Pravda

Zašto ova tema

Piše: Vladimir Dimitrijević

Na „Sputnjiku“ ovih dana piše:“Samo u februaru umrlo je čak 28,8 odsto ljudi više nego u istom periodu prošle godine. Sve negativniji prirodni priraštaj u Srbiji nije vest, jer raste već više od 30 godina. Prvi razlog je smanjenje broja rođenih i nepovoljna starosna struktura, Srbija postaje zemlja starih. Iako se država poslednjih godina hvata u koštac sa ovim problemom, ima
i posebno Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji, trendovi se sporo menjaju. Da je taj proces teško i usporiti pokazuju najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku, u prva tri meseca ove godine broj rođene dece porastao je za 3,5, a broj umrlih je veći za 6,6 odsto.“

Smrt, i bez zvanično objavljenog rata, hoda Srbijom. Po proroštvu Vladike Nikolaja:“Tesna groblja, a malo grobara“. Zato je ovaj tekst o smrti. Ali ne na demografski način.

Na sajtu „Pravde“ od mene se očekuju politički ili „mistikopolitički“ komentari. Tako mi se čini. Ali, još više mi se čini da u ovom kovitlacu treba da, više no ikad, mislimo o Bogu i duši. Jer, duša nam je večna. Zato sam rešio da čitaocima predstavim jednu priču gornjomilanovačkog lekara u penziji, esejiste i pripovedača, Miladina Ćosovića. O smrti je reč. Ali ne na statistički, nego na književni način.

Tolstoj kao preteča

Jedno od ključnih književnih pitanja o smrti postavio je Tolstoj. Ivan Iljič, junak Tolstojeve novele „Smrt Ivana Iljiča“, živi sasvim ispraznim životom i na vrhuncu malograđanskog samozadovoljstva, sve dok ne shvati da umire. Odjednom, oko njega se sve menja zato što se sve ruši. On shvata da nije dobro živeo, ali i da ga njegovi bližnji, počev od žene, uopšte ne vole, iako na prvi pogled ne izgleda tako. Pred licem smrti, Iljič traga za smislom života, udubljujući se u svoje ništavilo, ali gledajući u ponoru i sopstveno spasenje – povratak Bogu Koji je Otac. Sasvim na tom tragu je i priča Miladina Ćosovića o smrti Marka Mašanovića.

I u njoj, kao u svakoj ozbiljnoj priči o našoj ograničenosti i o graničnim stanjima u kojima se nađemo, uvek, i u svemu, prati nas smrt. Kad se rodimo, počnemo da umiremo; kad ležemo i kad ustajemo, ona je tu; šta god da učinimo, proverava nas; kud god pođemo, prati nas. Tako zapaža i Ćosović, koji u zapisu „Starost i njeni repovi“ beleži:“I intelekt mi je sve podložniji usponima i padovima: katkad me pokreće nešto iz rezervi vitalnosti, pa se nađem u susretnosti sa sobom i svetom, a nekad me smlavi bezvoljnost; sve prekrije sivilo, oko sebe vidim samo ružan narod koji tumara obeznanjen; uz to nagriza me mrzovolja, a sa njom u paru ide agresivnost: zbog malih nesporazuma sa bilo kim u meni krenu nijemi odjeci svađe, ružnih reči, a kad presahne unutrašnje gromilanje, osećam se jadno. U sebi, oko sebe - svuda nasedne besmisao, mučan osećaj prolaznosti; koji kao pakleni usud uvlači u sebe sve ovozemaljsko i kao rđa razjeda i uništava.“ Jer ključno pitanje za nas je – ima li ovaj život bilo kakav smisao.

O graničnoj situaciji

Priča „Smrt Marka Mašanovića“ je o čoveku koji se našao na ivici života i smrti i prelazi sa one strane sa punom svešću o tome šta je proživeo i kako treba da napusti život. Zahvaljujući razgovoru sa svojim prijateljem lekarom, on počinje da se vraća ka samom sebi, da u svojim, kako bi Momčilo Natasijević rekao, „proklijalim tragovima“ nalazi sve ono što nije bilo živo i ljudsko, i želi da se očisti, umije, preporodi, na oči da progleda; one oči, za koje je Dučić govorio da gledaju na oba sveta. Potresno je njegovo shvatanje da je bio grub prema porodici, da nije dovoljno pažnje obraćao na ženu i decu. I Marko je spreman da se pred njima pokaje, ispovedi, da moli za oproštaj.

Ćosovićeva priča sasvim je realistična; u njoj čoveka obuzima sve što samrtnika obuzeti može – od osećanja besa zbog sudbine, preko nemoći i očajanja, do svesti da je u Bogu veliko videlo, i da se, čak i u poslednji čas, može ispraviti sve što je bilo nedostojno – pokajanjem kao preumljenjem, kao obnovom srca i uma. Voli bližnjeg svoga kao samog sebe ne znači da bližnjeg volimo kao što volimo sebe, nego da ga volimo jer je on naše istinsko ja. Marko Mašanović to shvata, kao što shvata i značaj svog predsmrtnog stvaralaštva, u koje utkiva likove Hrista i apostola.

Kako izgledaju potonji dani

Evo kako Ćosović opisuje pojedine faze borbe čovekove sa smrću, tim potonjim neprijateljem. Pre svega, javlja se strah – jer, smrt je protivprirodna zato što je ona odvajanje duše od tela:“Strah je ostao nepodmitljiv, izručivao mu u uobrazilju sve što mu predstojalo, sav užas, sve slike izmučenosti, sav bol koji će tijelo trpjeti. Shvatio je da mu je potrebna pomoć.“

U takvoj situaciji, njegov prijatelj, lekar, ga savetuje:“Svakoga teška bolest strefi iznebuha, prvi posjetioci su strah i očajanje - uzbuna zazvoni u svakom dijelu tijela. A razum pokušava da se otme, nađe makar kakav izlaz iz paklenog kruga, ali snaga za to odmah ne pritiče. Kako da ti, Marko, dobro sagledaš svoju poziciju? Pogledaj oko sebe; sjeti se koliko je mladih, djece smrtno bolesno, smjesti sebe u opštečovječanski udes: svi ljudi su smrtni, većina umire s mukama, mnogi nasilno. Kad svjesnost ispuniš takvom slikom svijeta, to će ti pomoći da se hrabrije suočiš sa bliskom smrću. Ti si tvojih šezdesetak godina lijepo proživio, imaš odanu ženu, sina i dvije ćerke, unučad i svi te poštuju i vole, ostavljaš, dakle, za sobom brojnu i zbrinutu porodicu. Sada si na prekretnici koja od tebe zahtijeva preumljenje/…/Znam da ti religioznost nije jača strana, ali savjetujem ti da se moliš Bogu, Hristu Spasu, presvetoj Bogorodici da ti pomognu. U bezizlazu, u muci, u klonuću molitva okrepljuje, olakšava breme koje nosimo. Smrtan čovjek jedino utjehu može naći u Bogu. Razmišljaj o Isusu Hristu: u njegovoj ličnosti zgusnuta je vječna čovjekova priča o smislu i besmislu, života, o stradanju, o smrti i značenju smrti.“

Hristos je, kaže Novi Zavet, Logos čoveka i sveta. A Logos znači Smisao.

Razni su lekari

Sam doktor, koji je bio na ivici smrti, upoznaje Mašanovića sa saopstvenim iskustvom u traganju za smislom:“Pitaš u čemu sam, kad mi je bilo najteže, imao najpouzdaniji oslonac? U porodici: svi su proživljavali moju dramu, željeli da pobijedim bolest da još budem sa njima. Najdragocjeniju podršku pružio mi je trogodišnji unuk, spontano, djetinje naivno: njegovi zagrljaji, priča, privijanje uz mene ne samo da su me okrepljivali, razvedravali, nego su mi otkrivali i prave povode da se borim sa bolešću i istrajem.“

Ćosović, i sam lekar, kroz svoje junake ukazuje na veliku bezdušnost izvesnih lekara koje suočenje sa ljudima obolelim od kancera uopšte ne daje plod sastradanja i razumevanja: „Sjutradan, u srijedu, sin ga je kolima odvezao u Beograd, u Institut za plućne bolesti. Dokumentaciju mu je pregledao stariji docent, zakazao pregled za deset dana. ,,Ali, pobunio se Marko, „meni je moja doktorka rekla da rak u ovoj fazi brzo napreduje, svaki dan je dragocen. „Nema mesta, dođite kad vam je rečeno, čuo je odsječan odgovor. Docent ga nije pitao ni kako je, kakve tegobe ima.

Sa nekom skoro pakosnom nasladom dodao je: ,,O zdravlju ste trebali misliti dok ste pušili./…/Na odjeljenju Marko je kritičkim okom posmatrao ljekare i sestre: prema bolesnicima su profesionalno uzdržani, lica su im odbojna. Svi ljekari - specijalisti, specijalizanti s poštovanjem idu za profesorom, pomno prate svaku njegovu riječ, kratko mu referišu o bolesniku koga svi jedva da i pogledaju. Promuvaju se po sobi, nema blagonaklonog pogleda, nema osmjeha, nema sjedanja na krevet, a pitanje: ,,Kako ste? - ako se čuje, onaj kome je upućeno doživljava kao privilegiju.“

O tom odnosu lekara prema pacijentima obolelim od raka Ćosović je pisao veoma uverljivo.

Pogledaj u sebe

Ipak, junak njegove priče ne kritikuje samo druge, nego, pre svega i iznad svega, počinje da polako uviđa svoje greške, jadajući se svom prijatelju na nedostatak osećanja prema najbližima:“Plačem, doktore, plačem, neki dan sam u radionici ridao nad ručnim radovima.Živio sam zakopčan, šturo se družio i prijateljevao. Takav mi je bio i otac, sada žalim što sa porodicom nisam bio bliskiji, malo sam im ljubav darivao, morao sam biti darežljiviji u iskazivanju osećanja.“

A onda sebe, pred Bogom i sobom, kori dalje i dublje:“Moja Brana. Poneću je takvu u duši, njoj ništa ne treba ni dodati ni oduzeti, izrodila mi je dobru decu, kćerkama je prenela svoje životne nazore - udale su se odmah pošto su završile srednju školu, sin je rastao pod mojim uticajem, kao mali bio je brbljiv, a odrastanjem postao je ćutljiv, samosvojan, savjestan. Odnos među nama ostao je patrijarhalan, poštujemo se, ali bez iskazivanja jačih emocija. Juče me posetio, pozdravio bez rukovanja, stajao pet minuta, ukrućen kao panj, pitao kako sam, hrabrio rečima. A želio sam da me uzme za ruku, jer to je ono što je meni potrebno pružena ruka umiruje, dodir toplo naliježe na tijelo i rastrzanu dušu. Brana mi stalno traži ruku, telom hoće da stiša moj bol, ulije ohrabrenje, da mi na znanje da nisam sam, da je ona uvek sa mnom.“ Koliko ljudi je danas lišeno porodične utehe!

Šta čovek propusti

Kasnije je kadar da i svojoj supruzi prizna promašaje u životu:“Dok me nije skolila ova opaka bolest, sada mi se tako čini, životario sam, život je proticao u jednoličnom sivilu - i školovanje i posao i ženidba sa tobom (bilo je po onoj narodnoj: videli se, uzeli se), dolazak dece, ti si o njima brinula ja sam samo posmatrao kako rastu, tako i sa unučićima. Svejedno da li se radilo o indolentnosti, inerciji navike - tek sada vidim da je loše i jedno drugo.

Život mi je prolazio bez snažnih i dubokih i osećajnih odjeka, bez brige i strahova, bez suza radosnica i žalosnica... Ti ćeš, Brano, reći da je to bio lep život, onakav kakav svi žele, i da se čudiš što njime nisam zadovoljan. Da, sada sam nezadovoljan, skoro gnjevan - to nije bio život prožet smislom kojeg čovjek nosi rođenjem, postojanjem u ovom beskrajnom kosmičkom prostoru, nijesam zadovoljan zato što mi srce nikad od radosti i želje nije remetilo ritam i snažnim sistolama uzburkavalo krv kao malopre kad sam gledao unuka. Radovanje, ljubav, prijateljevanje - sva sam ta snažna osjećanja susprezao, nijesam svoju životnost potpaljivao vatrom što žeže, bio sam živi stvor što jede, pije, hoda, radi više a malo misli. Mislim da Bog plače zbog toga što ljudi ne umiju da se više raduju i vole.“ A ne umemo, zaista ne umemo.

Smrt kao očovečenje

Kao negda Gilgameša, kralja Uruka, junaka najstarijeg epa na svetu, tako i Marka Mašanovića blizina smrti očovečuje. Dok leži u bolnici, glavni junak Ćosovićeve priče pomaže seljaku Stanku, starcu koga su najbliži doveli u bolnicu da tamo umre, da lakše ode sa ovoga sveta – drži njegovu ruku u svojoj, nadajući se da će on, Marko, umreti u svojoj kući, dok ga supruga drži za ruku. 

Istovremeno, on podseća lekare iz bolnice u kojoj leži:“Vi, doktori, svakodnevno se sa smrću susrećete, a ipak od nje zazirete - toliko da izbegavate da posmatrate lice umirućeg. Okrećete glavu. Zašto? U trenucima dok gledamo kako nam neko drag umire u pameti nam se zgusne mnogo životnih pitanja, nedoumica, iskušenja, a sva su teška i bolna. A nasuprot, ja bar tako mislim, a naslutio sam to gledajući starinu dok je ispuštao dušu, da je smrt blagoslovena, izbavljujuća. Potrudite se, doktore, da bolesnike u samrtnom času ispratite umirujućim rečima, držeći za ruku, jer tada, tek tada ćete shvatiti pravo značenje smrti.“ I još:“Da skratim: umiranje u bolnicama je banalizovano, mučan je teret zdravstvenim radnicima, a treba i za njih i za porodicu da bude svetao čin, što je smrt izvjesnija odnos svih treba da je prema umirućem bliskiji.“

To je istinski vapaj medicinskim radnicima.

Najteže je pitanje smisla

Pred smrt, čovek se najviše pita o smislu života. Tako i Marko Mašanović:“Bože, zašto mi se ova pamet zavrza za teme na koje niko nikada nije našao odgovore, niti će ih naći. Šta to bliska smrt u meni pokreće. Da sredim dušu ili da je zbunjenu predam Bogu? Bože, možda je bolje da ti dušu predam zbunjenu i punu pitanja, nego očišćenu i blaženu. Da li moja psiha smeštanjem sebe u
opšteljudski udes traži utehu, ili to proizilazi iz njenog sklopa, arhetipske skrovitosti koja se budi suočavanjem sa smrću? Šta je Bogu milije: zadovoljstvo kojim mi je život uglavnom bio ispunjen ili sadašnja drama? Šta će Bogu moje stradanje, moj strah, bol, gušenje, moje patnje? Ne verujem da je Bog iz sebičnosti stvorio čoveka predodređenog za stradanje - da bi iz svoje nepodnošljive pozicije morao iskati sklonište u njegovoj milosti. Ne verujem i da traži da ga čovek iz straha voli, jer onda ne bi bio slobodan. Nepoznata je Stvaraočeva volja. I bolje što je nepoznata, jer kad bi je znali, ljudi bi je odmah zloupotrebili.“

Avaj, takvi smo – mali i plitki. Nismo sazdani tako, ali smo takvi postali.

Nismo Božja deca nego malograđani

Biblijsko učenje o čoveku je uzvišeno. Čovek je najviše Božije stvorenje. Ipak, on uglavnom živi nisko, vuče se po tlu, ne gleda u nebo, nego u svoj trbuh i polne organe, u izvore telesnih uživanja ( i Mašanovića, čak i u predsmrtnim borenjima, hvata potreba za čulnim zadovoljstvom):„Bog je stvorio čoveka da živi u negostoljubivoj prirodi i sa mnoštvom kontroverzi u sebi, stvorio ga je smrtnog, strašljivog i dao mu je slobodu da sam odlučuje kako će živeti - da se prikloni Svevišnjem, provodi život u žrtvovanju i stradanju ili da živi neodgovorno trčeći za zadovoljstvima pritom se ne sustežući ni od činjenja zla za svoju korist. Šta čovjek takav kakav je može pametno odlučiti? Svesnost slabosti i nemoći upućuje ga da se privoli Bogu, ali tijelo, biološke potrebe, nagoni traže zadovoljenje. Mali čovek, što je očekivano, priklanja se lukavstvu - ide srednjim putem (takav sam i ja bio), veruje u Boga, molitvama katkad stišava nečistu savest ali i kraducka zadovoljstva. Životari. Kad mu je Bog dao slobodu da li da ga voli, zar ga time nije ohrabrio da i ima pravo da se na njega ljuti.

Često se ljudi ljute na Boga (kad rano i teško obole, kad im umre neko drag, zbog postojanja nasilnosti i pohlepnosti, zbog mnoštva zala i nepravdi u svetu, a najviše zbog ugnjetavanja malih naroda od velikih i rezonuju: ako Bog sve to dozvoljava, onda i njihovo potkradanje sitnih zadovoljstava i nije neki greh. Problem je u čovekovoj prirodi: uvek sitna potkradanja vode ka većim, a tada već gubi osjećaj saosjećanja sa drugim.“ Tragedija je u tome što čovek od Božjeg sina sebe učinio malograđaninom.

Umiranje mladih

Ćosović bira reči i kad piše o umiranju mladih ljudi, upućujući pogled svojih čitalaca ka Višnjem:“To je težak usud nekih mladih osoba kad umiru prirodnom ili nasilnom smrću, za njima i ljudi i gore leleču. Ovaj svijet mladima pripada, a kad im sudbine i dodeli preranu smrt njima je najviše potrebna pomoć u predsmrtnim stanjima.

Iskusni psihoterapeuti, sveštenici, pogotovo porodice mogu im pomoći - da duševni bol, ogorčenje, razočarenje, ljutnju, mržnju, žal za životom, za njegovim lepotama, svega toga je puna njihova psiha, promišljanjem uravnoteže i shvate da su u kratkom životu ostvarili i nešto trajno vredno - a to je ljubav njihovih roditelja koju su rođenjem i življenjem razbuktali, to je njihova igra, suze, jer svi sadržaji njihovog života imaju lepotu pred licem Božjim, konačno da i prerano umiranje ima nekakvo značenje u Velikom računovodstvu, a u onostranosti njihova blažena duša biće na Božjim stazama.“ I to, danas i ovde, valja imati na umu.

Ulazak u hram

Iskrenost i pokajanje pred licem smrti – to je Mašanovićev put. Istina pred licem smrti mora ići do dubina bića – inače nije istina. Mašanović je za to spreman, kao i za ispovest pred sveštenikom: „Sjutradan po dogovoru sveštenik Sofronije čekao ga je u hramu.

Sveštenik mlad, ali već gojazan, ne može da odoli iću i piću po parohiji. Crkva stara, rušena, krpljena. Dok je razgleda sjetio se Rozanovljeve slike male ruske crkve: „A crkva stara, star i crkvenjak, nije baš neki, sve je felerično, slabašno. A samo je u njoj toplo. „U crkvi je toplo onima koji ulaze sa srcem: i u njoj traže utočište”, pomislio je Marko. Dok sam bio mlad ulazio sam u crkvu sa mislima koje su ostajale napolju, naos je zujao nekom tajanstvenom prazninom, glas sveštenika i pojca jednolični, naučeno izgovaraju mehanički, šačica vernika i sa njima ja ćutimo, napamet ne znamo nijednu rečenicu iz liturgije. Komunistička ideologija isprala je iz naroda najbolje znanje i najplemenitije osećanje. Za sebe ih ne krivim, svojevoljno i nošen nametanom ateističkom klimom ostao sam duhovno prazan. Bože, oprosti mi, znao sam šta radim, ali nisam pametno radio. Nisam svoje misli i svoj rad preispitivao pred Tobom, nisu mi bili prožeti Duhom Svetim, nisam, nisam..., mnogo nisam, a malo jesam. Sve ću ovom dobrom ocu Sofroniju reći što pamtim, a mislim da je bilo van Tvoga puta. Mašanović se rastaje od supruge, sina i snaje rečima naknadno stečene hristijanizovane životne mudrosti. Te reči su blage, ali odlučne, domaćinske. To su reči koje su Srbi negda izgovarali kad su se spremali da odu sa ovoga sveta.

Pribrajanje precima

Ali, sama srž odlaska junaka Ćosovićeve priče je u njegovoj volji za stvaralaštvom, u rezbarenju Tajne večere, čiji je model ugledao u metohijskom srcu svih Srba – hramu Bogorodice LJeviške u Prizrenu. Dok radi na ovom delu, Mašanović se seća i predaka: „Dok je gledao već urađene detalje i dodavao nove, sve slike pratilo je oživljeno sjećanje na djetinjstvo i brojnu porodicu, na babu Luciju, djeda Božu (stradao je negdje na Prokletijama 1915. godine), njegova tri brata (poginuli su na Kajmakčalanu, roditelje Sava i Luciju, sestre Branku, Zorku, Dušanku i Mariju i starijega brata Dušana.“

Jer, opet biblijskim rečnikom govoreći, smrt je pribrajanje precima. Utkivajući se u rezbariju, Marko Mašanović doživljava da se na njemu ispuni poruka Rilkeove pesme:“Sopstvenu smrt, o Bože, svakom daj,/mrenje što niče iz onog života,/gde mu se ljubav zbivala i sjaj,/i smisao, i beda i strahota.“ Samo tako smrt neće biti besmisao i ništavilo.

Izvor: Pravda