gordog i samovoljenog rimskog papu, koji je otišao mnogo dalje, ušao u raskol sa samim Bogom Logosom, sa Svetom Trojicom, proglasivši sebe za nečelo Crkve, za bezumnu glavu Tela Hristovog, onda će biti jasno da sadašnje patrijarhovo smirenje zapravo nije bogočovečansko, već čovekobožačko, površno i sujetno, sentimentalno i patetično, onda on ne vodi Crkvu Svetog Save i Cara Lazara ka njenom Prvojerarhu Hristu, već suprotno, ka antihristu i njegovoj obezličenoj sabornosti čije je ime legion. Što nam ne dao Bog! 

Zato je sada najvažnije da svi skupa kao crkvena narodna zajednica, umesto neumesne ekstaze i preteranog toržestva, umesto bezizlane kuknjave i osuđivanja, iznedrimo iz svog bića upravo ovo spasonosno bogočovečansko smirenje, milost ka bližnjima, post i usrdnu molitvu, ponajviše za našeg patrijarha i naše episkope.“

Uz izvesne razlike u stavovima, prirodne kad su ljudi u pitanju, i ja bih mogao potpisati ove redove. 

Isceliti sve podele

Sve više Srba, i u zemlji i u dijaspori, nije u zajednici sa Srpskom Crkvom. Pored pomenutih u Perovićevom tekstu, tu su i tzv „akakijevci“, pa pripadnici „Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve“, koji su nekad išli za vladikom Dionisijem, a sada su opet nezadovoljni i odvojeni. I drugi, i drugi. 

Daleke 2000. godine, u knjizi „Crkva i vreme“, kada tim pitanjem niko nije hteo da se bavi, zapisao sam: “Potpisnik ovih redova je jednom prilikom učestvovao u susretu sa grupom starokalendaraca, među kojima su bili i njihovi duhovni vođi. NJihovi stavovi su se neprestano ponavljali: „SPC je u jeresi, SPC je u jeresi!“ Odbili su čak i da se mole sa prisutnim pravoslavnim vernicima SPC, čak i da očitaju „Oče naš“: ostali su da demonstrativno sede, kako bi pokazali da nisu u „molitvenom opštenju“ sa nama. Na kraju, mnogima od prisutnih je bilo jasno: ako je nešto prepreka borbi protiv ekumenizma u SPC, onda su to domaći starokalendarci. „Starokalendarci“ ne čuju ništa, osim samih sebe i svog tumačenja kanona, a ekumenisti u SPC, sve antiekumeniste poistovećuju sa „starokalendarcima“.

Sa druge strane, među starokalendarcima ima dobrih i pobožnih ljudi, koji su zaista bili sablažnjeni nekanonskim postupcima pojedinih crkvenih lica, kojima su draži rimokatolici i protestanti nego sopstvena bratija, makar i zalutala.

Zašto niko u našoj Crkvi nije pokušao i ne pokušava da priča sa sablažnjenima? Zašto im niko ne ponudi očinsku i bratsku ruku ljubavi?“
Kao i uvek, o LJubavi je reč. I o Istini. Jer LJubav je Istina Koja je Hristos.

Više tekstova autora Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Ko želi tenzije?

Televizijski istup predsednika Aleksandra Vučića, 29. juna, za neke je možda iznenađenje. P...

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA