Ali kako tačno izgleda ova „de fakto situacija“? Sa stanovišta novih vlasti teritorija, nad kojima je zvanični Kijev izgubio kontrolu, to izgleda ovako: „Azovsko more je zauvek izgubljeno za Ukrajinu. Luke u Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti nikada neće biti ukrajinske. Siguran sam da će nakon ponovnog ujedinjenja naših regiona sa Rusijom Azovsko more ponovo, kao i ranije, postati isključivo unutrašnje more Ruske Federacije'’.
Ove reči Vladimira Rogova, člana Glavnog saveta vojno-civilne administracije Zaporožja, u intervjuu za RIA Novosti potkrepljuju tako „ubedljivim argumentom” kao što je pobeda ruskih trupa na bojnom polju. Ali pitanje je: da li će zvanični Kijev ikada pristati da de jure prizna situaciju koja de fakto već postoji?
U vreme kada je ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini daleko od završetka, takvo žongliranje diplomatskim i pravnim profesionalnim žargonom može izgledati kao besmislica ili fantazija.
Sve će odrediti dalji ishod bitke na bojnom polju. Kao što je Voland rekao u Bulgakovljevom Majstoru i Margariti: „Činjenica je najtvrdokornija stvar na svetu'’.
Međutim, naizgled odvojena od stvarnosti i naglašeno naučna rasprava o „de fakto ili de jure“ zapravo ima veoma važnu primenjenu vrednost.
Tu su i dve sveže izjave visokih protivnika ruske specijalne operacije. Nemački kancelar Olaf Šolc, govoreći na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu je rekao: „Neće biti nametnutog mira. Ukrajina to neće prihvatiti, a nećemo ni mi'’.
Savetnik šefa kabineta Vladimira Zelenskog Mihail Podoljak, ljutito odbacujući pozive bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera i italijanske diplomatije na teritorijalne ustupke Kijeva, rekao je: „Danas nam određene političke snage nude novu agendu: prekid vatre, zamrznuti konflikt i predaju dela teritorija zarad mira. Šta možete da ponudite da zaštitite svoj udoban fid na društvenim mrežama od loših vesti i nastavite poslovanje sa Rusijom.”
Veoma sumnjam da je 98-godišnji (tačno: 99-godišnji od ovog petka) Henri Kisindžer takođe postao žrtva navike da se dugo druži na društvenim mrežama. Što se tiče Šolcove retorike u stilu „ovo se neće desiti jer se to nikada neće dogoditi“, odmah podsećaju na njegove nedavne ništa manje kategorične izjave da Nemačka nikako neće plaćati ruski gas u rubljama'’.
Ali evo plana u kome gore citirane izjave treba shvatiti sa priličnom ozbiljnošću. Ne razume se baš šta tačno treba da se desi da bi zvanični Kijev i zvanični Zapad de jure priznali otcepljenje Zaporožja i drugih sličnih teritorija od Ukrajine i njihovo uključivanje u sastav Rusije.
Na nivou praktične politike, Krim, DNR i LNR se u zvaničnom Kijevu dugi niz godina tretiraju kao „odsečene kriške“. Ali da li su ukrajinske vlasti pokazale spremnost da pravno priznaju činjenicu da se „odsečeni deo ne može vratiti“? Ako su to i pokazali, bilo je to samo u formatu „leteće vizije”, kojoj je odmah „zavrnuta šija”.
Šta sve ovo znači u praktičnom smislu? Ono na šta Moskva treba da bude spremna je sledeće: nove stvarne granice Rusije u ukrajinskom pravcu neće biti pravno priznate ni od Zapada ni od zvaničnog Kijeva.
Zar ovo nije vest? Naravno. Ali evo činjenice koja, čini se, još uvek nije u potpunosti shvaćena. Vojna operacija Ruske Federacije u Ukrajini može se završiti ili sveobuhvatnim sporazumom ili jednostavno sporazumom o prekidu vatre. S obzirom na neozbiljan odnos zvaničnog Kijeva prema prethodnim „sveobuhvatnim sporazumima“ uz učešće Rusije, može se činiti da je razlika između ove dve opcije za okončanje sukoba čisto akademska. U nekim aspektima je tako, a u nekim – „pa nije“.
Razlika između mirovnog sporazuma i sporazuma o prekidu vatre je u tome što se u jednom slučaju na sukob stavlja tačka, a u drugom ili zapeta ili povlaka. Moguće je raskinuti sporazum, ali je teško. Sporazum o prekidu vatre se olako krši.
O stanju na frontu pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
