Nekadašnji albanski rudari koji su imali jedno propagandno nacionalno „trovanje” više ne silaze u jame jer znaju da za to osim uništenih pluća neće ništa dobiti. Na odmaralištima pored Prištine, gde je nekada radnička klasa okretala volove ili prasiće, a mladi igrali kola, sada se nalaze velike količine smeća koje nema ko da odnese. Nekoliko kilometara dalje su skupe vile, opasane velikim zidovima, u kojima su se smestili tajkuni koji su novac stekli na sumnjiv način, najčešće trgovinom narkotika, ili je reč o teroristima iz takozvane Oslobodilačke vojske Kosova koji su do novca došli pljačkom. Sve to vide kosovski intelektualci i retko ko želi da priča kako se nekada živelo, a pitanje je i ko bi im verovao. Koliko je indoktrinacija mladih velika svedoči i to što je napisao jedan mladi Albanac na društvenim mrežama, a što bi se moglo grubo ovako prevesti – pre dolaska Miloševića nismo imali ništa, a onda su došli Srbi i uzeli nam sve.

Umesto da iskoristi mandat koji je dobio na pokrajinskim izborima da unapredi standard građana, da se bori da otvara radna mesta i da oštro sankcioniše korupciju i kriminal, premijer privremenih prištinskih institucija Albin Kurti teži ka izazivanju incidenata s lokalnim Srbima i svojom državom Srbijom. Kurti mašta o ujedinjenju Kosova i Albanije, ne shvatajući da bi taj čin više od milion njegovih sunarodnika dočekalo u Nemačkoj, Švajcarskoj ili Belgiji. U njegovim snovima jedini koji bi mu aplaudirali bili bi oni koji još nisu dobili vizu za neku od zapadnih država. Samo za četiri meseca za nemačku vizu je apliciralo više od 200.000 mladih Albanaca.

Demo Beriša, predsednik Matice Albanaca Srbije, kaže da se nekada u velikoj Jugoslaviji 1. maj na KiM dočekivao kao praznik koji se manifestovao kao dan odmora radnika samoupravljača. Za „Politiku” podseća da su tog dana održavane brojne svečanosti u kojima su se kosovski Albanci utrkivali ko će da učestvuje i da bude zapažen. „Organizovani su veliki vatrometi, ne kao danas, ali u to vreme to je bila atrakcija, ljudi su pravili velike bakljade, na jednom mestu bi nakupili drva, gume i stvari pa bi to kasnije palili, što je bio poseban događaj. Te praznike sam dočekivao s radošću jer smo ga dočekivali uz obilje hrane, pića, odlazili smo na piknike gde smo se družili… Pevali smo, igrali poznata albanska kola i zaista nam je bilo lepo. Tako je to bilo tada, kada je Kosovo bilo pod kontrolom Beograda, a danas kada je u nadležnosti UN nema ničega. Nije ostao ni dim od toga, kao da nikada ništa nije ni bilo”, kaže Demo Beriša.

Generacije koje su stasale u poslednjih dvadesetak godina nemaju ni taj osećaj praznika Prvog maja, a liberalni kapitalizam i isključivost vlasti u Prištini ostavio je radnike bez posla. „Slaba je ekonomija, investicije su zanemarljive i kada pročitam da je dijalog Beograda i Prištine na respiratoru, prvo mi padne na pamet da je kosovska ekonomija na veštačkom disanju koju u takvom stanju održavaju sa Zapada, a lokalni Albanci su im čak zbog toga i zahvalni. Nekadašnja radnička klasa je postala najamna radna snaga, bez ikakvih prava… Nema sindikata i oni mogu da budu zadovoljni ukoliko ih gazda ne zakine za dogovoreni novac”, kaže Beriša. Dodaje da mu je tužno kada vidi u šta se Kosovo pretvorilo i da može biti samo lošije jer su od početka godine redukcije struje i nestašice osnovnih životnih namernica, i koga onda interesuje Prvi maj.

Bivši predsednik Izvršnog veća Kosova i Metohije Zoran Anđelković kaže da ga ne iznenađuje redukcija električne energije na Kosovu i Metohiji, jer kosovski Albanci nemaju dovoljno stručnog i kvalifikovanog kadra da radi u termoelektranama. Za „Politiku” navodi da je u pokrajini, dok su je kontrolisali Srbi, bilo struje i za vreme NATO bombardovanja i da ne vidi razlog zašto danas ima problema. „U to ratno vreme se događalo da nema struje sat-dva, kada eksplodira bomba pa budu pokidani kablovi. Albanci su kasnije nestašice objašnjavali da su elektrane napravljene od stare ruske tehnologije koja je za njih prevaziđena, i to su govorili oni koji su imali završene srednje škole koje su završili na nekim poljanama. Te ruske tehnologije su bile i ranije, pa su imali struje. Bili su prepuni izgovora i krivicu su uvek prebacivali na nekog drugog, Srbe ili Ruse”, kaže Zoran Anđelković. Komentarišući bledo obeležavanje 1. maja na Kosovu, Zoran Anđelković podseća da je to praznik rada i pita da li na KiM danas uopšte ima radnika. Naglašava da je „dirljivo pričati o nekim pravima radnika kojih i nema”.

A analitičar Srđan Graovac kaže da su nezaposlenost, siromaštvo, korupcija i kriminal četiri osnovne stvari koje izazivaju opšte nezadovoljstvo građana u južnoj srpskoj pokrajini. S tim se suočavaju sve etničke zajednice na Kosmetu, i to bez razlike. „Albanske političke elite u Prištini uvek su u vlastima u Beogradu nalazile opravdanje za tešku ekonomsku situaciju svojih sugrađana. Secesionistička politika zato je neretko pravdana i tom besmislenom tvrdnjom da Beograda iskorišćava kosovske potencijale i onemogućava ubrzan ekonomski razvoj svoje južne pokrajine. Međutim, onda je došla 1999. godina. Nakon NATO agresije zapadne sile su Kosmet stavile pod svoju kontrolu. Od tada pa sve do danas vlast na tom prostoru, pa samim tim i ekonomsku politiku, realizuju albanske političke partije. Za više od dvadeset godina situacija u južnoj srpskoj pokrajini suštinski je lošija nego ranije. Nezaposlenost je enormna, a po različitim istraživanjima kreće se u rasponu od oko četvrtine pa sve do polovine radno sposobnih građana”, navodi Graovac.

Cene divljaju, a rat u Ukrajini do kraja je ogolio sve nedostatke privrede na KiM. Domaći proizvodni kapaciteti veoma su ograničeni. Kompanije građene još u vreme Jugoslavije uništene su što nestručnim vođenjem, što nelegalnom i pljačkaškom privatizacijom. U tom procesu menjanja vlasničke strukture prevashodno se vodilo računa da se namire oni zapadni zvaničnici koji su podržavali albansku secesionističku politiku, poput Veslija Klarka. „Danas se na KiM malo šta proizvodi sem krize i malo šta izvozi sem radne snage. Mladi u najvećem broju napuštaju Balkan upravo s prostora Kosmeta i nije tajna da kojim slučajem građani južne srpske pokrajine dobiju viznu liberalizaciju sa EU – teško da bi ko ostao u južnoj srpskoj pokrajini. Međutim, uprkos svemu pomenutom, činjenica je da Kurtijeva vlada ne čini ništa da tu surovu realnost promeni”, zaključuje Srđan Graovac.

Susret s Ešdaunom i beg iz „kosovskog raja”

Nameru više stotina hiljada Albanaca da napuste „raj na zemlji zvani Kosovo” Zoran Anđelković obrazlaže lošim uslovima u raju. Ispričao je zanimljiv razgovor s nekadašnjim visokim predstavnikom za Bosnu i Hercegovinu Pedijem Ešdaunom, koji je posle bombardovanja došao na Kosovo i Metohiju. „Bio sam sâm u kancelariji i ulazi čovek, predstavi se kao Pedi Ešdaun. Ne znam ga i kažem mu da je verovatno to što kaže. Primiče stolicu i odmah sede, da bi me posle nekoliko sekundi pitao da li može da sedne. Pitao sam ga zašto je prvo nešto uradio pa me posle toga pitao da li može da to uradi, Ešdaun kaže – navika. Kažem mu da mi nismo britanska gospoda, ali da prvo pitamo pa onda sednemo. Kada sam mu rekao da na KiM nema struje i vode, on mi je slavodobitno odgovorio da za kosovske Albance to nije bitno. A kada sam ga pitao kako bi Britanci reagovali kada bi ostali uskraćeni jedno jutro za šolju čaja, gledao me je šokirano”, kaže Anđelković.

Umesto povratka, kuće prodaje čak i dijaspora

Demo Beriša navodi da dolazi do ozbiljnih promena na Kosovu jer su nekadašnji albanski pečalbari radili u inostranstvu, ali su se na Kosovu kupovali kuće i vraćali su se, kao penzioneri, da u njih žive. Sada je situacija bitno drugačija i navodi da kosovski Albanci prodaju nepokretnu imovinu i odlaze s Kosmeta bez namere da se ikada više vrate. To je novi fenomen na Kosmetu. „Nekada su od njihove plate mogli pristojno da žive članovi njihovih porodica u bivšoj Jugoslaviji. Sada se svi sele na Zapad i prodaju imovinu da bi tamo kupili uz doplatu na kredit stanove ili kuće. To znači da se više neće vratiti i da će treća ili četvrta generacija ostati zauvek tamo i da se verovatno neće sećati da su bili Albanci jer će biti asimilovani”, kaže Beriša i dodaje da je to promena u odnosu na sedamdesete godine prošlog veka.

Veliko siromaštvo u magli „velike Albanije”

Pre dolaska na vlast Kurti je precizno detektovao ključne probleme tamošnjeg društva, ali uprkos tome nema ozbiljnijih pomaka na planu borbe protiv kriminala, korupcije, nezaposlenosti i velikog siromaštva. Sve očiglednije postaje da nema kapaciteta da na planu borbe tih pojava uradi išta značajnije, a čini se da mu to nije nikad ni bio prioritet. Kurtijeva politička misija prevashodno se svodi na ostvarenje nacionalnih ciljeva, odnosno na realizaciju ideje „velike Albanije”. Ekonomska pitanja, na putu ka tom cilju, za njega su sekundarna. „’Otvoreni Balkan’ je tu najbolji pokazatelj Kurtijevih prioriteta. Bez obzira na to što su svi svesni benefita te inicijative i što je svojim učešćem jasno podržava i Albanija, Kurti je njen dosledni protivnik. On zna koliko bi to uštedelo i novca i vremena privrednicima na Kosmetu i koliko bi to olakšalo život svakog Albanca. Sve to Kurti dobro razume, ali je svestan i toga da se ’Otvoreni Balkan’ ne uklapa u projekat ’velike Albanije’. NJemu su potrebne čvrste nacionalne granice, a ne njihovo brisanje”, kaže Graovac.

Čime Srbija može da se ponosi, saznajte OVDE.

Izvor: Politika