Piše: Boško Obradović
U samom srcu ovog „konzervativnog zaokreta“ ka isticanju suvereniteta u tumačenju sopstvene prošlosti, nalaze se autentične inicijative nošenja „Georgijevske lente“ i marša pokoljenja „Besmrtni puk“, koje su u Rusiji velikom brzinom prešle put od ideje ka novoj tradiciji, nailazeći na podršku ne samo u celoj Rusiji, već i širom „Ruskog sveta“, kao i kod svih onih koji se identifikuju i saosećaju sa velikom žrtvom i pobedom ruskog naroda u brojnim ratovima i odbrani njenih duhovno-moralnih i civilizacijskih vrednosti.
Akcija nošenja „Georgijevske lente“, nastala 2005. godine, ima za cilj da označava rusku ratničku slavu i pobede svih generacija i da na taj način poveže rusku istoriju sa savremenošću, pretke sa današnjim naslednicima i budućim potomcima. NJen oficijelni duh podrazumeva ukidanje gubitničkog sentimenta nametnutog od strane Zapada krajem 20. veka, i znak da Rusi imaju čime da se ponose, da ne žive u gubitničkoj zemlji, već državi koja je mnogo puta u istoriji pobedila i koja ima nameru da to čini i ubuduće. Imajući svoj koren u lenti ordena „Sv. Georgija Pobedonosca“, koju je carica Katarina dodeljivala od 1769. godine za službu i hrabrost najistaknutijih vojskovođa, najpre rusko-turskih ratova, ta lenta je u svojoj dugoj carskoj epohi i u svojoj žuto-crnoj varijanti simbolizovala „vatru i barutni prah“. Ukinuta je Oktobarskom revolucijom 1917. godine, da bi bila obnovljena, ovog puta u narandžasto-crnoj varijanti tokom Velikog otadžbinskog rata, i da bi sam orden počeo svoj novi pravi život od 2000. godine, a lenta od 2005. Ona danas nosi i novi simbolički karakter: za tradicionalne vrednosti, protiv agresivnog neoliberalizma Zapada, za proslavu prisajedinjenja Krima i borbu protiv neo-nacizma.
Sa druge strane, nova tradicija „Besmrtnog puka“, nošenja fotografija predaka koji su učestvovali u svim prethodnim ratovima Rusije na Dan pobede protiv fašizma 9. maja, jeste marš koji predstavlja savez pokoljenja, međugeneracijsku saglasnost oko vrednosti očuvanja države, 2 naroda i tradicije. Posebnu dimenziju ovom maršu daju svedočenje učesnika koja čine da se kroz marš „Besmrtnog puka“ cela država i narod osećaju kao jedna porodica, kao jedan duh pobede koji ujedinjuje pretke i potomke, prošlost, sadašnjost i budućnost Rusije.
Danas se identično osećam i kao Srbin, potomak velikog antifašističkog naroda i prvih ustanika u okupiranoj Evropi protiv Turske ili Trećeg Rajha. Ponosan sam na svoje pretke i svestan njihove velike žrtve za slobodu i državu koju su nam darovali, od Boja na Kosovu, preko Prvog i Drugog svetskog rata, otadžbinskih ratova tokom 90-ih godina 20. veka, do agresije NATO na Srbiju.
Zato, kao budući narodni poslanik i predsednik Srpskog pokreta Dveri, ističem zahtev za Novim srpskim patriotizmom. To je zahtev za novom srpskom politikom sećanja kojom ćemo objaviti kraj nametnutom osećaju krivice i zameniti ga nacionalnim ponosom i samopoštovanjem na koje nam se ukida pravo. Biografija naše nacije ne sme da bude redukovana na oklevetane ratove srpskog naroda i nametanje osećaja krivice i gubitničkog mentaliteta. Hoćemo da ističemo pozitivne vrednosti naše prošlosti i pobednički duh naše nacije, a primera za oboje je tako mnogo.
Mi snažno odbacujemo celokupnu novu regionalnu politiku sećanja koja je više nego agresivno postavljena prema srpskom narodu u celini, a utemeljena na novim lažnim mitovima o srpskoj krivici koji samo služe za ukidanje naše države i naše nacije. To jasno vidimo i to nećemo dozvoliti.
Mi živimo u nametnutom režimu zaborava srpske žrtve, naše ratničke slave, naših pobeda.
Zato danas hoću da govorim o potrebi nove politike sećanja: novog skupa institucionalnih praksi, novih memorijalnih zakona, mesta sećanja, arhitektonskih i spomeničkih rešenja. Mi smo to dužni našim precima i našoj deci i Srpski pokret Dveri se obavezuju da će tu dužnost ispuniti. Potrebno nam je potpuno novo moralno patriotsko vaspitanje i nova politika istorije. Hoćemo da budemo narod pobednika a ne gubitnika jer mi, kao i Rusi, jesmo pobednički narod.
Da bismo kao nacija opstali moramo da uzmemo svoju prošlost u svoje ruke. Moramo da budemo suvereni u tumačenju svoje prošlosti, a ne da nam drugi nameću lažne istorije i lažne praznike. To je prvi uslov da imamo budućnost. To je zadatak tako veliki da nemamo više ni sekund za čekanje. To će biti naša prva i najveća sledeća pobeda. Da vratimo svoj život i svoju državu svome narodu. Da se mi pitamo i odlučujemo u svojoj otadžbini. Da se ne stidimo što smo Srbi već da se ponosimo. Da poznajemo svoju istoriju i slavimo svoje pobede. Samo tako će doći i dani novih pobeda.
Izvor: Pravda
