Boris Zemcov pisac je i urednik ruskog časopisa „Ruski vesnik“, enciklopediste Olega Platonova. Aktivni učesnik u kulturnom i društvenom životu prestonice, Zemcov ne propušta priliku da podseti da u njegovom bogatom životnom i stvaralačkom iskustvu postoji prelomna tačka- trenutak kada odlučuje da beležnicu ratnog reportera zameni uniformom i pridruži se srpskoj vojsci u BiH.
To je duša naroda
Tu odluku objašnjava nacionalnim instiktom, osećanjem koje su delili svi ruski dobrovoljci na srpskom frontu – da taj rat nije tuđi već rat za slovenski svet.
„Rusi i Srbi su dva bratska naroda, sastavni delovi jednog istog organizma – ako boli jedan deo, to oseća i onaj drugi. Da bi razumeli taj osećaj pripadnosti nije neophodno temeljno izučavati istoriju, studirati po knjigama, slušati lekcije profesora. Nekada je važnije tu istoriju osećati na nivou gena, na nivou nacionalnog instinkta. To je duša naroda, a duša je važnija i od najtemeljnijih lekcija“.
Rusi nisu izdali
Taj osećaj je, kaže, presudno uticao na odluku mnogih ruskih dobrovoljaca da se početkom 90-ih godina upute u Jugoslaviju kako bi pomogli Srbima u borbi za pravo na svoju istoriju, svoju veru, svoju kulturu.
Borbu za vrh Zaglavak nadomak Višegrada Zemcov je opisao u dnevničkim zapisima koja je kasnije objavio pod naslovom „Rusi nisu izdali“. Tu bitku, kaže, pamti do detalja, bez obzira što je od tada prošlo skoro 30 godina.
„Sećam se da se tokom šest sati, koliko je trajala borba, nad našim položajem vijorila trobojna žuto-crno-bela ruska carska zastava. Tu zastavu je sa sobom doneo dobrovoljac Vladimir Sidorov“.
Borba pod zastavom Ruske imperije
To je, kaže, veoma simbolično – nad položajem ruskih dobrovoljaca koji su ratovali za Srbe u Bosni, vijorila se zastava Ruske Imperije.
„A nas su napadali muslimani među njima i mudžahedini iz raznih zemalja Azije i Afrike, instruktori iz Turske. Takva činjenica vas navodi da mnogo razmišljate, mnogo osećate, mnogo razumete“.
Republika Srpska je posle rata, u čast bitke za vrh Zaglavak, ustanovila 12. april kao praznik, „Dan ruskih dobrovoljaca“. Zemcov priča da je na taj dan 2014. u Republiku Srpsku došao sa sinom.
„Posetili smo groblje u Višegradu, boravili na našem nekadašnjem borbenom položaju na vrhu Zaglavak. Tamo se nalaze još netaknuti parapeti iza kojih smo pucali. Sin je pažljivo slušao moje priče, uzeo nekoliko čaura iz automata, već pozelenelih od vremena. Skoro ništa nije pitao, samo je slušao. Kada smo se vratili u Rusiju, otputovao je, rekavši da ide u sportski kamp. Slagao je. Otputovao je u Donbas, da ratuje za ruski svet, za slovensko delo. Zadivljujuće je što su njegovi saborci na borbenom položaju bili Srbi, dobrovoljci. Kada se javio, rekao je da je spokojan, siguran da Srbi neće uzdrhtati, neće izdati, kao što nisu ni ruski dobrovoljci 12. aprila 1993. godine na vrhu Zaglavak“.
Rušenje Jugoslavije bila je priprema za napad na Rusiju
Niko od ruskih patriota, priča Zemcov, početkom 90-ih godina, nije sumnjao u činjenicu da je rušenje Jugoslavije, minijatura, ogledni projekat, globalnog scenarija i grandioznog plana borbe protiv Rusije.
„O tome sam svojevremno razgovarao sa Dragošem Kalajićem i mnogim drugim srpskim misliocima, patriotama. Događaji koji su usledili dali su nam za pravo. Sada je svetski poredak, koristeći krvavo iskustvo uništenja Jugoslavije, krenuo na Rusiju. Izjavljujem sa punom odgovornošću: neće biti ništa od toga, Rusiju će ova iskušenja obnoviti i ojačati. Uzgred, uglavnom, oni koji nas podržavaju u ovoj situaciji su Srbi. Hvala vam na tome!“
Sakralna polja- od Kosova do Kulikova
Donbas ne odvaja od Kosovske bitke, a Kosovsku od Kulikove. Za Zemcova to su sve polja gde se rešavala i rešava sudbina ruskog i slovenskog sveta.
„Vreme, vekovi samo menjaju format i intonaciju pitanja, ali ona se svode na ono suštinsko- Hoće li biti ruskog i slovenskog sveta, hoćemo li imati svoju istoriju, veru, kulturu i državnost. Svaki narod ima svoja mistička sakralna mesta, mesta simbola, mesta sila. I ako su narodi bratski, bliski, ako su ti narodi jedna celina, samo privremeno razdeljeni istorijom i vremenom – to znači da će i svetinje jednog naroda sigurno odjeknuti u srcima i genima drugog bratskog naroda“.
Na Kosovu uoči bombardovanja
Na proleće 1999. godine, priseća se, nekoliko dana pre početka NATO bombardovanja, posetio je Kosovo Polje, popeo se stepenicama do osmatračnice spomenika, bacio pogled na panoramu i oslušnuo sebe.
„Tada mi se učinilo da je na na ovom mestu, u čuvenoj Kosovskoj bici, morao učestvovati neko od mojih predaka. Kako je i u kom svojstvu tamo završio, teško je pretpostaviti, ali ne sumnjam da je bio u srpskoj vojsci, da je stajao pod pravoslavnim barjacima, borio se rame uz rame sa svojom slovenskom braćom za slobodu i nezavisnost“.
Nešto slično po kazivanju, kaže, osetio je i njegov prijatelj srpki pisac i prevodilac Ranko Gojković prilikom odlaska na Kulikovo Polje.
„Kulikovo polje se nalazi blizu mog „malog zavičaja“ – drevnog ruskog grada Tule. Iznenađujuće, a možda i sasvim prirodno, moj prijatelj Srbin je na ovom svetom mestu za svakog Rusa doživeo ista osećanja koja sam ja, Rus, doživeo na Kosovu Polju. Eto konkretne ilustracije srodstva naroda i duša“.
Pokušao da izađe iz Azovstalja kao civil, Rusi otkrili da je nacista. Šta je sve rekao na saslušanju pogledajte OVDE.
Izvor: Sputnjik
